BESEDE NA PSALME

 

BESEDE NA PSALME
 

 
Beseda na pedeset deveti psalam
 
1. Kad se osvrnem na vašu spremnost da slušate i na sopstvenu nemoć, u misli mi dolazi slika mladenca koji još nije otrgnut od grudi i koji se grčevito hvata majčinih dojki, isušenih bolešću. Majka zna da su presahnuli njeni izvori mleka ali, ganuta i uznemirena zbog deteta, daje mu dojke, ne da bi ga nahranila, nego da bi prekratila njegov plač. Slično tome, iako su moje snage iscrpljene dugotrajnim i raznolikim telesnim bolestima, spreman sam da vam ponudim, ako ne neko značajno naslađivanje, a ono bar neko zadovoljenje, jer će se izobilje vaše ljubavi zadovoljiti i time ako se vaša privrženost meni nahrani i samo mojim glasom. Neka, dakle, Crkva Božija posluša moje oglašavanje, i neka se nauči da izgovara ono, što smo nedavno izrekli: Daj nam pomoć od nevolje, i sujetno je spasenje čovečije (st. 13). Na taj način mi, možda, ni smisao psalma neće dopustiti da se izgovaram bolešću, ukoliko nevolja priprema pomoć umesto da služi kao izgovor za slabost. Tako i onima, koji su bili odbačeni zbog greha, a zatim, čovekoljubljem Božijim opet bili prihvaćeni, dolikuje da kažu: Bože, odbacio si nas i oborio si nas; razgnevi se, i smilova se na nas. Bolje rečeno, budući da se reč po prirodnom toku misli susrela sa onim, što se podrazumeva psalmom, dotaći ćemo se donekle njegovog tumačenja.
2. Istorija predstojećeg psalma, a doslovno u skladu sa njegovim natpisom, ne može se naći ni u jednoj od bogonadahnutih istorija. Uostalom, marljivi istraživači Pisma naći će nešto slično sa ovom istorijom u Drugoj knjizi Samuilovoj, gde je napisano: David porazi i Adad Ezera, sina Reovova, cara sovskoga, izašavši da raširi svoju vlast do reke Eufrata. I zarobi ih David hiljadu i sedam stotina konjanika, i dvadeset hiljada pešaka, i podreza David žile svim konjima kolskim, ostavi samo za sto kola (2. Sam. 8; 3 4). Ubrzo nakon toga, kaže se: Tako careva David nad svim Izrailjem, sudeći i dajući pravdu svem narodu svojemu, a Joav, sin Serujin, beše nad vojskom (2. Sam. 8; 15). Nešto dalje, može se pročitati: Tada sinovi Amonovi, videviš gde se omraziše s Davidom, poslaše sinovi Amonovi, te najmiše Sirijie od Vet-Reova i Sirijce od Cove dvadeset hiljada pešaka, i u cara od Mahe hiljadu ljudi… I Joav videvši pripremljenu vojsku prema sebi spreda i otpozadi, uze odabrane iz cve vojske Izrailjeve u postavi ih prema Sirijcima… I kad videše cvu capevu, sluge Adar Ezerove, da ux porazi Izrailj, učiniše mir s Izrailjem, u služahu im (2. Sam. 10; 6, 9,19). Sa ovim istorijskim odlomkom saglasan je i natpis psalma, izuzimajući samo to što je kao vreme ove stilografije (natpisa na stubu) naznačeno ono, u kojem je David bio najslavniji i najznamenitiji po svojoj ratničkoj odvažnosti. Zbog toga je dostojno da se ispita zašto on počinje jadikovanjem i plačem, kad je trebalo da se raduje i veseli zbog svojih uspeha, jer drugačije reči dolikuju onima koji likuju, a drugačije onima koji jadikuju. Pobede bivaju povod za opštenarodno likovanje, dakle, ne samo za vojnike, nego i za zemljodelce, trgovce, zanatlije i sve ostale, koji se koriste dobrima mira. Zašto onda kaže: Bože, odbacio si nas i oborio si nas, kad ih je Bog učinio pobednicima? Na koji je način oborio one, koje je toliko osnažio, kojima je umnožio oružje, kola, konje i podanike, i učinio ih gospodarima cele zemlje, cele Asirije, Fenikije i Mesopotamije? Zanimljivo bi bilo da znamo, da li se možda tim rečima ne izražava neka nezahvalnost? David je najpre porazio Adar – Ezera, cara sovskog, i zaplenio mu hiljadu kola i sedam hiljada pešaka; zatim je porobio sirijskog cara, koji je pomagao pobeđenom Adar – Ezeru: učinio ga je svojim podanikom, pobivši u jednom trenutku dvadeset dve hiljade njegovih vojnika. Izvojevao je i treću pobedu: sinove Amonove, koji su se naoružali pred vratima grada, pobedio je njegov vojskovođa Joav, susrevši jedne spreda, a druge otpozadi, zašavši u pozadinu. Kako to da se u tako odvažnim podvizima izražava tako ožalošćeno i potišteno: Bože, odbacio si nas i oborio si nas, razgnevi se, i smilova se za nas! Iako je vreme ove stilografije (natpisa na stubu) bilo vreme uspeha, sila onoga što je napisano odnosi se na kraj. Pod krajem se podrazumeva ono, što se događa na svršetku vekova. Zbog toga kaže da je psalam napisan onima koji hoće da se izmene. Uopšteno, to se može razumeti u odnosu na vasceli ljudski rod, jer se korist od psalma rasprostire na sve. Oni koji se menjaju i hoće da se izmene su oni, koji niti svoja tela održavaju u istovetnom stanju niti su uvek postojani u svom raspoloženju, nego se sa promenom uzrasta i telesno menjaju a isto tako menjaju i misli, saobražavajući ih različitim okolnostima. Naime, mi smo drugačiji kad smo Deca, drugačiji kad smo mladići, a drugačiji kada dostignemo zrelo doba. I opet, kada ostarimo, mi se menjamo u potpunosti. Pored toga, drugačiji smo u radosnim prilikama, a drugačiji kad se nađemo u nesrećnom sticaju okolnosti. Drugačiji smo kad smo bolesni, a drugačiji smo kad smo zdravi. Drugačiji smo u vreme svadbenog veselja, a drugačiji u vreme tugovanja. S obzirom da nije rečeno: „o promenjenima“, nego o onima koji hoće da se izmene, i da ova izreka ima oblik proroštva jer ukazuje na buduće vreme, onda bi pod onima koji hoće da se izmene trebalo podrazumevati one koji će, ostavivši naviknutost otaca na ispraznost, svoje živote saobražavati (prilagođavati) evanđelskoj jasnosti. Usled toga, psalam nije napisan za tadašnje Jevreje nego za one koji hoće da se izmene, koji će mnogoboštvo zameniti za pobožnost, a idolsku zabludu za poznanje Onoga Koji nas je stvorio, koji će umesto bezakonitog slastoljublja izabrati zakonitu celomudrenost, a umesto frula, horova i pijanstva psalam, post i molitvu. Dakle, ako neko kaže da je taj psalam napisan za nas, neće sagrešiti protiv istine. Zbog toga su i reči Božije (Rim. 3; 3) naše, i one se u Crkvi Božijoj, kao od Boga poslati darovi, čitaju prilikom svakog sabora i bivaju na taj način slične hrani koja nam se daje od Duha. Ovaj psalam je, međutim, napisan i kao stilografija, tj. ne bi trebalo da ga slušamo nepažljivo. Ne dopusti da se reči psalma samo nakratko utisnu u tvoje pamćenje, i da se zatim razliju i izbrišu iz tvog uma, kao što ubrzo počne da iščezava i ono, što je napisano na propadljivom veštastvu. Naprotiv, sačuvaj ih zapisane u tvojoj duši kao na stubu, odnosno, kao nepomične, postojane i svagda ukorenjene u tvoje sećanje. Ako nas Jevrejin bude isključio govoreći da psalam nije napisan za nas, postidećemo ga onim, što je napisano u ovom istom psalmu, objasnivši mu nerazdeljivost priziva i to, da on povezuje međusobno udaljene, da ih sjedinjuje i mnoge čini jednim kroz veru u Hrista. Rečeno je: Moj je Galad, i moj je Manasija (st. 9). Imenovao je Jefrema i pridružio Judu, pribrojao Moava. Preti da će krenuti na Idumeju, i istovremeno blagovesti o pokornosti svih: Meni se inoplemenici potčiniše (st. 10).
3. Bože, odbacio si nas. Odbacio si nas, koji smo se udaljili od Tebe srazmerno svojim grehovima, oborio si mnoštvo naše zlobe, čineći nam dobro time što nas činiš slabima; razgnevi se kad smo bili čeda gneva (Ef. 2; 3), nade nemajući i bez Boga u svetu (Ef. 12; 12); Smilovao si se na nas kada si Ti Jedinorodnog Tvog ponudio kao žrtvu umilostivljenja za naše grehove (Rim. 3; 25), da bismo u Njegovoj krvi mi pronašli izbavljenje (Ef. 1; 7). Dobročinstva koja si nam učinio ne bismo razumeli da nas nisi napojio vinom gorčine (st. 6). Vinom se naziva reč, kojom se otvrdlo srce dovodi do osvešćenja. Dao si onima koji Te se boje znak da pobegnu od lica strele. Mojsej je na pragove Izrailjaca stavljao kao znak ovčiju krv, a Ti si nam dao znak – krv Samog neporočnog Agneca, zaklanog zbog grehova sveta. I Jezekilj kaže da se daje znak na licu. Kod njega je rečeno: Prođite za njim po gradu, i pobijte, i ne pomilujte. Starce i mladiće, i devojke, i decu, i žene pobijte da se istrebe; ali na kome god bude znak, k njemu ne pristupajte (Jez. 9; 5 – 6). Bog govoraše u svetinji Svojoj: Obradovaću se i razdeliću Sihem (st. 8). Sihem, izabrani deo zemlje koji je Jakov dao Josifu (1. Mojs. 48; 22), predstavlja praobraz Zaveta koji je, kako se činilo, bio dat samo Izrailju. Ovaj izabrani Zavet, ovo nasleđe naroda, podeliću i učiniti da bude zajednički i svima ostalima. A kada Zavet bude razdeljen među svima, zajednička će biti i korist za sve one kojima je Bog podario dobročinstvo. Tada će i dolinu šatora razmeriti, tj. tada će sva vaseljena, kao po žrebu, biti razdeljena radi nastanjivanja na svakom mestu. Tada će i one, koji su međusobno udaljeni, sjediniti Mirotvorac, i ono što je na zemlji i ono što je na nebesima (Kol. 1; 20), i razrušiti ogradu koja je rastavljala, i sjediniti u jedno (Ef. 2; 14).
4. Moj je Galad, i mojje Manasija. Galad je Manasijin potomak (1. Dnevn. 7; 17). Time pokazuje da od Boga počinje rodoslov patrijaraha, od kojih će se Hristos roditi po telu. I Jefrem je zaštita (Ps. 107; 9) Glave moje, Juda je car moj. Razlomljene delove sjedinjuje jedinomislijem. Moav je sasud nade moje ili, kako kaže drugi tumač, sasud kupelji (Akila) ili pak sasud bezbrižnosti (Simah), tj. odbačen čovek, kojem je s pretnjom rečeno da neće stupiti u Crkvu Gospodnju, jer u nju neće ući ni Amonac ni Moavac, ni do trećeg, ni do desetog kolena, pa čak ni do veka (5. Mojs. 23; 4). Uostalom, budući da krštenje daje otpuštanje grehova i da dužnicima omogućuje bezbrižnost, ukazujući na izbavljenje i na usinovljenje Bogu kroz krštenje, prorok kaže: Moav je sasud kupelji ili sasud bezbrižnosti. Dakle, potčiniše se svi inoplemenici, priklonivši se pod jaram Hristov. Usled toga će i na Idumeju staviti obuću svoju (st. 10. i Ps. 107; 10). Obuća Božija je bogonosno telo, kroz koje je On sišao među ljude. U toj nadi i veličajući vreme dolaska Gospodnjeg, prorok kaže: Ko će me uzvesti u grad ograđeni (st. 11)? Možda pod tim podrazumeva Crkvu i naziva je gradom, jer je ona sabor onih koji su se zakonito uselili, i (naziva je) gradom ograđenim, na osnovu ograde vere. Usled toga je jedan od tumača sasvim tačno preveo: u grad ograđeni (Simah). Ko će mi, dakle, dati da vidim ovo veliko viđenje – Božiji dolazak među ljude? Na ovo ukazuju reči Gospodnje: Mnogi proroci i pravednici želeli su videti što vi vidite, i ne videše (Mt. 13; 17).
5. Daj nam pomoć od nevolje. Nećemo tražiti pomoć kad smo snažni ili kad živimo u telesnom blagostanju. Nećemo želeti zaštitu nikoga, koga među ljudima smatraju slavnim. Pobeda se ne zadobija niti mnoštvom novca, niti prevashodstvom snage, niti visinom slave. Naprotiv, Gospod u preobilju nedaća daje pomoć onima koji je traže. Takav je bio i Pavle, koji je nevolje smatrao za svoju pohvalu: Kada sam slab, onda sam silan (2. Kor. 12; 10). Podaj i nama, Gospode, pomoć u nevoljama, jer nevolja gradi trpljenje, a trpljenje iskustvo, a iskustvo nadu (Rim. 5; 3). Vidiš li kuda te uzdiže nevolja? Ka nepostidnom nadanju! Da li si bolestan? Budi zahvalan, jer koga ljubi Gospod onoga i prekoreva (Jevr. 12; 6). Da li si siromašan? Raduj se, jer te očekuje Lazarevo blago! Trpiš li sramoćenje zbog Imena Hristovog? Ti si blažen, jer će se tvoje sramoćenje preobratiti u angelsku slavu! Ubedimo sebe, braćo, da u vreme iskušenja ne pribegavamo ljudskim nadanjima i da ne tražimo pomoć ovde na zemlji, nego da se molimo sa suzama i uzdasima, sa usrdnom molitvom, sa napregnutim bdenjem. Pomoć od nevolje dobija onaj koji kao ispraznu prezire ljudsku pomoć i svoje nade utvrđuje u Onome, Koji može da nas spase, tj. koji se utvrđuje u Hristu Isusu, Gospodu našem, Kojem neka je slava i sila u vekove vekova. Amin.

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *