BESEDE NA PSALME

 

BESEDE NA PSALME
 

 
Beseda na trideset drugi psalam
 
(1) Radujte se, pravedni u Gospodu; pravednima priliči pohvala.
Za Pismo je uobičajeno oglašavanje radosti, koje pokazuje neko svetlo i veoma radosno stanje duše koja je dostojna da se raduje. Radujte se, dakle, pravedni u Gospodu, ali ne zato što su napredna vaša domaćinstva, što imate dobro telesno zdravlje, ili što su vaša polja prepuna svih plodova, nego zato, što imate Gospoda Koji je tako prekrasan, dobar i premudar. Za vas je dovoljno da se radujete u Gospodu. Izgleda da se onaj, koji sa radošću i veseljem likuje zbog nekog najželjenijeg, raduje i zbog sebe samog. Psalam stoga podstiče pravedne da osete svoje dostojanstvo, jer su udostojeni da budu sluge takvog Gospodara, da s neizrecivom radošću i s poskakivanjem likuju zato što Mu služe, kao da njihovo srce poskakuje od ushićenosti ljubavlju prema Blagome. Ako se nekada dogodilo da na tvoje srce padne svetlost i da stvori celovit pojam o Bogu, da ozari tvoju dušu tako, da zavoliš Boga i da prezreš svet i sve što je propadljivo, iz tog maglovitog i ograničenog primera razumi celokupno stanje pravednika, koji su uspeli da se ravnomerno i neprestano raduju Bogu. Prema domostroju Božijem, ti se retko naslađuješ ovom radošću, kako bi te i ovo malo naslađivanje podsetilo na ono, čega si se lišio. U pravedniku, međutim, neprestano obitava ova božanstvena i nebeska radost, jer u njemu nesumnjivo obitava Duh, a prvi plod Duha je ljubav, radost i mir. Radujte se, dakle, pravedni u Gospodu. Gospod je za pravedne sličan nekom obitavalištu (mestu), i oni koji stupe na njega nužno moraju da likuju i da se vesele. I pravednik, međutim, postaje obitavalište Gospodnje, u koje se nastanjuje On Sam. Oni pak koji greše postaju obitavalište za đavola, jer nisu poslušali onoga što kaže: Ne dajite mesta đavolu (Ef. 4; 27), niti Propovednika: Ako vladajući duh dođe na tebe, ne napuštaj mesto svoje (Knj. prop. 10; 4 – prema Septuaginti). Kada, dakle, obitavamo u Samom Gospodu i kada, koliko nam je to moguće, sozercavamo Njegova čuda, ta sozercanja ispunjavaju radošću naše duše. Pravednima priliči pohvala. Kao što iskrivljenoj nozi ne odgovara prava čizma, tako ni izopačenim srcima ne priliči pohvala Božija. Pošto demonima ne priliči da govore o Spasitelju, mislim da im se stoga oduzima vlast da Ga razglašavaju (Mk. 3; 13. i Lk. 4;41). I Pavle zabranjuje duhu pogađačkom, kako nečisti duh ne bi oglašavao o svetome (v. Dela ap. 16; 18). Tome je slično i sledeće: A grešniku reče Bog: Zašto ti kazuješ zakone moje i uzimaš zavet Moj u usta svoja (Ps. 49; 16)? Potrudimo se, dakle, da izbegnemo svako iskrivljeno i izopačeno delo i da svoj um i rasuđivanje utvrdimo kao ispravno pravilo. Tada će nam, kada i sami postanemo pravi, biti dopušteno da hvalimo Gospoda. Predvodnik greha naziva se lukavom zmijom, i mač Božiji pada na drakona (levijatana), zmiju krivudavu (Isa. 21; 1), zato što zmija, kada se kreće, pravi mnoštvo skretanja i odstupanja. Brazde koje zmija svojim kretanjem uobličuje na zemlji imaju nepravilno usmerenje: u jednom pravcu kreću se njeni prednji delovi, sredina se kreće krivudavo dok se rep, opet, kreće u suprotnom smeru. Zbog toga oni, koji slede zmiju, pokazuju da je njihov život izopačen, nepravilan i prepun protivurečnosti. Onaj pak koji korača za Gospodom Bogom, tvori staze prave (Isa. 40; 31) i pravi su tragovi nogu njegovih (Priče Sol. 4; 26 prema Septuaginti), jer je pravedan (prav, grč. εύθής) Gospod Bog naš (Ps. 91; 16), i pravotu zna lice Njegovo (Ps. 10; 7). Ako se dva pravila polože jedno na drugo, njihova pravota će ih uzajamno sjediniti; ako pak na ono što je pravo položiš krivo drvo, videćeš da se krivo ne usaglašava sa pravim. Dakle, ako je pohvala Božija prava (εύθής) zahteva se i pravo srce (ευθεία καρδία), da bi mu priličila i dolikovala pohvala. Ako niko ne može reći: Isus je Gospod osim Duhom Svetim (1. Kor. 12; 3), kako ćeš onda prineti hvalu, ako u tebi nema duha pravog, obnovljenog u utrobi tvojoj (Ps. 50; 12)?
2. Ispovedajte i hvalite Gospoda s guslama, sa psaltirom desetostrunim psalmopojte Njemu. Gospodu najpre treba da zablagodarimo na guslama, odnosno, da skladno izvršimo telesna dela. Budući da smo grešili telom kada smo davali udove svoje da robuju Grehu da bismo činili bezakonje (v. Rim. 6; 19), telom treba i da ispovedamo, koristeći za oproštaj (otpuštanje) grehova ono isto oruđe, kojim smo grešili. Da li si zloslovio? Blagosiljaj! Bio si koristoljubiv? Podaj! Da li si se opijao? Posti! Bio si gord? Smiri se (unizi se)! Zavideo si? Uteši! Da li si ubio? Pretrpi mučeništvo, ili učini ono što je ravno mučeništvu, odnosno, prilikom ispovedanja izloži svoje telo zlopaćenju. Tada ćeš, uz ispovedanje, biti dostojan da Boga hvališ na desetostrunom psaltiru. Naime, potrebno je da najpre ispraviš telesna dela, da bi se ona izvršavala saglasno sa rečju Božijom, a zatim da se uzneseš u duhovna (umna) sozercanja. Možda se psaltirom naziva i um koji čezne za višnjim, jer se kod ovog instrumenta, prema njegovom obliku (ustrojstvu), sila ispuštanja zvuka nalazi gore. Zbog toga telesna dejstva na neki način Boga ispovedaju odozdo, dok tajne, koje se blagoveste umom, svoj uzrok imaju gore, kao da se um oglašava kroz Duha. Onaj, dakle, koji motri na sve zapovesti i stvara njihov sklad i sazvučje, poje Bogu na desetostrunom psaltiru, jer postoji deset opštih zapovesti zapisanih u prvoj predaji Zakona. Pevajte Gospodu pesmu novu, odnosno, ne služite Bogu u starini slova (reči), nego u obnovljenju duha. Novu pesmu poje onaj koji nije prihvatio (samo) reč Zakona, nego ga je (Zakon) i duhovno poznao. Naime, prošlo je ono što je u zavetu ovetšalo i ostarilo, i za nas je počela nova i obnavljajuća pesma učenja Gospodnjeg. Kad u sebi umrtvljujemo starog čoveka i kad e iz dana u dan obnavljamo, i ona obnavlja našu mladost kao kod orla. Onaj pak koji neprestano stremi onome što je pred njim (Filiplj. 3; 13), svagda biva nov (obnovljen) samome sebi. Onaj dakle, koji samome sebi biva nov poje Bogu novu pesmu. Novim se, opet, naziva ili nešto neuobičajeno ili ono što je nedavno nastalo. Ako kazuješ o čudesnom načinu ovaploćenja Gospodnjeg koje prevazilazi svaku prirodu, ti poješ novu i čudesnu pesmu. Ako pripovedaš o preporođenju i obnovljenju cele vaseljene, koja je pod grehom ostarila, ako blagovestiš o tajinstvu vaskrsenja, opet poješ novu i nedavno nastalu pesmu.
3. Psalmopojte mu dobro glasovito (s klicanjem, grč. εν άλαλαγμφ). Poslušajte zapovest: dobro psalmopojte, s nerasejanom mišlju i s iskrenom naklonošću. Pojte mu s klicanjem, kao što neki dobri vojnici, nakon pobede nad neprijateljem, poju pesmu u pohvalu pobedi. Ne bojte se, Ja sam pobedio svet, kaže On (Jn. 16; 33). Koji je od ljudi bio u stanju da vojuje sa zlom, ako nije pritekao pod pokrov Arhistratiga (vojskovođe) sila (nebeskih), i ako odatle nije, sa verom u Njega, strelama svrgavao i ranjavao našeg neprijatelja? Klicanje je neka vrsta nerazdeljenog glasa koji saborci skladno uznose tokom bitke. Dakle, psalmopojte skladno, jednodušno i sjedinjeni ljubavlju. Šta bi trebalo da govore oni, koji psalmopoju? Jer je prava reč Gospodnja. Zbog toga na psalmopojanje najpre poziva prave, jer je prav (grč. εύθής) i Logos Gospodnji Koji će se proslaviti u budućnosti, a Koji u početku beše u Oca i Koji beše Bog (Jn. 1; 1). Dakle, prav je Otac, prav je Sin, i prav je Duh Sveti. I sva dela Njegova su u vepu. Šta znači to što je rekao? Njegovo delo je nebo, Njegovo delo je i zemlja, i more, i vazduh, i vascela neživa tvorevina, kao i ona živa, i slovesna i beslovesna. Kako je, dakle, sve to u vepu? Kakva vera postoji u neživoj tvorevini? Kakva je vera beslovesnih bića? Kakva je vera kamena? Kakva vera postoji u psima? Ni neživa tvorevina, ni beslovesna bića nisu u vepu. Ova izreka, međutim, ništa nije isključila nego je sve obuhvatila, rekavši: Sva dela Njegova su u vpu. Šta, dakle, znači to što je rekao? Kada, kaže, posmatraš nebo i poredak koji na njemu postoji, ono te rukovodi ka veri, jer samim sobom ukazuje na Umetnika. Ako pak posmatraš ustrojstvo koje postoji na zemlji, i ono te privodi veri u Boga, jer u Boga nismo poverovali tako što smo Ga poznali telesnim očima, nego očima uma posreDstvom vidljivog sozercavamo Nevidljivog. Zbog toga su sva dela Njegova u vepu. Ako pogledaš kamen, i on će ti na neki način ukazati na silu Stvoritelja. To isto se odnosi i na mrava, komarca ili pčelu. Često se dešava da se i u najmanjem projavljuje sila Tvorca. Onaj, Koji je raširio nebesa i ispunio neizmernu veličinu okeana, Taj je izdubio i sićušni pčelinji žalac da bi se kroz njega izlivao otrov. Sva dela Njegova su, dakle, u vepu. Neka te ništa ne vodi ka neverju. Ne govori: „ovo je slučajno postalo, a ovo se dogodilo samo po sebi“. U onome što postoji ništa nije bez poretka, ništa nije neodređeno, ništa nije uzaludno i ništa nije slučajno. Ne govori: „nesrećan slučaj“ ili „zao čas“. To su reči neukih ljudi. Ne prodaju li s edva vrapca zajedan novčić? Pa nijedan od njih ne padne na zemlju bez Oca vašega. (Mt. 10; 29). Šta je kosa na glavi? Koliko je vlasi na glavi? Nijedna od njih, međutim, nije zaboravljena! Vidiš li da ni najmanja stvar ne može da utekne od nadzora oka Božijeg? Ljubi milostinju (milost) i cyd Gospod, milosti je Gospodnje puna zemlja. Ako bi sud Božiji dejstvovao sam po sebi i ako bi nam sa svom svojom strogošću uzvraćao po delima koja smo izvršili, kakvu bismo nadu imali, i ko bi se od ljudi spasao? Sada pak ljubi milostinju i sud. On svakoga izvodi na sud tako, kao da je milostinju postavio pored carskog prestola suda, pa joj je čak dao i prevashodstvo. Ako na bezakonja budeš gledao, Gospode, Gospode, ko će ostati (Ps. 129; 3)? Njegova milost nije bez suda, kao što ni njegov sud nije bez milosti. Pre suda ljubi milostinju (milost), a nakon milostinje (milosti) dolazi sud. Jedno s drugim je povezano, odnosno milost sa sudom, da nas milost bez suda ne bi dovela do slabosti i da nas sud bez milosti ne bi doveo do očajanja. Sudija hoće da te pomiluje i da te učini učesnikom u svom milosrđu, ali samo ako otkrije da si, nakon sagrešenja, postao skrušen i smiren, da si mnogo oplakivao svoja rđava dela, da si bez stida otkrio ono, što si počinio u tajnosti, da si pozvao braću da se zajedno s tobom potrude na tvom iscelenju (v. Jak. 5; 16). Ako, dakle, vidi da si dostojan sažaljenja, podariće ti obilje Svog milosrđa. Kada pak vidi da je tvoje srce nepokajano, da je tvoja misao gorda i da ne veruje da postoji budući vek, da se ne boji suda, tada će ljubiti sud nad tobom. Tako se sposoban i čovekoljubivi lekar najpre trudi da tumor omekša vrućim oblogama i omekšavajućim sredstvima. Kada pak uvidi da se tumor ne smanjuje nego da, naprotiv, postaje još tvrđi, odlaže ulje i sredstva za omekšavanje i koristi gvozdena oruđa. Zbog toga ljubi milostinju (milost) prema pokajšcima, ali ljubi i sud prema nepokajanima. Nešto slično i Isaija kaže Bogu: Pravda je tvoja na merilima (Isa. 28; 17), jer On milost postavlja pored suda i svakome uzvraća prema njegovom dostojanstvu, odmeravajući merom, brojem i težinom. 4. Milosti je Gospodnje puna zemlja. Ovde se milost odvaja od suda, jer je zemlja ispunjena samo milošću Gospodnjom, dok se sud odlaže do određenog vremena. Milost je ovde bez suda stoga, što On nije došao da sudi svetu, nego da se svet spase kroz Njega (Jn. 3; 17). Tamošnji sud pak nije bez milosti, jer nije moguće da se pronađe čovek koji je čist od greha, čak iako je samo jedan dan života njegovog (Jov 14;45, prema Septuaginti). Ako neko vidi da se se zlo umnožava iz dana u dan i da je nečisti ljudski rod dostojan hiljada smrti budući da obitava u grehu, zadiviće se bogatstvu dobrote Božije, Njegovoj popustljivosti i dugotrpeljivosti. Dok se nalazimo na zemlji, nama je potrebna milost, jer su oni, koji su na nebu, dostojni da budu nazvani blaženima a ne da budu pomilovani. Ili smo, možda, zbog osude koja nam je izrečena zemljom nazvani mi sami, koji smo od Boga čuli: Zemlja si i u zemlju ćeš se vratiti i koji smo preispunjeni milosrđem Božijim, jer nas koji bijasmo mrtvi zbog Grehova pomilova Bog i ožive sa Hristom (Ef. 2; 5). Rečju Gospodnjom nebesa se utvrdiše i Duhom usta Njegovih sva sila njihova. Gde su oni koji preziru Duha? Gde su oni koji Ga odvajaju od stvaralačke sile? Gde su oni koji Ga odsecaju od jedinstva sa Ocem i Sinom? Neka takav posluša psalam, koji kaže: Rečju Gospodnjom utvrdiše se nebesa i Duhom usta Njegovih sva sila njihova. Pod Rečju se ovde ne podrazumeva običan govor, sastavljen od imenica i glagola, niti je Duh disanje koje se razliva po vazduhu, nego se misli na Reč, koja u početku beše u Boga i na Duha Svetoga Koji se tako naziva u istinskom smislu. I kao što je stvaralačka Reč (Logos) utvrdila nebo tako je i Duh Sveti, Koji od Oca ishodi (tj. iz usta Njegovih, da Ga ti ne bi smatrao za nešto spoljašnje ili tvarno nego da bi Ga slavio kao Onoga Koji Svoju ipostas ima od Boga) sa-priložio (grč. συνεπέφερε) sve sile koje u Njemu postoje. Tako je Duhom utvrđena svaka nadnebeska sila, odnosno, ona uz pomoć Duha ima svaku revnost, postojanost i pouzdanost u osvećenju i svaku vrlinu kakva dolikuje sveštenim silama. Zbog toga je ovde napisano: Duh usta Njegovih, dok ćemo na drugim mestima pronaći da je rečeno: Reč usta Njegovih (Isa. 11; 4 prema Septuaginti), da bismo razumeli da su i Spasitelj i Njegov Sveti Duh – od Oca. Budući da je Reč Gospodnja naš Spasitelj, a da je Duh usta Njegovih Sveti Duh, i da su Obojica sadejstvovali u stvaranju neba i nebeskih sila, rečeno je: Rečju Gospodnjom nebesa se utvrdiše i Duhom usta Njegovih sva sila njihova. Naime, ma šta da se osveštava, osveštava se samo prisustvom Duha. Zbog toga je stvaralačka Reč, Koja je Tvorac svega, prizvala u biće angele, dok im je osvećenje podario Duh Sveti. Angeli nisu stvoreni kao mladenci koji bi se zatim, kroz usavršavanje postepenim podvizavanjem, udostojili da prime Duha, nego je u njihovu prvobitnu građu i da, tako kažemo, u samo tkivo njihove suštine, ukorenjena svetost. Iz tog razloga je za njih teško da se priklone zlu, budući da su odmah, kao nekom glazurom, prekriveni svetošću i po daru Duha Svetoga poseduju postojanost u vrlini.
5. Koji sabira kao meh vode morske, polaže u riznice bezdane. Nije rekao: sabira vode morske kao u meh, nego kao meh, tako sabira vode morske. Zamisli osobine meha, koji se naduvava kada se koža zategne. zbog vazduha koji je primila unutra, i koji se sažima kada ono, što ga je zatezalo, izađe napolje. Tako se i more, kada ga vetrovi razjare i ustalasaju, ponekad nadima i ključa, a ponekad se, opet,kad vetrova nema, uspokojava mirovanjem. Gospod, dakle, sažima i umiruje morske vode kao meh. U nekim prepisima nalazimo da je rečeno: Sabira vode morske kao u meh, i taj izraz nam ukazuje na drevnu istoriju. Naime, Crveno (Eritrejsko) more ničim nije bilo razdeljeno i sputano, a onda se samo od sebe zatvorilo kao u neki meh, jer mu zapovest Božija nije dopustila da se razliva. Polaže u riznice bezdane. Sa opštim poimanjem bi bilo saglasnije da je rekao: Polaže riznice u bezdane, odnosno da u tajnosti drži svoje bogatstvo. Ovde, međutim, govori o bezdanima kao da su neke dragocene stvari, dostojne riznica Božijih. Zar se bezdanima ovde ne nazivaju reči sudova Božijih, koji su neizrecivi i nepojmljivi za ljudsku misao, budući da se te reči nalaze samo u znanju Božijem, i da On po njima upravlja svakom tvorevinom? Da se sud Božiji o svakoj tvorevini ponekad naziva bezdanom, vidi se iz drugog psalma,u kojem se kaže: Sudovi su Tvoji bezdan mnogi (Ps. 35; 7). Da li uporno nastojiš da saznaš zašto se život grešnika produžuje, dok se dani pravednika skraćuju? Zašto nepravedni žive u blagostanju, dok se pravedni muče, zašto je dete umrlo pre nego što je poraslo i dostiglo potpun uzrast? Odakle ratovi, zašto brodolomi, zemljotresi, suše, prekomerne kiše? Zašto je jedan rob, a drugi slobodan? Zašto je jedan bogat, a drugi siromašan? I kao što postoji mnogo razlika među grešnicima, tako postoji i mnogo razlika među onima koji napreduju u vrlini. Na primer, jedna je prodata vlasniku javne kuće, i prinuđena je da živi u grehu, dok se druga od početka nalazi kod dobre gospodarice, koja ju je vaspitala u celomudrenosti. Zašto je ovoj učinjeno dobročinstvo, a zašto je ona druga bila osuđena? I kako će Sudija uzvratiti i jednoj i drugoj? Kad razmisliš o svemu tome, seti se da su sudovi Božiji bezdan i da, budući da su položeni u bezdan, nisu svima lako razumljivi. Bog je verujućima dao obećanje: Daću ti blago tajno i bogatstvo skriveno (Isa. 45; 3) Kada se udostojimo viđenja licem u lice, videćemo i bezdane u riznicama Božijim. Ako saberemo ono što je u Pismu rečeno o mehovima, lakše ćemo razumeti misao proroka. U Evanđeljima se novima nazivaju oni mehovi koji se obnavljaju iz dana u dan i koji se pune novim vinom iz vinograda istine. Stari mehovi su oni koji nisu odbacili starog čoveka, i beznadežno je da se u njih uliva novo vino. Niko ne sipa novo vino u mehove stare (Mk. 2; 22), da se vino ne bi razlilo i da mehovi ne bi sasvim propali, jer ako bi prolili novo i dobro vino više ne bi zasluživali nikakvo pomilovanje. Novo vino se, dakle, uliva u nove mehove. Novo i duhovno vino, koje previre Duhom Svetim, tj. poznanje istine koje nikada ne zastareva, mora se uliti u novog čoveka koji svagda na telu nosi umiranje Gospoda Isusa (2. Kor. 4; 10) i koji se s pravom može nazvati „novim mehom“.
6. Neka se boji Gospoda sva zemlja, i od Njega neka se potresu svi žitelji vaseljene. Budući da je strah Gospodnji početak mudrosti (Priče Sol. 1; 7), trebalo bi da strah urazumi one koji mudruju na zemni način. Kao priprema za pobožnost, strah se dopušta usled neophodnosti: ljubav, koja za njim sledi, usavršava one što su se obrazovali u strahu. Psalam zbog toga celoj zemlji propisuje strah. U njemu je rečeno: Neka se od Njega potresu svi žitelji vaseljene, tj. neka se svaki njihov pokret, bilo da se izvršava umno (misaono), bilo telesnim dejstvom, izvršava saglasno sa voljom Božijom. Tako ja razumem reči: Neka se od Njega potresu. Drugim rečima, neka ni oko ne zatreperi bez Boga, neka se ni ruka ne pokrene bez Boga, i neka srce ne pomisli ništa, što nije ugodno Bogu. Uopšteno, neka ih ne potresa ništa drugo i neka ih ne pokreće ništa drugo, osim straha Božijeg. Jer On reče, i postadoše; On zapovedi, i sazdaše se. Na dve prethodne rečenice: Neka se boji Gospoda sva zemlja i od Njega neka se potresu svi žitelji vaseljene, nadovezuju se još dve: On reče, i postadoše; On zapovedi, i sazdaše se. Budući da je čovek sastavljen od zemnog veštastva i od duše koja obitava u telu, ono što je stvoreno od zemlje naziva se zemljom, a duša, kojoj je kao udeo dato obitavanje u telu, naziva se žiteljem vaseljene. Saglasno reči “ zemlja“, Psalmopojac kaže: On reče, i postadoše. Naše uobličavanje od zemlje izražava se rečju „postadoše“, a naše stvaranje po obrazu Božijem rečima „sazdaše se“, jer se reči „tvar“ (grč. κτίσις) često daje značenje promene i poboljšanja, kao što se vidi iz reči: Ako je ko u Hristu, nova je tvar (2. Kor. 5; 17), kao i iz reči: Da oba sazda (grč. κτίση) u samome sebi u jednoga novog čoveka (Ef. 2; 15). Možda se rečju „postadoše“ ukazuje na prvobitno stvaranje čoveka, a rečju „sazdaše se“ na njegovo drugo preporođenje posredstvom blagodati Hristove. Koliko se zapovest Božija razlikuje od obične reči, toliko se i postanje razlikuje od stvaranja. Gospod rastura savete neznabožaca, i odbacuje savete kneževa. Ovo služi kao razjašnjenje onome što je prethodno rečeno. Naime, ovim se tumači da Bog one, koji su poverovali u Njega, sazdaje rasturanjem nerazumnih saveta ljudi, kakve su oni imali o idolosluženju i o svakoj sujeti, i da odbacuje savete kneževa. Ovo se može povezati i sa vremenom stradanja, kada su ljudi smislili da razapnu Cara slave, dok je On domostrojem (ikonomijom) krsta obnovio čovečanstvo. Naime, vaskrsenjem je razoren savet neznabožaca, Pilata, vojnika i svih onih koji su doprineli raspeću. Odbačeni su saveti kneževa, arhijereja, književnika i careva narodnih, jer je vaskrsenje srušilo sve njihove zamisli. Međutim, ako u svakoj povesti zapaziš šta je Bog učinio među nevernim neznabošcima, otkrićeš da reči proroka imaju veliku silu i u veštastvenom smislu. Kada je Joram, Ahavov sin, carevao u Izrailju, sirijski car, Ven-Adad, naoružao se velikom silom i teškom rukom i opkolio Samariju. Njeni žitelji su zbog toga oskudevali i u onom najnužnijem, tako da glava magareća bijaše za osamdeset sikala srebra, i četvrt golubinjega kala za pet sikala srebra (2. Car. 6; 25). Da bi se obistinilo obećanje Jelisejevo, u to vreme su razrušeni sirijski saveti i Sirijci su pobegli, ostavivši šatore svoje i sve što su imali. To je u Samariji stvorilo takvo izobilje, da dve mere ječma behu za sikal, i mera beloga brašna za sikal (2. Car. 7; 7,18). Tako Gospod zna da rasturi savete neznabožaca! A kako On odbacuje savete kneževa, znamo iz povesti o Ahitofelu, kada se David molio govoreći: Razbij savet Ahitofelov (nameru Ahitofelovu), Gospode (2. Sam. 15; 31). Dakle, kada čuješ da ti neko mnogo preti i obećava da će te na svaki način ražalostiti i oštetiti, da će te raniti ili usmrtiti, podigni pogled ka Gospodu koji rastura savete neznabožaca i odbacuje zamisli naroda.
7. Savet pak Gospodnji ostaje do veka, misli cpca Njegova iz naraštaja u naraštaj. Vidiš li učenja neznabožaca, tu ispraznu (sujetnu) filosofiju, i vidiš li kako su oštroumni i neumereni u iznalaženju ovih učenja, u logičkim postavkama, u moralnim propisima, u prirodoznanstvu i u drugim učenjima koja se nazivaju posvećenošću? Vidiš li da se sve to razvejalo i postalo sasvim beskorisno, i da se sada u svet uselila jedino istina Evanđelja? Mnogo je saveta u čovečijem srcu, ali je savet Gospodnji preovladao. Da bi savet Božiji postojano i čvrsto obitavao u našim dušama, nužno je da u sebi najpre razorimo ljudske pomisli. Onaj, ko hoće da piše na vosku, najpre uglača vosak a zatim utiskuje pismena kakva želi. Dakle, da bi se u srce jasno utisnule reči Božije, potrebno je da se ono najpre očisti od protivnih misli. Misli srca Njegovog (su) iz naraštaja u naraštaj. Budući da postoje dva izabrana naroda i dva Zaveta koja su im predata, u onome što je rečeno: Misli srca Njegovog su iz naraštaja u naraštaj, mogu se, usled dva puta pomenutog naraštaja, razumeti i dve misli – prva, kojom smo dobili prvi Zavet, i druga, koju nam je podarilo novo i spasonosno učenje Hristovo. Blažen je narod kojem je Gospod – Bog njegov, narod kojega je izabrao za nasleđe Sebi. Niko ovde blaženim ne naziva jevrejski narod; blaženim se naziva onaj narod, koji je po prevashodstvu izabran među svim narodima – taj narod smo mi, kojima je Gospod – Bog naš, mi smo narod kojeg je izabrao za nasleđe Sebi. Mi smo taj narod, budući da smo izabrani među mnogim neznabošcima, mi smo taj narod, jer smo izabrani umesto naroda odbačenog. I budući da je mnogo zvanih, a malo izabranih (Mt. 20; 16), on ovim rečima blaženim ne naziva zvanog, nego izabranog: blažen, kojega je izabrao. Zbog čega ih naziva blaženima? Zbog očekivanog nasleđivanja večnih dobara. Ili možda, zbog reči apostola: Kada uđe pun broj neznabožaca spašće se i sav Izrailj (Rim. 11; 2526), blaženom najpre naziva punoću neznabožaca, a zatim i Izrailj koji će se na kraju spasti? A kao što je poznato, neće se spasti svi nego samo ostatak po izboru blagodati (Rim. 11; 5), zbog čega je rečeno: Narod, kojega je izabrao za nasleđe Sebi.
8. Sa neba pogleda Gospod, vide sve sinove ljudske, iz gotovog žilišta Svoga. Na one, koji žive u sebi svojstvenom činu i na one,koji izvršavaju što im nalaže čovečija priroda, Gospod gleda sa visina, a na one, koji su došli do krajnje povrede, motri drugačije,odnosno, tako što Sam snishodi ka njima, jer je rečeno: Vika je u Sodomu i Gomoru velika, i greh je njihov grdan; zato ću sići da vidim eda li cve čine kao što vika dođe do Mene (1. Mojs. 18; 20 – 21) i Gospod siđe da vidi grad i kulu, što zidahu sinovi čovečiji (1. Mojs.11; 5). Ovde se pak kaže: Sa neba pogleda Gospod, vide cve sinove ljudske. Ne gubi iz vida ovog uzvišenog Posmatrača, ne gubi iz vida Onoga, Koji sa visina proniče u sva dela ljudska. Ma kuda da ideš, ma šta da radiš, bilo da je pomrčina ili da je dan, oko Božije motri na tebe. Iz Gotovog žilišta Cvog. Ne otvaraju se vrata, ne skupljajuse zavese; Božije žilište gotovo je za viđenje. Bog vidi sve sinove čovečije, i nijedan od njih ne može da izbegne Njegov pogled. Ne mogu ga (od tog pogleda) sakriti ni tama, ni zidine. Za oči Božije ne postoji nikakva prepreka. On ne samo da vidi svakog čoveka, nego vidii ljudska srca, koja je On Sam stvorio, bez ikakve primese rđavoga.Stvoritelj čoveka, Bog, sazdao ga je kao prostog, po Svom obrazu koji spasava srca. Mi smo, međutim, to srce kasnije obavili telesnim strastima i učinili ga šarolikim i raznoobraznim, uništivši njegovu bogolikost, prostotu i jednoobraznost. Budući, dakle, da je On Stvoritelj naših srca, poznaje cva dela naša. Pod delima se podrazumevaju i reči, i misli i, uopšte, svako ljudsko kretanje. Onaj, Koji poznaje cva dela naša, zna sa kakvim sklonostima i kakvim namerama nešto činimo, odnosno, da li to činimo zato da bismo ugodili ljudima.ili zato, da bismo izvršili zapovesti koje su nam date od Boga. Zbog toga ćemo dati odgovor i za svaku praznu reč (v. Mt. 12; 36), ali nam zato neće propasti plata ni za čašu studene eoge (v. Mt. 10; 42),jer Gospod poznaje cva dela naša.
9. Neće se spasti idr zbog mnoge (vojne) sile. Cara neće spasti mnoštvo vojne sile, gradske zidine, pukovi pešaka ili snaga konjanika, jer Gospod uklanja i postavlja careve (Dan. 2; 21) i nema vlasti da nije od Boga (Rimlj. 13; 1). Zbog toga se car ne spasava mnogom vojnom silom nego blagodaću Božijom, jer je i u tom pogledu istinita reč: Blagodaću ste spaseni (Ef. 2; 5). Tako ni zemljodelac ne dobija plodove svog truda samo marljivim delanjem, nego i sadejstvom Boga, koji uzvraća za učinjeno, jer niti je što onaj koji sadi, ni onaj koji zaliva, nego Bog Koji čini da raste (1. Kor. 3; 7). Ako je srce carevo u ruci Gospodnjoj (Priče Sol. 21; 1), to znači da se on ne spasava silom oružja, nego Božijim rukovođenjem. U ruci Božijoj nije svaki, nego samo onaj, koji je dostojan da se nazove carem. Neki su odredili da je carska vlast zakonito gospodarenje ili starešinstvo nad svima, koji nisu podložni grehu. Ispolin (gorostas, div) se neće spasti mnoštvom snage svoje. Prorok ispolinom (gorostasom) naziva onoga, koji koristi prirodnu snagu i telesni napor. I kao što caru za spasenje nije dovoljna sila oružja, tako ni onaj, koji je hrabar, ne može biti dovoljan samome sebi, jer je sve čovečije slabo i nemoćno u poređenju sa istinskom silom. Zbog toga ono što je slabo pred svetom izabra Bog da posrami jake (1. Kor. 1; 27) i Iz usta dece u odojčadi načinio si Sebi hvalu… da satreš neprijatelja i osvetnika (Ps. 8; 3), jer je blagodat Božija potpuno zablistala dejstvujući u mladencima i u onima, koji su bezumni pred svetom. Lažje konjica za spasenje, i mnoštvom vojne sile njegove neće se spasti. Svetitelji ne koriste konje. Čini se da Izrailj ni u vreme svog blagostanja u ratovima nikada nije koristio konjicu, i niko od svetitelja nije smatrao da mu dolikuje da se koristi konjima. Međutim, konje ima faraon, i gordi Senaherim razmeće se mnoštvom konja. Usled toga, konja i konjanika faraonovog vrže u more (2. Mojs. 15; 1), dok kod Senaherima zadremaše svi jahači na konjima (Ps. 75; 7). Zbog toga i Zakon, koji je dat kroz Mojseja, propisuje carevima da nemaju mnogo konja (5. Mojs. 17; 16). Mnoštvo sile njegove neće ga spasti. Kada sam slab, onda sam silan, kaže apostol (2. Kor. 12; 10). Obilje telesne snage služi kao prepreka za spasenje duha.
10. Oči su Gospodnje na onima koji Ga se boje. Na drugom mestu je rečeno: Oči su Gospodnje na pravednima (Ps. 33; 16), a ovde: Oči su Gospodnje na onima koji Ga se boje. Kada gledamo na Gospoda i kad su naše oči uperene ka Njemu, možemo da kažemo: Kao oči slugu u ruke Gospodara njihovih… tako su oči naše okrenute ka Gospodu Bogu našem (Ps. 122; 2), i time kao da oko Gospodnje priklanjamo da nas pogleda. Koji se uzdaju u milost Njegovu. Prorok ukazuje na smirenje onih, koji služe Gospodu i na to, koliko se oni uzdaju u milost Gospodnju. Onaj, koji se ne uzda u svoje zasluge i koji se ne nada da će se opravdati svojim delima, može da se nada da će se spasti jedino milošću Gospodnjom. Naime, kada se seti reči: Evo Gospoda i plate Njegove (Isa. 40; 10), da bi svakome uzvratio po njegovim delima, i kada nabroji svoja rđava dela, tada počinje da se plaši kazne i da drhti od straha. Da ga ne bi obuzelo očajanje, obazire se na Božije milosrđe i čovekoljublje, i ispunjava se nadom. Nada se da će Bog izbaviti od smrti duše njihove i da će ih prehraniti u vreme gladi. Duša će naša strpljivo čekati Gospoda, jer je on pomoćnik i zaštitnik naš. Ove reči nas podstiču na trpljenje, kako se ne bismo, kada nas napadne neki opadač, razlučili od ljubavi Božije, koja je u Hristu Isusu (Rim. 8; 39), nego da bismo svom dušom podneli teškoće, iščekujući pomoć Božiju. Jer će se u Njemu uzveseliti srce naše, i u sveto Ime Njegovo nadamo se. To je saglasno s onim što je rečeno na početku psalma: Radujte se, pravedni, u Gospodu. Sada pak kaže: U Njemu će se uzveseliti srce naše. Čini mi se da u tom smislu govori i apostol: U svemu ovome pobeđujemo kroz Onoga Koji nas je zavoleo (Rim. 8; 37). I ne samo da pobeđujemo, nego se i hvalimo u nevoljama (Rim. 5; 3). Naime, Psalmopojac je rekao: Duša naša očekuje Gospoda, čime želi da pokaže da on trpljenje ne pokazuje nasilno i budući primoran stradanjima, nego da s velikom radošću prihvata stradanje Imena Gospodnjeg radi i kaže: ne samo da trpimo, nego će se u Njemu uzveseliti srce naše, i u sveto ime Njegovo nadamo se. Da bismo izbegli svako neprijateljsko iskušenje, za nas je dovoljno da se nazovemo hrišćanima. Ime Božije ne naziva se svetim zato što sami slogovi imaju neku moć osveštavanja, nego zato što je čisto i sveto svako svojstvo Božije i svaki pojam o tome, što se prevashodno opaža u Bogu. Neka bude, Gospode, milost Tvoja na nama, kao što se uzdasmo u Tebe. Vidiš li, kako se razborito molio prorok? Svoje sopstveno raspoloženje označio je kao meru za pomoć Božijeg milosrđa. Neka, kaže on, milost Tvoja na nama bude onakva, kakva je bila nada koju smo prethodno polagali na Tebe. Sva naša nada je u tome, da se vratimo u počinak da bismo, kada On preobrazi naše poniženo telo razumeli da je i samo telo postalo saobrazno telu slave (Filiplj. 3; 21).

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *