BESEDE NA PSALME

 

BESEDE NA PSALME
 

 
Beseda na dvadeset osmi psalam
 
Psalam Davidov, o izlasku skinije
1. Dvadeset osmi psalam ima opšti natpis, jer je rečeno: psalam Davidov. On, međutim, ima i nešto osobito, jer je uz natpis dodato i: o izlasku skinije. Šta to znači? Da bismo pronikli u značenje psalma, trebalo bi.najpre da razaberemo šta znači „skinija“, a šta znači „ishod“. Što se tiče istorijskog smisla, čini se da je sveštenicima i levitima, nakon okončanja njihovog dela, zapovedano da zapamte da je potrebno da se pripreme za služenje. One, koji izlaze iz skinije i napuštaju je, ovaj psalam poučava da im predstoji da se pripreme, kao i o onome, što bi trebalo da imaju kod sebe kada sledeći put dođu ovamo, odnosno sinove ovnova, slavu i čast prinesite Gospodu (st. 1). Pored toga, trebalo bi da znaju da nigde ne dolikuje da služe osim u dvoru Gospodnjem i na mestu Svetinje. Što se tiče našeg uma, koji sozercava uzvišeno i usvaja zakon uzvišenim razumevanjem kakvo i dolikuje Pismu Božijem, trebalo bi da shvatimo sledeće: ovde se ne misli na ovna, tj. na mužjaka ovce, niti na skiniju, tj. hram podignut od neživog veštastva, kao što ni izlazak ne označava udaljavanje od hrama, nego je skinija ovo telo, koje je za nas skinija, kako nas je poučavao i apostol, govoreći: Budući u ovom šatoru (skiniji) uzdišemo (2. Kor. 5; 4). O tome govori i psalam: Udarac se neće približiti stanu tvome (Ps. 90; 10). Izlazak iz skinije je odlazak iz ovog života. Pismo nam savetuje da se za njega pripremimo, kako bismo na dar Gospodu prineli ovo ili ono. Uistinu, ovdašnje delanje služi samo kao sredstvo za buduće. Onaj, koji ovde svojim dobrim delima, prinosi slavu i čast Gospodu, taj za samoga sebe sabira slavu i čast za vreme pravedne Sudijine nagrade. U mnogim prepisima nalazimo da su dopisane reči: Prinesite Gospodu, sinovi Božiji. Naime, Gospodu nije ugodan dar od svakoga, nego samo dar od onoga, koji ga prinosi čistoga srca. U Pismu je rečeno: Nisu čista obećanja od plate bludničine (Priče Sol. 19; 13 prema Septuaginti). Jeremija takođe kaže: Hoće li te obećanja i sveto meso lišiti tvoga zla (Jer. 11; 15 – prema Septuaginti) i hoćeš li zbog njih postati čist? Psalam zbog toga zahteva da najpre postanemo sinovi Božiji pa da tek onda počnemo da Bogu prinosimo darove – i to ne bilo kakve, nego onakve, kakve nam je On zapovedio. Najpre kaži: „Oče“, pa tek onda traži ono što zatim sledi. Ispitaj samoga sebe: kakav je tvoj život bio do sada? Da li si dostojan da svetoga Boga nazoveš svojim Ocem? U zajedništvo sa Svetim možemo da stupimo samo kroz osveštavanje. Ako želiš da svagda budeš sin Svetoga, neka te usini svetinja. Zbog toga i kaže: prinesite Gospodu, ali ne svaki, ma ko da je on i ma od koga da potiče, nego: sinovi Božiji. On zahteva velike darove, i zato odabira velike darodavce. Da se tvoja pomisao ne bi spustila ka zemnom i da te ne bi, u nadi da ćeš ovom žrtvom umilostiviti Boga, primorala da tražiš ovna, beslovesnu četvoronožnu životinju koja bleji, psalam kaže: Prinesite Gospodu, sinovi Božiji. To ne znači da je potreban sin niti da bi trebalo da prineseš samoga sina; naprotiv, pošto je sin nešto veliko, onda dolikuje da i ono što se prinosi bude veliko i dostojno kako položaja sina, tako i dostojanstva oca. Zbog toga kaže: Prinesite Gospodu sinove ovnova, da bi se promenili i oni koji prinose i da bi, od sinova ovnova, postali sinovi Božiji.
2. Ovan je životinja koja gospodari; on vodi ovce na hranljive pašnjake, na mesta počinka kod voda, i vraća ih u torove i ograde. Takvi su i neki predstojatelji stada Hristovog: oni ga privode prekrasnoj i miomirisnoj hrani duhovnog učenja, prema daru Duha orošavaju ga živom vodom, podižu ga i odgajaju do vremena donošenja plodova, ukazuju mu na put počinka i na pristanište kojem ne prete neprijatelji. Zbog toga reč Božija hoće da njihove sinove Gospodu privedu sinovi Božiji. Ako su ovnovi predvodnici ostalih, onda će njihovi sinovi biti oni, koji su se, prema učenju predstojatelja i kroz brigu o dobrim delima, obrazovali za vrlinski život. Prinesite Gospodu sinovi Božiji, prinesite Gospodu sinove ovnova. Da li si razumeo kome su upućene ove reči? Da li si razumeo o kome se govori? Rečeno je: Prinesite Gospodu slavu i čast. Kako da mi, koji smo. zemlja i pepeo, prinesemo slavu velikom Gospodu? Kako da Mu prinesemo čast? Mi Mu prinosimo slavu svojim dobrim delima, kada se naša dela zablistaju pred ljudima. Ljudi tada vide naša dela, i proslavljaju našeg Oca, Koji je na nebesima (v. Mt. 5; 16). Boga možemo proslaviti i celomudrenošću i svetošću, na kakvu su se obavezali oni, što su obećali da će živeti u pobožnosti i kako nas savetuje Pavle, govoreći: Proslavite Boga telom svojim i duhom svojim (1. Kor. 6; 20). To je slava kakvu Gospod zahteva od onih, koji veruju u Njega i koji su počastvovani darom usinovljenja, jer kaže: Sin poštuje oca… ako sam ja otac, gde je slava moja (Malah. 1; 6)? Prema izreci iz Priča (Solomonovih), čast Bogu prinosi onaj, koji poštuje Boga svojim pravednim trudom, i daje mu prvine od plodova svoje pravde (3; 9 – prema Septuaginti). Osim toga, Gospodu prinosi slavu i čast i svaki, koji bogoslovstvuje prema doličnom poretku, kako ne bi otpao od pravilnog razumevanja o Ocu, o božanstvu Jedinorodnog i o slavi Svetoga Duha. Slavu uvećava i onaj, koji je u stanju da pokaže logose (zakone) prema kojima je sve stvoreno, prema kojima se sve održava Promislom što se rasprostire do najsitnije tvorevine i prema kojima će, nakon sadašnjeg domostroja, sve biti izvedeno na sud. Slavu i čast Gospodu prinosi i onaj, koji je u stanju da sve sozercava u pojedinostima, u jasnim i neslivenim pojmovima i da, nakon što je sam sve to sozercavao, i drugima jasno izobrazi dobrotu Božiju i Njegov pravedni sud. Slavu i čast Gospodu prinosi i onaj, koji vodi život saobrazan takvom sozercanju, jer se njegovo svetlo svetli pred ljudima, i on proslavlja Oca nebeskog i rečju i delom, i svakim vidom odvažnosti. Međutim, slavu i čast Gospodu ne prinosi onaj, koji je naklonjen čovečijoj slavi, ko poštuje novac, ko visoko vrednuje telesne naslade i ko se divi učenjima, koja su strana bogopoštovanju. I kao što dobrim delima prinosimo slavu Gospodu, tako i rđavim delima činimo što je tome suprotno. Šta Gospod kaže grešnicima? Zbog vas se među neznabošcima huli na Moje Ime (Isa. 52; 5 prema Septuaginti). Osim toga, apostol kaže: Prestupanjem zakona vređaš Boga (Rim. 2; 23), tj. prezir i previđanje zakona znače uvredu za Zakonodavca. Ako u nekoj kući vlada rđavo ustrojstvo, ako u njoj postoji gnev i uzvici, vređanje i smeh, raskoš i rasipništvo, nečistota i razuzdanost, sramota i stid za sve što se dešava u toj kući, padaju na onoga, koji njom gospodari. Otuda treba da razumemo da, kao što dobrim delima proslavljamo Boga, tako rđavim delima proslavljamo neprijatelja. Kad uzmemo udove Hristove i od njih načinimo udove bludnice (1. Kor. 6; 15), onda će i slava Onoga, Koji me je spasao, biti preneta na onoga, koji me pogubljuje. Neverujući menjaju slavu besmrtnoga Boga za lik smrtnog čoveka, i ptica, i četvoronožnih životinja, i Gmizavaca zemaljskih (Rim. 1; 23). I onaj, koji ukazuje čast tvari i služi njoj umesto Tvorcu, ne prinosi slavu Bogu nego tvarima. Prema tome, neka onaj, koji govori da je tvar nešto i koji joj služi, zna gde će biti stavljen njegov udeo (v. Lk. 12; 46). Strahujmo, dakle, da svojim grehom ne prinesemo slavu i pohvalu đavolu i da ne budemo, zajedno s njim, izloženi večnoj sramoti. Da se naš greh pretvara u slavu onoga, koji nas na njega nagovara, uveri se iz primera. Pretpostavimo da dvojica vojskovođa stupaju u borbu. Kada pobeđuje jedna vojska, njen starešina zadobija slavu; međutim, kad se za pobedu izbori protivnička vojska, sva čast pripada vojskovođi ove druge vojske. Tako se i tvojim dobrim delima proslavlja Gospod, dok se onim, koja su im protivna, proslavlja protivnik. Nemoj misliti da su neprijatelji daleko, i one vojskovođe nemoj posmatrati izdaleka. Naprotiv, obrati pažnju na samoga sebe, i videćeš svu istinitost onog primera. Kada se um bori sa strašću i kad je nadvlada svojim naporom i pažnjom, on tada slavi pobedu nad njim, a svojim uspehom kao da kruniše Samoga Boga. Međutim, kada oslabi i kad s.e prepusti nasladi, postaje sluga i zatočenik greha, a neprijatelju daje priliku za pohvalu, preuznošenje i gordost.
3. Poklonite se Gospodu u dvoru svetom Njegovom. Nakon prinošenja traženih plodova, zahteva se poklonjenje, i to poklonjenje koje se ne prinosi izvan crkve, nego u samom dvoru Božijem. Psalam kaže: ne izmišljajte posebne dvorove i sinagoge (zborišta, zbornice), jer je sveti dvor Božiji jedan. Najpre je taj dvor bila jevrejska sinagoga. Međutim, nakon što su Jevreji sagrešili protiv Hrista, dvor je njihov pust (Ps. 68; 26). Zbog toga Gospod i kaže: I druge ovce imam koje nisu iz ovoga tora (Jn. 10; 16). Pod tim podrazumeva one iz neznabožaca, koji su predodređeni za spasenje i pokazuje da On, osim jevrejskog dvora, ima i Svoj sopstveni dvor. Zbog toga se Bogu ne bi trebalo klanjati izvan Njegovog svetog dvora nego unutar njega da ne“ bi, ostajući izvan i radujući se spoljašnjem, izgubili i pravo da budemo u dvoru Gospodnjem. Ako se posmatra spolja, čini se da mnogi stoje na molitvi; oni, međutim, nisu u dvoru, jer njihova misao lebdi tamo – amo, i njihov je um razvejan ispraznim brigama. Pod dvorom se, u uzvišenijem smislu, može podrazumevati i življenje na nebesima. Usled toga će oni, koji su zasađeni u domu Gospodnjem a to je Crkva živog Boga, i tamo procvetati u dvorima Boga našega (Ps. 91; 14). Onaj pak, ko obogotvoruje utrobu, slavu, novac ili nešto drugo i pretpostavlja ih svemu ostalom, ne poklanja se Gospodu i ne obitava u dvoru svetom Njegovom, čak i ako bi se činilo da je dostojan da se nađe u vidljivom saboru. Glas je Gospodnji nad vodama. Na mnogim mestima u Pismu može da se nađe reč „glas“. Da bismo razumeli šta je glas Gospodnji, neće biti suvišno ako, koliko je to moguće, saberemo ono što je u božanstvenom Pismu rečeno o glasu. Tako se u proroštvu Avraamu kaže: I odmah beše Glas koji mu govoraše: neće taj biti tvoj naslednik (1. Mojs. 15; 4). Takođe i kod Mojseja: I sav narod vide glas u blistanje (2. Mojs. 20; 18). Kod Isaije: glas koji govori: viči (Is. 40; 6).[1] U našem slučaju, glas je pokretanje vazduha ili takva izmena u položaju vazduha kakvu hoće da prenese onaj, koji ispušta glas. A šta je glas Gospodnji! Da li je i to kretanje vazduha ili to, što pokrenuti vazduh doseže do ušiju onoga, kojem je glas upućen? To nije ništa tome slično, nego je to glas sasvim drugačije vrste; on se predstavlja umu (dosl. vladajućem delu) onih ljudi za koje Bog hoće da čuju Njegov sopstveni glas. Ovo predstavljanje ima sličnosti sa onim, što se često dešava u snu. Tako bez kretanja vazduha a usled predstava kakve se javljaju u snu, zadržavamo u sećanju neke reči i zvukove; iako glas nismo primili posredstvom sluha, on se utiskuje u naša srca. Tako se, kao nešto slično ovome, mora zamisliti i onaj glas, koji prorocima dolazi od Boga. Glas je Gospodnji nad vodama. Ako se traži čuvstveni smisao, pomenućemo da se oblaci sudaraju kad se napune vodom; od njih se tada razleže zvuk i grmljavina, i ovde je rečeno: Glas je Gospodnji nad vodama. Isto tako, ako se čuje šum kada se vode preseku nekim pregradama, i ako se more, uznemireno vetrom, talasa i stvara zvuk, onda i ova neživa veštastva imaju glas od Gospoda i, prema rečima Pisma, gotovo da se svaka tvar oglašava i da blagovesti o svom Stvoritelju. Kad se u oblacima razlegne zvuk groma, ne treba zamišljati ništa drugo, osim da Bog slave zagrme i da Gospod Svojom silom podržava vlažnu stihiju (vlažni, vodeni element). Gospod nad vodama mnogim. Iz istorije stvaranja sveta znamo da postoji voda nad nebesima, voda bezdana i voda koja predstavlja morska zborišta. Ko podržava ove vode i ne dopušta im da po Svom prirodnom stremljenju padnu dole, ako to ne čini Gospod, Koji ima vlast i nad vodama? Možda je to rečeno i u tajanstvenijem smislu: Glas je Gospodnji nad vodama, kada se, nakon Isusovog krštenja, začuo glas sa nebesa: Ovo je Sin Moj ljubljeni (Mt. 3; 17). Naime, Gospod je tada bio nad vodama mnogim, osveštavajući vode Svojim krštenjem, a Bog slave je gromoglasnim svedočanstvom zagrmeo sa nebesa. I onima, koji se krštavaju, glas koji je ostavio Gospod, kaže: Idite i naučite sve narode, krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha (Mt. 28; 19). Tako je, dakle, glas Gospodnji nad vodama. Grom se stvara onda, kada se suvi i snažni vetar, zatvoren u udubljenje oblaka, s naporom kreće kroz oblačna udubljenja i traži da izađe napolje. Oblaci se protive tom snažnom pritisku i, trenjem vetra od njih stvara se onaj oštar zvuk. Kada pak oblaci, kao naduvani mehurovi, nisu u stanju da se suprotstave vetru i da ga zadrže, oni tada, budući snažno rastrgnuti, propuštaju vetar koji teži da izađe napolje i stvaraju udare groma. To isto stvara i munju. Tako Gospod, Koji je nad vodama i uzrokuje snažne udare groma, i u istančanoj prirodi vazduha stvara prekomernost praska. Za tebe, i u crkvenom smislu, ono prenošenje dogmi koje se nakon krštenja s evanđelskom gromoglasnošću stvara u dušama ljudi, već savršenih posredstvom ovog tajinstva, takođe se može nazvati gromom. Da je Evanđelje grom, o tome svedoče i učenici, koje je Sam Gospod nazivao sinovima groma. Zbog toga se zvuk takvog groma ne razleže u svakome, nego samo u onome koji je dostojan da se nazove kolesom (kočijom), kao što je rečeno: Glas groma Tvoga u kolesu je (Ps. 76; 19), samo u onome koji se, kao koleso, rasprostire napred i samo malim delom dotiče zemlju, ko je u potpunosti onakav, kakvo je bilo koleso o kome je Jezekilj rekao: I kad gle dah životinje, gle, točak jedan bejaše na zemlji uza svaku životinju prema četiri lica njihova. Obličjem i napravom behu točkovi kao boje hrisolitove (Jez. 1; 15 16).
4. Dakle, Bog slave zagrme, Gospod nad vodama mnogim. Vode su svetitelji, jer iz njihove utrobe ističu reke, tj. duhovno učenje, koje napaja duše slušalaca (v. Jn. 7; 38). Osim toga, oni u sebe primaju vodu koja teče u život večni. U onima, koji su je dobro primili, ona postaje izvor vode koja teče u život večni (Jn. 4; 14). Nad takvim vodama je Gospod. Seti se Ilijine istorije, kad se nebo zatvori za tri godine i šest meseci (Lk. 4; 25) i kada je on, u vreme vedrog vremena, na Karmilskoj gori začuo glas voda mnogih, za čim je usledio udar groma iz oblaka i potekla je voda (1. Car. 18; 4245). Dakle, Gospod je nad vodama mnogim. (4) Glasje Gospodnji u moći. Kao što je glas u kolesnici, tako se glas Gospodnji sadrži i u sili jer onaj, koji sve može u Hristu koji mu daje moć (Filiplj. 4; 13), sluša i ispunjava zapovesti Gospodnje. Zbog toga glas Gospodnji nije u nemoćnoj i slaboj duši, nego u onoj koja sa trudom i silom čini dobro. Glas je Gospodnji u velelepnosti. Velelepnost je vrlina velike odvažnosti. Onaj ko se dolično predaje izvršenju velikog dela, naziva se velelepnim. Kad duša ne bude robovala mudrovanju tela i kada pozna ono, što joj je dato od Boga, primiće veličinu i dostojanstvo kakvi joj i dolikuju; tada je u njoj Glas Gospodnji. Ko ima plemenite pojmove o Bogu i ko je uzvišeno sozercavao logose tvorevine, tako da je u velikoj meri mogao da razume dobrotu (blagost) promisla Božijeg i ko, osim toga, izobilno daje i darežljiv je u ublažavanju oskudice braće, takođe je velelepan, i u takve se useljava Glas Gospodnji. Onaj, koji je uistinu velelepan prezire sve telesno i smatra da ono nema nikakvu vrednost u poređenju sa nevidljivim. Onoga, koji je velelepan ne žalosti nijedna okolnost. Uopšteno, njega neće pomutiti nikakvo stradanje, neće ga pokrenuti sagrešenja razvratnih i prezira dostojnih ljudi, niti će ga uniziti telesna nečistota. On je nepristupačan za ponižavajuće strasti i one ne mogu da skrenu oči na njega usled uzvišenosti njegove misli. Velelepnost se pripisuje i Bogu, na primer: Velelepnost (veličanstvenost) Tvoja je iznad nebesa (Ps. 8; 2). Oni, dakle, koji imaju uzvišene predstave o Bogu, veličaju Njegovu velelepnost.
5. Glas je Gospoda koji krši kedre. Kedar se ponekad pohvaljuje u Pismu, kao postojano drvo nepodložno truležnosti i miomirisno, pogodno da posluži kao pokrov (sklonište). Ponekad se, međutim, osuđuje kao neplodno i nesavitljivo drvo, zbog čega se poredi sa bezbožnicima: Videh bezbožnika Gde se uzdiže i nadima kao kedri livanski (Ps. 36; 35). U ovom drugom značenju kedri se pominju i na ovom mestu, jer glas Gospodnji krši kedre. I kao što taj glas obitava u duši velelepnoj, tako se kaže i da krši one što se uzaludno preuznose, koji se gorde stvarima ovoga sveta, kao što su bogatstvo, slava, vlast, telesna lepota, moć ili snaga. Krši Gospod kedre livanske. Kedar livanski je onaj, ko posegne za tuđim stvarima i pretvori ih u predmete svoje razmetljivosti. Kao što je kedar po prirodi visok i zasađen je na visokim gorama tako da zahvaljujući njima biva još vidljiviji, tako se i oni ljudi, koji se oslanjaju na ono što je u svetu propadljivo, zbog svoje razmetljivosti i nadmenosti svog razuma nazivaju kedrovima. Nazivaju se kedrovima livanskim stoga, što se gorde tuđom visinom, i zato što ih, sličnu vrhu Livana, zemlja i sve zemno uznose i čine gordima. Gospod, međutim, ne krši sve kedre, nego samo kedre livanske, jer je Livan mesto idolosluženja. I one duše, koje ustaju protiv poznanja Božijeg (2. Kor. 10; 5) nazivaju se kedrovima livanskim i bivaju osuđene na kršenje. Postoje, međutim, i kedrovi Božiji, koji su prekriveni granama vinove loze, prenete iz Egipta, kao što se vidi iz psalma: Pokri gope senka njegova, i grane njegove pokriše kedrove Božije (Ps. 79; 11). Pored ostalih pojmova, naš Gospod Isus Hristos naziva se i vinovom lozom: Ja sam čokot, kaže On, a eu loze (Jn. 15; 5). Svi oni, koji su nekad bili neplodni i dostojni spaljivanja a zatim su stupili pod krov Hristov i kao da su se obukli u Njega, Njegovom blagodaću prekrili su neplodnost svog života. Zato se i nazivaju kedrovima Božijim. Kedrovi Božiji su stoga zaštićeni mnogoplodnim granama koje su se obavile oko njih, dok kedrove livanske Gospod krši. (6) I isitniće ux kao telca livanska. Seti se, da se u Knjizi Izlaska govori o teletu, koje je bilo izliveno radi idolopoklonstva, a kojega je Mojsej isitnio u prah i napojio Izrailjce (v. 2. Mojs. 32; 20). Slično ovom teletu, Gospod će zbog idolosluženja koje u njemu vlada istrebiti vasceli Livan. I ljubljeni Njegov biće kao sin jednoroga. Kada se radi naših grehova predaje na prinos i žrtvu Bogu (Ef. 5; 2), Jedinorodni Sin, Koji daje život svetu, naziva se jagnjetom i ovnom (gle, kaže, Jagnje Božije – Jn. 1; 29. i kao ovca na zaklanje odvede se – Dela ap. 8; 32). Međutim, kad je potrebno da se osveti i da svrgne gospodarstvo kojim je neka zverolika i surova sila zavladala nad ljudskim rodom, naziva se sinom jednoroga. Kao što znamo iz Knjige o Jovu, jednorog je nesavladiva životinja koja se ne potčinjava ljudima. O jednorogu je rečeno: Ne možeš ga vezati remenjem, niti će zanoćiti u jaslama (v. Jov. 39; 10). Na tom istom mestu proroštva govori se mnogo toga o ljubavi ove životinje prema slobodi i o njenoj nepokornosti čoveku. Značajno je da Pismo primer jednoroga koristi dvojako, odnosno i u vidu pohvale i u vidu pokude, jer je rečeno: Izbavi od mača dušu moju, … i od roga jednoroga smernost (skrušenost) moju (Ps. 21; 21-22). I ovo se izgovara kao prekor ratobornom narodu koji je u vreme stradanja ustao protiv Njega. Na drugom mestu je rečeno: Uzvisiće se kao u jednoroga rog moj (Ps. 91; 11). Zbog toga izgleda da se, zbog svoje osvetoljubivosti, ova životinja često uzima kao primer rđave strane, dok se zbog uzvišenosti roga i ljubavi prema slobodi uzima i kao primer dobre strane. Uopšteno, reč „rog“ je na mnogim mestima u Pismu upotrebljena u značenju slave – na primer, Uzdignuće rog naroda Svoga (Ps. 148; 14) i Rog njegov uzdići će se u slavi (Ps. 111; 9), a često se uzima i u značenju sile – na primer, Zaštitnik moj i rog spasenja moga (Ps. 17; 3). Usled toga, budući da je Hristos Božija sila (v. 1. Kor. 1; 24), On se, imajući jedan rog, tj, jednu silu – silu Očevu, naziva jednorogom.
6. Glas Gospoda koji preseca plamen ognja. Plamen ognja je bio presečen i u Vavilonu, kao što vidimo iz istorije trojice mladića, kada ga je peć razlila na četrdeset devet lakata unaokolo, tako da je spalio sve koji su stajali unaokolo (v. Dan. 3; 47). Presečen zapovešću Božijom, oganj je u sebe primio vetar i trojici mladića učinio se kao najprijatniji povetarac i osveženje. Oni su, naime, bili u stanju spokojstva i kao da su se nalazili pod senkom drveta, jer je rečeno: Beše kao dah rose koja lahori (Dan. 3; 50). Presecanje ognjene prirode je daleko dostojnije divljenja nego presecanje Crvenog (Eritrejskog) mora na dva dela. Glas Gospodnji je, međutim, presekao prirodnu neraskidivost i sjedinjenost ognja. Iako se prema ljudskom razumevanju čini da se oganj ne može preseći i da je nedeljiv, on se na zapovest Božiju deli i preseca. Smatram da se oganj, koji je priugotovljen kao kazna za đavola i angele njegove, glasom Božjim razdeljuje: budući da u ognju postoje dve sile, spaljujuća (sažižuća, grč. καυστική) i prosvetljujuća (grč. φωτιστική), surova i kažnjavajuća sila preostaje onima, što su dostojni spaljivanja, dok se ono, što je prosvetljujuće i lučezarno, dodeljuje kao udeo onima što se raduju. Stoga je glas Gospoda koji preseca i razdeljuje plamen ognja potreban radi toga, da bi oganj pakleni bio mračan a svetlost poskoja neugasiva. Glas Gospoda koji potresa pustinju. Gospod potresa pustinju radi njenog dobra, jer će se ona na taj način preobraziti i od pustinje postati nastanjena zemlja. Zbaciće sa sebe sramotu neplodnosti (nerađanja, nemanja dece, grč. άτεκνία), zadobiće pohvalu zbog mnoge dece, jer pusta ima više dece nego ona koja ima muža (Isa. 54; 1) i ispuniće se vodama Duha da bi se ono, što je do tada bilo pustinja, preobrazilo u jezera vodna (Ps. 106; 35). (8) I potrešće Gospod pustinju Kadis; to znači da Gospod neće potresti svaku pustinju, nego samo pustinju Kadis, tj. osvećenje, jer Kadis znači osvećenje. (9) Glas Gospodnji koji usavršava jelene. Na isti način kao i prethodno treba protumačiti u usavršavanje jelena, koje uzrokuje glas Gospodnji. Budući da ima takvu građu, jelenu ne mogu da naškode gmizavci i, kako tvrde oni koji se time bave (tj. prirodnjaci), ehidna (aspida) koju on pojede služi mu kao očišćenje. Sve otrovne životinje služe kao izobraženje zlih i protivničkih sila, zbog čega Gospod kaže: Dajem vam vlast da stajete na zmije i skorpije i na svu silu vražiju (Lk. 10; 19), dok se u drugom psalmu proroku obećava: Na aspidu i zmiju otrovnu nastupaćeš (Ps. 90; 13). Prema tome, kada vidiš da se u Pismu pominje jelen, trebalo bi da u toj reči tražiš izobraženje nečega dobrog, jer: Gore visoke dao si jelenima (Ps. 103; 18) i Čezne jelen za izvorima voda (Ps. 41; 2). Svaki pravednik obitava na visinama: Trčim prema cilju, radi nagrade nebeskog (višnjeg) prizvanja (Filiplj. 3; 14) i pritiče pitkim izvorima, tražeći da izuči prva načela bogoslovlja. Jelen svojim disanjem izvlači otrovne gmizavce koji se kriju u gnezdima, i silom svoga daha primorava ih da izađu iz svojih skrovišta. I kao što se svetitelj naziva orlom – zbog svog uzletanja u visinu i lebdenja visoko iznad zemlje, ovcom – zbog svoje krotkosti i spremnosti da sa drugima podeli sve što ima, ovnom zato što predvodi druge, golubicom – zbog svoje nezlobivosti, tako se naziva i jelenom – zbog svog protivljenja zlu. 3 bog toga i Solomon kaže: Jelen ljubavi i ždrebe tvojih blagodati neka ti besedi (Priče Sol. 5; 19 – prema Septuaginti) i samim tim nas poučava da su pomenuti jeleni sposobni za izučavanje bogoslovlja.
7. Glas Gospodnji usavršava jelene. Zbog toga ćemo, videvši nekog Božijeg čoveka, savršenog i u svemu naprednog, na sve načine nastojati da besedimo s njim. Tamo gde je jelen, odatle beži svaka zloba gmizavaca, jer otrovni gmizavci ne trpe njegov životni dah, pa beže čak i odande, gde se oseća miris jelenskih rogova. I otkriva dubrave. Glas Gospodnji najpre usavršava jelene, a zatim otkriva dubrave mesta obrasla.drvećem i gusto prekrivena divljim i neplodnim rastinjem, kuda su prevashodno navikli da se sklanjaju otrovni gmizavci. Budući da je već spreman jelen, kojeg je Gospod usavršio, pravednik koji mu se upodobljuje otkriva dubrave da bi bili predati, obnaženi i pripremljeni (tj. razoružani), oni koji skrnave naš život. I kao što se svako drvo, koje ne rađa dobra roda, sekirom seče i u oganj baca (Mt. 3; 10), nužno je da se očiste i dubrave – one ogrubele duše u kojima se, kao u divljim zverima, gnezde različite grešne strasti. One se očišćuju rečju, koja je oštrija od svakog dvoseklog mača (Ef. 4; 12). Duše mnogih ljudi, obremenjenih žitejskim brigama, upodobile su se zemlji koja rađa trnje i nije sposobna da se hrani plodonosnom rečju. Gospod stoga otkriva dubrave, tj. nedoličnost, nedostojnost i štetnost žitejskih briga, da ne bi, kad se otkrije mesto dobra i zla, ljudi usled neznanja imali izopačene sudove o stvarima. Mnogi i dobro, kada je ono teško, smatraju za zlo; tako i za rđavim, usled naslade koja je s njim sjedinjena, jure kao za dobrim. Neopisiva je zabluda ljudi u tim stvarima. Postoji dakle drveće dobro po prirodi i plodonosno, kao i svi kedrovi, koji pripadaju nečemu pohvalnom; postoje i zle dubrave, koje otkriva i razobličuje glas Gospodnji, kako se ne bi obmanjivali oni, koji misle da će u njima naći neki koristan plod. I u hramu Njegovom svako će peću slavu. Neka saslušaju reči psalma i neka se postide oni, koji se predaju mnogoglagoljivosti. Šta kaže psalam? Onaj, koji se nalazi u hramu Božijem, ne zloslovi, ne praznoslovi i ne govori ni o čemu sramnom, nego u Njegovom hramu svako izgovara slavoslovlje. Ovde su sveti angeli, i oni zapisuju tvoje reči; ovde je Sam Gospod i motri na sklonosti onih koji ulaze. Pred Bogom je otkrivena molitva svakog čoveka; ko po raspoloženju (sklonosti), a ko razumno čezne za nebeskim; ko samo prividno i krajevima usana izgovara reči, dok je njegovo srce daleko od Boga; ko, iako se moli, traži samo telesno zdravlje, telesno bogatstvo i ljudsku slavu. Ne treba se moliti za nešto slično ovome. Naprotiv, neka, kako poučava psalam, u hramu Njegovom svako Govori slavu. Nebesa kazuju slavu Božiju (Ps. 18; 2). Slavoslovljenje Boga je delo angela. Sve vojske nebeske imaju jedno delo – da slavoslove svog Stvoritelja. Vascela tvorevina, i ona koja je nema, i ona koja govori, i ona koja je iznad zemlje i ona, koja je na zemlji, slavoslovi svog Stvoritelja. A nesrećni ljudi, koji su napustili svoje domove i pohitali u hram da bi tamo zadobili neku korist, ne priklanjaju svoje uši rečima Božijim i ne postaju svesni svoje prirode. Ne jadikuju zbog toga, što su obuzeti grehom, ne tuguju kada se sete svojih grehova niti drhte zbog suda, nego sa osmehom jedan drugome pružaju ruke i dom molitve pretvaraju u dom dugih razgovora. Ne mare za reči psalma, koji svedoči i kaže da u hramu Božijem svaki Govori slavu. Ti, međutim, ne samo da sam ne slavosloviš, nego i drugoga sprečavaš da to čini, jer njegovu pažnju okrećeš na sebe i svojim metežom zaglušuješ učenje Duha. Pazi da, umesto da dobiješ nagradu za slavoslovlje, odatle ne izađeš osuđen zajedno s onima koji hule na Ime Božije. Ti imaš psalam, imaš proroštvo, imaš evanđelske zapovesti i imaš apostolske propovedi. Neka jezik poje, i neka um ispituje smisao izrečenog, kako bi ti pojao i duhom i umom. Bogu nije potrebno slavoslovlje, ali hoće da se ti udostojiš proslavljenja, jer što čovek poseje ono će i požnjeti (Galat. 6; 7). Posej slavoslovlje, da bi u Carstvu nebeskom požnjeo vence, počasti i pohvale. Ovo nisam beskorisno rekao i udaljujući se od reči u hramu Njegovom svako Govori slavu, jer postoje ljudi koji u hramu Božijem neprestano praznoslove i bez ikakve koristi dolaze u hram. Još je i dobro ako dolaze bez koristi, i ako im to nije na štetu!
8. Gospod će naseliti potop. Potop je razlivanje vode koje vascelu tvar čini nevidljivom i očišćuje ono, što je prethodno bilo oskrnavljeno. Zbog toga prorok potopom naziva blagodat krštenja da bi duša, oprana od grehova i očišćena od starog čoveka, najzad mogla da postane obitavalište Božije u Duhu. Saglasno sa tim je i ono što je rečeno u 31. psalmu, gde je nakon reči: Greh moj poznadoh i bezakonje moje ne sakrih… zato će se pomoliti Tebi svaki prepodobni, prorok dodao: ali pri potopu voda mnogih neće mu se približiti (st. 5. i 6), jer se greh ne približava onome, koji je primio krštenje otpuštanja grehova vodom i Duhom. Tome je blisko i ono što nalazimo u Mihejevom proroštvu: Opet ćeš se smilovati na nas, pogazićeš naša bezakonja, pogruzićeš grehe naše i bacićeš ih u dubine morske (Mih. 7; 19). I sedeće Gospod car do veka, utvrdivši se u duši prosvetljenoj potopom i učinivši je Svojim prestolom. (11) Gospod će dati narodu Svome snagu, Gospod će blagosloviti narod Svoj mirom. Gospod će od grešnog naroda oduzeti snažnog i snažnu (Isa. 3; 1 – prema Septuaginti), a narodu koji tvori pravdu podariće snagu. Zbog toga će se svakome koji ima dati (Mt. 25; 29). Onaj pak ko je zadobio silu za izvršenje dobrih dela, udostojiće se Božijeg blagoslova. Čini mi se, međutim, da je najveći od svih blagoslova mir, jer je on postojanost (nepokolebivost, grč. ευστάθεια) vladajućeg (tj. uma)[2] u čoveku. Zbog toga je jedno od obeležja smirenog čoveka uzdržanost ponašanja; onaj, koji se bori sa strastima, nije pričastan onom miru, kakav je Gospod darovao Svojim učenicima i koji, prevazilazeći svaki um, čuva srca i misli dostojnih (Filiplj. 4; 7). Taj mir apostol traži za Crkve, govoreći: Blagodat i mir da vam se umnoži (1. Petr. 1; 2). Neka i mi, dobro se podvizavajući i odbacivši telesno mudrovanje koje je neprijateljstvo Bogu (Rim. 8; 7), kada dospemo u spokojno i nepomućeno stanje, budemo nazvani sinovima mira i neka u miru budemo pričasnici Božijeg blagoslova u Hristu Isusu Gospodu našem, Kojem neka je slava i sila, sada i svagda i u vekove vekova. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Sva tri starozavetna citata navedena su prema Septuaginti i znatno odstupaju od Daničićevog prevoda, prim. prev.
  2. Sveti Vasilije koristi imenicu “ ό ηγεμονικός“ koja označava vladajući deo duše i često se poistovećuje sa umom (νους), prim. prev.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *