BESEDE NA PSALME

 

BESEDE NA PSALME
 

 
Beseda na trideset treći psalam
 
(1) Davidu, kada izmedži lice svoje pred Avimelehom, i otpusti ga ovaj te otide
1. Smisao ovog psalma podseća nas na dva događaja. Čini se da njegovom natpisu priliči i ono, što se Davidu dogodilo u svešteničkom gradu Novu, kao i ono, što mu se dogodilo kod inoplemenskog cara Ahisa. Naime, besedeći sa sveštenikom Avimelehom, David izmeni lice svoje, skrivajući od njega da je u bekstvu i pretvarajući se da je došao da izvrši carsku zapovest. Tada je uzeo postavljene (svete) hlebove i Golijatov mač (v. 1. Sam. 21; 110). David, međutim, izmeni lice svoje i u vreme kad je bio okružen neprijateljima, budući da je čuo kako međusobno razgovaraju i pripremaju se za osvetu: A Ahisu rekoše sluge njegove: nije li ovo David, car zemaljski? Nisu li o njemu pevali igrajući i Govoreći: Saul izgubi svoju hiljadu, a David svojih deset hiljada? Rečeno je i sledeće: Poboja se veoma David Ahisa i izmeni lice svoje pred njihovim očima (1. Sam. 21; 11 13). Zbog čega onda natpis pominje Avimeleha, dok nam istorija predaje ime Ahisa, gatskog cara? To možemo da objasnimo onim, što je do nas došlo prema predanju, odnosno, time da je “ Avimeleh“ bilo zajedničko ime inoplemenskih careva, dok je svaki od njih imao i svoje lično ime. Nešto slično može da se vidi i u rimskoj državi, gde se carevi nazivaju zajedničkim imenima kao što su Cezar ili Avgust, ali pri tom zadržavaju i svoja lična imena. Takvo je, između ostalog, u Egiptu imenovanje „faraon“. Faraonom se naziva egipatski car koji je vladao u vreme Josifa, ali se faraonom naziva i onaj koji je nakon četiri naraštaja, u Mojsejevo vreme, postao egipatski car. Faraon je postojao i u vreme Solomona, jer je rečeno: Oženi se kćerkom faraonovom (1. Car. 3; 1). Faraonima su se nazivali i oni, koji su carevali u vreme Jeremijine proročke službe (v. 2. Car. 23; 29). Tako je Avimeleh postojao i u vreme Avraama, i u vreme Isaaka, pa se sada pominje i u Davidovo vreme. O Avraamu je rečeno: U to vreme reče Avimeleh i Fihol vojvoda njegov Avraamu Govoreći… (1. Mojs. 21; 22). Isto se kaže i o Isaaku: Dogodi se te pogleda Avimeleh, car filistejski, s prozora, i vide Isaaka Gde se šali sa Revekom, ženom svojom (1. Mojs. 26; 8). Tako je i ovde, u natpisu, Avimeleh iz Davidovog vremena nazvan zajedničkim carskim imenom, dok istorija predaje da se on zvao Ahis. To je bilo njegovo lično ime, koje mu je dato prilikom rođenja. Pred njim je David izmenio svoje lice, kad su ga sluge donele na rukama, kad je stajao kraj gradskih vrata i kad je, kako kaže Pismo, bacao penu niz bradu svoju (1. Car. 21; 13). Zbog toga je Ahis rekao slugama: Zašto ste mi ga doveli? Meni ne trebaju bezumnici koji će ludovati preda mnom (v. 1. Sam. 21; 13 14). David je na taj način bio otpušten odatle i, kako je rečeno, spasao se pobegavši u Odolamsku pećinu (v. 1. Sam. 22; 1). Budući da je izbegao veliku opasnost, on uznosi blagodarenje Bogu Koji ga je oslobodio i kaže: Blagosiljaću Gospoda u svako vreme. Utekavši od smrti, kao da na neki način postavlja pravila za život i uobličava svoju dušu saglasno strogosti ponašanja, prema kojem nijedan njegov trenutak neće biti bez blagoslova, nego će se, kako za velika, tako i za najmanja dela, obraćati Bogu. Neću prestati da mislim o tome, kaže on, i bez obzira na to da li se nešto dešava mojim nastojanjem ili usled sticaja slučajnih okolnosti, blagosiljaću Gospoda u svako vreme, ne samo u doba blagostanja, nego i u teškim vremenima. Poučen ovim, apostol kaže: Radujte se svagda… i na svemu zahvaljujte (2. Sol. 5; 16,18). Vidiš li kolika je bila Davidova ljubav! Neprekidne nesreće nisu oslabile njegovo trpljenje, i to ne samo onda kad je bio proteran iz otadžbine, odvojen od rodbine i porodice i lišen imetka, nego i kada je, usled nužnosti, bio predat neprijateljima koji samo što ga nisu rastrgli? On tada nije rekao: dokle će trajati ove nesreće, niti je usled neprekidnih nevolja postao nestrpljiv, znajući da nevolja gradi trpljenje, a trpljenje iskustvo, a iskustvo nadu (Rim. 5; 3). I zaista, za one što su dobro pripremljeni, nevolje su kao ukrepljujuća hrana i vežbanje u borbi, koje podvižnika vodi ka slavi predaka. Kada nas grde blagosiljamo, kad nas gone trpimo, namučeni zahvaljujemo, a nevoljni se hvalimo nevoljama (v. 1. Kor. 4; 1213). Za nas je sramno da u sreći blagosiljamo a da u nevoljnim i teškim okolnostima ćutimo. Naprotiv, trebalo bi da tada još više zahvaljujemo, znajući da koga ljubi Gospod onoga i prekoreva, i bije svakoga sina kojega primi (Jevr. 12; 6). Hvala je Njegova svagda u ustima mojim. Čini se da prorok obećava nešto nemoguće. Kako je moguće da hvala Božija bude stalno u čovekovim ustima? Kada govori o uobičajenim i žitejskim stvarima, u njegovim ustima nije hvala Božija. Kada pak spava, on potpuno ćuti. Kako da njegova usta uznesu hvalu kad jede ili pije? Na ovo ćemo odgovoriti da unutrašnji čovek ima duhovna usta. On se posredstvom njih hrani primajući reč života, a to je hleb koji siđe sa nebesa (v. Jn. 6; 56). O tim ustima govori i prorok: Usta svoja otvorih, i privukoh duh (Ps. 118; 131). Za ova usta i Gospod savetuje da budu otvorena, kako bi obilno primila hranu istine, jer je rečeno: Raširi usta tvoja, i ispuniću ih (Ps. 80; 11). Kada se jednom ureže u dušu i kada se kao pečatom utvrdi u njenom vladajućem delu (tj. u vladajućem delu duše), misao o Bogu se može nazvati hvalom Božijom, koja uistinu obitava u duši. Prema apostolskom savetu, revnostan sve može da čini u slavu Božiju, tako da svaka njegova radnja, svaka reč i svako umno (duhovno) dejstvo zadobija silu hvale, jer pravednik i akojede, i ako pije… sve na slavu Božiju čini (1. Kor. 10; 31). Takvome je i u vreme sna srce budno, kao što je rečeno u Pesmi nad pesmama: Ja spavam, a srce moje bdi (Pesma 5; 2), budući da snovi često bivaju odrazi misli kojima smo se bavili tokom dana.
2. Gospodom će se hvaliti duša moja. Neka niko ne hvali moju sopstvenu dosetljivost, kojom sam se izbavio od opasnosti, kaže prorok, jer spasenje ne dolazi niti od sile, niti od mudrosti čovečije, nego od blagodati Božije. U Pismu je rečeno: Mudri da se ne hvali mudrošću svojom, ni jaki da se ne hvali snagom svojom, ni bogati da se ne hvali bogatstvom svojim, nego ko se hvali neka se hvali time što razume Gospoda Boga svoga (Jer. 9; 2324). Pogledaj kako apostol hvali svoje satrudnike na evanđelskom delu: Služitelji i saradnici u Gospodu (Kol. 4; 7). Ako se neko hvali telesnom lepotom ili plemenitošću svog porekla, njegova duša se ne hvali u Gospodu. Naprotiv, svaki koji je takav predao se ispraznosti (sujeti). Isto tako, stvarnu pohvalu ne zaslužuju ni razna srednja umeća[1], kao ni oni koji se njima bave: krmanoši, lekari, besednici ili graditelji (arhitekti) koji podižu gradove, piramide, lavirinte i slična skupocena, ogromna i raskošna zdanja. Oni, koji se time hvale, nisu u svoje duše položili Gospoda. Kao zamena za svaku drugu počast, za nas je dovoljno da se nazovemo slugama takvog Gospodara. Zar će se carev sluga hvaliti time što je postavljen u ovaj ili u onaj čin služenja? Zar će onaj, koji se udostojio da služi Bogu, izmišljati sebi pohvale sa druge strane, kao da za punoću slave i za znamenitost nije dovoljno to, što se naziva Gospodnjim? Dakle, Gospodom će se hvaliti duša moja. Neka čuju krotki i obraduju se. Prorok kao da kaže: bilo je dovoljno da, uz sadejstvo Božije, samo izmenim lice, pa da obmanem neprijatelje i da se savrši moje spasenje. Usled toga, neka čuju krotki i neka znaju da je moguće da pobednička znamenja uzdignu i u miru, da i bez boja mogu da izađu kao pobednici. Neka se obraduju i neka se mojim primerom utvrde u krotkosti, jer sam takvu blagodat od Boga dobio zato što sam bio krotak. Opomeni se, Gospode, Davida, i sve krotkosti njegove (Ps. 131; 1). Krotkost je najveća od svih vrlina i zbog toga je pribrojana i blaženstvima, pošto je rečeno: Blaženi krotki, jer će naslediti zemlju (Mt. 5; 5). Ova zemlja, tj. nebeski Jerusalim, neće postati plen ratobornih, nego će biti data u nasleđe dugotrpeljivima i krotkima. Reči: Neka čuju krotki znače isto što i reči: Neka čuju Hristovi učenici. Uostalom, možda David proročki želi da i do nas dopre čudo Božijeg dobročinstva koje je nad njim javljeno? Neka čuju i oni koji će, nakon mnogo naraštaja, postati učenici Hristovi! Naime, krotkima je nazvao one, kojima je Gospod govorio: Naučite se od mene, jer sam Ja smiren i krotak srcem (Mt. 11; 29). Krotkima se nazivaju oni, koji su ukrotili svoju narav, koji su se očistili od svake strasti, i u čije se duše ne useljava nikakva uznemirenost. Zbog toga je i o Mojseju posvedočeno da je on bio krotak mimo sve ljude na zemlji (4. Mojs. 12; 3).
3. Uzveličajte Gospoda sa mnom. Da bi veličao Gospoda, prorok oko sebe sabira zbor kakav mu i dolikuje. Neka mi se ne pridružuju ni pometeni, ni uznemireni, ni oni koju dušu rasplamsavaju telesnim strastima. Naprotiv, Gospoda ćete uzveličati vi, krotki, koji ste zadobili nepokolebivost i postojanost duše i koji ste zbacili lenjost i pospanost za izvršavanje svojih dužnosti. Gospoda će uzveličati onaj, koji velikom mišlju i čvrstim i uzvišenim duhom trpi iskušenja radi pobožnosti. Onaj, koji ima veliku misao, i u najdubljim sozercanjima razmatra veličinu tvorevine, kako bi u veličini i lepoti tvari sozercavao njihovog Rodonačalnika (Stvoritelja). Ukoliko se neko dublje pogruzi u zakone prema kojima je ustrojena vaseljena i prema kojima se njome upravlja, utoliko jasnije sozercava velelepnost Gospodnju i, srazmerno svojim silama, veliča Gospoda. Budući da jedan um i razmišljanje jednog čoveka nipošto nisu dovoljni da bi se razumela veličina Božija, prorok poziva sve krotke na zajedništvo u ovom delu. Usled toga je nužno da se u potpunosti umirimo od spoljašnje pometnje i da satvorimo potpuno bezmolvije u tajnim većnicama (grč. βουλευτήριον) srca, a zatim da pristupimo sozercanju istine. Poslušaj šta kaže onaj, koji se ispoveda za svoje grehove! Smuti se od jarosti oko moje (Ps. 6; 8)[2]. Dušu ne dovodi u pometnju samo jarost, nego i žudnja, i bojažljivost, i zavist, i uopšte, svaka strast unosi uznemirenost i pometnju u duševnu prozorljivost. I kao što je nemoguće da pomućeno oko dobije vernu sliku posmatranog predmeta, tako je nemoguće i da pometeno srce pristupi poznanju istine. Zbog toga se moramo udaljiti od svih svetovnih dela, tako da ni posredstvom vida, ni posredstvo sluha, ni posredstvom bilo kog drugog čula ne uvodimo u dušu uzgredne pomisli. Bitke, koje se podstaknu telesnim mudrovanjem, ispunjavaju unutrašnjost srca neućutnim pometnjama i nepomirljivim razdorima. Tražih Gospoda, i usliša me. Prorok kaže: ovo neka čuju krotki! U ono teško vreme, kada je na mene ustao sav gnev zlopamtivih, i kad su se sve ruke naoružale protiv mene, kad ja sam ničim nisam bio zaštićen i kad sam bio spreman da na sebe primim sve neprijateljske udarce, u to vreme, dakle, moje pomisli nisu se pomutile od straha niti sam napustio misao o Bogu. Nisam očajavao zbog svog spasenja, nego sam tražio Gospoda. Nisam za njim tragao sa nekim jednostavnim i privremenim uzdanjem u Boga, nego Ga tražih.[3] Naime, izraz tražih snažniji je nego tragah, kao što je ispitivanje snažnije od pitanja, jer se istrošiše ispšpujući istraživanja (Ps. 63; 7). Zbogtoga je rečju Šraženje izrazio neki duboki spokoj i nepometenost.
4. I od svih nevolja mojih izbavi me. Vasceli život pravednika ispunjen je nevoljama: to je tesan i nevoljan put. Mnoge su nevolje pravednika. Zbog toga i apostol kaže: Svačim smo ugnjetavani (2. Kor. 4; 8) i Kroz mnoge nevolje nam valja ući u Carstvo Božije (Dela ap. 14; 22). Bog izbavlja Svoje svete od nevolja; On ih ne ostavlja bez iskušenja, ali im daje trpljenje. Naime, ako nevolja gradi trpljenje a trpljenje iskustvo (Rim. 5; 3), onda se onaj, koji izbegava nevolje, lišava opitnosti (iskustva). I kao što niko ne može da zadobije venac ako nema protivnika, tako se ni opitan ne može postati drugačije, osim kroz nevolje. Zbog toga reči: od svih nevolja mojih izbavi me ne znače da nije dopustio da dođem u nevolje, nego da je iskušenjima podario i kraj,da bi mogao podneti (1. Kor. 10; 13). Pristupite Njemu i prosvetlite se, i lica vaša neće se postideti. One koji sede u tami i u seni smrtnoj savetuje da pristupe Gospodu, da se približe lučama Njegovog božanstva da bi se tim približavanjem ozarili istinom i, po blagodati, primili u sebe Njegovo prosvetljenje.
Ni čuvstvena svetlost ne sija svima podjednako, zbog čega se samo oni, koji imaju oči, mogu njome krepiti i nesmetano naslađivati pojavom sunca. Isto tako ni Sunce pravde (Malah. 4; 2) i Svetlost istinita, koja obasjava svakog čoveka koji dolazi na svet (Jn. 1; 9) ne otkriva svima Svoju lučezarnost, nego samo onima koji žive dostojno te Svetlosti, jer je rečeno: Svetlost zasija pravedniku, a ne grešniku (Ps. 96; 11). I kao što sunce izlazi, ali ne za slepe miševe i ostale životinje koje hranu traže tokom noći, tako ni sijanju ovoga Sunca ne bivaju pričasni svi, iako je ono po svojoj prirodi blistavo i sveozarujuće. Tako i svaki koji čini zlo mrzi svetlost i ne ide ka svetlosti, da se ne razotkriju dela njegova (Jn. 3; 20). Dakle, Pristupite Njemu i prosvetlite se, i lica vaša neće se postideti. Blažen je onaj, koji se u dan pravednog suda Božijeg, kada dođe Gospod da osvetli što je skriveno u tami i da otkrije pomisli srca, osmeli da stupi u ovu razobličujuću Svetlost i da se nepostiđen vrati, jer njegova savest nije oskrnavljena rđavim delima. Oni pak, koji su činili zlo, vaskrsnuće na porugu i stid, da bi u samima sebi ugledali mrskost i pečat počinjenih grehova. Možda je od tame i večnog ognja strašniji taj ovekovečeni stid, zbog kojeg će grešnici stalno imati pred očima tragove grehova počinjenih u telu, slično nekoj neizbrisivoj glazuri, koja će svagda ostati u sećanju njihovih duša. Malo je onih koji bi mogli da pristupe istinitoj svetlosti, da je otkriju i da, otkrivši skriveno, odu nepostiđenog lica.
5. Ovaj ništi (siromah) zavapi, i Gospod ga usliša. Siromaštvo nije uvek pohvalno, nego samo onda kad se prihvati svojevoljno i s evanđelskim ciljem. Naime, događa se da su mnogi siromašni po imetku a da su po slobodnoj volji veoma koristoljubivi. Njih siromaštvo ne spasava, a slobodna volja ih osuđuje. Zbog toga nije blažen onaj koji je siromašan, nego onaj koji je svetovnim riznicama pretpostavio zapovesti Hristove. To su oni koje Gospod naziva blaženima, govoreći: Blaženi siromašni (ništi) duhom (Mt. 5; 3). Oni, dakle, nisu siromašni imetkom nego su siromaštvo izabrali od srca. Ono, pak, što ne potiče od slobodne volje, ne može ni učiniti blaženim. Zbog toga je slobodna volja karakteristično obeležje svih vrlina, a pre svega siromaštva. Dakle, ovaj ništi zavapi, kaže prorok. On svojim upečatljivim glasom priziva tvoju misao ka onome, koji je Boga radi osiromašio, koji je gladan, žedan i nag. Ovaj ništi, kaže on, i samo što ne pokaže prstom, odnosno, ovaj učenik Hristov. Te reči bi se mogle odnositi i na Samog Hrista jer On, bogat budući po prirodi (jer sve što ima Otac pripada i Njemu) nas radi osiromaši, da se mi Njegovim siromaštvom obogatimo (2. Kor. 8; 9). Gotovo da je svako delo, koje vodi ka blaženstvu, započeo Sam Gospod, dajući Samoga Sebe ko primer učenicima. Ako se vratiš na blaženstva i razmotriš svako od njih, videćeš da su dela prethodila onome, čemu je poučavao rečima. Blaženi krotki. Gde ćemo se naučiti krotkosti? Naučite se od Mene, jer sam Ja krotak i smiren srcem (Mt. 11; 29). Blaženi mirotvorci. Gde ćemo se naučiti dobrima mira? Kod Samog Mirotvorca, Koji stvara mir i primiruje oba u jednog novog čoveka (Ef. 2; 15), pomirivši krvlju Svojom na Krstu ono što je na nebu i ono što je na zemlji (Kol. 1; 20). Blaženi siromašni. On Sam je osiromašio i Sebe ponizio uzevši obličje sluge, da bismo od punoće Njegove svi mi primili, i blagodat na blagodat (Filiplj. 2; 7 i Jn. 1; 16). Ako neko, budući rukovođen Svetim i čovekoljubivim Duhom, i ne preuznoseći se samim sobom nego se smirujući (unižujući) da bi uzvisio druge, zavapi duhom tražeći nešto veliko i ne izgovori ništa nedostojno i nisko, što bi izražavalo traženje nečega zemnog i svetovnog, onda će Gospod uslišiti njegov vapaj. A kakav je kraj te uslišenosti? Takav, da će se izbaviti od svih nevolja, i biti nepovređen, nepokoren i nepotčinjen telesnom mudrovanju. Na koji se način izbavlja ništi? Postaviće se oružan angeo Gospodnji oko onih koji se boje Boga, i izbaviće ih. Time je prorok objasnio koga naziva ništim, odnosno da pod tim podrazumeva onoga, koji se boji Gospoda. Zbog toga se onaj, koji se boji, još uvek nalazi u činu sluge. Onaj, međutim, koji se usavršio ljubavlju, dostigao je dostojanstvo sina. Sluga se naziva i ništim, jer on ništa ne poseduje; sin je bogat već i zbog toga što je naslednik očevih dobara. Dakle, postaviće se oružan angeo Gospodnji oko onih koji se boje Boga. Angeo neće odstupiti od onoga koji je poverovao u Gospoda, ukoliko ga on sam ne otera svojim rđavim delima. Kao što pčele proteruje dim i golubove smrad, tako i angela, čuvara našeg života, udaljuje zlosmradni greh, dostojan mnogih suza. Ako u duši imaš dela koja su dostojna angelskog čuvanja i ako u tebi obitava um obogaćen sozercanjima istine, onda će ti Bog, po bogatstvu neprocenjivih vrlinskih dela, nužno postaviti stražare i čuvare i ogradiće te čuvanjem angela. Pogledaj kakva je angelska priroda! Jedan angeo se izjednačuje sa čitavom vojskom i sa mnoštvom vojnika. Dakle, veličinom tvog čuvara Gospod ti daruje vojsku, a njegovom silom te sa svih strana ograđuje njegovom zaštitom. To, naime, znači reč: oko.
Kao što gradske zidine okružuju grad i odbijaju neprijateljske napade, tako i angeo služi kao zid ispred nas, čuva nas otpozadi, i sa obe strane ništa ne ostaje nepokriveno. Zbog toga kaže: Pašće pored tebe hiljada i deset hiljada s desne strane tebi, a tebe se neće dotaći (Ps. 90; 7) udarac nekog neprijatelja, jer će angelima Svojim zapovediti za tebe (Ps. 90; 12).
6. Okusite i vidite da je dobar Gospod. Više puta smo naglasili da se naše duševne sile porede sa telesnim udovima. Budući da je naš Gospod istinski hleb i da je Njegovo telo istinska hrana, nužno je da se naslađivanje radošću hleba u nama savrši posredstvom duhovnog okušanja. Kao što se onima, koji ga nisu okusili, osobine meda ne mogu toliko objasniti rečima koliko čulom ukusa, tako se ni dobrota nebeskog Logosa ne može jasno preneti učenjem ukoliko na osnovu dugotrajnog izučavanja dogmi istine nismo u stanju da sopstvenim opitom pojmimo dobrotu Gospodnju. Okusite, rekao je, a ne „nasitite se“, jer sad delimično znamo i istinu vidimo u ogledalu i u zagonetki (1. Kor. 13; 912). Međutim, doći će vreme kada će se za nas sadašnji zalog i ovo okušanje blagodati preobraziti u savršeno naslađivanje. One kojima je oboleo želudac i koji osećaju odvratnost prema hrani lekari isceljuju pomoću hrane pripremljene na poseban način, podstičući time nagon prema njoj. Kada se čuvstvo jednom pobudi ovom hranom, nagon za njom (hranom) sve više jača. Tako će vas i samo ispitivanje reči istine podsticati ka nezasitoj žudnji za njom, kaže prorok. Okusite, dakle, kaže on, da biste bili blaženi kao oni koji su gladni ižedni pravde. Blago čoveku (tj. Blažen je čovek) koji se nada u Njega. Onaj, ko neprestano žudi za ovom rečju, neće se nadati ni u šta drugo, osim u Gospoda. Bojte se Gospoda, svi sveti Njegovi, jer nema oskudice onima koji Ga se boje. Ukoliko strah ne vaspitava naše živote, nemoguće je da zadobijemo osveštavanje tela, jer je rečeno: Prikuj strahu Tvome telo moje (Ps. 118; 120). Kao što telesni udovi onih koji su prikovani klinovima ostaju nepokretni i nedelatni, tako i oni, čije su duše obavijene strahom Božijim izbegavaju svaki strastveni nalet greha. Zbog toga kaže da nema oskudice onima koji Ga se boje, odnosno, onaj koji je obuzet strahom od svakog nedoličnog postupka ima dovoljno snage za svaku vrlinu. On je savršen i ne nedostaje mu nijedno savršenstvo svojstveno ljudskoj prirodi. Ne može da bude telesno savršen onaj kojem nedostaje neki neophodan telesni deo, i on biva nesavršen upravo u onome što mu nedostaje. Tako ni onaj, koji je nemaran makar i u pogledu jedne jedine zapovesti, njenim neizvršavanjem biva nesavršen zbog ovog nedostatka. Onaj, međutim, koji je prisvojio savršeni strah i koji se usled bogobojažljivosti svega plaši (svakog sagrešenja; prim. prir), ni u čemu neće sagrešiti, jer ništa ne prezire. On ničega neće biti lišen, jer je strah neprestano uz njega.
7. Bogati osiromašiše i ogladneše, a oni koji traže Gospoda neće se lišiti nijednog dobra. Ova izreka nas poučava da preziremo veštastveno bogatstvo, jer pokazuje nepostojanost izobilja u imetku. Bogatstvo nije postojano; ono podseća na talas, koji vetrovi obično nose tamo – amo. Možda David bogatima naziva Izrailjce, njihovo usinovljenje, bogosluženje i obećanje, njihove oce (Rim. 9; 45). Oni su osiromašili, jer su sagrešili protiv Gospoda. Oni pak, koji su umesto njih tražili Gospoda, nisu bili lišeni nijednog dobra. Međutim, kako su to Izrailjci osiromašili i ogladneli! Budući da su ubili Hleb života, postali su gladni ovog Hleba. Budući da su smišljali zlo protiv Izvora žive vode, na njih je došla žeđ i naložena im je kazna mučenja žeđu. To, međutim, nije glad za veštastvenim hlebom, niti žeđ za vodom, nego za slušanjem reči Gospodnjih (Amos 8; 11). Tako su oni osiromašili i ogladneli, dok neznabošci, koji su naučili da traže Gospoda, neće biti lišeni nijednog dobra. Najsavršenije dobro je Sam Bog, Kojega neće biti lišen niko ko Ga traži. Ako je neko neuk i ima nejasne pojmove o dobru i zlu, neka ne naziva blaženim onoga koji nasladu nalazi u privremenom, jer ono prolazi s propadanjem tela. Naime, onaj koji veštastveno bogatstvo i telesno prevashodstvo uzdiže na stepen blaženstva, naziv dostojan poklonjenja, kakav dolikuje jedino Bogu daje niskim stvarima koje ne zaslužuju nikakvu pažnju i, istovremeno, pada u najgrublju protivurečnost. Naime, on će u tom slučaju morati da kaže da apostoli nisu tražili Gospoda i da zato nisu dobili telesna dobra ili pak da kaže da su Ga tražili, ali da takva dobra nisu zadobili, što će značiti da optužuju samo Pismo, jer kaže da oni, koji traže Gospoda neće biti lišeni nijednog dobra. Naprotiv, istina je da su i Gospoda tražili, i da su razumeli šta traže, i da nisu bili lišeni dobara, koja se nalaze u večnom upokojenju. O njima (tj o svetima) se uistinu može reći da nisu bili lišeni nijednog dobra. Naime, u telesnim nasladama više je onog bolnog nego prijatnog; tako, na primer, supružništvo može da prati nemanje dece (bezdetstvo), udovištvo i propadljivost. Zemljodelstvo može da prati neplodnost, trgovinu brodolom, bogatstvo – zamke, raskoš – prezasićenje, a pojedine na slade – mnoge bolesti i raznolike strasti. Pavle je tražio Gospoda, i nije bio lišen nijednog blaga. Međutim, ko bi mogao da nabroji telesne patnje kojima je bio izložen čitavog života? Tri pupa sam bio šiban, jednom kamenovan, tri brodoloma pretrpeo, noć i dan proveo namorskoj pučini, često sam putovao… u gladovanju i žeđi, često u postovima, u trudu i u naporu i mnogo puta u oskudici (2. Kor. 11; 25-27). Šta to znači? Zar čovek, koji je do poslednjeg časa bio gladan i žedan, koji je trpeo golotinju i stradanja, nije bio lišen telesnih dobara? Prema tome, uznesi svoju misao ka istinskom dobru, da bi shvatio usaglašenost Pisma i da te ne bi nadvladala kolebljivost razumevanja.
8. Hodite, čeda, poslušajte mene, strahu Gospodnjem naučiću vas. To je glas uistinu blagonaklonog učitelja koji sa očinskim milosrđem poziva na učenje, jer je učenik duhovno čedo svog učitelja. Onaj koji od drugoga dobija pouku u blagočešću kao da od njega biva uobličen i ustrojen, slično kao što se mladenci uobličuju u utrobi koja ih nosi. Vascela Galatska crkva beše otpala od prvopredanih učenja, zbog čega se upodobila nedonoščetu. Apostol Pavle ju je ponovo prihvatio i, silom Božijom uobličujući u Galatima Hrista, nazvao ih je svojom decom. Budući da je s bolom i patnjom ispravljao pokolebane, rekao je da boluje dušom, jadikujući zbog otpalih: Dečice moja, koju opet rađam, dokle se Hristos ne uobliči u vama (Gal. 4; 19)! Dakle, hodite čeda, poslušajte mene. Čemu hoće da nas pouči naš duhovni otac? Strahu Gospodnjem naučiću vas, kaže on. Pošto nam je prethodno zapovedio da se bojimo Gospoda i ukazao na koristi od ovog straha rekavši da oni koji Ga se boje neće biti lišeni nijednog dobra, sada nam predaje izvesnu pouku o strahu Gospodnjem. Svako, pa čak i onaj neuki, može da kaže da nam je zdravlje potrebno. Međutim, samo onaj, koji poznaje lekarsku veštinu, može da govori o tome kako da zdravlje i zadobijemo. Nije svaki strah dobar i spasonosan. Postoji i neprijateljski strah, i prorok se moli da se on ne približi njegovoj duši, govoreći: Od straha neprijatelja izbavi dušu moju (Ps. 63; 2). Neprijateljski je strah od smrti, koji u nama izaziva strepnju, i (strah) koji nas nagovara da se plašimo lica na vlasti. Da li onaj, koji se toga plaši, u vreme mučeništva može čak do smrti da se suprotstavi grehu i da vrati dug Gospodu, Koji je za nas umro i vaskrsao? Neprijateljski strah ima u sebi i onaj, kojeg plaše demoni. Uopšteno, čini mi se da je takav strah – strast, koja se rađa iz neverja. Naime, čovek koji veruje da ima silnog Pomoćnika, ne plaši se onih što se trude da ga zastraše. Šta je, dakle, spasonosni i osveštavajući strah, koji se u duši pojavljuje usled usrdnosti, a ne usled strasti? Hoćeš li da ti objasnim osobine ovog straha? Kad te privuče neki greh, zamisli strašni i nepodnošljivi sud Hristov, gde na uzvišenom i uzdignutom prestolu zaseda Sudija. Vascela tvorevina drhteći stoji u Njegovom slavnom prisustvu, dok svaki od nas biva ispitivan za ono što je učinio u životu. Zatim se onom, što je u životu počinio mnogo rđavih dela, pokazuju strašni i natmureni angeli kojima su, usled surovosti njihove volje, i oči i dah ognjeni, a lica, zbog njihove natmurenosti i čovekomržnje, slična noći. Pred njim se ukazuje duboka provalija, bezizlazna tama i oganj bez svetlosti, koji u toj tami sadrži silu spaljivanja ali nema lučezarnost. Tu je i neki otrovni i mesožderni crv koji požudno guta i nikada se ne zasićuje, a svojim proždiranjem stvara nepodnošljiv bol. Osim toga, tu je i najstrašnije od svih mučenja – večna sramota i večni stid. Toga se plaši, i tim strahom se vaspitavaj kao nekom uzdom, koja će tvoju dušu uzdržati od rđavih želja. Otac (David) obećava da će nas naučiti upravo tom strahu Božijem; on, međutim, neće naučiti sve, nego samo one koji žele da ga slušaju, a ne one što su daleko otpali i što mu ne pritiču sa željom da se spasu, ne one što su strani u zavetima (Ef. 2; 12), nego onima, što su kroz usinovljenje krštenjem postali „svoji“ (bliski) Logosu. Zbog toga i kaže: Hodite, odnosno, približite mi se dobrim delima, čeda, koja ste se kroz preporođenje udostojila da postanete sinovi Svetlosti. Poslušajte, vi, kojima su otvorene uši srca, strahu Gospodnjem naučiću vas, onom strahu koji su vam prethodno izobrazile moje reči.
9. Koji je čovek koji želi života, koji ljubi da vidi dane dobre! Prorok pita: želi li neko život, ali ne ovaj zajednički, kakvim žive i beslovesni, nego život istinski, koji ni smrt ne preseca? Sada, kaže on, vi umirete, i vaš je život sakriven sa Hristom u Bogu, a kada se javi Hristos, život naš, onda ćete sei vis Njime javiti u slavi (Kol. 3; 34). Hristos je, dakle, sušti život, i naš istinski život je obitavanje u Hristu. Slično tome, i oni dani su dobri, i na njih ukazuje prorok u svom oglašavanju: Koji je čovek koji hoće života, koji ljubi da vidi dane dobre! Naime, dani ovog veka su zli, kao što je zao i sam ovaj vek, budući da je mera sveta o kojem je rečeno da svet sav u zlu leži (1. Jn. 5; 19), i saobrazan je prirodi sveta, koji se njime meri. Sami dani su delovi ovog vremena, zbog čega apostol i kaže: Koristite vreme, jer su dani zli (Ef. 5; 16). O tome i Jakov govori: Malo je dana mojih godina i bili su zli (1. Mojs. 47; 9). Mi se, usled toga, sada ne nalazimo u životu, nego u smrti. Apostol se zato i moli, govoreći: Ko će me izbaviti od tela smrti ove (Rim. 7; 24)? Postoji, međutim, i neki drugi život, u koji nas prizivaju ove reči. I mada su sadašnji dani zli, postoje i oni drugi, dani koji su dobri, i koje ne preseca noć. Naime, za njih će Sam Bog biti večna svetlost, obasjavajući ih blistanjem Svoje slave. Prema tome, kad čuješ da se govori o dobrim danima, i ne pomišljaj da ti se u obećanju govori o ovdašnjem životu, jer su propadljivi oni dani koje stvara čuvstveno (vidljivo) sunce. Međutim, ako je duša nepropadljiva, i njeni (duševni) darovi moraju biti nepropadljivi. Prolazi obličje ovoga sveta (1. Kor. 7; 31). Ako Zakon u sebi nosi senku budućih dobara, zamisli kako su onda radosne i svete subote u večnim danima, praznicima i novomesečjima, ali ih zamisli onako, kako dolikuje duhovnom zakonu! Uzdrži jezik svoj od zla i usta tvoja da ne govore laž. Ako želiš da zadobiješ dane dobre i ako ljubiš život, ispuni zapovest života, jer je rečeno: Koji Me ljubi, taj zapovesti Moje drži (Jn. 14; 21). Prva zapovest je: Uzdrži jezik svoj od zla i usta tvoja da ne govore laž. Oni gresi, koji se izvršavaju jezikom, lako se mogu počiniti i imaju raznolike vidove. Jesi li se razgnevio? Tome prethodi i jezik. Da li te obuzela požuda? Jezik ti najpre služi kao podvodač i zavodnik koji sadejstvuje grehu i obmanjuje tvoje bližnje. Tvoj jezik je i oruđe nepravde, ako ne govori od srca nego zato da bi obmanuo druge. Međutim, zašto bih nabrajao sve grehove koji se izvršavaju jezikom? Naš život je ispunjen grehovima jezika: psovkama, šaljivim, glupim i nepristojnim rečima, osudama, praznoslovljem, lažnim zakletvama i lažnim svedočenjima – sve to, i još mnoga zla, jesu tvorevine jezika. Oni pak, koji otvaraju usta da bi hulili na slavu Božiju i da bi nepravdu u visinu govorili (Ps. 72; 8), kojim to drugim oruđem čine, ako ne oruđem jezika? Pošto ćeš zbog svojih reči biti osuđen (Mt. 12; 37), uzdrži jezik svoj od zla i blago sabrano lažljivim jezikom taština je (Priče Sol. 21; 6). Uzdrži i usta svoja kako bi vascelo oruđe, koje ti je dato radi služenja reči, bilo slobodno od rđavih dela. Laž je skriveno zlodelo protiv bližnjeg, koje se izvršava pod maskom dobra.
10. Ukloni se od zla i čini dobro, traži mira i idi za njim. Evo osnovnih saveta i uvodnih lekcija pobožnosti. Potrudi se da savladaš jezik, da se uzdržiš od lukavih zamisli i da se ukloniš od zla. Onome, koji je savršen, nije potrebna pouka o udaljavanju od zla nego je onoga, koji tek počinje, potrebno poučiti da se uklanja od stremljenja ka zlu. Potrebno je da se najpre, kao od lošeg puta, udalji od naviknutosti na poročan život, a da zatim pristupi ka tvorenju dobra. Nemoguće je, naime, da se neko približi dobru ako prethodno nije otpao i udaljio se od zla, kao što je nemoguće da se zdravlje vrati pre nego što ode bolest i kao što je nemoguće da se neko zagreje pre nego što prestane da oseća studen. To je nespojivo jedno sa drugim, i onaj, koji hoće da vodi dobar život, mora se osloboditi od privezanosti za zlo. Traži mira i idi za njim. Zbog toga je i Gospod rekao: Mir vam ostavljam, mir Svoj dajem vam, ali ne dajem vam Ga kao što svet daje (Jn. 14; 27). Prema tome, traži mira Gospodnjeg i idi za njim. Taj mir nećeš dostići drugačije, nego trčeći prema cilju radi nagrade nebeskoga prizvanja (Filiplj. 3; 14). Naime, istinski mir je gore; sve dok smo privezani za telo, od nas je nerazdvojivo mnogo toga što nas pomućuje. Zbog toga kaže: traži mira, odnosno, oslobodi se od meteža ovoga sveta i zadobij bezmetežni (nepometeni, nerasejani) um, neustalasano i nepomućeno duševno stanje koje ne mogu pokolebati strasti, niti ga mogu privući lažna učenja koja se zasnivaju na verovatnoći. Tako ćeš zadobiti mir Božiji koji prevazilazi svaki um (Filiplj. 4; 7) i čuva tvoje srce. Onaj, koji traži mir, traži Hrista, jer je On mir naš, Koji je oba sazdao u jednoga novoga čoveka, stvarajući mir (Ef. 2; 15) i krvlju krsta Svoga pomirio i ono što je na zemlji i ono što je na nebesima (Kol. 1; 20).
11. Oči su Gospodnje na pravednima, i uši Njegove na molitvu njihovu. Budući da su sveti telo Hristovo i udovi ponaosob (1. Kor. 12; 27), Bog ih je postavio u Crkvi, neke kao oči, neke kao usta a neke umesto ruku ili nogu. Tako se i među svetim duhovnim silama, koje obitavaju na nebesima, neke nazivaju očima jer im je povereno da nas nadziru, dok se neke nazivaju ušima jer slušaju naše molitve. Zbog toga je i ovde onu Silu koja nas nadzire i Silu koja prima naše molitve David nazvao očima i ušima. Oči su Gospodnje na pravednima, i uši Njegove na molitvu njihovu. Pošto je svako delo pravednika dostojno pogleda Gospodnjeg a svaka njegova reč snažna i dejstvena jer pravednik ne praznoslovi, psalam nas uverava da Bog svagda nadzire pravednika i da on svagda biva uslišan. Lice pak Gospodnje je na činiteljima zla, da istrebi sa zemlje spomen njihov. Mislim da pod licem podrazumeva otvoreno i otkriveno prisustvo Gospodnje na sudu. Zbog toga je i rečeno da su oči Gospodnje, koje nas izdaleka prate, svagda na pravedniku, dok će se samo lice pojaviti zato, da bi sa zemlje iskorenilo svaki spomen bezakonja. Ti, međutim, ne zamišljaj lice Božije u telesnom obličju, jer bi se u tom slučaju moglo učiniti da Pismo govori nešto protivurečno, odnosno da su posebne oči koje obasjavaju pravednika, a da je posebno lice koje je okrenuto prema poročnima. Naime, nemoguće je da postoje oči bez lica i lice bez očiju. Ne može čovek da vidi lice Božije i da ostane živ (2. Mojs. 33; 20). Međutim, angeli malih ovih koji su u crkvi stalno Gledaju lice Oca našeg Koji je na nebesima (v. Mt. 18; 10). Zbog toga je za nas, usled slabosti tela koje nas obavija, nemoguće da gledamo slavno prisustvo Božije; angele, međutim, koji nemaju nikakav pokrivač sličan našem telu, ništa ne sprečava da neprestano gledaju lice slave Božije. Kad postanemo sinovi vaskrsenja, i mi ćemo se udostojiti poznanja licem k licu. Tada će se pravedni udostojiti da lice Božije gledaju u radosti a grešnici u sudu, jer će pravedni sud Božiji iskoreniti svaki greh.
12. Zavapiše pravednici, i Gospod ih usliša, i od svih nevolja izbavi ih. Vapaj pravednika je vapaj duhovni (misaoni, umni), i on se gromoglasno razleže u skrivenostima srca, tako da može da dosegne do samog sluha Božijeg. Naime, onaj koji traži nešto veliko i moli se za nebesko, taj vapi i uznosi Bogu molitvu koja biva uslišana. Prema tome, zavapiše pravednici, ne tražeći ništa nevažno, zemno i nisko. Gospod je zbog toga i obratio pažnju na njihove glasove i izbavio ih od svake nevolje, ne toliko time što ih je izbavio od nedaća, koliko time što ih je pripremio da budu iznad svega što se dešava. Blizu je Gospod skrušenih srcem, i smirene duhom spasiće. Gospod se svima približava Svojom dobrotom, ali se mi sami udaljujemo svojim grehovima, jer je rečeno: Koji sebe udaljuju od Tebe, propašće (Ps. 72; 27). Mojsej zbog toga kaže da je on pristupio Bogu (2. Mojs. 24; 2); ako je neko sličan Mojseju, on se svojom plemenitošću i svojim dobrim delima približava Bogu. Osim toga, ove reči sadrže i proroštvo o dolasku Gospodnjem i saglasne su s prethodnim, gde je rečeno: Lice Gospodnje je na činitelje zla, odnosno, Njegovo pojavljivanje na sudu biće na propast svakog zla. Rekavši ovde: Blizu je Gospod skrušenih srcem, prorok obznanjuje da se približava i da nije daleko dolazak Gospodnji u telu. U to može da te ubedi ono, što kaže prorok Isaija: Duh je Gospoda Boga na meni, jer me Gospod pomaza da javljam dobre glase ništima, da iscelim skrušene srcem, da propovedam zarobljenicima da će se osloboditi i slepima da će progledati (Isa. 61; 1 – prema Septuaginti). Budući da je skrušenima srcem poslat Iscelitelj, rečeno je: Blizu je Gospod. Ovo govorim vama, koji ste smireni i koji ste pogazili svoje preuznošenje, da bih vas obradovao i radošću očekivanoga uveo u dugotrpljenje. Skrušenost srca je iskorenjivanje ljudskih pomisli. Onaj, koji je prezreo sadašnje, ko se predao Logosu Božijem i vladajući deo svoje duše prepustio natčovečanskim i božanstvenim pomislima, imaće skrušeno srce i učiniće ga žrtvom, kakvu Gospod neće odbaciti. Srce skrušeno i uniženo Bog neće odbaciti (Ps. 50; 19). Dakle, blizu je Gospod skrušenih srcem, i smirene duhom neće odbaciti. Skrušen srcem i smirenoga duha je onaj kojem je tuđa svaka oholost i koji se ne gordi ničim ljudskim. Istina, skrušen je (tj. unižen) i onaj koji korača u gresima, jer ništa ne unižava tako kao greh. Zbog toga oskrnavljenu i onu koja je izgubila svetinju devstvenosti nazivamo poniženom.[4] Tako je rečeno da je Amnon savladao Tamaru i ponizio je (osramotio je) (v. 2. Sam. 13; 14). One, koji su izgubili veličanstvenost i uzvišenost duše, greh je oborio na zemlju i oni kao da su prikovani za nju. Savijaju se i upodobljuju zmiji koja puzi po zemlji, i više nisu u stanju da se potpuno usprave. Oni su smireni (uniženi), ali ne duhom, zbog čega njihovo smirenje (uniženje) ne zaslužuje pohvalu. Oni, međutim, koji imaju blagodat Svetoga Duha dobrovoljno se smiruju pred nižima od sebe, i zajedno sa apostolom nazivaju same sebe slugama svakog čoveka (2. Kor. 4; 5) u Hristu, govoreći s njim i ovo: Postasmo kao smetlište svetu, svima smeće do danas (1. Kor. 4; 13). Oni koriste duhovno smirenje i smatraju se poslednjima, da bi postali prvi u Carstvu nebeskom. Gospod upravo njih i naziva blaženima, govoreći: Blaženi siromašni duhom (Mt. 5; 3). Mnoge su nevolje pravednika, i od svih njih izbaviće ih Gospod. Rečeno je: Svačim smo ugnjetavani, ali ne potišteni (2. Kor. 4; 8). Zbog toga Gospod kaže Svojim učenicima: U svetu ćete imati žalost, ali ne bojte se, Ja sam pobedio svet (Mt. 16; 33). Dakle, ako vidiš da je neki pravednik bolestan, da ima povređene udove, da ga je porodica odbacila, da je osramoćen, sasvim siromašan i lišen najneophodnijeg, seti se da su mnoge nevolje pravednika, i od svih njih izbaviće ih Gospod. Onaj pak, koji tvrdi da nevolje ne dolikuju pravedniku, govori isto što i onaj koji kaže da borcu ne dolikuje protivnik. Međutim, ako borac ne izađe da.se bori, hoće li imati bilo kakav izgovor da zadobije vence? U ovom psalmu se i po četvrti put govori o tome na koji način Gospod spasava od nevolje, ako hoće nekoga da spase. Prvi put kaže: Tražih Gospoda i usliša me, i od svih nevolja mojih izbavi me (st. 4); drugi put: Ovaj ništi zavapi, i Gospod ga usliša, i od svih nevolja njegovih spase ga (st. 6); treći put: Zavapiše pravednici i Gospod ih usliša, od svih nevolja njihovih izbavi ih (st. 17); najzad, četvrti put: Mnoge su nevolje pravednih, i od svih njih izbaviće ih Gospod (st. 19).
13. Čuva Gospod sve kosti njihove, nijedna od njih neće se satrti. Da li bi se trebalo zaustaviti na doslovnoj izreci i zadovoljiti se onom predstavom kakva će se najverovatnije stvoriti posredstvom našeg sluha, odnosno, da se pravednicima neće satrti kosti, koje su potpora tela, jer će ih Gospod od toga sačuvati? Hoće li se kosti pravednika sačuvati od satiranja sve dok je on živ, i u ovom svetu? Ili se, možda, ni posle oslobađanja od telesnih okova, neće naći razlog za satiranje kostiju pravednika? Uostalom, iz iskustva znamo da su satrte kosti mnogih pravednika koji su se radi svedočenja o Hristu predavali raznim vidovima mučenja. Naime, progonitelji su nekima od njih prebijali noge, a nekima više puta probijali ekserima ruke i glavu. Međutim, ko će poreći da je onaj, koji je mučenički okončao, pravedniji od svih ostalih? Ili možda ne bi trebalo tako razumeti? Kaže se: čovek, a misli se na čovekovu dušu i um. Tako se i celokupan čovek ponekad označava nazivima pojedinih telesnih delova. Pismo često imenuje i udove unutrašnjeg čoveka, govoreći: Mudri ima oči u glavi (Knj. prop. 2; 14), tj. kaže da su unutrašnje oči mudraca prozorljive i oprezne. Osim toga, Pismo na isti način imenuje i duhovne i telesne oči, ne samo u izreci koju smo naveli nego i kada kaže: Zapovest Gospodnja je svetla, prosvetljuje oči (Ps. 18; 9). Šta da kažemo za ovu izreku: Ko ima uši da čuje, neka čuje (Lk. 8; 8). Sigurno je da oni imaju savršene uši, sposobne da slušaju reči Božije. Šta je, međutim, rečeno onima, koji nemaju takve uši? Čujte, gluvi, progledajte, slepi (Isa. 42; 18), Usta svoja otvorih i privukoh duh (Ps. 118; 131) i Zube grešnika skršio si (Ps. 3; 8). Sve je to rečeno o sposobnostima koje omogućuju primanje duhovne hrane i duhovne reči. Slične su im i izreke: Utroba moja boli me (Jerem. 4; 19) i noga pravednika neće se spotaći (Priče Sol. 3; 23). Izrazi slični ovima odnose se na unutrašnjeg čoveka. Na toj osnovi, a u vezi s unutrašnjim čovekom, mogu se zamisliti i neke kosti, koje održavaju vezu i ustrojstvo među duševnim silama. I kao što kosti svojom čvrstinom ograđuju mekoću tela, tako i u Crkvi postoje izvesni članovi koji, usled svoje čvrstine, mogu da ponesu nedostatke slabih. I kao što se kosti međusobno sjedinjuju silama srastanja i vezama, tako i savez ljubavi i mira može da učini da u Crkvi Božijoj dođe do izvesnog srastanja i sjedinjenja duhovnih kostiju. O kostima lišenim svoje povezanosti i kao ispalim iz ustrojstva, prorok kaže: Rasuše se kosti njihove do pakla (Ps. 140; 7). I ako ga nekad obuzme pometnja i strah, moli se govoreći: Isceli me, Gospode, jer se smetoše kosti moje (Ps. 6; 3). Međutim, kad ove kosti, koje čuva Gospod, održe svoje ustrojstvo, nijedna od njih neće se satrti nego će, naprotiv, biti dostojne da slavoslove Boga. Prorok kaže: Sve će kosti moje reći: Gospode, Gospode, ko je sličan Tebi (Ps. 34; 10)? Vidiš li prirodu kostiju, koje imaju i dar reči? Možda i Crkva kaže to isto, sve će kosti moje reći, vezujući to za tajnu Vaskrsenja, jer je rečeno: Ovako Govori Gospod ovim kostima: Ja ću u vas uneti duh životni i staviću na vas žile, i obložiću vas mesom.., i oživećete, i poznaćete da sam ja Gospod (Jezek. 37; 56). Ove kosti, koje će primiti život, uzneće blagodarenje Vaskrslome, govoreći: Gospode, Gospode, ko je sličan Tebi?
14. Prorok nije bezrazložno dodao: Smrt je grešnika zla. Postoji i smrt pravednika, ali ona po svojoj prirodi nije zla nego dobra. Oni, koji su umrli sa Hristom, prisajedinili su se dobroj smrti, i oni koji su umrli za greh umrli su dobrom i spasonosnom smrću. Međutim, smrt Grešnika je zla, jer ih nakon smrti sustiže mučenje, kao i bogataša koji se oblačaše u skerlet i u svilu, i veseljaše se svaki dan (Lk. 16; 19). Koji mrze pravednika prevariće se. Pravednika mrze zato što oni sami žive u grehu, a običaji pravednika, kao pouzdana pravila, razobličuju ih kad se uporede sa savršenima. Pošto žive u grehu i plaše se razobličenja, s mržnjom se odnose prema pravedniku, a budući da ga mrze, opterećuju se novim grehovima. Postoji, međutim, mnogo razloga zbog kojih mogu.da mrze pravednika. Mnogo je onih koje su sloboda u razobličenju – jer mrze na onoga koji prekoreva pred vratima, i gnušaju se reči pravedne (Amos 5; 10) želja za prvenstvom i vlastoljublje, podstakli na mržnju prema pravednicima. Ponekad je to učinilo i neznanje o tome šta je pravednik i ko je pravedan. Dakle, smrt je grešnika zla. Moguće je da prorok vasceli ovaj život naziva smrću; i apostol je telo nazvao smrću, rekavši: Ko će me izbaviti od tela smrti ove (Rim. 7; 24)? Oni, koji svoja tela koriste za zlo i daju ih na služenje svakom grehu, pripremaju sebi zlu smrt. Izbaviće Gospod duše slugu Svojih, i neće se prevariti svi koji se uzdaju u Njega. Pošto su oni, koji su stvoreni za služenje Gospodu, postali zarobljenici neprijatelja, Gospod će Svojom časnom krvlju izbaviti njihove duše, i zato se niko od onih, koji se u Njega uzdaju, neće naći u grehu.
 


 
NAPOMENE:

  1. Srednjim umećima ili veštinama nazivaju se ona zanimanja koja se nalaze između lepih veština (umetnosti) i onih grubih, tj. zanata, prim. izd.
  2. U srpskom prevodu: Smuti se od žalosti, prim. prev.
  3. U grčkom tekstu: ξεζήτησα τόν Κύρϊον grčki glagol „έκζητέω“ označava usrdno i revnosno traženje (nečega), pa čak i zahtevanje i iziskivanje, i samim tim pojačava značenje glagola „ζητέω“ – tražiti. Na to pojačano značenje ukazuje sveti Vasilije, i možda bi se sledeća rečenica doslovno mogla prevesti na sledeći način: „Izraz iziskivanje je snažniji nego iskanje“, prim. prev.
  4. Trebalo bi napomenuti da se grčki pridev „ταπεινός“ može prevesti i kao smiren i kao unižen (ponižen), prim. prev.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *