BESEDE NA PSALME

 

BESEDE NA PSALME
 

 
Beseda na sto četrnaesti psalam
 
1. Pošto ste ranije zauzeli ovaj svešteni hram mučenika i od pola noći psalmopojanjem umilostivljavali Boga mučenika, trpeli ste sve do podneva očekujući moj dolazak. Zbog toga je priugotovljena nagrada za vas, koji ste snu i počinku pretpostavili ukazivanje počasti mučenicima i služenje Bogu. Međutim, ukoliko bi trebalo da se opravdam zbog zakašnjenja i zbog toga što sam vas ostavio tokom dugog vremena, reći ću i koji je tome razlog. Sve vreme, do današnjeg dana, upotrebio sam da bih podigao Crkvu Božiju, koja je po časti ravna ovoj, a nalazi se na velikoj udaljenosti od vas. Dakle, pošto mi je Gospod podario i da njima poslužim i da vašu ljubav ne obmanem, zajedno sa mnom uznesite blagodarnost Dobročinitelju, Koji je vidljivu slabost moga tela ukrepio Svojom nevidljivom silom. Da vas ne bih zamarao i dugo zadržavao, besediću ukratko o psalmu koji ste pojali kad sam došao. Kada po meri svojih snaga nahranim vaše duše rečima utehe ja ću vas otpustiti, da bi se svaki od vas pobrinuo za svoje telo.
Šta ste, dakle, pevali? Bilo je to sledeće: Zavoleh što će Gospod uslišiti glas moljenja mojega. Ne može svako da kaže: zavoleh, nego samo onaj koji je već savršen, koji je istupio iz ropskog straha i primio duh usinovljenja. Reči zavoleh nije dodato i koga je zavoleo, jer se pod tom rečju podrazumeva Bog svake tvari. Dostojan ljubavi u istinskom smislu te reči jeste Bog, jer je, prema određenju, ljubavi dostojno ono što svi žele. Bog je dobro, prvo i najsavršenije od svih dobara. Dakle, ja sam zavoleo Samog Boga, Koji je prvi među onim što se želi, i Njega radi sam radosno prihvatio stradanja. Kakva su to stradanja, prorok opisuje u onome što sledi: bolovi smrtni, opasnosti adske, žalost i bol – sve mu se to ukazalo dostojnim ljubavi, zbog ljubavi prema Bogu i radi uzdanja kakvo ima onaj, koji strada zbog blagočešća. Podvig nisam pretrpeo nasilno, usled prinude i protivno svojoj volji, kaže prorok, nego sam s nekom ljubavlju i blagonaklonošću podnosio stradanje, zbog čega mogu da kažem: Tebe radi usmrćuju nas sav dan (Ps. 43; 23). Čini se da je ovo podjednako snažno kao i apostolska reč, jer je izrečeno u istom onom raspoloženju u kojem apostol kaže: Ko će nas rastaviti od ljubavi Hristove? Žalost ili teskoba, ili gonjenje, ili glad, ili golotinja, ili opasnost, ili mač (Rim. 8; 35). Dakle, zavoleh sve ovo, znajući da ću opasnosti podneti zbog blagočešća i imajući Svevladiku za posmatrača i podvigopoložnika.[1] Uslišiće Gospod glas moljenja mojega. Tako i svaki od nas može da ispuni ono što je u zapovestima teško, ukoliko svoj život, kao pred posmatračem, razotkrije pred Bogom svake tvari.
2. Što je priklonio uho Svoje k meni. Prorok je rekao: priklonio, ali ne zato da bi ti stvorio neku čuvstvenu predstavu o Bogu, kao da On ima uši i da ih priklanja zbog utišanog glasa, kako to činimo mi, približavajući uši onima koji tiho govore, da bismo iz blizine razabrali izgovoreno. Naprotiv, rekao je prikloni da bi pokazao svoju sopstvenu slabost, tj. usled Svog čovekoljublja snishodi ka meni koji ležim na zemlji, kao što čovekoljubivi lekar priklanja uho ka bolesniku koji usled velike iscrpljenosti nije u stanju da razgovetno govori, da bi iz blizine doznao šta je stradalniku potrebno. Dakle, prikloni Svoje uho k meni. Da bi uho Božije nekoga čulo, Njemu nije potreban glas. Bog i na osnovu kretanja srca doznaje šta od Njega tražimo. Zar nisi čuo da se Mojsej, koji ništa nije govorio, molio Bogu neizrecivim uzdasima i da ga je Gospod uslišao, rekavši: Zašto vapiš k Meni (2. Mojs. 14; 15)? Bog može da čuje i pravednu krv, iako nema niti jezik niti glas koji prodire kroz vazduh. Tako je i javljanje pravednih dela pred Gospodom gromoglasno. I u sve dane moje prizvaću Ga. Kad se pomolimo jedan dan ili jedan čas, pa i tada ne mnogo, odlažemo svaku brigu, kao da smo učinili nešto, što je ravno našem sagrešenju. Međutim, sveti prorok objavljuje da on prinosi ispovedanje koje je srazmerno celokupnom vremenu njegovog života, jer kaže: U sve dane moje prizivaću Ga. Da ti ne bi pomislio da je on Boga prizivao zato, što su svi dani njegovog života proticali u blagostanju i što su sva njegova dela bila uspešna, prorok u nastavku opisuje veličinu nesreća, u kojima nije zaboravljao Ime Božije i kaže: Obuzeše me bolovi smrtni, opasnosti adske snađoše me. Pod rečju “ bolovi“ prorok podrazumeva bolove kakvi se osećaju u trudnoći, kada utroba, pritisnuta bremenom, podstiče plod koji nosi da izađe i kada detorodni organi, pritisnuti i napregnuti u vreme trudnoće, potresanjem i sažimanjem žila uzrokuju da porodilja oseti najoštriji bol i strašna mučenja. On je ovaj pojam preneo i na smrtne bolove, kakve živa bića osećaju prilikom razlučenja duše od tela. Ja nisam, kaže, pretrpeo nešto podnošljivo nego smrtne bolove, i bio sam u opasnosti da siđem u ad. Da li je on samo jednom pretrpeo to čime se hvali ili je to pretrpeo više puta, mada protivno svojoj volji, s tim što ono, što pretrpimo protivno svojoj volji ne zaslužuje pohvalu? Pogledaj, međutim, velikodušnost ovog borca. Kad su me, kaže, obuzeli bolovi smrtni i kad su me snašle adske opasnosti, ne samo da nisam pao pod bremenom tih iskušenja, nego sam se dobrovoljno izložio daleko mnogobrojnijim iskušenjima, kao da sam za samoga sebe pronalazio patnje i bolove, i one me nisu sustizale protivno mojoj volji. Najpre je rekao: Obuzeše me bolovi smrtni a sada: žalost i bol nađoh. Budući da je istrajao prilikom svih đavolskih iskušenja, želi da pokaže preizobilje ljubavi prema Bogu, zbog čega dodaje žalost na žalost i bolove na bolove, ne zato što se nada da će se sopstvenom snagom suprotstaviti nevoljama, nego zato što priziva Ime Gospodnje. Slično ovome govori i apostol: U svemu ovome prepobeđujemo (grč. υπερνικώμεν) kroz Onoga Koji nas je zavoleo (Rim. 8; 37). Pobeđuje (νίκα) onaj, koji istrajno podnosi ono, što se dešava po nužnosti. Prepobeđuje (υπερνικά) onaj, koji kao dokaz svog dugotrpljenja svojevoljno na sebe privlači bolove. Onaj, ko je pao u neki smrtni greh, trebalo bi da kaže: Obuzeše me bolovi smrtni, jer je rečeno: Svaki koji tvori greh od đavola je (1. Jn. 3; 8). Kad sam tvorio greh, kaže David, i kad me smrt nosila u utrobi, snašle su me adske opasnosti. Čime sam se iscelio? Time što nađoh žalost i bol pokajanja. Prihvatio sam na sebe muke pokajanja srazmerne težini greha, i tako sam se odvažio da prizovem Ime Gospodnje. Šta sam rekao? O, Gospode, izbavi dušu moju, jer sam zarobljen. Ti, Gospode, daj za mene otkup, i izbavi dušu moju.
3. Milostiv je Gospod i pravedan. U Svetom Pismu, milosrđe se uvek povezuje sa pravdom, poučavajući nas da milost Božija nije bez suda, ali i da sud nije bez milosti. Kada Bog miluje, On s rasuđivanjem i merom pokazuje milosrđe dostojnima. Kada nam sudi, On presuđuje uzimajući u obzir našu slabost i kažnjavajući nas mnogo više po čovekoljublju nego po uzvraćanju jednakim za jednako. I Bog naš miluje. Milosrđe je sastradanje sa onima, koji su uniženi više nego što je mera njihove krivice, kakvo osećaju oni što sastradavaju. Milosrđe osećamo prema onome, koji je iz velikog bogatstva pao u krajnje siromaštvo, ko je od snažnog telesnog zdravlja došao do potpune iznemoglosti, ko je nekada likovao zbog lepote i mladosti svoga tela, a zatim bio pogođen bolestima koje su ga unakazile. Budući da smo i mi nekad bili slavni i da smo živeli u raju, a da smo usled pada lišeni slave i poniženi, Bog naš miluje, jer vidi kakvi smo nekad bili a kakvi smo sada. On je zbog toga i Adama prizvao glasom milosrđa, rekavši: Adame, gde si (1. Mojs. 3; 9). Sveznajućem, naravno, nije trebalo obaveštenje, nego je hteo da Adam razmisli gde je bio, i gde se sada nalazi. Gde si, tj. kakvom si se padu izložio ti, koji si bio na takvoj visini?
4. Gospod čuva odojčad; ponizih se, i spase me. Ukoliko se ovo doslovno shvati, to znači da ljudska priroda ne bi mogla da postoji kad Gospod ne bi čuvao mladence i odojčad. Kako bi oni, koji su u majčinoj utrobi, mogli da se hrane ili da se kreću, da žive na tako tesnom mestu gde nema mogućnosti da se okrenu, na mestu mračnom i vlažnom, gde ne mogu niti da dišu niti da žive ljudskim životom igde, slično ribama, plivaju u tečnosti, ako ih ne bi čuvao Bog? Osim toga, kako bi mogli da nastave da žive na mestu na koje nisu naviknuti, kada iz topline majčine utrobe izađu na hladan vazduh, ako ih nebi spasavao Bog? Dakle, Gospod čuva odojčad; ponizih se, i spase me.Ove reči možeš da shvatiš i drugačije: budući da sam se obratio i postao kao mladenac (dete), primio sam, kao dete, Carstvo nebesko i svojom nezlobivošću došao do detinjeg smirenja: Gospod, Koji čuva mladence, spasao me čim sam se smirio.
5. Povrati se, dušo moja, u spokoj tvoj, jer ti Gospod učini dobro. Dobri podvižnik samome sebi nudi reči utehe, govoreći slično Pavlu: Dobar rat ratovah, trku završih, veru održah, i sad me čeka venac pravde (2. Tim. 4; 78). To isto samome sebi govori i prorok.Onima, koji su se u ovom životu zakonito podvizavali, predstoji večni spokoj. To, međutim, nije spokoj koji se daruje zato što smo ga zaslužili svojim delima, nego ga mnogodarežljivi Bog po blagodati daruje onima, koji su se u Njega uzdali. David još ne govori o tamošnjim dobrima nego obznanjuje kako se oslobodio od žitejskih briga i blagodari za to Oslobodiocu duša, Koji ga je izbavio od raznolikog i teškog robovanja strastima. Kako to? Jer izbavi dušu moju od smrti,oči moje od suza i noge moje od skliznuća. Kroz poređenje sa sadašnjim stanjem, David izobražava budući spokoj. Ovde me, kaže on, obuzeše bolovi smrtni, a tamo Bog izbavi dušu moju od smrti; ovde oči zbog žalosti prolivaju suze, a tamo više nema suze, koje bi zamaglile zenice onih što se vesele sozercavanjem lepote slave Božije, jer će Bog izbrisati svaku suzu sa njihovog lica (Isa. 25; 8); ovde postoji mnogo opasnosti od skliznuća, zbog čega i Pavle kaže: Koji misli da stoji neka pazi da ne padne (1. Kor. 10; 12). Tamo, međutim, stope čvrsto stoje, život je nepromenjen i ne postoji opasnost da će nas privući greh, jer tamo nema niti telesne pobune niti sadejstvovanja žene ka grehu. U vaskrsenju neće biti ni muškog ni ženskog pola, nego će oni, koji su ugodili svom Vladiki i koji obitavaju u zemlji živih, živeti nekim jedinstvenim i jednoobraznim životom. Ovaj svet je i sam smrtan, i služi kao prebivalište za umiruće. Građa vidljivih stvari je složena, a sve što je složeno obično se ruši. I mi, koji kao delovi sveta živimo u svetu, nužno učestvujemo u prirodi celine. Zbog toga mi, ljudi, umiremo više puta, i pre nego što smrt razluči dušu od tela. Neka ti ne bude čudno ovo što je rečeno; naprotiv, pronikni u samu stvarnost. Tokom tri sedmine godina, čovek obično doživi tri promene i preobražaja uzrasta i načina života. Nakon isteka svake sedmine, posebna granica zaključuje ono što je prošlo i jasno označava promenu. U prvoj sedmini, detinji uzrast se završava ispadanjem zuba. Uzrast deteta sposobnog za učenje produžava se do mladosti; kad napuni dvadeset jednu godinu i kad malje počnu da prekrivaju njegove obraze, mladić neprimetno iščezava i preobražava se u zrelog čoveka. Kad vidiš čoveka, koji je sa godinama prestao da raste, čiji se način razmišljanja utvrdio i u kojem nema tragova mladosti, zar nećeš zaključiti da je umrlo ono, što je u njemu prošlo? Starac, koji se preobrazio i po spoljašnjem izgledu i po duševnim sklonostima, očigledno više nije onakav, kakav je nekada bio. Zbog toga ljudski život biva ispunjen mnogim smrtima, ne samo prilikom prelaska iz jednog uzrasta u drugi, nego i prilikom duševnih padanja u greh. Tamo, gde nema ni telesne ni duševne promene (jer niti razum luta, niti se raspoloženje menja, niti bilo kakva okolnost narušava postojanost i nepomućenost pomisli), tamo je zemlja uistinu živih, koji su svagda podobni (slični) samima sebi. Prorok obećava da će u toj zemlji posebno ugoditi Bogu svake tvari, jer ništa spoljašnje neće ometati njegovu nameru da Mu služi istinito i u podjednakoj časti s angelima. U Pismu je rečeno: Zato se i rado trudimo, bilo da boravimo ovde, bilo da odlazimo, da budemo Njemu ugodni (2. Kor. 5; 9). Takva je zemlja živih; tamo nema ni noći ni sna, koji je obličje smrti; nema ni hrane, ni pića, koji ovde krepe našu slabost; nema ni bolesti, ni stradanja, ni lečenja, ni sudnica, ni trgovine, ni umetnosti, ni novca, tog početka zla, izgovora za ratove i korena neprijateljstva. To je zemlja živih, koji ne umiru grehom, nego žive istinskim životom u Hristu Isusu, Kojem neka je slava i sila u vekove vekova. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Grč. αθλοθέτης, sudija u borbama atleta (boraca), prim. prev.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *