BESEDE NA PSALME

 

BESEDE NA PSALME
 

 
Beseda na dvadeset deveti psalam
 
Psalam pesme obnovljenja doma, Davidov.
1. U prenesenom smislu, telesna građa je psaltir i instrument, naštimovan saglasno s muzičkim kanonima, da bi psalmopojao Bogu. Kad se izvršavaju u slavu Božiju i pod rukovođenjem usklađenog uma, ne dopuštajući u svojim kretanjima nikakvo neustrojstvo, telesna dejstva sačinjavaju psalam. Pesma je ono što je sjedinjeno sa uzvišenim sozercanjima i bogoslovljem. Zbog toga je psalam muzička reč koja se, u skladu sa pravilima harmonije, ritmično svira na muzičkom instrumentu. Pesma je melodičan glas koji harmonično poje nezavisno od muzičkog instrumenta. Budući da ovde postoji natpis „psalam pesme“, mislim da se pod tim rečima podrazumeva dejstvo koje je saglasno sa sozercanjem. Međutim, ovaj psalam pesme, prema ovom natpisu sadrži i neko slovo o obnavljanju doma. U veštastvenom smislu, čini se da ovaj psalam, koji se pevao uz zvuke psaltira, ukazuje na čuveni hram, podignut u vreme cara Solomona. U duhovnom smislu, on označava ovaploćenje Boga Logosa. Natpis psalma ukazuje na obnavljanje Njegovog doma, podignutog na dotad nečuven i čudesan način. Naime, u ovom psalmu nalazimo da je mnogo toga izrečeno u ime Samog Gospoda. Osim toga, možda bi pod domom trebalo podrazumevati i Crkvu koju je sazdao Hristos, kao što i Pavle piše u Poslanici Timoteju: Neka znaš kako se treba vladati u domu Božijemu koji je Crkva Boga živoga (1. Tim. 3; 15). Pod obnavljanjem crkve treba podrazumevati obnavljanje uma, koje se Duhom Svetim savršava u svakome od onih što ispunjavaju telo Crkve Hristove. I ovaj psalam je božanstvena i muzička harmonija: on u sebi ne sadrži reči koje uveseljavaju sluh nego reči koje svrgavaju i ruše zle duhove, budući da oni pomućuju duše onih, što su izloženi njihovim napadima.
Uzvisiću te, Gospode, jer si me prihvatio, i nisi obradovao neprijatelje moje nada mnom. Na koji način Onoga, Koji obitava na visini, može uzvisiti onaj, što je u udeo dobio uniženu zemlju? Ako je Bog na nebesima, tj. gore, i ako si ti na zemlji, tj. dole, na koji način ti možeš da uzvisiš Boga? Šta proroku znači ovo obećanje? Zar time nije hteo da kaže da Boga uzvisuju oni, koji su u stanju da o Njemu razmišljaju na uzvišen i bogodoličan način, i koji žive u slavu Božiju? Zbog toga oni, koji razborito hitaju ka zadobijanju blaženstva, uzvisuju Boga, dok Ga oni, koji idu suprotnim putem, unižavaju (i nemoguće je iskazati u kojoj meri to čine).
2. Svako stanje, koje je usklađeno sa našim delima, mi kao da prenosimo i na Samoga Boga. Zbog toga se, kad smo dremljivi i kad usporeno delamo, kaže da Bog spava, smatrajući nas nedostojnima Svog budnog nadzora nad nama. Međutim, čim osetimo škodljivost takvog sna, mi kažemo: Ustani (vaskrsni), zašto spavaš, Gospode (Ps. 43; 24) i neće zadremati niti će zaspati čuvar Izrailjev (Ps. 120; 4). Drugi pak kao da odvraćaju oči Božije od sebe, jer čine ono što je sramno i nedostojno očiju Božijih. Oni, koji se kaju, govore: Zašto lice Tvoje okrećeš? Pored njih, postoje i oni koji su izbačeni iz sećanja Božijeg i koji su sami uzrokovali da ih Bog zaboravi. To su oni koji kažu: Zaboravljaš li bednoću našu i nevolju našu (Ps. 43, 25)? Uopšteno, sve što se o Bogu govori čovekoobrazno (antropomorfno), stvaraju sami ljudi i radi sebe čine Boga onakvim, kakvim je svaki samoga sebe unapred pripremio. Dakle, Uzvisiću Te, Gospode, jer si me prihvatio, i nisi obradovao neprijatelje moje nada mnom. Ničega ponižavajućeg i ničega niskog nemam u svom životu. I odakle u meni snaga da uzvisujem? Imam je zbog toga, što si me Ti prethodno prihvatio. Prorok je veoma izražajno rekao: prihvatio si me, umesto „uzdigao si me i postavio iznad onih, koji su ustali na mene“. Ti si me prihvatio kao što bi neko prihvatio dete koje ne zna da pliva i uzdigao ga iznad vode. Onaj, koji se uz pomoć Božiju uspravio od pada, obećava Bogu da će Ga uzvisiti svojim dobrim delima. Ili možda ovako: Ti si me prihvatio kao što neko prihvata nemoćnog borca u trenutku pada i, učinivši ga jačim od protivnika daje mu priliku da pobedi, dok protivnika lišava radosti (zbog njegovog pada). Naše nevidljive neprijatelje ne raduju patnje, koje se radi probe šalju svetima; naprotiv, oni se vesele, pljeskaju rukama i raduju se tek onda, kada padnemo pod težinom patnji i kada naš razum, usled premorenosti mnogobrojnim nesrećama, postane sumnjičav. Tako je bilo i sa Jovom: izgubio je imanje i bio lišen dece, a njegovo telo bilo je prepuno gnoja i crva. Sve to, međutim, nije radovalo neprijatelja. Neprijatelji bi se obradovali zbog njega tek ako bi se on povio pod bremenom nesreća i ako bi, prema ženinom savetu, izgovorio neku bogohulnu reč. U vreme kada je Pavle trpeo glad i žeđ, golotinju i udarce, kad se trudio i potucao (v. 1. Kor. 4; 11), neprijatelj se nije veselio. Naprotiv, on je bio unižen, videvši da apostol na taj način podnosi podvig i da s prezirom prema neprijatelju kaže: Ko će nas rastaviti od ljubavi Hristove (Rimlj. 8; 35)?
3. Gospode Bože moj, zavikah k Tebi, i iscelio si me. Blažen je onaj, ko poznaje svoju ranu skrivenu u dubini, ko može da pristupi Iscelitelju i da kaže: Isceli me, Gospode, jer se smetoše kosti moje (Ps. 6; 3) i Gospode, pomiluj me, isceli dušu moju, jer sagreših Tebi (Ps. 40; 5). Prorok ovde blagodari za iscelenje koje mu je darovano, budući da kaže: Gospode Bože moj. Bog nije Bog svima, nego samo onima, koji su posredstvom ljubavi postali svoji Bogu („prijatelji Božiji“). On je Bog Avraamov, i Bog Isaakov, u Bog Jakovljev (2. Mojs. 4; 4). Ako bi On bio Bog svih, onda Ga oni ne bi tako isključivo prisvojili. Još je Jakov govorio: Pomoći će ti Bog moj (v. 1. Mojs. 49; 25). Nakon svog uveravanja, Toma je zagrlio Vladiku i rekao: Gospod moj i Bog moj (Jn. 20; 28). Tako se usklik: Gospode Bože moj izlio iz prorokovog srca, i dolikovao je njegovom stanju. Zavikah k Tebi, i isielio si me. Između mog vapaja i Tvoje blagodati nije postojalo vremensko rastojanje; tek što sam zavapio, došlo je Tvoje iscelenje, jer je rečeno: Još dok sam Govorio, kaza: evo, dođoh (Isa. 58; 9). Trebalo bi, dakle, da onaj, koji se moli Bogu, govori gromoglasno, da bi nam se brzo javilo iscelenje. Gospode, izveo si iz ada dušu moju. Bogu za takvo iscelenje blagodari onaj, koji je usled iznemoglosti sišao u ad. On je, međutim, iz ada izveden silom Onoga, Koji je nas radi nadvladao onoga, što je imao moć smrti (Jevr. 2; 14). Spasao si me od onih, koji silaze u rov (grob). Na mnogim mestima, rovovima se nazivaju podzemne jame, načinjene zato da bi u njima držali zatočenike. Tako se govori i u Knjizi Izlaska: Od prvenia faraonovog… do prvenca sužnja koji je u rovu (tamnici) (2. Mojs. 12; 29). I Jeremiju su bacili u jamu, kao što su i Josifa njegova braća zbog mržnje bacila u jamu bez vode. Međutim, svako naše delo ili nas spušta dole i obremenjuje grehom ili nas pak uznosi gore, okriljujući nas prema Bogu. Stoga si Ti spasao mene, koji sam do sada vodio poročan život, i spasao si me tako, što si me odvojio od onih, koji silaze na mračno i hladno mesto. To isto znače i reči: Prihvatio si me, odnosno, zadržao si me od stremljenja na dole, kako mojim neprijateljima ne bi dao priliku da se raduju. Kao što je na drugom mestu rekao: Utvrdio si noge moje kao u jelena, i na visinu me postavio (Ps. 17;34),tako je i ovde povratak na vrh nazvao oslobađanjem iz jame i uzdizanjem. Pesmopevajte Gospodu prepodobni Njegovi. Gospodu ne pesmopoje svaki, koji usnama izgovara reči psalma, nego svi oni koji od čistog srca uznose pesmopojanja, svi koji su prepodobni i čuvaju pravdu pred Bogom. Svi takvi mogu da pesmopoju Bogu, jer dolično slede duhovne ritmove. Koliko je onih, koji su došli ovamo, a da su bludničili, koliko je onih, koji kradu! Koliko je onih, koji u srcu skrivaju prevaru i laž! Oni misle da poju iako, u suštini, to ne čine, jer psalam na pesmopojanje poziva prepodobnog: Ne može drvo zlo plodove dobre rađati (Mt. 7; 18), niti poročno srce može iz sebe da iznese reči života (Jn. 6; 68). Prema tome, usadite dobro drvo, i rod njegov biće dobar (Mt. 12; 33). Očistite svoja srca, da biste prinosili plodove Duhu i da biste, postavši prepodobni, razborito pojali Gospodu.
4. Hvalite (ispovedajte) spomen svetinje Njegove. Nije rekao: „ispovedajte svetinju Njegovu“ nego: spomen svetinje Njegove, odnosno, blagodarite. Na ovom mestu, ispovedanje se uzima umesto blagodarenja. Blagodarite zato što spomen svetinje imate vi koji ste ranije, utonuvši u greh i oskrnavivši se nečistotama tela, zaboravili svetinju Onoga, Koji vas je stvorio. Da biste se udostojili otpuštanja grehova, ispovedajte se u onome, što ste nepravedno učinili. Jer je gnev u jarosti Njegovoj, i životu volji Njegovoj. Najpre pominje ono što je zastrašujuće: Gnev jarosti Božije, a zatim ono radosno: život u volji Njegovoj. Onima, koji nisu u stanju da dođu do tačnog značenja, učiniće se da prorok ponavlja jednu istu reč, jer su, prema njihovom mišljenju, gnev i jarost jedno isto. Postoji, međutim, velika razlika u njihovom značenju. Jarost (grč. θυμός)znači odluku da se izvesna kazna naloži na onoga ko je te kazne dostojan. Gnev (οργή) već označava trud i kaznu, koje je pravedni Sudija naložio po meri nepravde. Iz primera će biti jasnije šta pod tim podrazumevam. Primetivši u nekom od udova upalu i unutrašnju ranu, lekar smatra da je za bolesnika najbolje da taj ud odseče. Sveto Pismo to naziva jarošću. Nakon rasuđivanja lekara o pomoći bolesniku sledi samo dejstvo, kojim se ostvaruje ono štr je lekar odlučio. On donosi oštre instrumente i odsecaud, a pri tom pričinjava bol onome, kojem ga odseca. To se naziva gnevom Božijim. Vrati se sada na ono što je izloženo i otkrićeš doslednost razmišljanja. Jer je gnev u jarosti Njegovoj, tj. kazna sledi nakon Njegovog pravednog suda. A život u volji Njegovoj. Dakle, šta kaže psalam? Bog hoće da svi budu pričasnici Njegovog života. Nesreće se ne dešavaju po Njegovoj volji, nego dolaze kao kazna, saglasno sa dostojanstvom onih, koji su sagrešili. Bog, dakle, po sopstvenom htenju, svakome dodeljuje život, ali svako za sebe sabira gnev za dan gneva i otkrivanja pravednoga suda Božijeg (Rimlj. 2; 5). Za Pismo je uobičajeno da najpre pomene žalosno, pa tek onda radosno, jer je naslada ugodnija ako joj prethodi žalost. Rečeno je: Ja ubijam i oživljujem, odnosno, dobročinstvo sledi nakon kazne. Ja ranjavam i isceljujem (5. Mojs. 32; 39). On Sam uzrokuje žalost, i On Sam ponovo vaspostavlja. On je ranio, ali su Njegove ruke iscelile. Najpre dolazi zlo, da bi dobročinstva bila postojanija, jer ćemo se u tom slučaju više brinuti o očuvanju darovanog. Uveče će se nastaniti plač, a ujutro radovanje. Seti se stradanja Gospodnjih, i otkrićeš značenje ovih reči. Uveče, kada su Ga videli prikovanog za krst, u Njegove učenike uselio se plač; ujutro je došla radost kada su, nakon Njegovog vaskrsenja, s radošću trčali jedan prema drugom, blagovesteći da su videli Gospoda. Ili se, možda, kao veče imenuje ovaj vek, u kojem će se oni, što blaženo plaču, utešiti sa nastupanjem jutra. Blaženi koji plaču, jer će se utešiti (Mt. 5; 4). Blaženi koji plačete sada, jer ćete se nasmejati (Lk. 6; 21). Prema tome, onaj što dane ovoga veka, koji se već priklanja ka svom zalasku, provodi u oplakivanju svojih grehova, obradovaće se kada nastupi ono istinsko jutro: Koji su sada sejali u suzama, požnjeće u radosti (Ps. 125; 5), očigledno u budućem veku.
5. A ja rekoh u izobilju mome: neću se pokolebati do veka. Kao što mnoštvo onoga, što se prodaje na tržnici predstavlja obilje grada, zbog čega za tu zemlju kažemo da cveta i da donosi mnogo plodova, tako i u duši postoji neko obilje, kada je ona ispunjena delanjem svake vrste. Potrebno je da i ona najpre bude brižljivo obrađena, a zatim napojena obilnim potocima nebeskih voda. Tada može da donosi plod po trideset, i po šezdeset i po sto (Mk. 4; 20) i da se udostoji sledećeg blagoslova: Blagoslovene će biti žitnice tvoje i ostaci tvoji (5. Mojs. 28; 5 prema Septuaginti). Osećajući svoju nepokolebivost, govori s uverenjem i potvrđuje da njega, kao punu njivu koju je Gospod blagoslovio, protivnik neće iskoreniti. Gospode, voljom Tvojom daj snagu lepoti mojoj. Oni, koji su se trudili na istraživanju učenja o vrlini, kažu da su neke vrline uobličene sozercanjem, a da neke ne ishode iz sozercanja. Tako se, na primer, razboritost uobličuje iz sozercanja, uz rasuđivanje o dobru i zlu; celomudrenost potiče iz sozercanja, u pogledu onoga što treba činiti, a šta treba izbegavati; pravednost je od sozercanja, u odnosu na ono šta treba prihvatiti i šta ne treba prihvatiti; odvažnost je takođe od sozercanja, u odnosu na ono što je strašno i na ono što nije strašno. Lepota i sila su vrline koje ne ishode iz sozercanja, i one su posledica vrlina koje se uobličuju sozercanjem. Neki od mudraca su smatrali da je lepota srazmerna i saglasna sa duševnim sozercanjima, dok su odvažnost posmatrali kao konačnu posledicu onoga što su u nas položile sozercateljne vrline (vrline uobličene sozercanjem). Uostalom, da bi u duši bile lepota i sila koja će izvršavati što je potrebno, neophodna nam je blagodat Božija. I kao što je prethodno rekao da je život u volji Božijoj, tako sada blagodarno veliča Boga, govoreći: Voljom Tvojom daj snagu lepoti mojoj. Iako sam po prirodi bio prekrasan postao sam slab, jer sam zbog zlonamernosti zmije bio umrtvljen grehom. Zbog toga si mojoj lepoti, koju sam od Tebe dobio prilikom prvog ustrojstva, Ti prisajedinio i silu da savršavam ono što je potrebno. Lepa je svaka duša, kad se u njoj zapazi srazmernost sa njoj svojstvenim silama. Međutim, istinska i najželjenija lepota, kakvu sozercavaju samo oni koji imaju očišćen um, pripada Božijoj i blaženoj prirodi. Onaj, ko pažljivo upravlja pogled ka blistanju i ugodnosti ove lepote, pozajmljuje od nje nešto kao od bojenog rastvora, bojeći i sopstveno lice blistavim sjajem. Zbog toga je i Mojsej, besedeći sa Bogom, primio deo te lepote, tako da se proslavilo njegovo lice. Zato je i onaj, koji je osetio svoju vrlinu, uzneo blagodaran glas: Gospode, voljom Tvojom daj snagu lepoti mojoj. Kako, međutim, za sozercateljnim vrlinama slede nesozercateljne, tj. lepota i sila, tako postoje i nesozercateljni poroci, odnosno nakaznost i nemoć. Naime, šta je nakaznije i odbojnije od duše, koja se prepustila strastima? Pogledaj na gnevljivog i na svirepost koja postoji u njemu. Pogledaj na ožalošćenog, na uniženost i klonulost njegove duše! Hoće li iko pristati i da pogleda na onoga, koji se potčinio sladostrašću i stomakougađanju, na onoga ko je izvan sebe od straha? Njihovo duševno rašoloženje rasprostire se na same krajeve tela, isto kao što se tragovi duševne lepote projavljuju i na spoljašnjosti svetog čoveka. Prema tome, trebalo bi da se pobrinemo o ovoj lepoti da bi nam Ženik – Logos, kada nas sretne, rekao: Sva si lepa, draga moja, i nema nedostatka (poroka) na tebi (Pesma 4; 7).
6. A kad si okrenuo lice Tvoje, ja postadoh sav smućen. Dok su me obasjavale luče Tvoje posete, živeo sam u nepokolebivom i nepomućenom stanju, kaže prorok. Međutim, kad si okrenuo lice Tvoje, projavila se ostrašćenost i pometenost moje duše. Za Boga se kaže da je okrenuo Svoje lice kada onoga, ko je izložen iskušenjima, ostavlja u teskobnom položaju, da bi se tada ispoljila sila podvižnika. Prema tome, ako mir koji prevazilazi svaki um čuva naša srca (Filiplj. 4; 7), moći ćemo da izbegnemo uznemirenost i pometnju strasti. Dakle, budući da se volji Božijoj suprotstavlja odvraćanje (=okretanje, od Boga), a lepoti, ugodnome i sili (suprotstavlja se) pometnja, to znači da je pometnja nakaznost i nemoć duše, usled njene otuđenosti od Boga. Neprestano ćemo se moliti da nas ozari lice Božije, da bismo se svagda nalazili u stanju kakvo dolikuje svetima, krotki i ničim nepometeni usled naše spremnosti za dobro. Zbog toga kaže: Pripremih se i ne smutih se (Ps. 118; 60). (9) Tebi, Gospode, zavapiću, i Bogu mome pomoliću se. Na više mesta se govori o vapaju ka Gospodu, jer je vapaj svojstven samo onome, koji želi veliko i nebesko. Onaj pak ko od Boga traži nešto nisko i zemno, koristi slab i snižen glas koji ne doseže do visine i ne dopire do sluha Božijeg. (10) Kakva je korist u krvi mojoj, kada budem silazio u pepeo! Zbog čega sam, kaže, zavapio? Zašto sam se molio Tebi, Bogu mom i Gospodu? Kakva mi je korist od blagostanja tela i od mnoštva krvi, pošto će ubrzo potom telo biti predato opštem raspadanju? Ja, međutim,iznuravam telo svoje i savlađujem Ga (1. Kor. 9; 27) da u vreme kada moja krv bude snažna i uzavrela, telesna snaga ne posluži kao povod za greh. Ne ugađaj telu snom, kupanjem i mekom posteljom. Neprestano ponavljaj ove reči: Kakva je korist u krvi mojoj, kada budem silazio u propast! Zašto se brineš za ono, što će se uskoro raspasti? Zašto se gojiš i telesno otežavaš? Zar ne znaš da ćeš, ukoliko je deblje tvoje telo, utoliko teže okove pripremiti za svoju dušu? Eda li će Ti se ispovedati prah, ili će objavljivati istinu Tvoju! Kako će se Tebi, Bogu, ispovedati zemni i telesni čovek? Kako će objaviti istinu onaj, koji svoje vreme nije posvetio učenju, i čiji je um pogreben pod takvim bremenom tela? Zbog toga isušujem svoje telo i ne štedim krv koja se obično zgušnjava u telo, da ne bih imao nikakvu prepreku za ispovedanje ili razumevanje istine.
7. Ču Gospod i pomilova me, Gospod postade pomoćnik moj. Nakon što je govorio o onome, zbog čega je zavapio ka Bogu, uskoro je osetio Božiju pomoć, tako da i nas pobuđuje da tražimo nešto slično. Ču, kaže, Gospod, i pomilova me. Gospod postade pomoćnik moj. Prema tome, i mi ćemo se moliti i vapiti duhovnim glasom. Tražićemo veliko i nećemo se brinuti za telesno (jer koji su po telu ne mogu ugoditi Bogu – Rim. 8; 8), da bi Gospod i nas uslišao i pomilovao našu slabost i da bismo mi, iskoristivši Božiju pomoć, mogli da kažemo: Obratio si mi plač moju radost. Ne daje se svakoj duši radost od Boga. Međutim, ako je neko snažnim vapajem i neprestanim suzama mnogo oplakivao svoj greh, ako je jadikovao nad sobom kao nad pokojnikom, njegov plač će se pretvoriti u radost. Da je i plakanje pohvalno, dokazuju deca koja sede na trgovima i govore: Naricasmo vam, i ne plakaste; svirasmo vam na frulu, i ne igraste (Lk. 7; 32).[1] Frula je muzički instrument koji, uz pomoć našeg disanja, ispušta nežne zvuke. Zbog toga mislim da se, u prenesenom smislu, svaki sveti prorok naziva frulom, budući da je pokrenut Svetim Duhom. Stoga je i rečeno: Svirasmo vam na frulu, i ne igraste. Proročke reči obznanjuju nam usklađeno ispunjenje svetog proroštva, i to se naziva igranjem (plesanjem). Proroci, međutim, zbog nas jecaju i prizivaju nas na plač, da bismo mi, poznavši pomoću proročkih reči svoje grehove, oplakivali svoju propast i smirivali telo iscrpljivanjem i trudom. Takvom čoveku biva pocepana odeća žalosti, u koju se obukao oplakujući svoje grehove i on se oblači u odeću veselja i u plašt spasenja (Isa. 61; 10), u svetle i bračne odežde. Budući da je njima ukrašen, neće biti izbačen iz bračne ložnice. Rastrgao si vreću žalosti moje i opasao me veseljem. Kao simvol smirenja, vreća sadejstvuje pokajanju, jer je rečeno: Davno bi se u vreći i u pepelu pokajali (Mt. 11; 21). Budući da se apostol otvorenog lica preobražava u taj isti lik iz slave u slavu (2. Kor. 3; 18), blagodat koju mu je Gospod darovao naziva svojom slavom. Tako da Ti peva slava moja. Slava pravednika je duh koji obitava u njemu. Zbog toga onaj, koji poje duhom, kaže: Tako da Ti peva slava moja, i neću biti snužden. Neću više činiti ništa takvo, zbog čega bi se moje srce snuždilo i pozleđivalo sećajući se mog greha, kaže prorok. Gospode Bože moj, do veka ću te ispovedati, tj. do veka ću Ti blagodariti. Budući da si mi za pokajanje podario otpuštanje grehova, da si me uzdigao u slavu i uklonio moju grehovnu sramotu, u sve vekove ću Ti se ispovedati. Da li bi se mogao naći toliki vremenski period, koji bi u mojoj duši uzrokovao zaborav tolikih Tvojih dobročinstava?
 


 
NAPOMENE:

  1. Citat se donekle razlikuje od srpskog prevoda, prim. prev.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *