NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Besede » Besede oca Tadeja o miru

Besede oca Tadeja o miru

Otac TADEJ Vitovnički

 

Mir i radost svima od Gospoda, jer su mir i radost najvažnija bogatstva ovog i onog sveta. Za tim svi mi čeznemo. Možemo imati na kugli zemaljskoj što god poželimo, a da nemamo mir i radost. A mir dolazi od Izvora Mira, od Gospoda. Kada se Gospod obratio svojim učenicima, kada su oni zatvorili vrata zbog straha od Judeja, prvo što im je uputio bilo je: „Mir vam.“
Gospod će vas nagraditi mirom ako se izmirite i okrenete Apsolutnom Dobru, a Apsolutno Dobro je Gospod Bog. On želi da mi imamo jednu božansku osobinu – smirenje je ta božanska osobina. Gde god smirenje caruje, bilo u porodici, bilo u društvu, ono iz sebe izvija mir i radost.
Svako dobro i svako zlo potiče od misli, jer smo mi misleni aparat. Utičemo čak i na biljni svet, budući da i biljni svet ima nervni sistem. Svi očekuju mir, utehu, ljubav.
Pokajanje je izmena života. Potrebno je da čovek ode do sveštenika ili svog bližnjeg i da mu kaže šta mu remeti mir. Čim naši bližnji saučestvuju u našem stradanju mi dobijamo utehu i snagu.
Ako se mi okrenemo Izvoru Života, Gospod će nam dati snage da učvrstimo u sebi misli pune dobra, jer dobre misli, dobre želje, daju mir i utehu svuda. Moramo se (misleno) izmeniti.
Naše misli utiču ne samo na nas, nego na sve ono što nas okružuje. Moramo da upućujemo dobre misli. Gospod zapoveda da volimo svoje neprijatelje, ne zbog njih, nego zbog nas samih. Treba oprostiti sve od srca. Kada se oprosti sve od srca, sve je oprošteno. Mi smo (tada) saučesnici mira, tada mir čini radost i utehu svima oko nas. Svi osećaju naše misli mirne, tihe.
Kada je domaćin u kući opterećen brigama o porodici niko nema mira i pokoja od njegovih misli, čak ni mala deca u razvoju. Zato oni koji rukovode kućom treba da se predaju Gospodu, da Mu se mole, i da shvate da je Gospod svemoguć, da nas Gospod teši.
Moramo od srca sve oprostiti. Unutrašnji mir ne može da se sačuva dokle god naša savest nešto izobličava. Moramo umiriti savest. Treba svima oprostiti od srca. Bez toga nema unutrašnjeg mira.
Daće Gospod blagodat. To je božanska sila koja deluje svuda, a osobito u dušama koje traže Gospoda, Izvora Života. Mir Božiji se svuda seje.
U Starom Zavetu piše: „Sine, daj mi srce svoje.“ Gospod je jedina uteha i anđelima i Svetima i svima koji Ga traže. On je jedini Beskonačan.
„Profesor je rasejan. On je takav i takav!“ Moli da Gospod da blagog anđela i profesoru i tebi. Ako zavoliš profesora, tako ćeš lako odgovarati i dobiti ocenu. Kada se profesor i učenik pomire, među njima više nema (mislenog) rata.
Nema nam mira ako misleno ratujemo sa roditeljima. Duhovi zlobe gledaju da se mi po svaku cenu ogrešimo o roditelje. Tada oni stiču vlast nad nama, a mi mislimo da je neko drugi kriv. Mnogi to uvide, pa poprave misli. Ja uvek to kažem- neki prihvataju, a neki su suviše gordi. Što dajemo, to nam se vraća.
Sveti Oci kažu: „Sej ljubav, pa ćeš ljubav žnjeti. Sej mir, pa ćeš mir žnjeti.“ Nemoguće je da steknemo mir ako smo puni zavisti i zlobe. Ako se ne oslobodimo od te paklene osobine kako ćemo u večnost? Jedini je Gospod koji može da nas izmeni. Duh se vezuje mislima. Kakva nam je karakterna osobina ovde – takvi prelazimo u večnost.
Treba da smo mirni. Bolje je trpeti uvredu, nego naneti uvredu. Ako pretrpimo uvredu, Gospod će nam dati snagu i mir. Ako ne pretrpimo uvredu, savest nam neće dati mira. Savest je Božanski sud.
Mi možemo svašta raditi ali nećemo imati ni mira ni pokoja. Karakterna osobina (ovde na zemlji) je osnova za prelazak u večnost. Ako smo mirni i tihi idemo u red svetih i anđela. Njih je Gospod nagradio besplatnom blagodati i u tim dušama nema osobina ovoga sveta. Čovek može stalno da ga vređa, a on se ne vređa. Čovek može da ga izudara, a on se ne ljuti, jer je njegova duša rukovođena Svetim Duhom.
Pitali su Svetog Serafima Sarovskog: „Šta je cilj našeg života?“ – „Vraćanje u naručje Oca Nebeskog.“
Mi remetimo mir. Gospod nas ( tada ) ostavlja sa našim mislima – eto nam stradanja. Nema sile koja može da poruši milost Gospodnju. Zato mučenici nisu osećali stradanja, a ako su i osetili, utešio ih je tihi Gospod. Kada blagodat Svetog Duha ozari dušu – ona više ne oseća stradanja.
Posle Gospoda nemamo veće dobro od svojih roditelja. Gospod kaže: „Ja sam taj koji začinje plod u utrobi majke.“ Roditelji su oruđe u rukama Gospodnjim. Gospod blagosilja brak. Potrebno je vreme da se popuni (broj) onih pavših anđela koji su otišli sa satanom, a Bog je i za njih, duhove zlobe, Bog. Oni su visokointeligentna bića, ali za njih nema ni mira ni pokoja.
Mi moramo tražiti utehu od bližnjih budući da smo stvoreni, ograničeni vremenom i prostorom, i ne možemo da damo beskonačno, ali tražimo beskonačno. Tražimo mir beskonačni, radost beskonačnu – sve beskonačno. Ali naši najblizi ne mogu sve da nam pruže. Svi smo ograničeni i u stalnom smo ratu sa zlim mislima, jer su pali duhovi puni zlobe (zli duhovi napadaju preko misli – ubacujući zle misli u čovekovu glavu).
Gospod gleda da li mi od srca tražimo da nam On pomogne. Čujemo mnoge reči lepog primera života i kako treba uputiti bližnje da to rade. Ali, da li ćemo moći to da ostvarimo?
Vidimo osobu mirnu, tihu, sve prašta, sve trpi. Taj primer nam ostaje uvek jer i mi želimo to da steknemo. Kako? Okrenimo se ka Apsolutnom Dobru, srcem, mislima i celim svojim bićem. Sjedinimo se u apsolutnoj ljubavi sa svojim Stvoriteljem. Treba biti neprekidno u molitvi. Treba moliti Presvetu Majku, anđela i Svete (da nas učvrste svojom zaštitom) da Ga tako silno ljubimo, jer tada ćemo biti blaženi i ovde i u večnosti. Bog je Ljubav i Sreća koja ispunjava sve koji Ga traže.
Kavim se mislima bavimo – takav nam je život. Ako su nam misli mirne i tihe – eto nam mir. Ako su nam misli negativne – eto nam nemir. Mi tražimo pomoć od roditelja i kad ih zamolimo, oni raskrvare svoje roditeljsko srce i čine nam po volji ono što je dobro.
Božija energija svuda deluje, a osobito u onim ljudima koji su se okrenuli ka Gospodu. Bog je Mir, Uteha i Radost svima. Zato vam želim mir i radost od Gospoda.
Roditelji imaju veliku vlast nad svojom decom. Da li su oni dobri ili loši – to je njihova stvar i oni će za to odgovarati. Mnogo se u svetu strada zbog nepoštovanja roditelja.
Moj otac je bio mnogo dobar čovek. Imao sam misao da je trebalo da uloži mnogo više u mene. Preosetljiv sam. Rođen sam 1914.
Nisam smeo da uputim takve misli ocu. Ne vredi što sam bio bistro dete. Nisam video da sam ja upropastio svoj život. Kada je trebalo nešto da se ostvari, a ono – propast. Lekari su rekli: Neće živeti više od pet godina. Bio sam težak plućni bolesnik. Hteo sam da posvetim svoj život Gospodu, pa sam otišao u manastir.
Gospod će otvoriti put najbolji za decu. Gospod će oprostiti. Gospod je milostiv. Ako se mi molimo Bogu za njih, nemoguće je da to ne utiče na njih. Misli su ogromna snaga. Odmah nam se otvori put i znak.
Monah se u staro vreme molio da mu Presveta Bogorodica ukaže šta je to monah, a Presveta Majka mu je rekla: „Monah je molitvenik za ceo svet.“
Ako mislima ratujemo sa profesorima i roditeljima, nema dobra.
Gospod žali svoja stvorenja što tako pate, ali uzalud kad neće da se pokaju.
Dođe starac Sv. Antoniju i kaže da je veliki grešnik i da je mnogo grešio.
-„Hoću da mi ti kažeš da li za mene ima pokajanja?“
-„Moliću se Gospodu da mi On otkrije, a ti dođi za nedelju dana.“
Gospod mu je otkrio:
-„Znaš li ko je onaj starac?“
-„Ne znam.“
-„To je satana.“
-„On hoće od mene da čuje da li ima pokajanja.“
-„Ima pokajanja. On je duh i stalno je u pokretu. Treba da stoji na jednom mestu tri godine okrenut ka istoku i da se moli: „Oprosti Gospode moju preostalu zlobu“.
Starac je došao nakon nedelju dana.
-„Da li si pitao za mene?“
-„Jesam. Treba da stojiš tri godine okrenut ka istoku i da se moliš: „Oprosti Gospode moju preostalu zlobu.“
Odskakutao je na jednoj nozi jer je znao to, ali neće da se pokaje. Nema neoprostivog greha. Nema greha koji će porušiti milost Gospodnju.
Sveti Oci su se interesovali šta je to hula na Svetoga Duha i dobili su odgovor. Hula na Svetog Duha je upornost u nepokajanju i protivljenje istini. Uzalud ti nekome govoriš da je Bog svuda prisutan i da je Životodavac, kad on neće da čuje.
Treba pripremiti srce da se u Svetom Pričešću sjedini sa Gospodom. Post je potreban za smirenje tela, jer kad se telo smiri, smiriće se i duša. Crkva je propisala kako treba postiti. Srce treba pripremiti. Mi možemo ništa ne jesti, a da nam je srce zlobno i pakosno. Kako da primimo Sveto Pričešće kada ne podnosimo pojedince? Uzećemo Sveto Pričešće, ali ne za spasenje, jer smo zadržali paklene osobine, koje su zle.
Post je priprema za smireno srce. Sveti Oci kažu: „Onaj koji nije poslušan uzalud posti i moli se Bogu. Poslušanje je veće od posta i molitve. Kad sam bio mlad nisam razumeo uputstva Svetih Otaca, ali kasnije sam video da je to tačno. Ko ne smiri srce i ne očisti ga od zlih misli, uzalud posti.
Gospod je sav mir, sva radost. Treba pripremiti srce da bude krotko, smireno, u suprotnom uzećemo Sveto Pričešće na osudu, a ne na spasenje. Zato se i molimo: da nam Pričešće ne bude na sud nego na spasenje.
Ko obilazi manastire da vidi spomenik, arhitekturu, freske – vratiće se kući prazne duše. Međutim, ako je pobožna duša, ako obilazi radi svoje duše, da bi stekao mir, spasenje – vratiće se pun utehe.
Magija deluje tamo gde nema molitve ni čvrste nade u Boga. Jednom prilikom mi je došla jedna mlada žena. Završila je političke nauke, ali je jako pobožna. Udala se za lekara, čoveka koji je već bio oženjen. Samo je mesec dana bio u braku kad ga je prva žena napustila. Njen muž ima starijeg brata koji je isto lekar. On se tri puta ženio i sve tri žene su ga napustile. Njihova majka je isto lekar i profesor medicinskog fakulteta. Ona živi sa sestrom i bavi se crnom magijom. Retko dolazi kod sina. Međutim došla je jednog dana ljuta i rekla snaji: „Ja sam oterla onu ženturaču od svog sina, ali tebi ne mogu ništa.“ Mađijom tera duhove zlobe da dosađuju snaji kako bi ona napustila muža. Ali ta žena (snaja) je molitvenik, revnuje za Gospoda. Pošto joj duh zlobe ništa ne može, vraća se na babu, pa baba igra pipirevku. Vraća se na onog koji je njega poslao, pa se njemu sveti. Nakon toga kad je dete proplakalo (rodilo se), baba je opet došla i pitala snaju:
– „Da li onaj bilmez voli svoje dete?“
– „Kako ne bi voleo?“
– „Znači još ga voli!“
Ulazi sin. Plače i kaže ženi: -„Znaš ne mili mi se da uđem u stan. Znam da mi sve ovo čini majka, ali ništa ne mogu…“
Spaljivanje mrtvih nije hrišćansko delo. To je delo savremenog sveta da bi što manji prostor zauzelo telo. Ako je čovek pobožno živeo, telo je blagodaću Svetoga Duha osvećeno, i kao telo ne sme da se spali. Gospod nije stvorio telo da se spali. Zna se još od praroditelja Adama da čim duša napusti telo, treba prah prahu, treba staviti telo u zemlju, jer spaljivanje nije hrišćansko delo.
One majke koje uništavaju plod svoje utrobe čine veliki greh. One uništavaju život. To je veliki greh. Bog začinje plod, a one ga uništavaju. Treba iz dubine duše da se izmene i da ne ponavljaju takav greh. Takva žena se osuđuje kao ubica. Ni jedna životinja na zemaljskoj kugli ne ubija svoje mladunče, jedino razumno biće ubija svoje dete. Ako ostane u nepopravljivom stanju, biće osuđena kao ubica. Pitanje je da li će moći da prođe kroz mitarstva. Nema neoprostivog greha osim neokajanog greha. Veliki je greh našeg naroda – neokajani greh. Čitava su sela nestala. Bio sam mlad kada je u Vitovnici bilo 110 kuća, a sada ih nema ni polovina. Žalosno je što ćemo mi Srbi biti manjina. Doći će sa strane i naseliće se. Velika je greška od strane građanskog zakona da se zemlja deli na decu. Na zapadu nije tako, jedan ostaje na zemlji, a ostali se zaposle. Ne valja da se dele male parcele.
Naši Romi nemaju ni kuće ni kućišta, pa je opet puna čerga dece. Uvek su zadovoljni, uvek veseli. A naši imaju hleba, pa ni sa hlebom neće da imaju dece. Žalosno je to. Treba da se popravimo, ako možemo.
Majka je majka i svi smo vezani za majku. Mnogi naučnici su bili blagodarni prema majci, zato je se sećaju. Majka nam je karakterna osobina.
Kada majka ode u večnost mi smo ožalošćeni. To je naša greška. Mi treba da se molimo, jer ona potrebuje naše molitve, a ne žalopojke. Mnogo mi smeta kada smo ožalošćeni. To je velika greška – pa mi smo Hrišćani. Umesto da budemo blagodarni Bogu za sve, da Mu se molimo da se (upokojena osoba) ubroji među anđele i svete – mi tugujemo. Zbog toga i deca i majka mnogo pate u večnosti.
Jedna majka je imala ćerku koja joj je bila jedina nada. Međutim ćerka se razboli i umre, a pošto je bila pobožna Gospod je odvede u raj. Njena majka je želela da je sanja, ali ćerka nije imala potrebu da se javi majci jer je bila u rajskim nebesima. Zato je majka išla kod vračara i gatara. Jedna joj je vračara rekla da pre izlaska sunca izađe na grob, da uzme flašu i da nešto uradi, i čeka da joj se ćerka javi. Majka je to uradila, a ćerka joj se javila i rekla:
„Majko, što si mi to učinila? Zašto si me tražila? Bila sam u rajskim naseljima, a sada više ne mogu da se vratim. Što se nisi pomolila Bogu? Toliko me je tuga opteretila da ne mogu da se vratim Gospodu. Ne mogu da se vratim tamo gde sam bila opredeljena.“
Ne treba tugovati za umrlima, već se treba Gospodu moliti da im On da jevanđelska naselja. Tuga sve remeti. Ona ometa mir koji su oni dobili od Gospoda. Zato treba da budemo molitveni, jer tugovati za svojim rođenima nije hrišćanski. To je neznabožački. Mi se ovde pripremamo za večni život. Treba da smo blagodarni Bogu. Treba da se molimo Gospodu da im oprosti greh i da činimo dobra dela za spomen. To se prima. Samo Gospod može da oslobodi dušu od paklenih uza. Zato najviše da se molimo Bogu i tamo gde ima svakodnevna Liturgija da se mole za pokojne.
Dok je vladika Nikolaj bio u životu pitali su ga da li ima spasenja za one koji se nisu kajali u životu. Rekao je da ima, ako se neko moli za takvu dušu četredeset dana i više. Liturgija je golgotska žrtva. Gospod se žrtvuje. „Gospode, omije grehe onima koji su ovde spomenuti Tvojom časnom krvlju.“ To je najveća žrtva koju mi Hrišćani možemo da učinimo.
Kad sam bio mlad monah mučilo me je pitanje: „Zašto onaj koji iskreno traži Gospoda toliko strada? Zašto se toliko muči? Ne mogu više Gospode!“
Legnem. U snu vidim sebe na uzvišenju. Vidim kako ide vojska od istoka ka zapadu. Nije zemaljska vojska, nego nebeska vojska. Svi su ravni (isti). Samo jedan ide korak ispred svih. Pevaju:

„Za Cara Slave,
Za Cara Nebeskog,
Mi borbu vodimo,
Zlo da pokorimo.“
Pevam i ja sa njima:
„Za Cara Slave,
Za Cara Nebeskog,
Mi borbu vodimo,
Zlo da pokorimo.

Kako ćemo zlo pobediti?
Ljubavlju.
Za Cara Slave,
Za Cara Nebeskog,
Mi borbu vodimo,
Zlo da pokorimo.

Mnogo znači kad u kući ima molitvenik. Molitva privlači Božju blagodat. To osećaju svi domaći. To osećaju i oni kojima su srca ohladnela. Zato se treba neprestano moliti.

 


Izvor:
Pouke oca Tadeja: Kakve su ti misli takav ti je i život
Poglavlje „O miru“, str. 61-81
Linc, 2005.

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *