БЕСЕДЕ НА ПСАЛМЕ

 

БЕСЕДЕ НА ПСАЛМЕ
 

 
Беседа на седми псалам
 
(1) Псалам Давидов, који певаше Господу за речи Хусије, сина Јемејенија (Венијаминца)
На први поглед, могло би се учинити да натпис седмог псалма противуречи ономе, што је написано у Књигама о царевима, где се говори о Давиду. Наиме, тамо се приповеда о Хусији, првом Давидовом пријатељу и сину Архијином, док се овде каже да је Хусија син Јемејенијев. Међутим, како тај Хусија није Јемејенијев син, тако ни међу онима, који се тамо помињу нема другог Хусије, који је Јемејенијев син. Зар он Јемејенијевим сином није назван зато, што је показао велику храброст и одважни подвиг, када је под маском пријатељства дошао код Авесалома и осујетио Ахитофелов савет, предложивши мишљење човека који је веома спретан и који добро познаје ратну вештину? Наиме, син Јемејенијин у преводу значи “син деснице”. Када га је Ахитофел саветовао да нимало не оклева него да одмах нападне оца који још није био спреман за битку, Хусија није допустио да Ахитофелов савет буде прихваћен, да би Господ, како је речено, навукао зло на Авесалома (2. Сам. 17; 14). Напротив, да би Давиду дао времена да сабере своје снаге, просудио је да би требало да га увери у корист од одлагања и оклевања, чиме је угодио и Авесалому, који је рекао: Бољи је савет Хусије Архијанина него савет Ахитофелов (2. Сам. 17; 14). Хусија је, међутим, посредовањем свештеника Садока и Авијатара обавестио Давида о Авесаломовим одлукама, захтевајући да Давид током ноћи не остане у пустињи Аравот, него да пожури са преласком. Будући да је он кроз овај добар савет постао Давидова десна рука, добио је име по свом одважном делу, због чега је назван сином Јемејенијиним, тј. сином деснице. У Светом Писму је уобичајено да се порочнима чешће даје име по греху него по оцу, као што се и добрима даје име по врлини којом се одликују. Тако и апостол Павле назива ђавола сином погибељи: Нико да не отпадне, осим онај који чини безакоња, син погибељи (2. Сол. 2; 3). И у Еванђељима је Господ Јуду назвао сином погибељи, јер је речено: Нико од њих не погибе осим сина погибељи (Јн. 17; 12). Оне, који су украшени богопознањем назвао је чедима премудрости, рекавши: Оправдаће премудрост деца њезина (Мт. 11; 19). Каже и ово: Ако буде онде син мира (Лк. 10; б). Због тога не чуди ако је овде прећутано о телесном родитељу првог Давидовог пријатеља. Он је назван сином деснице, добивши по својим делима онакво име, какво му и доликује.
2. Господе Боже мој, на Тебе се поуздах, спаси ме. Помислићеш да су ово обичне речи, и да их је у непосредном смислу могао изрећи било ко: Господе Боже мој, на Тебе се поуздах, спаси ме. Можда, у ствари, и није тако. Онај ко се узда у човека или се насићује нечим житејским, на пример силом, новцем или нечим другим што људи сматрају блиставим, не може да каже: Господе Боже мој, на Тебе се поуздах. Наиме, постоји заповест према којој се не треба уздати у кнеза, и речено је: Нека је проклет човек који се узда у човека (Јер. 17; 5). Као што се нека божанска почаст не сме указивати никоме осим Богу, тако се не треба ни уздати ни у кога другог, осим у Бога, Господа сваке твари. Речено је: Нада моја и песма моја (Пс. 70; 5 и Пс. 117; 14). Зашто се пророк моли да га најпре спасе од прогонитеља, а затим да га избави? Постављање знака интерпункције разјасниће ове речи: Спаси ме од свих који ме Гоне, и избави ме (3) да не зграбе душу моју као лав. У чему је разлика између спасења и избављења? У томе, што је спасење потребно слабима, а избављење онима, који су у заробљеништву. Према томе, онај ко у себи носи слабост али у себи налази и веру, сопственом вером се управља ка спасењу, јер је речено: Вера твоја спасла теје (Лк. 7; 50) и: Како си вepoвao нека ти буде (Мт. 8; 13). Онај пак којем је потребно избављење, очекује да други за њега положи потребну цену. Због тога онај, којем прети смрт, знајући да је један Спаситељ и један Искупитељ, каже: На Тебе се поуздах, спаси ме од слабости и избави ме од ропства. Мислим да храбре подвижнике Божије, који су се током читавог свог живота довољно борили с невидљивим непријатељима, када избегну све њихове прогоне и налазећи се на крају живота, кнез овог века испитује да би их задржао за себе, тражећи хоће ли се на њима наћи нека рана задобијена у време борбе или било каква мрља и отисак греха. Ако се нађе да нису ни рањени ни оскрнављени, упокојиће их Христос. Због тога се пророк моли и за садашњи и за будући живот. Овде каже: Спаси ме од свих који ме гоне, а тамо: избави ме, да не зграбе душу моју као лав. Ово можеш да дознаш и од Самог Господа, Који пред страдање каже: Долази кнез овога света и у мени нема ништа (Јн. 14; 30). Он, Који није починио никакав грех, каже: У Мени нема ништа. За човека је, међутим, довољно ако се одважи да каже: Долази кнез овога света и у мени нема много, а и то што има је мало важно. Опасно је да нам се то догоди када нема ни Спаситеља ни Избавитеља. Уз ова два појма додата су још два: Спаси ме од свих који ме гоне и избави ме да се, када будем ухваћен, не догоди да нема ко да ме избави.
3. (4) Господе Боже мој, еда ли учиних то, еда ли је неправда у рукама мојим (5) еда ли узвратих онима који ми наношаху зла, нека зато отпаднем од непријатеља мојих празан, (6) нека зато гони непријатељ мој душу моју и достигне је. За Писмо је уобичајено да употребљава реч “узвраћање”, не само у општеприхваћеном смислу, када је добро или зло већ учињено, него и у нечему што се тек предузима, као на следећем месту: Узврати слузи Твоме (Пс. 118; 17). Уместо да каже: “дај”, рекао је “узврати”. “Дати” значи поставити почетак доброчинству, а “узвратити” значи подједнако одмерити за учињено добро. Узвраћање је друго начело и враћање учињеног добра или зла.
Мислим да Писмо, кад уместо прозбе изражава неко тражење и захтева узвраћање, износи смисао који је сличан следећем: као што дуг бриге о деци природно припада родитељима, то исто учини и расуђујући о мени. Својом љубављу према деци, отац се природно обавезује да промишља о њиховом животу, јер је речено: Родитељи су дужни да теку имање деци (2. Кор. 12; 14) како би им, осим живота, осигурали и средства да опстану у животу. На сличан начин, у Писму се давање или узвраћање често употребљава у вези са првобитним дејствима. Сада, пак, пророк каже: Не узвратих онима који ми наношаху зла, односно, на слично нисам узвратио сличним. Ако ово учиних, ако узвратих онима који ми наношаху зла, нека зато отпаднем од непријатеља мојих празан. Од непријатеља је празан отпао онај што се лишио благодати, која се даје од пуноте Христове. (6) Нека зато гони непријатељ душу моју и достигне је, и згази на земљу живот мој. Душа праведника, која се ослободила од причасности телу, има живот који је сакривен са Христом у Богу (Кол. 3; 3), тако да заједно са апостолом може да каже: А живим – не више ја, него Христос у мени и Што сад живим у телу, вером живим (Гал. 2; 20). Душа грешника који живи у телу и огрезлог у телесна задовољства, ваља се у телесним страстима као у блату. Непријатељ који је гази настоји да је још више оскрнави и да је, да тако кажемо, закопа, наступајући на палога и ногама га укопавајући у земљу, односно, он на тај начин живот посрнулог укопава у тело. И славу моју у прах да настани. Светима, који имају живот на небесима и који сабирају благо у вечне ризнице, и слава је на небесима; о људима праха и о онима који живе по телу каже да се и њихова слава настањује у праху. Ко се прославља због овоземаљског богатства, ко задобија краткотрајну славу од људи, ко се узда у телесна преимућства, тај у себи има славу, али она не ниче на небесима него се настањује у праху. (7) Васкрсни (устани), Господе, у Гневу Своме, уздигни се у крајевима непријатеља Твојих. Пророк се моли за извршење тајне васкрсења којом ће се искоренити њихови грехови, или за оно узношење на крст које је требало да се изврши, када ће се непријатељска злоба узвисити до крајње границе. Или пак речи: Уздигни се у крајевима непријатеља Твојих садрже у себи смисао који је сличан следећем: ма до какве висине да дође злоба, разливајући се прекомерно и безгранично, Ти, по мноштву силе Своје можеш, као добри лекар, да унапред поставиш границе и да зауставиш болест која се свуда разлива и свуда продире, и да Твојим уразумљујућим ударцима зауставиш њено непрекидно распростирање.
4. Подигни се, Господе Боже мој, заповешћу коју си заповедио. Ове речи би се могле односити и на тајну васкрсења. У том случају, треба их разумети у смислу да пророк моли Судију да васкрсне, да се освети за сваки грех и да се изврше заповести које су нам прописане. Ове речи се могу разумети и тако да се односе на тадашње стање пророка, који моли Бога да васкрсне и да се освети за заповест коју је Он дао. Бог је дао заповест: Поштуј оца cвoгa и матер своју (2. Мојс. 20; 12), а Давидов син ју је преступио. Из тог разлога, због његовог поправљања и уразумљења многих моли Бога да не буде дуготрпељив него да устане у гневу и да се освети за Своју заповест. Он каже: не свети се за мене, него за запостављање заповести коју си Ти Сам дао. (8) Сабор народа окружиће Те. Добро је познато да се, након уразумљења једног неправедног, обраћају многи. Због тога каже: казни његов преступ, да би Те сабор народа окружио. И за њега се на висину врати. За сабор који Те окружује и који си задобио благодатним снисхођењем и домостројем (икономијом), врати се на висину оне славе, коју си имао пре него свет постаде (Јн. 17; 5). (9) Господ ће судити народима. На многим местима Писма засејана је реч о суду, као сасвим нужна и саветодавна приликом обучавања у побожности оних, који су кроз Исуса Христа поверовали у Бога. Будући да се реч о суду излаже на различите начине, чини се да изазива извесну сливеност (=нејасноћу) за оне, који не праве тачну разлику у значењу. Речено је: Који у Мене верује не суди му се а који не верује већ је осуђен (Јн. 3; 18). Међутим ако реч “неверујући” значи исто што и реч “безбожник”, како је онда речено да безбожници неће васкрснути (устати) на суду (Пс1; 5)? Осим тога, ако су верујући кроз веру постали синови Божији и због тога удостојени да и сами буду названи боговима, како то да Бог стаде на сабору богова, и усред богова пресуђује (Пс. 81; 1)? Чини се, међутим, да реч “судити” у Светом Писму понекад значи “испитивати”, а понекад “осуђивати”. Тако се, на пример, у значењу “испитивати” користи на следећем месту: Суди ми, Господе, јер у незлобивости мојој ходих, где пророк додаје: Испитај ме, Господе и окушај ме (Пс. 25; 1 – 2). У значењу “осуђивати” употребљена је у следећим речима: Да смо сами себе осуђивали (испитивали), не бисмо били осуђени (1. Кор. 11; 31). На другом месту је речено: Господ ће се судити са сваким телом (Јер. 25; 31). То значи да ће приликом испитивања живота Господ Самога Себе извргнути суду свакога и да ће Своје заповести супротставити делима грешника, наводећи доказе да је Он учинио све што се од Њега захтевало за спасење оних, којима се суди и да грешници, уверивши се колико су криви у гресима и прихвативши Божији суд, не би без сагласности трпели казне које су им наложене.
5. Реч “судити” има, међутим, и друго значење, у којем Господ каже: Царица јужна устаће на суд са родом овим (Мт. 12; 42). О онима, који се одвраћају од божанственог учења, који су немарни према моралној чистоти и који су у потпуности одбацили уразумљујућа учења премудрости, Господ каже да ће они, упоређујући се и сравњујући са својим савременицима, који су показали изузетну ревност према добру, понети најтежу казну за оно, што нису испунили. Мислим да праведни Судија неће свима нама, који смо обучени у ово земно тело, судити на исти начин, јер ће веома различите спољашње околности, које сусрећу свакога од нас, учинити да и суд над сваким од нас буде различит. Оно, што не зависи од нас и што се око нас сплело независно од наше воље, или ће олакшати или ће отежати наша сагрешења. Претпостави да се суди блуду. Међутим, један је пао у њега зато што је још од детињства био васпитаван у порочним обичајима. Њега су на свет донели порочни родитељи и одрастао је у навикнутости на рђаво, на пијанство, на игре и срамне разговоре. Други је, напротив, био подстицан на савршен живот: васпитање, учитељи, слушање речи Божије, душеспасоносно штиво, родитељске поуке, разговори који су га одгајали у честитости и целомудрености, умереност у храни. Након тога пао је у грех слично као и онај први, и мора да да одговор за свој живот. Зар није праведно да овај други, у поређењу с првим, добије већу казну? Први ће бити крив само за то, што није искористио спасоносна стремљења, усађена у мисли. Други ће бити осуђен због тога што је услед неуздржања и краткотрајног немара самога себе предао, упркос чињеници да је много тога садејствовало његовом спасењу. На сличан начин, онај који је од самог почетка васпитаван у побожности, који је избегао сваку изопаченост (искривљеност) у учењу о Богу и био поучен у закону Божијем, који је осуђивао грех и којем је саветовано све што је противно (греху), неће имати оправдање ако падне у идолослужење, за разлику од онога који је васпитање добио од родитеља незнабожаца који, опет, нису познавали закон и од детињства су били научени на идолослужење. Господ ће судити народима; другачије ће судити Јеврејину, а другачије Скиту, јер се Јудеј ослања назакон, хвали се Богом… и уме да разликује шта је добро (Рим. 2; 17-18). Он је призван на закон и, осим појмова који су заједнички за све, био убеђиван и уразумљиван писањем пророка и Закона. Ако се покаже да је пао у безакоње, њему ће се то урачунати у далеко већи грех. Скити су номадски народ, васпитан на зверским и нечовечним обичајима, навикнут на отимачину и узајамно насиље. Скити се неукротиво препуштају гневу, лако се раздражују узајамним увредама, навикнути су да сваки спор решавају оружјем и да своје свађе завршавају крвопролићем. Уколико они један према другом покажу макар мало човекољубља и попустљивости, онда ће нам тиме припремити најтежу казну. Суди ми, Господе, по правди мојој, и по незлобивости мојој (нека буде) мени. Ове речи, како се чини, садрже у себи неку похвалу и блиске су молитви фарисеја, који велича самога себе. Међутим, онај који их благонаклоно испитује, откриће да је пророк далеко од сличног расположења. Суди ми, Господе, каже он, по правди мојој. То значи: тешко је достићи широко поимање праведности и границе савршене праведности. Наиме, постоји ангелска праведност која превазилази људску. Ако постоји нека сила која је изнад ангела, онда она има и превасходство праведности, сагласно њеној величини. Праведност Самога Бога је изнад сваког разума. Она је неизрецива и недостижна (непојмљива) за сваку створену природу.
6. Суди ми, Господе, по правди мојој, тј. по правди која је достижна за људе и могућа за оне који живе у телу. И по незлобивости мојој (нека буде) мени. Овим се особито потврђује да је расположење онога, који то говори, веома далеко од фарисејског преузношења. Својом незлобивошћу као да назива своју простодушност и неопитност у ономе, што је корисно знати, према ономе што је речено у Причама: Незлобиви верује свакој речи (Приче Сол. 14; 15 – према Септуагинти). Будући да ми, људи, у многим случајевима грешимо услед неопитности, пророк моли и преклиње Бога да му по његовој незлобивости подари опроштај. Из тога се види да ово, што је речено, много више указује на смиреноумље него на преузношење. Суди ми, Господе, по правди мојој, каже он, и суди ми по. незлобивости која је у мени. Моја праведна дела упореди са човечијом слабошћу, и тада ми суди. Проникни у простоту мог понашања; проникни у то, да сам непревртљив и непроницљив (=наиван, непрепреден) у световним делима, и тада ме осуди за моја прегрешења. (10) Нека се оконча злоба грешника. Онај, који приноси ову молитву, очигледно је ученик еванђелских заповести; он се моли за оне који га гоне (Мт. 5; 44), молећи се (Богу) да постави границу и конац грешничкој злоби, слично као што би неко, молећи се за оне који телесно страдају, рекао: нека се оконча болест страдалника. Грех је сличан прождирућем огњу (гангрени) у удовима и шири се све више и више; да не би заузео велико место, пророк се моли Господу да заустави даље разливање греха и да му постави границу – моли се, јер љуби своје непријатеље и жели добро онима који га мрзе, због чега се и моли за оне који га гоне (в. Мт. 5; 44).
Исправићеш праведнога. Праведник се назива правим, и право је срце које напредује у добру. Шта на овом месту значи ова молитва пророка? Да ли се он моли за исправљање онога, који већ поседује правду? Нико, наиме, неће рећи да у праведнику постоји нешто самовољно (тврдоглаво), неправо, превртљиво. Можда је, међутим, и праведнику потребна прозба, како би правда за коју се одлучио и непревртљивост воље биле исправљене под руковођењем Божијим, да се он чак ни услед слабости никада не уклони од правила истине и да га непријатељ истине не исквари превртљивим учењима.
Боже који праведно испитујеш срца и бубреге. Будући да Писмо на многим местима употребљава реч “срце” да би означило владајући део душе, а да реч ” бубрези” (“утроба”) користи да би означило њену жељну силу, ове речи и на овом месту имају исто значење, тј. суди ми, Боже, у учењима каква имам о благочешћу (побожности), и у страственим кретањима, јер Ти испитујеш срца и бубреге (утробе). Испитивање у правом смислу те речи јесте судијино постављањелитања испитанику, и прати га сваки вид мучења, да би они, који нешто скривају, услед бола и нужности, открили скривено. На непогрешивим испитивањима, Судија испитује наше помисли као што испитује и наша дела. Према томе, нека нико не покушава да предухитри праведног Судију, и нека не суди пре времена, докле не дође Господ, који ће и осветлити што је скривено у тами и објавити намере cpца (1. Кор. 4; 5). У испитивању срца и бубрега (утробе) Бог показује Своје правосуђе. Испитано је Авраамово срце, тј. да ли он од све душе и од свег срца љуби Бога, кад му је заповеђено да жртвује Исаака, да би се открило да ли сина љуби више него Бога. Испитан је и Јаков, који је трпео братовљева лукавства, да би и поред таквих Исавових сагрешења заблистало његово братољубље. Некима су била испитана срца, а Јосифу је испитана утроба када је, приликом безумног распламсавања његове развратне господарице, гнусном сладострашћу претпоставио честитост целомудрености. Испитан је био ради тога, да би посматрачи правде Божије признали, колико је праведна част која му је указана, кад је у великим искушењима заблистала његова чистота.
7. (12) Помоћ је моја од Бога. Посебно у рату, у време непријатељског напада, траже помоћ они, на које непријатељ напада. Због тога и овде, осетивши своје невидљиве непријатеље и увидевши предстојећу опасност од непријатеља који су се наоружали против њега, каже: моја помоћ није у богатству нити у телесним способностима, није у сили нити у мојој снази, и није у човечијем сродству, него је помоћ моја од Бога. Какву помоћ шаље Господ онима, који Га се боје, видимо из другог псалма, у којем је речено: Поставиће се оружан ангео Господњи око оних који Га се боје, и избавиће их (Пс. 33; 8). Спасава праве срцем. Прав је срцем онај, чији разум не допушта нити прекомерност нити недостатак у врлини, него се придржава средине. Онај, ко се услед одважности (=дрскости) уклонио у недостатак у врлини, завршава у страху, а онај, ко се домогао прекомерности, прелази у дрскост. Због тога Писмо тврдоглавима (дрскима) (Приче Сол. 16; 28), назива људе који прекомерностима или недостацима излазе из средине. Као што линија постаје крива кад се сагиба и напушта своје право усмерење, тако и срце постаје тврдоглаво када га уздигне преузношење или га унизе несреће и тескобе. Због тога Проповедник и каже: Што је криво не може се исправити (Књ. проп. 1; 15). (12) Бог је судија праведан, и моћан, и дуготрпељив, и не наводи гнев сваки дан. Чини се да пророк ово каже због оних људи које збуњују догађаји, као да жели да ове људе успокоји од пометње, да не би изгубили веру у Промисао, који о свему брине и види да није освећен синовљев устанак против оца и да напредује лукава замисао Авесаломова. Исправљајући оно што је у њиховим закључцима неразумно, он им је засведочио: Бог је судија праведан, и моћан, и дуготрпељив, и не наводи гнев сваки дан. Све то, што се догађа, не догађа се безразложно; напротив, Бог одмерава по мерама свакога, каквима је сам човек претходно измерио своје поступке у животу. Ако сам починио неки грех, добићу оно што сам заслужио. Према томе, не говорите против Бога неправду (Пс. 74; 6), јер је Бог праведан Судија. Не мислите о Богу тако ниско, да помислите да Он није у стању да се освети, јер је Он моћан. Који је разлог што одмах не кажњава грешнике? Тај, што је Он дуготрпељив и не наводи гнев сваки дан.
(13) Ако се не обратите, мач Свој наоштриће (очистиће). То су претеће речи, које подстичу на обраћање оне, који оклевају с покајањем. Не прети им непосредно ранама, ударцима и смрћу, него чишћењем оружја и припремом за освету. Као што они, који чисте оружје, самим тим показују своју спремност за рат, тако и Писмо, желећи да изрази Божију намеру да казни, каже да Он чисти Своје оружје. Лук Свој затегнуће, и то је припремио, (14) и у томе припреми оруђа смрти. Лук Божији не затеже тетива, него сила прекора која је некад затегнута, а некад ослабљена. Због тога ове речи прете грешнику тиме што је припремљена казна која га очекује уколико остане у греху, јер су у луку припремљена оруђа смрти. Оруђа смрти су силе, које истребљују непријатеље Божије. Стреле своје учини палећима (упаљенима). Као што ватра која је направљена за запаљиво вештаство, није начињена за дијамант који се не разгорева, него за дрва која горе, тако су и стреле Божије саздане за душе које се лако распламсавају, у којима је сабрано много вештаственог и погодног за истребљење. Због тога, они који у себи претходно већ имају распламсане стреле ђавола, на себе примају и стреле Божије. Због тога је и речено: Стреле Своје учини упаљенима. Душу спаљују телесна љубав, користољубље, жалост која пали и прождире душу, страх који је туђ страху Божијем. Онога пак, који није рањен непријатељским стрелама него је наоружан свеоружјем Божијим, не дотичу ни смртоносне стреле. 8. (15) Гле, непријатељ заче неправду, затрудне бол и роди безакоње. У овој изреци, како се чини, поредак је испремештан. Наиме, они који рађају најпре зачињу, затим трпе бол и најзад рађају. Овде се најпре помиње бол рађања па зачеће и на крају рађање. Међутим, кад се говори о зачећу у срцу, ова изрека је веома изражајна. Наиме, неразумна стремљења пожудних, обесних и махнитих жеља названа су боловима рађања, јер се у души рађају брзо и са трудом. Онај ко услед таквог стремљења није извојевао победу над порочним помислима, он затрудни бол; онај, који је срдачну повреду распламсао порочним делима, родио је безакоње. Како се чини, Давид ово говори јер се стиди што је отац безаконог сина. Он није мој син, каже пророк, него је постао син оног оца, који га је усинио кроз грех. Према Јовановим речима: Онај који твори Грех од ђаволаје рођен. Дакле, ђаво затрудни бол у неправди и роди безакоње, тј. као да га је увео у саму своју унутрашњост, у утробу својих склоности, као да га је носио у њој и затим родио, доневши на свет његово безакоње, јер је свима приповедано о његовом устанку против оца.
(16) Ров отвори, и ископа га. У божанственом Писму налазимо да се ров (јама) не помиње у добром смислу, као што се ни водени извор (студенац) не помиње у рђавом смислу. Наиме, ровом (јамом) се назива и оно место, у које су Јосифа бацила његова браћа. И када Господ погубљује, поби од првенца фараоновог… до првенца сужња у рову (тамници) (2. Мојс. 12; 29). Код пророка Јеремије се каже: Оставише Мене, извор живе воде, и ископаше себи студенце… који не могу да задрже воду (Јер. 2; 13). И код
Данила се описује лавља јама, у коју је био бачен сам пророк Данило. Студенац је ископао Авраам, као што су га ископале и Исаакове слуге. Уз студенац се одморио Мојсеј, побегавши из Египта (2. Мојс. 2; 15). И Соломон је дао заповест да се пије вода са свога студенца, и која истиче са твога извора (Приче Сол. 5; 15). И Спаситељ је, седећи крај студенца, са Самарјанком беседио о божанственим тајнама. Због чега се ров узима у рђавом значењу а студенац у добром. Претпостављам да ј е разлог томе следећи: вода у ј амама (рововима) је устајала, пала са неба, док се у студенцима налазе водене жиле, засуте земљом све док место није пробијено и показује се чим је са њега скинуто земљано блато или друга вештаства која улазе у састав земље. Нешто слично рову дешава се и у оним душама у које пада добро, али изопачено и измешано, када човек појмове о добром који су пали у њега прогони од себе, обративши их на рђаво и на употребу која је противна истини, одлучивши да у себи нема никаквог сопственог добра. И опет, у душама се дешава нешто слично студенцима када, збацивши рђаве покрове, у речима и учењу заблиста светлост и извор питке воде. Због тога је потребно да свако за себе припреми студенац како би испунио горепоменуту заповест која каже: Пиј воду са свога студенца, и која истиче са твога извора (Приче Сол. 5; 15). У том случају, и ми ћемо се назвати чедима оних, који су ископали студенац – Авраама, Исаака и Јакова. Ров, међутим, не би требало да копамо, како не бисмо упали у јаму, према ономе што је речено у овом псалму, и да не бисмо зачули оно, што је код Јеремије написано као прекор грешницима, где Сам Бог говори о њима (као што смо недавно наводили): Мене оставише, извор воде живе, и ископаше себи студенце, студенце унижења, који не могу да задрже воду (Јер. 2; 13).

Comments are closed.