BESEDE NA PSALME

 

BESEDE NA PSALME
 

 
Beseda na šezdeset prvi psalam
 
Za kraj, za Idituna, psalam Davidov
1. Poznata su nam dva psalma sa natpisom: za Idituna; to je psalam trideset osmi, i ovaj koji nam je u rukama. Smatram da je psalam sačinio David, a da ga je Iditunu predao zato da bi ga koristio pri iscelenju duševnih strasti i da bi se, kada ga poje pred narodom, ovim harmoničnim pojanjem istovremeno i proslavljao Bog i ispravljalo ponašanje slušalaca. Kako nam svedoči istorija zapisana u Knjizi
Dnevnika, Iditun (Jedutun) je bio svešteni psalmopojac, i o njemu je rečeno: I s njima Emana i Idituna i druge izabrane, koji bejahu poimence imenovani da hvale Gospoda, jer je doveka milost Njegova. S njima Emana i Idituna, da Bogu sviraju u trube i da udaraju u kimvale i u druge sprave muzičke… (1. Dn. 16; 41-42). Nešto kasnije, rečeno je sledeće: I odvoju David s vojvodama za službu sinove Asafove i Emonove i Iditunove, koji će prorokovati uz gusle i psaltire i kimvale (1. Dn. 25; 1). I jedan i drugi psalam prevashodno rasuđuju o trpljenju, kojim se kroti duševna razdražljivost a zatim, nakon iskorenjivanja svakog preuznošenja, usavršava smirenje. Teško je zamisliti da bi čovek, koji nije trpeljiv, mogao da bude niži od ostalih i poslednji, da bi mogao da se uzdrži od gneva kad ga prekorevaju i da u vreme nevolje pobedi iskušenje dugotrpljenjem. Duša onoga, koji je uznapredovao u višem smirenju, neće se pomutiti kada sluša prekore i kad ga sramote rečima, jer i on samoga sebe smatra dostojnim poniženja. Ako ga nazovu siromahom, on dobro zna da je uistinu ubog i da u svemu oskudeva, te da mu je svakoga dana potrebna pomoć Božija. Ako ga nazovu čovekom niskog (neplemenitog) i neznatnog porekla, on zna da je u njegovo srce odavno urezano da je stvoren od praha. Zbog toga Psalmopojac u prvom od ovih psalama i kaže: Rekoh: sačuvaću puteve moje (Ps. 38; 1) i time izobražava kako zlonamernost grešnika, tako i svoje dugotrpljenje. Kad, kaže, ustane Grešnik naspram mene, postadoh gluvonem i ponizih se i ućutah od dobara (st. 2), a zatim nastavlja: Zaista, sve je taština, svaki čovek živ (st. 6) i sabira u riznicu i ne zna kome će to sabrati (st. 7). Ovaj (61) psalam počinje nedoumicom i Psalmopojac kao da razgovara sa svojom dušom, nastavljajući prethodno započetu besedu. Da se duša ne bi pokorila telesnom mudrovanju i prepustila gnevu i tugovanju, kaže: Zašto bih nedoličnim strastima potčinio dušu, kojoj je Tvorac naložio da upravlja telom i telesnim strastima? Stoga je nužno da ovlada strastima i da služi Bogu. Nemoguće je da u duši caruju i greh i Bog; naprotiv, čovek mora izvojevati pobedu nad porokom, a zatim se potčiniti Svevladiki. Prorok zatim svoje reči upućuje onome, koji na njega navodi iskušenja, podstiče protiv njega veliko mnoštvo zla i nastoji da uzvišenost duha pokori i potčini telu. Kao da na neki način razobličuje ispraznost takve zlonamernosti, prorok kaže: Zašto me prisiljavaš da služim onome, kojem nisam dužan? Ja imam Gospodara, i poznajem istinskog Cara.
2. Zar se neće Bogu povinovati duša moja? Jer je u Njega spasenje moje. Prorok ukazuje i na razloge zbog kojih se brine za tu potčinjenost, odnosno, ukazuje da je spasenje od Boga. Tvorcu je svojstveno dase brine za sigurnost Svoje tvorevine. Ili možda reči: U Njega je spasenje označavaju da David proročki proviđa buduću blagodat ovaploćenja Gospodnjeg, zbog čega kaže da Bogu moramo služiti i da Ga moramo ljubiti. Bog je ljudskom rodu priugotovio tako veliko dobročinstvo, da ni Svoga Sina nije poštedeo, nego Ga je predao za sve nas (Rim. 8; 32). Naime, za Pismo je uobičajeno da Spasenjem naziva Hrista Božijeg, kako govori i Simeon: Videše oči moje Spasenje Tvoje (Lk. 2; 30). Dakle, potčinimo se Bogu, jer je od Njega spasenje. A šta je to spasenje, prorok tumači na sledeći način: to nije jednostavno dejstvo, kojim nam se daje neka pomoć za izbavljenje od nemoći ili za ozdravljenje tela. Šta je, dakle, Spasenje? Jer je On Bog moj i Spasitelj moj, zaštitnik moj da se ne pokolebam više. Naš Bog je Sin Božiji. On je i Spasitelj ljudskog roda, Koji je ukrepio našu slabost i prekratio pometnju, kakvu su u našoj duši uzrokovala iskušenja. Da se ne pokolebam više. Psalmopojac priznaje da, kao čovek,biva pokoleban. Da se ne pokolebam više. Nemoguće je da, usled iskušenja, u čovekovoj duši ne dođe do nekog kolebanja. Onda, kad grešimo retko i u nevažnim stvarima, mi se samo lako kolebamo, kao biljke koje pokreće lagan povetarac. Međutim, kada naša rđava dela postanu mnogobrojna i važna, tada se, sasvim prirodno, i kolebanje pojačava srazmerno narastanju grehova. Neki se kolebaju više, a neki dolaze do toga da bivaju oboreni i iščupani s korenom. Naime, kada duvanje poroka postane jače od svake bure, ono čupa i samo korenje duše, kojim je ona bila utvrđena u božanstvenoj veri. I ja sam se,kaže Psalmopojac, kolebao kao čovek, ali se više neću pokolebati,jer me podržava desnica Spasitelja.
3. Dokle ćete se oslanjati na čoveka? Ubijate cvu vu, kao zid nakrivljen i ograda potkopana. Prorok se opet prepire sa zlobnim slugama đavola, i žali se na prekomernost zlodela koja oni preduzimaju. Mi ljudi smo slaba živa bića, a vi se naslanjate na nas. Ne zadovoljavate se jednim napadom, nego napadate i drugi, i treći put,sve dok dušu onoga, kojeg ste sreli, sasvim ne oborite, tako da se ona upodobi nakrivljenom zidu i potkopanoj ogradi. Zid je čvrst sve dok stoji u uspravnom položaju, ali kad se nakrivi mora da se sruši i da padne. Teško i zbijeno telo može, i kad se nakrivi, da se vrati u uspravan položaj. Ona tela, međutim, koja su sastavljena iz više delova, čim se priklone na jednu stranu, ne dopuštaju više ni mogućnost da se isprave. Psalam hoće da kaže da je ljudska priroda, budući složena, nakrivljena grehom i da se nužno mora srušiti, kako bi zatim, kada je presazda (preustroji) Umetnik, Koji ju je sazdao na početku, zadobila sigurnost, nerazrušivost i nemogućnost da je bilo čija zlonamernost privuče ka novom padu. U Pismu je rečeno: Vi ste Božija njiva, Božija Građevina (1. Kor. 3; 9). Tu građevinu je pokolebao neprijatelj, dok je Stvoritelj popravio oštećenja koja su se na njoj pojavila. Dakle, iako je usled greha neophodno rušenje, veliko je vaskrsenje usled besmrtnosti. Čast moju nameriše odbaciti; trčahu u žeđi, ustima svojim blagosiljahu, a srcem svojim proklinjahu. Cena čovekova je krv Hristova, jer je rečeno: Kupljeni ste skupo, ne budite robovi ljudima (1. Kor. 7; 23). Vojnici lukavoga smišljali su da nam tu cenu učine beskorisnom, kako bi nas ponovo odveli u ropstvo od kojeg smo se jednom oslobodili. Trčahu u žeđi. Prorok izražava surovost demonske zlobe: oni su se ustremili na nas i žedni su naše propasti. Ustima svojim blagosiljahu, a srcima svojim proklinjahu. Mnogi odobravaju rđava dela: podsmešljivog nazivaju zanimljivim, psovača društvenim, surovog i gnevljivog ozbiljnim; srebroljubivog i nedruštvenog hvale zbog proračunatosti, rasipnika zbog velikodušnosti a bludnika i razvratnika zato što znaju da uživaju i što su neusiljeni. Uopšteno govoreći, svaki porok ukrašava se imenom njemu suprotne vrline. Takvi ljudi ustima blagosiljaju, a srcem proklinju. Oni svojim pohvalama privlače prokletstvo na živote onih koji hvale, jer ih zbog istog onoga, zbog čega ih hvale, izlažu večnoj osudi. Nakon toga, Psalmopojac se ponovo obraća duši, kako bi ukrepio njenu potčinjenost Bogu: Bogu se povinuj, dušo moja, jer je od Njega trpljenje moje. Time pokazuje koliko su velika iskušenja i zajedno s apostolom kaže da Bog neće pustiti da se iskušamo većma nego što možemo da podnesemo (1. Kor. 10; 13), jer je od Njega trpljenje naše.
4. U Bogu je spasenje moje i slava moja; On je Bog pomoći moje, i nada moja je u Boga. Blažen je onaj, koji se ne raduje nikakvoj žitejskoj uzvišenosti[1] i čija je slava Bog. Ko se hvali Hristom, može da kaže zajedno s apostolom: Bože sačuvaj da se čim drugim hvalim osim krstom našeg Gospoda (Gal. 6; 14). Mnogi se, međutim, sada hvale svojim telom: takvi su oni koji se nadmeću u borbama ili se, uopšte, nalaze u cvetnom uzrastu. Mnogi se hvale odvažnošću u ratu, tako da čak i ubijanje svojih saplemenika smatraju za vrlinu. Ratnička hrabrost i spomenici koji se u gradovima podižu vojskovođama srazmerni su broju ubistava koja su počinili. Neki se hvale podizanjem gradskih zidina, neki izgradnjom vodovoda, a neki izgradnjom gimnasiona (vežbališta). Izdržavajući svojim novcem one što se bore sa zverima i oduševljavajući se ispraznim klicanjem gomile, gorde se zbog pohvala i imaju visoko mišljenje o sebi. Hvale se svojom sramotom i, ispisujući svoja imena na ploče koje se nalaze na vidnim mestima u gradu, čine da ona bude svima obznanjena. Neki se hvale bogatstvom, a neki time što su silni i nenadmašni govornici ili poznavaoci svetovne mudrosti. Nad slavom svih tih ljudi trebalo bi jadikovati, a blaženima nazivati one, čija je slava Bog. Ako se neko gordi time što služi cara i što mu je ovaj ukazao velike počasti, koliko tek onda treba da si počastvovan ti, koji si sluga Velikog Cara, koji si prizvan u najtešnju zajednicu i koji si primio Duha obećanja da ćeš, budući Njime zapečaćen, postati sin Božiji? Poznavši na samome sebi korist od iskrenog nadanja u Boga, prorok poziva i narod da mu se pridruži u tome i kaže: Uzdajte se u Njega, cav sabore naroda; izlijte pred Njim srca vaša, jer je Bog pomoćnik naš. Ako iz sebe ne proteramo poročne strasti koje su ovladale našim dušama, nećemo biti u stanju da u sebe primimo božanstvenu blagodat. Video sam da lekari ne daju spasonosni lek pre nego što se povraćanjem ne izbaci ono veštastvo, koje je uzrokovalo bolest i koje su neuzdržani svojim rđavim ponašanjem nakupili u sebi. Ni miro se ne sipa u posudu u kojoj se prethodno nalazila neka smradna tečnost, ukoliko se ta posuda prethodno ne opere. Stoga se najpre mora izliti ono što je prethodno uneto, da bi se moglo uliti nešto novo. Ali su sujetni sinovi čovečiji. Prorok je znao da neće svi slediti njegov savet i da neće svi pristati da se uzdaju u Boga nego da će, naprotiv, biti i onih koji će se uzdati u žitejske ispraznosti. Zbog toga i kaže: Ali su sujetni sinovi čovečiji. Zašto su sujetni? Zato što su lažljivi. U čemu se posebno ispoljava njihova lažljivost? U merilima da učine nepravdu. O kakvim to merilima govori prorok? Zar to znači da svaki čovek stoji sa terazijama (merilima) i meri? Zar su svi prodavci vune i mesa, da li svi trguju zlatom i srebrom, i da li se uopšte bave stvarima koje trgovci prodaju na meru i pomoću terazija? Postoji, međutim, mnogo različitih zanatlija, kojima za njihov rad nisu potrebne terazije. Mnogi se bave pomorstvom (moreplovstvom), a mnogi sudstvom i upravljanjem. Istina je da i oni koriste laž, samo što ne obmanjuju posredstvom terazija. Šta, dakle, znači to što govori prorok? To znači da unutar svakoga od nas postoji neko merilo (tj. neke terazije) koje je ustrojio naš Tvorac, i uz pomoć njega može se razlikovati priroda stvari. Iznesoh danas pred tebe život i smrt, dobro i zlo (5. Mojs. 30; 15), odnosno, dve stvari čije su prirode uzajamno suprotne. Odmeri ih na svom sopstvenom sudu. Brižljivo odmeri šta ti je korisnije: da li da izabereš privremenu nasladu i da za nju zaslužiš večnu smrt ili da, izabravši stradanje podvizavajući se u vrlini, to upotrebiš kao sredstvo za zadobijanje večne naslade? Dakle, ljudi su lažljivi zato što se iskvario sud njihovih duša. O njima je prorok, jadikujući, govorio: Teško onima koji tamu nazivaju svetlošću i svetlost tamom, koji za gorko kažu da je slatko i za slatko da je Gorko (Isa. 5; 20). Ispred mene je, kaže Psalmopojac, samo sadašnje. Kome je poznata budućnost? Ti loše meriš, kad rđavo pretpostavljaš dobrom, kad isprazno smatraš dragocenijim od istinskog, kad privremeno postavljaš iznad večnog i kad kratkotrajno zadovoljstvo odabiraš umesto beskonačnog i neprekidnog veselja. Zbog toga su lažni sinovi ljudski u merilima da učine nepravdu. Oni nepravdu najpre čine protiv samih sebe, a zatim i protiv bližnjih, jer su samima sebi rđavi savetnici, kao što i drugima daju rđav primer. Na dan suda nećeš moći da kažeš: nisam znao šta je dobro. Razobličiće te tvoja sopstvena merila (sopstvene terazije), koja su dovoljna za razlikovanje dobra i zla. Telesnu težinu poznajemo po nagibu strelice na terazijama; ono, što je u životu dostojno prednosti, razlikujemo slobodnom voljom duše. Tu slobodnu volju Psalmopojac je nazvao merilima, jer sloboda može da se prikloni i na jednu i na drugu stranu.
5. Ne nadajte se u nepravdu, i za otmicom ne žudite. Prethodno je rekao: Uzdajte se u Njega, sav sabore naroda. Videvši da oklevaju sa potčinjavanjem i rekavši: sujetni su sinovi čovečiji, sada im ponovo zabranjuje da se uzdaju u nepravdu. Onaj, koji smatra da mu je bogatstvo sabrano nepravdom dovoljno za silu i moć, sličan je bolesniku koji očekuje da će od najveće bolesti dobiti iscelenje. Ne nadaj se u nepravdu, jer te ona sprečava u svakom dobrom delu. Za otmicom ne žudite. Psalmopojac savetuje da ne budemo pohlepni na tuđe. Bogatstvo ako teče, ne prilagajte mu srce. Ako vidiš da je neko prekomerno bogat, ne smatraj njegov život blaženim. Ako ti novac pritiče sa svih strana i sa neiscrpnih izvora, ne dopusti da te dotakne njegovo obilje. Bogatstvo ako teče. Zadivi se ovoj izreci! Bogatstvo ima tu osobinu da teče. Ono brže od potoka protiče pored onih koji ga imaju i obično menja jedne za druge. Reka koja stremi sa visine približava se onima na obali; međutim, čim ih dotakne, ona se odmah povlači. Tako se i pogodnosti bogatstva brzo pojavljuju i brzo iščezavaju, imajući običaj da od jednih prelaze drugima. Ova njiva danas pripada jednom, sutra će pripadati nekom drugom, a zatim nekom novom vlasniku. Pogledaj gradske kuće: koliko su već, od vremena svog postanka, promenile naziva, nazivajući se čas imenom jednog, čas imenom drugog gospodara! Zlato stalno ističe iz ruke svog vlasnika, prelazi kod drugog a od drugog kod trećeg. Gotovo da bi pre zadržao vodu u reci nego što bi dugo mogao da očuvaš bogatstvo! Zbog toga je prekrasno rečeno: Bogatstvo ako teče, ne prilagajte mu srce. Ne budite za njega strastveno privezani svojom dušom, nego iz njega izvucite korist; nemojte ga prekomerno ljubiti i ne divite mu se kao jednom od dobara, nego neka vam služi kao oruđe. Psalmopojac je zatim svemu što je rekao prisajedinio i izreku koja kao da nije njegova sopstvena, nego je izgovara Bog, jer kaže: Jednom govoraše Bog, ovo dvoje čuh. I neka se niko ne zbunjuje, kao da u ovome što je rečeno ima nešto čudno, odnosno, da je Bog jednom govorio a da je prorok dva puta čuo. Moguće je da se kaže jednom, pa da se u tome što je rečeno sadrži mnogo toga. Jednom se neki čovek sreo sa drugim, i govorio mu o mnogo čemu. Onaj, koji je slušao njegove reči, mogao bi da kaže: jednom je govorio sa mnom, ali je rekao mnogo. Takav je smisao i ovoga što je sada rečeno. Bog mi se jednom javio, ali je govorio odve stvari. Prorok nije rekao: „o“ jednom govoraše Bog ali ovo dvoje čuh, jer bi ova izreka u tom slučaju sadržala protivurečnost. Šta je, dakle, to dvoje, što je čuo prorok? Da je moć Božija i Tvoja je, Gospode, milost. Čuo sam, kaže prorok, da je Bog silan na sudu i da je On milosrdan. Zbog toga se ne nadajte u nepravdu i ne prilagajte srce ka bogatstvu, ne odabirajte ispraznost, ne nosite iskvareni sud (=rasuđivanje) duše. Znajte, da je snažan naš Gospodar, strahujte od Njegove snage, i ne očajavajte da ćete biti lišeni Njegovog čovekoljublja. Strah je dobar da se ne bi činila nepravda; međutim, dobra je i nada u milost kako onaj, koji je posrnuo u greh, ne bi usled beznađa postao nemaran, jer je moć Božija, i od Njega je milost. Ti ćeš uzvratiti svakome po delima njegovim, jer kakvom merom merite, onakvom će vam se meriti (Lk. 6; 38). Da li si ražalostio brata? Očekuj to isto. Da li si otimao od poniženih, udarao siromašne, posramio prekorima, klevetao, lagao, posezao za tuđom bračnom posteljom, prekršio zakletvu, pomerao očinske međe (Priče Sol. 22; 28), polagao ruke na imovinu sirotog, žalostio udovice, sadašnje zadovoljstvo pretpostavljao večnim dobrima? Očekuj i platu za to, jer će svaki požnjeti ono što je posejao (Gal. 6; 7). Uostalom, ako si učinio i neko dobro, očekuj i za to veliku, višestruku platu. Ti ćeš uzvratiti svakome po delima njegovim. Čitavog svog života cećaj se ove izreke i izbeći ćeš mnoge grehove, uz pomoć Hrista Isusa Gospoda našeg, Kojem neka je slava i sila u vekove vekova. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Tj. onome što se u ovom životu smatra uzvišenim, prim. prev.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *