BESEDE NA PSALME

 

BESEDE NA PSALME
 

 
Beseda na sedmi psalam
 
(1) Psalam Davidov, koji pevaše Gospodu za reči Husije, sina Jemejenija (Venijaminca)
Na prvi pogled, moglo bi se učiniti da natpis sedmog psalma protivureči onome, što je napisano u Knjigama o carevima, gde se govori o Davidu. Naime, tamo se pripoveda o Husiji, prvom Davidovom prijatelju i sinu Arhijinom, dok se ovde kaže da je Husija sin Jemejenijev. Međutim, kako taj Husija nije Jemejenijev sin, tako ni među onima, koji se tamo pominju nema drugog Husije, koji je Jemejenijev sin. Zar on Jemejenijevim sinom nije nazvan zato, što je pokazao veliku hrabrost i odvažni podvig, kada je pod maskom prijateljstva došao kod Avesaloma i osujetio Ahitofelov savet, predloživši mišljenje čoveka koji je veoma spretan i koji dobro poznaje ratnu veštinu? Naime, sin Jemejenijin u prevodu znači „sin desnice“. Kada ga je Ahitofel savetovao da nimalo ne okleva nego da odmah napadne oca koji još nije bio spreman za bitku, Husija nije dopustio da Ahitofelov savet bude prihvaćen, da bi Gospod, kako je rečeno, navukao zlo na Avesaloma (2. Sam. 17; 14). Naprotiv, da bi Davidu dao vremena da sabere svoje snage, prosudio je da bi trebalo da ga uveri u korist od odlaganja i oklevanja, čime je ugodio i Avesalomu, koji je rekao: Bolji je savet Husije Arhijanina nego savet Ahitofelov (2. Sam. 17; 14). Husija je, međutim, posredovanjem sveštenika Sadoka i Avijatara obavestio Davida o Avesalomovim odlukama, zahtevajući da David tokom noći ne ostane u pustinji Aravot, nego da požuri sa prelaskom. Budući da je on kroz ovaj dobar savet postao Davidova desna ruka, dobio je ime po svom odvažnom delu, zbog čega je nazvan sinom Jemejenijinim, tj. sinom desnice. U Svetom Pismu je uobičajeno da se poročnima češće daje ime po grehu nego po ocu, kao što se i dobrima daje ime po vrlini kojom se odlikuju. Tako i apostol Pavle naziva đavola sinom pogibelji: Niko da ne otpadne, osim onaj koji čini bezakonja, sin pogibelji (2. Sol. 2; 3). I u Evanđeljima je Gospod Judu nazvao sinom pogibelji, jer je rečeno: Niko od njih ne pogibe osim sina pogibelji (Jn. 17; 12). One, koji su ukrašeni bogopoznanjem nazvao je čedima premudrosti, rekavši: Opravdaće premudrost deca njezina (Mt. 11; 19). Kaže i ovo: Ako bude onde sin mira (Lk. 10; b). Zbog toga ne čudi ako je ovde prećutano o telesnom roditelju prvog Davidovog prijatelja. On je nazvan sinom desnice, dobivši po svojim delima onakvo ime, kakvo mu i dolikuje.
2. Gospode Bože moj, na Tebe se pouzdah, spasi me. Pomislićeš da su ovo obične reči, i da ih je u neposrednom smislu mogao izreći bilo ko: Gospode Bože moj, na Tebe se pouzdah, spasi me. Možda, u stvari, i nije tako. Onaj ko se uzda u čoveka ili se nasićuje nečim žitejskim, na primer silom, novcem ili nečim drugim što ljudi smatraju blistavim, ne može da kaže: Gospode Bože moj, na Tebe se pouzdah. Naime, postoji zapovest prema kojoj se ne treba uzdati u kneza, i rečeno je: Neka je proklet čovek koji se uzda u čoveka (Jer. 17; 5). Kao što se neka božanska počast ne sme ukazivati nikome osim Bogu, tako se ne treba ni uzdati ni u koga drugog, osim u Boga, Gospoda svake tvari. Rečeno je: Nada moja i pesma moja (Ps. 70; 5 i Ps. 117; 14). Zašto se prorok moli da ga najpre spase od progonitelja, a zatim da ga izbavi? Postavljanje znaka interpunkcije razjasniće ove reči: Spasi me od svih koji me Gone, i izbavi me (3) da ne zgrabe dušu moju kao lav. U čemu je razlika između spasenja i izbavljenja? U tome, što je spasenje potrebno slabima, a izbavljenje onima, koji su u zarobljeništvu. Prema tome, onaj ko u sebi nosi slabost ali u sebi nalazi i veru, sopstvenom verom se upravlja ka spasenju, jer je rečeno: Vera tvoja spasla teje (Lk. 7; 50) i: Kako si vepovao neka ti bude (Mt. 8; 13). Onaj pak kojem je potrebno izbavljenje, očekuje da drugi za njega položi potrebnu cenu. Zbog toga onaj, kojem preti smrt, znajući da je jedan Spasitelj i jedan Iskupitelj, kaže: Na Tebe se pouzdah, spasi me od slabosti i izbavi me od ropstva. Mislim da hrabre podvižnike Božije, koji su se tokom čitavog svog života dovoljno borili s nevidljivim neprijateljima, kada izbegnu sve njihove progone i nalazeći se na kraju života, knez ovog veka ispituje da bi ih zadržao za sebe, tražeći hoće li se na njima naći neka rana zadobijena u vreme borbe ili bilo kakva mrlja i otisak greha. Ako se nađe da nisu ni ranjeni ni oskrnavljeni, upokojiće ih Hristos. Zbog toga se prorok moli i za sadašnji i za budući život. Ovde kaže: Spasi me od svih koji me gone, a tamo: izbavi me, da ne zgrabe dušu moju kao lav. Ovo možeš da doznaš i od Samog Gospoda, Koji pred stradanje kaže: Dolazi knez ovoga sveta i u meni nema ništa (Jn. 14; 30). On, Koji nije počinio nikakav greh, kaže: U Meni nema ništa. Za čoveka je, međutim, dovoljno ako se odvaži da kaže: Dolazi knez ovoga sveta i u meni nema mnogo, a i to što ima je malo važno. Opasno je da nam se to dogodi kada nema ni Spasitelja ni Izbavitelja. Uz ova dva pojma dodata su još dva: Spasi me od svih koji me gone i izbavi me da se, kada budem uhvaćen, ne dogodi da nema ko da me izbavi.
3. (4) Gospode Bože moj, eda li učinih to, eda li je nepravda u rukama mojim (5) eda li uzvratih onima koji mi nanošahu zla, neka zato otpadnem od neprijatelja mojih prazan, (6) neka zato goni neprijatelj moj dušu moju i dostigne je. Za Pismo je uobičajeno da upotrebljava reč „uzvraćanje“, ne samo u opšteprihvaćenom smislu, kada je dobro ili zlo već učinjeno, nego i u nečemu što se tek preduzima, kao na sledećem mestu: Uzvrati sluzi Tvome (Ps. 118; 17). Umesto da kaže: „daj“, rekao je „uzvrati“. „Dati“ znači postaviti početak dobročinstvu, a „uzvratiti“ znači podjednako odmeriti za učinjeno dobro. Uzvraćanje je drugo načelo i vraćanje učinjenog dobra ili zla.
Mislim da Pismo, kad umesto prozbe izražava neko traženje i zahteva uzvraćanje, iznosi smisao koji je sličan sledećem: kao što dug brige o deci prirodno pripada roditeljima, to isto učini i rasuđujući o meni. Svojom ljubavlju prema deci, otac se prirodno obavezuje da promišlja o njihovom životu, jer je rečeno: Roditelji su dužni da teku imanje deci (2. Kor. 12; 14) kako bi im, osim života, osigurali i sredstva da opstanu u životu. Na sličan način, u Pismu se davanje ili uzvraćanje često upotrebljava u vezi sa prvobitnim dejstvima. Sada, pak, prorok kaže: Ne uzvratih onima koji mi nanošahu zla, odnosno, na slično nisam uzvratio sličnim. Ako ovo učinih, ako uzvratih onima koji mi nanošahu zla, neka zato otpadnem od neprijatelja mojih prazan. Od neprijatelja je prazan otpao onaj što se lišio blagodati, koja se daje od punote Hristove. (6) Neka zato goni neprijatelj dušu moju i dostigne je, i zgazi na zemlju život moj. Duša pravednika, koja se oslobodila od pričasnosti telu, ima život koji je sakriven sa Hristom u Bogu (Kol. 3; 3), tako da zajedno sa apostolom može da kaže: A živim – ne više ja, nego Hristos u meni i Što sad živim u telu, verom živim (Gal. 2; 20). Duša grešnika koji živi u telu i ogrezlog u telesna zadovoljstva, valja se u telesnim strastima kao u blatu. Neprijatelj koji je gazi nastoji da je još više oskrnavi i da je, da tako kažemo, zakopa, nastupajući na paloga i nogama ga ukopavajući u zemlju, odnosno, on na taj način život posrnulog ukopava u telo. I slavu moju u prah da nastani. Svetima, koji imaju život na nebesima i koji sabiraju blago u večne riznice, i slava je na nebesima; o ljudima praha i o onima koji žive po telu kaže da se i njihova slava nastanjuje u prahu. Ko se proslavlja zbog ovozemaljskog bogatstva, ko zadobija kratkotrajnu slavu od ljudi, ko se uzda u telesna preimućstva, taj u sebi ima slavu, ali ona ne niče na nebesima nego se nastanjuje u prahu. (7) Vaskrsni (ustani), Gospode, u Gnevu Svome, uzdigni se u krajevima neprijatelja Tvojih. Prorok se moli za izvršenje tajne vaskrsenja kojom će se iskoreniti njihovi grehovi, ili za ono uznošenje na krst koje je trebalo da se izvrši, kada će se neprijateljska zloba uzvisiti do krajnje granice. Ili pak reči: Uzdigni se u krajevima neprijatelja Tvojih sadrže u sebi smisao koji je sličan sledećem: ma do kakve visine da dođe zloba, razlivajući se prekomerno i bezgranično, Ti, po mnoštvu sile Svoje možeš, kao dobri lekar, da unapred postaviš granice i da zaustaviš bolest koja se svuda razliva i svuda prodire, i da Tvojim urazumljujućim udarcima zaustaviš njeno neprekidno rasprostiranje.
4. Podigni se, Gospode Bože moj, zapovešću koju si zapovedio. Ove reči bi se mogle odnositi i na tajnu vaskrsenja. U tom slučaju, treba ih razumeti u smislu da prorok moli Sudiju da vaskrsne, da se osveti za svaki greh i da se izvrše zapovesti koje su nam propisane. Ove reči se mogu razumeti i tako da se odnose na tadašnje stanje proroka, koji moli Boga da vaskrsne i da se osveti za zapovest koju je On dao. Bog je dao zapovest: Poštuj oca cvoga i mater svoju (2. Mojs. 20; 12), a Davidov sin ju je prestupio. Iz tog razloga, zbog njegovog popravljanja i urazumljenja mnogih moli Boga da ne bude dugotrpeljiv nego da ustane u gnevu i da se osveti za Svoju zapovest. On kaže: ne sveti se za mene, nego za zapostavljanje zapovesti koju si Ti Sam dao. (8) Sabor naroda okružiće Te. Dobro je poznato da se, nakon urazumljenja jednog nepravednog, obraćaju mnogi. Zbog toga kaže: kazni njegov prestup, da bi Te sabor naroda okružio. I za njega se na visinu vrati. Za sabor koji Te okružuje i koji si zadobio blagodatnim snishođenjem i domostrojem (ikonomijom), vrati se na visinu one slave, koju si imao pre nego svet postade (Jn. 17; 5). (9) Gospod će suditi narodima. Na mnogim mestima Pisma zasejana je reč o sudu, kao sasvim nužna i savetodavna prilikom obučavanja u pobožnosti onih, koji su kroz Isusa Hrista poverovali u Boga. Budući da se reč o sudu izlaže na različite načine, čini se da izaziva izvesnu slivenost (=nejasnoću) za one, koji ne prave tačnu razliku u značenju. Rečeno je: Koji u Mene veruje ne sudi mu se a koji ne veruje već je osuđen (Jn. 3; 18). Međutim ako reč „neverujući“ znači isto što i reč „bezbožnik“, kako je onda rečeno da bezbožnici neće vaskrsnuti (ustati) na sudu (Ps1; 5)? Osim toga, ako su verujući kroz veru postali sinovi Božiji i zbog toga udostojeni da i sami budu nazvani bogovima, kako to da Bog stade na saboru bogova, i usred bogova presuđuje (Ps. 81; 1)? Čini se, međutim, da reč „suditi“ u Svetom Pismu ponekad znači „ispitivati“, a ponekad „osuđivati“. Tako se, na primer, u značenju „ispitivati“ koristi na sledećem mestu: Sudi mi, Gospode, jer u nezlobivosti mojoj hodih, gde prorok dodaje: Ispitaj me, Gospode i okušaj me (Ps. 25; 1 – 2). U značenju „osuđivati“ upotrebljena je u sledećim rečima: Da smo sami sebe osuđivali (ispitivali), ne bismo bili osuđeni (1. Kor. 11; 31). Na drugom mestu je rečeno: Gospod će se suditi sa svakim telom (Jer. 25; 31). To znači da će prilikom ispitivanja života Gospod Samoga Sebe izvrgnuti sudu svakoga i da će Svoje zapovesti suprotstaviti delima grešnika, navodeći dokaze da je On učinio sve što se od Njega zahtevalo za spasenje onih, kojima se sudi i da grešnici, uverivši se koliko su krivi u gresima i prihvativši Božiji sud, ne bi bez saglasnosti trpeli kazne koje su im naložene.
5. Reč „suditi“ ima, međutim, i drugo značenje, u kojem Gospod kaže: Carica južna ustaće na sud sa rodom ovim (Mt. 12; 42). O onima, koji se odvraćaju od božanstvenog učenja, koji su nemarni prema moralnoj čistoti i koji su u potpunosti odbacili urazumljujuća učenja premudrosti, Gospod kaže da će oni, upoređujući se i sravnjujući sa svojim savremenicima, koji su pokazali izuzetnu revnost prema dobru, poneti najtežu kaznu za ono, što nisu ispunili. Mislim da pravedni Sudija neće svima nama, koji smo obučeni u ovo zemno telo, suditi na isti način, jer će veoma različite spoljašnje okolnosti, koje susreću svakoga od nas, učiniti da i sud nad svakim od nas bude različit. Ono, što ne zavisi od nas i što se oko nas splelo nezavisno od naše volje, ili će olakšati ili će otežati naša sagrešenja. Pretpostavi da se sudi bludu. Međutim, jedan je pao u njega zato što je još od detinjstva bio vaspitavan u poročnim običajima. Njega su na svet doneli poročni roditelji i odrastao je u naviknutosti na rđavo, na pijanstvo, na igre i sramne razgovore. Drugi je, naprotiv, bio podstican na savršen život: vaspitanje, učitelji, slušanje reči Božije, dušespasonosno štivo, roditeljske pouke, razgovori koji su ga odgajali u čestitosti i celomudrenosti, umerenost u hrani. Nakon toga pao je u greh slično kao i onaj prvi, i mora da da odgovor za svoj život. Zar nije pravedno da ovaj drugi, u poređenju s prvim, dobije veću kaznu? Prvi će biti kriv samo za to, što nije iskoristio spasonosna stremljenja, usađena u misli. Drugi će biti osuđen zbog toga što je usled neuzdržanja i kratkotrajnog nemara samoga sebe predao, uprkos činjenici da je mnogo toga sadejstvovalo njegovom spasenju. Na sličan način, onaj koji je od samog početka vaspitavan u pobožnosti, koji je izbegao svaku izopačenost (iskrivljenost) u učenju o Bogu i bio poučen u zakonu Božijem, koji je osuđivao greh i kojem je savetovano sve što je protivno (grehu), neće imati opravdanje ako padne u idolosluženje, za razliku od onoga koji je vaspitanje dobio od roditelja neznabožaca koji, opet, nisu poznavali zakon i od detinjstva su bili naučeni na idolosluženje. Gospod će suditi narodima; drugačije će suditi Jevrejinu, a drugačije Skitu, jer se Judej oslanja nazakon, hvali se Bogom… i ume da razlikuje šta je dobro (Rim. 2; 17-18). On je prizvan na zakon i, osim pojmova koji su zajednički za sve, bio ubeđivan i urazumljivan pisanjem proroka i Zakona. Ako se pokaže da je pao u bezakonje, njemu će se to uračunati u daleko veći greh. Skiti su nomadski narod, vaspitan na zverskim i nečovečnim običajima, naviknut na otimačinu i uzajamno nasilje. Skiti se neukrotivo prepuštaju gnevu, lako se razdražuju uzajamnim uvredama, naviknuti su da svaki spor rešavaju oružjem i da svoje svađe završavaju krvoprolićem. Ukoliko oni jedan prema drugom pokažu makar malo čovekoljublja i popustljivosti, onda će nam time pripremiti najtežu kaznu. Sudi mi, Gospode, po pravdi mojoj, i po nezlobivosti mojoj (neka bude) meni. Ove reči, kako se čini, sadrže u sebi neku pohvalu i bliske su molitvi fariseja, koji veliča samoga sebe. Međutim, onaj koji ih blagonaklono ispituje, otkriće da je prorok daleko od sličnog raspoloženja. Sudi mi, Gospode, kaže on, po pravdi mojoj. To znači: teško je dostići široko poimanje pravednosti i granice savršene pravednosti. Naime, postoji angelska pravednost koja prevazilazi ljudsku. Ako postoji neka sila koja je iznad angela, onda ona ima i prevashodstvo pravednosti, saglasno njenoj veličini. Pravednost Samoga Boga je iznad svakog razuma. Ona je neizreciva i nedostižna (nepojmljiva) za svaku stvorenu prirodu.
6. Sudi mi, Gospode, po pravdi mojoj, tj. po pravdi koja je dostižna za ljude i moguća za one koji žive u telu. I po nezlobivosti mojoj (neka bude) meni. Ovim se osobito potvrđuje da je raspoloženje onoga, koji to govori, veoma daleko od farisejskog preuznošenja. Svojom nezlobivošću kao da naziva svoju prostodušnost i neopitnost u onome, što je korisno znati, prema onome što je rečeno u Pričama: Nezlobivi veruje svakoj reči (Priče Sol. 14; 15 – prema Septuaginti). Budući da mi, ljudi, u mnogim slučajevima grešimo usled neopitnosti, prorok moli i preklinje Boga da mu po njegovoj nezlobivosti podari oproštaj. Iz toga se vidi da ovo, što je rečeno, mnogo više ukazuje na smirenoumlje nego na preuznošenje. Sudi mi, Gospode, po pravdi mojoj, kaže on, i sudi mi po. nezlobivosti koja je u meni. Moja pravedna dela uporedi sa čovečijom slabošću, i tada mi sudi. Pronikni u prostotu mog ponašanja; pronikni u to, da sam neprevrtljiv i nepronicljiv (=naivan, neprepreden) u svetovnim delima, i tada me osudi za moja pregrešenja. (10) Neka se okonča zloba grešnika. Onaj, koji prinosi ovu molitvu, očigledno je učenik evanđelskih zapovesti; on se moli za one koji ga gone (Mt. 5; 44), moleći se (Bogu) da postavi granicu i konac grešničkoj zlobi, slično kao što bi neko, moleći se za one koji telesno stradaju, rekao: neka se okonča bolest stradalnika. Greh je sličan proždirućem ognju (gangreni) u udovima i širi se sve više i više; da ne bi zauzeo veliko mesto, prorok se moli Gospodu da zaustavi dalje razlivanje greha i da mu postavi granicu – moli se, jer ljubi svoje neprijatelje i želi dobro onima koji ga mrze, zbog čega se i moli za one koji ga gone (v. Mt. 5; 44).
Ispravićeš pravednoga. Pravednik se naziva pravim, i pravo je srce koje napreduje u dobru. Šta na ovom mestu znači ova molitva proroka? Da li se on moli za ispravljanje onoga, koji već poseduje pravdu? Niko, naime, neće reći da u pravedniku postoji nešto samovoljno (tvrdoglavo), nepravo, prevrtljivo. Možda je, međutim, i pravedniku potrebna prozba, kako bi pravda za koju se odlučio i neprevrtljivost volje bile ispravljene pod rukovođenjem Božijim, da se on čak ni usled slabosti nikada ne ukloni od pravila istine i da ga neprijatelj istine ne iskvari prevrtljivim učenjima.
Bože koji pravedno ispituješ srca i bubrege. Budući da Pismo na mnogim mestima upotrebljava reč „srce“ da bi označilo vladajući deo duše, a da reč “ bubrezi“ („utroba“) koristi da bi označilo njenu željnu silu, ove reči i na ovom mestu imaju isto značenje, tj. sudi mi, Bože, u učenjima kakva imam o blagočešću (pobožnosti), i u strastvenim kretanjima, jer Ti ispituješ srca i bubrege (utrobe). Ispitivanje u pravom smislu te reči jeste sudijino postavljanjelitanja ispitaniku, i prati ga svaki vid mučenja, da bi oni, koji nešto skrivaju, usled bola i nužnosti, otkrili skriveno. Na nepogrešivim ispitivanjima, Sudija ispituje naše pomisli kao što ispituje i naša dela. Prema tome, neka niko ne pokušava da preduhitri pravednog Sudiju, i neka ne sudi pre vremena, dokle ne dođe Gospod, koji će i osvetliti što je skriveno u tami i objaviti namere cpca (1. Kor. 4; 5). U ispitivanju srca i bubrega (utrobe) Bog pokazuje Svoje pravosuđe. Ispitano je Avraamovo srce, tj. da li on od sve duše i od sveg srca ljubi Boga, kad mu je zapoveđeno da žrtvuje Isaaka, da bi se otkrilo da li sina ljubi više nego Boga. Ispitan je i Jakov, koji je trpeo bratovljeva lukavstva, da bi i pored takvih Isavovih sagrešenja zablistalo njegovo bratoljublje. Nekima su bila ispitana srca, a Josifu je ispitana utroba kada je, prilikom bezumnog rasplamsavanja njegove razvratne gospodarice, gnusnom sladostrašću pretpostavio čestitost celomudrenosti. Ispitan je bio radi toga, da bi posmatrači pravde Božije priznali, koliko je pravedna čast koja mu je ukazana, kad je u velikim iskušenjima zablistala njegova čistota.
7. (12) Pomoć je moja od Boga. Posebno u ratu, u vreme neprijateljskog napada, traže pomoć oni, na koje neprijatelj napada. Zbog toga i ovde, osetivši svoje nevidljive neprijatelje i uvidevši predstojeću opasnost od neprijatelja koji su se naoružali protiv njega, kaže: moja pomoć nije u bogatstvu niti u telesnim sposobnostima, nije u sili niti u mojoj snazi, i nije u čovečijem srodstvu, nego je pomoć moja od Boga. Kakvu pomoć šalje Gospod onima, koji Ga se boje, vidimo iz drugog psalma, u kojem je rečeno: Postaviće se oružan angeo Gospodnji oko onih koji Ga se boje, i izbaviće ih (Ps. 33; 8). Spasava prave srcem. Prav je srcem onaj, čiji razum ne dopušta niti prekomernost niti nedostatak u vrlini, nego se pridržava sredine. Onaj, ko se usled odvažnosti (=drskosti) uklonio u nedostatak u vrlini, završava u strahu, a onaj, ko se domogao prekomernosti, prelazi u drskost. Zbog toga Pismo tvrdoglavima (drskima) (Priče Sol. 16; 28), naziva ljude koji prekomernostima ili nedostacima izlaze iz sredine. Kao što linija postaje kriva kad se sagiba i napušta svoje pravo usmerenje, tako i srce postaje tvrdoglavo kada ga uzdigne preuznošenje ili ga unize nesreće i teskobe. Zbog toga Propovednik i kaže: Što je krivo ne može se ispraviti (Knj. prop. 1; 15). (12) Bog je sudija pravedan, i moćan, i dugotrpeljiv, i ne navodi gnev svaki dan. Čini se da prorok ovo kaže zbog onih ljudi koje zbunjuju događaji, kao da želi da ove ljude uspokoji od pometnje, da ne bi izgubili veru u Promisao, koji o svemu brine i vidi da nije osvećen sinovljev ustanak protiv oca i da napreduje lukava zamisao Avesalomova. Ispravljajući ono što je u njihovim zaključcima nerazumno, on im je zasvedočio: Bog je sudija pravedan, i moćan, i dugotrpeljiv, i ne navodi gnev svaki dan. Sve to, što se događa, ne događa se bezrazložno; naprotiv, Bog odmerava po merama svakoga, kakvima je sam čovek prethodno izmerio svoje postupke u životu. Ako sam počinio neki greh, dobiću ono što sam zaslužio. Prema tome, ne govorite protiv Boga nepravdu (Ps. 74; 6), jer je Bog pravedan Sudija. Ne mislite o Bogu tako nisko, da pomislite da On nije u stanju da se osveti, jer je On moćan. Koji je razlog što odmah ne kažnjava grešnike? Taj, što je On dugotrpeljiv i ne navodi gnev svaki dan.
(13) Ako se ne obratite, mač Svoj naoštriće (očistiće). To su preteće reči, koje podstiču na obraćanje one, koji oklevaju s pokajanjem. Ne preti im neposredno ranama, udarcima i smrću, nego čišćenjem oružja i pripremom za osvetu. Kao što oni, koji čiste oružje, samim tim pokazuju svoju spremnost za rat, tako i Pismo, želeći da izrazi Božiju nameru da kazni, kaže da On čisti Svoje oružje. Luk Svoj zategnuće, i to je pripremio, (14) i u tome pripremi oruđa smrti. Luk Božiji ne zateže tetiva, nego sila prekora koja je nekad zategnuta, a nekad oslabljena. Zbog toga ove reči prete grešniku time što je pripremljena kazna koja ga očekuje ukoliko ostane u grehu, jer su u luku pripremljena oruđa smrti. Oruđa smrti su sile, koje istrebljuju neprijatelje Božije. Strele svoje učini palećima (upaljenima). Kao što vatra koja je napravljena za zapaljivo veštastvo, nije načinjena za dijamant koji se ne razgoreva, nego za drva koja gore, tako su i strele Božije sazdane za duše koje se lako rasplamsavaju, u kojima je sabrano mnogo veštastvenog i pogodnog za istrebljenje. Zbog toga, oni koji u sebi prethodno već imaju rasplamsane strele đavola, na sebe primaju i strele Božije. Zbog toga je i rečeno: Strele Svoje učini upaljenima. Dušu spaljuju telesna ljubav, koristoljublje, žalost koja pali i proždire dušu, strah koji je tuđ strahu Božijem. Onoga pak, koji nije ranjen neprijateljskim strelama nego je naoružan sveoružjem Božijim, ne dotiču ni smrtonosne strele. 8. (15) Gle, neprijatelj zače nepravdu, zatrudne bol i rodi bezakonje. U ovoj izreci, kako se čini, poredak je ispremeštan. Naime, oni koji rađaju najpre začinju, zatim trpe bol i najzad rađaju. Ovde se najpre pominje bol rađanja pa začeće i na kraju rađanje. Međutim, kad se govori o začeću u srcu, ova izreka je veoma izražajna. Naime, nerazumna stremljenja požudnih, obesnih i mahnitih želja nazvana su bolovima rađanja, jer se u duši rađaju brzo i sa trudom. Onaj ko usled takvog stremljenja nije izvojevao pobedu nad poročnim pomislima, on zatrudni bol; onaj, koji je srdačnu povredu rasplamsao poročnim delima, rodio je bezakonje. Kako se čini, David ovo govori jer se stidi što je otac bezakonog sina. On nije moj sin, kaže prorok, nego je postao sin onog oca, koji ga je usinio kroz greh. Prema Jovanovim rečima: Onaj koji tvori Greh od đavolaje rođen. Dakle, đavo zatrudni bol u nepravdi i rodi bezakonje, tj. kao da ga je uveo u samu svoju unutrašnjost, u utrobu svojih sklonosti, kao da ga je nosio u njoj i zatim rodio, donevši na svet njegovo bezakonje, jer je svima pripovedano o njegovom ustanku protiv oca.
(16) Rov otvori, i iskopa ga. U božanstvenom Pismu nalazimo da se rov (jama) ne pominje u dobrom smislu, kao što se ni vodeni izvor (studenac) ne pominje u rđavom smislu. Naime, rovom (jamom) se naziva i ono mesto, u koje su Josifa bacila njegova braća. I kada Gospod pogubljuje, pobi od prvenca faraonovog… do prvenca sužnja u rovu (tamnici) (2. Mojs. 12; 29). Kod proroka Jeremije se kaže: Ostaviše Mene, izvor žive vode, i iskopaše sebi studence… koji ne mogu da zadrže vodu (Jer. 2; 13). I kod
Danila se opisuje lavlja jama, u koju je bio bačen sam prorok Danilo. Studenac je iskopao Avraam, kao što su ga iskopale i Isaakove sluge. Uz studenac se odmorio Mojsej, pobegavši iz Egipta (2. Mojs. 2; 15). I Solomon je dao zapovest da se pije voda sa svoga studenca, i koja ističe sa tvoga izvora (Priče Sol. 5; 15). I Spasitelj je, sedeći kraj studenca, sa Samarjankom besedio o božanstvenim tajnama. Zbog čega se rov uzima u rđavom značenju a studenac u dobrom. Pretpostavljam da j e razlog tome sledeći: voda u j amama (rovovima) je ustajala, pala sa neba, dok se u studencima nalaze vodene žile, zasute zemljom sve dok mesto nije probijeno i pokazuje se čim je sa njega skinuto zemljano blato ili druga veštastva koja ulaze u sastav zemlje. Nešto slično rovu dešava se i u onim dušama u koje pada dobro, ali izopačeno i izmešano, kada čovek pojmove o dobrom koji su pali u njega progoni od sebe, obrativši ih na rđavo i na upotrebu koja je protivna istini, odlučivši da u sebi nema nikakvog sopstvenog dobra. I opet, u dušama se dešava nešto slično studencima kada, zbacivši rđave pokrove, u rečima i učenju zablista svetlost i izvor pitke vode. Zbog toga je potrebno da svako za sebe pripremi studenac kako bi ispunio gorepomenutu zapovest koja kaže: Pij vodu sa svoga studenca, i koja ističe sa tvoga izvora (Priče Sol. 5; 15). U tom slučaju, i mi ćemo se nazvati čedima onih, koji su iskopali studenac – Avraama, Isaaka i Jakova. Rov, međutim, ne bi trebalo da kopamo, kako ne bismo upali u jamu, prema onome što je rečeno u ovom psalmu, i da ne bismo začuli ono, što je kod Jeremije napisano kao prekor grešnicima, gde Sam Bog govori o njima (kao što smo nedavno navodili): Mene ostaviše, izvor vode žive, i iskopaše sebi studence, studence uniženja, koji ne mogu da zadrže vodu (Jer. 2; 13).

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *