BESEDE NA PSALME

 

BESEDE NA PSALME
 

 
Beseda na četrdeset osmi psalam
 
Za kraj, sinova Korejevih, psalam
1. U domišljanja o krajnjem cilju čovekovog života upuštali su se i neki od neznabožaca, ali su dolazili do različitih pojmova o njemu. Neki su tvrdili da je taj cilj znanje (nauka, grč. επιστήμη), a neki praktično dejstvovanje; Jedni su govorili da je to različita upotreba života i tela, a drugi, koji su se upodobili životinjama, da je taj cilj zadovoljstvo (naslada, grč. ηδονή).[1] Prema našem učenju, cilj zbog kojeg sve činimo i kojem stremimo jeste blaženi život u budućem veku. To ostvarujemo kad nad nama caruje Bog. Do sada nije izmišljeno ništa što bi bilo bolje za slovesnu (razumnu) prirodu. Ka takvom cilju podstiče nas i apostol, govoreći: Onaj kraj, kad preda Carstvo Bogu i Ocu (1. Kor. 15; 24). To isto iznosi i Sofonija u svom proroštvu, gde govori u ime Božije: Sud je Moj da saberem narode i da pokupim carstva, da izlijem na njih gnev Svoj.., jer će oganj revnosti moje proždreti svu zemlju. Ja ću tada promeniti narodima usne te će biti čiste, da bi svi prizivali Ime Gospodnje u služili Mu pod jednim jarmom (Sof. 3; 89, prema Septuaginti). Zbog toga mislim da se i korist od psalama, koji imaju takav natpis, odnosi na taj cilj. Takvo razumevanje saglasno je sa onima koji stavljaju natpis „za pobedu“ (kod Teodotiona), „pobednička pesma“ (kod Simaha) ili „pobedniku“ (kod Akile). Budući daće pobeda proždreti smrt (1. Kor. 15; 54), da će je istrebiti Onaj Koji je rekao: Ja pobedih svet (Jn. 16; 33) i da je sve nadvladao Hristos, u čije se Ime pokloni svako koleno što je na nebesima i na zemlji i pod zemljom (Filiplj. 2; 10), dolično je da nam Duh Sveti u pobedničkim pesmama unapred oglašava ono što predstoji.
Slušajte ovo, svi narodi, čujte svi koji živite u vaseljeni; zemnorodni i sinovi ljudski, zajedno bogati i siromah. Obraća se ogromnom broju slušalaca, jer na slušanje psalma poziva sve narode i sve, koji su svojim obitavalištima ispunili vaseljenu. Mislim da on posredstvom ove uzvišene propovedi priziva i privlači ka slušanju sve zemnorodne i sve sinove ljudske, sve bogate i siromašne. Međutim, koja je to osmatračnica, koja se toliko uzdiže nad celom zemljom da se sa njene visine mogu videti svi narodi, sa koje se cela vaseljena može obuhvatiti jednim pogledom? Koji je to propovednik, koji se oglašava tako gromoglasno, da ga svi oni mogu čuti? Gde je to mesto, koje može da primi sve one što su prizvani? Koliko je veliki, i koliko je premudar taj učitelj, koji nalazi pouke dostojne takvog sabora? Strpi se malo, i doznaćeš da je ono što sledi dostojno takvog priziva. Onaj, koji sve sabira i poziva na propoved jeste Utešitelj, Duh Istine, Koji kroz proroke i apostole sabira spasene. Budući da po svoj zemlji iziđe glas njihov (Ps. 18; 5), ovde je rečeno: Slušajte ovo svi narodi, čujte svi koji živite u vaseljeni. Zbog toga je i Crkva sabrana iz svih staleža, da niko ne bi bio lišen koristi. Postoje tri para zvanih, koje obuhvataju vasceli ljudski rod: narodi i svi koji žive u vaseljeni, zemnorodni i sinovi ljudski, bogati i siromašni. I zaista, koga je Bog ostavio izvan ove slušaonice? One, koji su tuđi veri, nazvao je narodima; one, koji obitavaju u Crkvi, naziva žiteljima vaseljene. Zemnorodni su oni koji mudruju na zemaljski način i koji su se predali voljama tela, a sinovi ljudski oni koji se donekle brinu i koriste razum, jer je razumnost (slovesnost) osobito čovekovo svojstvo. Bogati i siromašni sami po sebi pokazuju svoju različitost: jedni u izobilju imaju sve što im je potrebno, dok drugi oskudevaju i u najnužnijem. Budući da Iscelitelj duša nije došao da zove pravednike nego grešnike na pokajanje (Mt. 9; 13), on je u svakom paru prizvanih najpre pomenuo one, koji su dostojni osude. Naime, narodi su rđaviji od žitelja vaseljene; međutim, njima je u prizivu data prednost, kako bi oni, koji su se ranije nalazili u gorem stanju, imali koristi od Iscelitelja. I opet, zemnorodni su postavljeni ispred sinova čovečijih, a bogati pre siromašnih. Red onih, kojima je teško da se spasu, prizvan je pre siromašnih. Takvo je, naime, čovekoljublje ovog Iscelitelja, Koji Svoju pomoć najpre daje slabima. Zajednica u prizivu istovremeno ih privodi i miru, jer se i oni, koji su do tada po načinu života bili protivnici jedni drugima, kroz sabiranje u jedno navikavaju na uzajamnu ljubav. Neka bogati znaju, da su i oni i siromašni podjednako prizvani na propoved, pošto je rečeno: zajedno bogati i siromah. Ostavi napolju svoje prevashodstvo nad ubogim i svoje razmetanje bogatstvom, a zatim uđi u Crkvu Božiju. Zbog toga se ni bogati ne preuznosi nad siromašnim, kao što se ni siromašni ne plaši moći onoga, koji svega ima u izobilju. Sinovi čovečiji, ne ponižavajte zemnorodne, niti se vi, zemnorodni, otuđujte od sinova čovečijih. Narodi će se navići na žitelje vaseljene, a žitelji vaseljene će s ljubavlju prihvatiti one, koji su strani u zavetu (v. Ef. 2; 12).
2. Usta će moja govoriti mudrost, i poučenje srca moga razumnost. Budući da se, prema rečima apostola, srcem veruje za pravednost, a ustima se ispoveda za spasenje (Rim. 10; 10) i da savršenstvo u ovom delu pretpostavlja zajedničko dejstvovanje i jednog i drugog, proročka reč je sobom obuhvatila i jedno i drugo, tj. i dejstvovanje usta i pouku (poučenje) srca. Ako u srce najpre nije položeno dobro, kako će onda to blago (dobro) ustima izneti (izgovoriti) onaj, koji. ga ne poseduje u tajnosti? Ako pak neko u srcu ima dobro a ne oglašava ga rečima, o njemu će biti rečeno: Blago skriveno i riznica neotkrivena, kakva je korist i od jednog i od drugog (Prem. Sir. 20; 30)? Neka zbog toga, radi koristi drugih, moje usta govore premudrost i neka se, radi mog sopstvenog napretka, moje srce poučava razumnosti. Prignuću priči uho moje, otvoriću uz psaltir zagonetku moju. Prorok još uvek govori u svoje ime, kako ne bi bile prezrene njegove reči, ukoliko bi bile smatrane ljudskim domišljanjem. Oglašavam vam ono, čemu me poučava Duh, kaže on. Ne govorim vam svoje, i ne govorim vam ljudsko nego, obrativši pažnju na zagonetke Duha Koji nam u tajnosti predaje Božiju premudrost, otkrivam vam i razjašnjavam ovu zagonetku, ali je ne otkrivam drugačije nego psaltirom. Psaltir je muzički instrument koji ispušta tonove saglasne sa melodičnošću ljudskog glasa. Slovesni psaltir se osobito otvara onda, kada su dela saglasna s rečima. Duhovni psaltir je onaj, koji je izvršio i naučio (Mt. 5; 19). Prorok u psalmima razrešava zagonetku, pokazujući svojim sopstvenim primerom kako se može ispuniti ono što je predato. Poznavši da u životu nije počinio ništa neskladno i nedolično, prorok s uverenjem izgovara sledeće reči: Zašto se bojim u zli dan? Bezakonje pete moje opkoli me. Zlim danom nazvan je dan suda, o kojem je rečeno: Dan Gospodnji neizlečivi (Isa. 13; 9 – prema Septuaginti) nad svima narodima. U taj dan će, kaže prorok, svakoga okružiti pomisli njegove (Os. 7; 2 – prema Septuaginti). Pošto, kaže, na svom životnom putu nisam učinio ništa bezakonito, neću se uplašiti zloga dana. Ne opkoljavaju me tragovi grehova, ne okružuju me nemim optužbama koje će me razobličiti. Naime, neće te optužiti niko drugi nego sama tvoja dela, od kojih će se svako pojaviti u svom istinskom obličju: pred tebe će stati blud, krađa i preljubništvo koje će te podsetiti i na noć i na način grehopada, i na njegovo obeležje. Uopšte, ispred tebe će stati svaki greh, noseći sa sobom jasno podsećanje na njemu svojstveno obeležje. Mene, dakle, neće optužiti tragovi grehova, jer sam prignuo priči uho moje, i otvorio uz psaltir zagonetku moju.
3. Vi koji se uzdate u silu svoju, i koji se mnoštvom bogatstva svoga hvalite. Prorok se ovim rečima obraća zemnorodnima i bogatima. Jednima upućuje reči kojima ruši njihovo mišljenje o sopstvenoj moći, a drugima reči kojima ruši njihovo preuznošenje obiljem imetka. Vi, kaže, koji se uzdaše u silu svoju. To su zemnorodni, koji se uzdaju u telesnu snagu i misle da čovečija priroda ima dovoljno snage da izvrši ono što želi. Poslušajte i vi, koji verujete u nepouzdano bogatstvo: da biste bili izvedeni na slobodu koju ste izgubili jer vas je nadvladalo nasilje đavola, potreban vam je otkup. Đavo, koji vas je zarobio, neće vas osloboditi svog mučenja dok ne poželi da vas zameni, podstaknut na to nekim skupocenim otkupom. Zbog toga ono, što se nudi kao otkup, ne može biti iste vrste kao i porobljeni nego u velikoj meri mora prevazilaziti njihovu vrednost, kako bi đavo svojevoljno oslobodio zarobljenike. Zbog toga brat ne može da vasiskupi, jer nijedan čovek nije u stanju da ubedi đavola da od svoje vlasti oslobodi onoga, koji je jednom pao u njegovo ropstvo. Čovek ni za svoj sopstveni greh ne može da prinese Bogu žrtvu koja će Ga umilostiviti. Kako bi to onda mogao da učini za drugoga? A šta je to u ovom veku, što bi on mogao da dobije, i što bi poslužilo kao dostojna zamena za dušu, dragocenu po samoj svojoj prirodi, budući da je sazdana po obrazu Tvorca? I koji je to trud ovoga veka, koji će čoveku obezbediti dovoljnu zalihu za prelazak u budući vek? Prema tome, trebalo bi da ove reči jednostavno razumeš na sledeći način: čak i ako se pokaže da je neko veoma moćan u ovom životu i da poseduje veliki imetak, psalam ga uči da odbaci gordo mišljenje o sebi i da se ponizi pod moćnu ruku Božiju (1. Petr. 5; 6), da se ne uzda u svoju moć i da se ne hvali mnoštvom svog bogatstva. Moguće je, međutim, da se misao donekle uzdigne, i da se pod onima, koji se uzdaju u svoju silu i koji se hvale mnoštvom svog bogatstva razumeju duševne sile, jer ni sama duša nema dovoljno snage za sopstveno spasenje. Čak i kad bi se među sinovima čovečijim našao neki koji bi bio savršen, on bio opet bio ništavan, jer u sebi nema premudrost Božiju. Čak i ako je usvojio mnoštvo poznanja iz svetovne mudrosti i sabrao neko bogatstvo znanja, neka u potpunosti posluša istinu, odnosno, neka zna da je svaka ljudska duša pala pod jaram robovanja zajedničkom neprijatelju i da ju je greh odveo u ropstvo, pošto je izgubila slobodu kakvu joj je podario Tvorac. Svakom zarobljeniku je, radi oslobođenja, potrebna otkupna cena. Brat ne može da iskupi brata, niti čovek može da iskupi samoga sebe, jer je onaj, što iskupljuje drugoga, dužan da u velikoj meri prevazilazi zarobljenoga i onoga koji je već potčinjen neprijateljskoj vlasti. Čovek nema takvu vlast pred Bogom da Ga umilostivi za grešnika, jer je i sam sagrešio. Svi sagrešiše i lišeni su slave Božije, a opravdavaju se darom, blagodaću Njegovom, kroz iskupljenje koje je Hristu Isusu, Gospodu našem (Rim. 3; 23-24).
4. Neće, dakle, dati Bogu otkup za sebe, i cenu otkupa duše svoje. Ne traži od brata da te iskupi, nego od Onoga Koji te prevazilazi Svojom prirodom. Ne traži to od čoveka, nego od Bogočoveka Isusa Hrista, jedinog Koji Bogu može da ponudi otkup za sve nas, jer Njega odredi Bog da bude krvlju Svojom žrtva pomirenja kroz veru (Rim. 3; 25). Mojsej je bio brat Izrailjcima, ali nije mogao da ih iskupi. Kako bi ih i iskupio običan čovek? Prorok najpre govori potvrdno: Brat neće izbaviti, a zatim snažno dodaje u upitnom obliku: Hoće li izbaviti čovek! Mojsej nije oslobodio narod od greha. On ni za samoga sebe nije mogao da ponudi otkup kad je sagrešio. Naime, posle tolikih i takvih čudesa i znamenja koja je video, on je izgovorio reči sumnje: Slušajte, odmetnici! Hoćemo li vam iz stene izvesti vodu! Zbog toga Gospod reče Mojseju i Aaronu: Što Mi ne verovaste i ne proslaviste Me pred sinovima Izrailjevim, zato nećete odvesti zbora toga u zemlju koju sam vam dao (4. Mojs. 20; 10-12). Stoga, dakle, ne dade Bogu otkup za sebe. Šta je to toliko vredno što čovek može da pronađe i da ponudi kao otkup za svoju dušu? Našlo se, međutim, nešto što ima vrednost kao svi ljudi zajedno, pa je to i dato kao cena otkupa za naše duše. To je sveta i dragocena krv Gospoda našeg Isusa Hrista, Koju je On prolio za sve nas. Usled toga je i rečeno: Kupljeni ste skupo (1. Kor. 6; 20). Dakle, ako brat neće izbaviti, hoće li izbaviti čovek! Ako čovek ne može da nas iskupi, onda naš Iskupitelj nije čovek. Naime, iako je naš Gospod u telu živeo među nama, ne smeš zbog toga da Ga smatraš za običnog čoveka, ne priznavajući silu božanstva u Njemu. Njemu nije bilo potrebno da Bogu daje otkup za Sebe, niti da izbavlja sopstvenu dušu, jer On Greha ne učini, niti se nađe prevara u ustima Njegovim (1. Petr. 2; 22). Niko, dakle, ne može da iskupi samoga sebe, dok ne dođe Onaj, Koji će ljude vratiti iz ropstva, i to ne novcem ili darovima, kao što i piše kod Isaije (v. Isa. 52; 3), nego Svojom krvlju. Nas, koji Mu nismo braća nego smo Mu kroz svoj greh postali neprijatelji, On Koji nije običan čovek nego Bog, naziva Svojom braćom prema slobodi kakva nam je darovana, jer je rečeno: Objaviću Ime Tvoje braći svojoj (Jevr. 2; 12). Ako svoje misli okrenemo ka Njegovoj prirodi, videćemo da Onaj, Koji nas je oslobodio, nije naš brat, i da nije (običan) čovek. Ako pak obratimo pažnju na Njegovo blagodatno snishođenje ka nama, videćemo i da nas braćom naziva i da snishodi ka čovečijoj prirodi Onaj, Koji ne daje Bogu otkup za Samoga Sebe, nego Mu daje otkup za ceo svet; Njemu nije potrebno očišćenje, budući da je On Sam – očišćenje. Takav nam Prvosveštenik trebaše: svet, nezlobiv, čist, odvojen od grešnika i viši od nebesa.., Koji nema potrebe, kao oni prvosveštenici, da svaki dan prinosi žrtve, najpre za svoje grehe, a zatim i za narodne (Jevr. 7; 2627). Prorok zbog toga i kaže: I namuči se (tj. potrudi se) do veka, i živeće do kraja. Istočnik Života (Samoživot), Sila i neumorna priroda namučila se u ovom veku, kada umoran od puta seđaše tako na izvoru (Jn. 4; 6).
5. Jer neće videti propasti, kada vidi mudrace umiruće. Otac ne dopušta da Svetac Njegov vidi truljenja (Ps. 15; 10) kada budu umirali oni, što se hvale ispraznom (nemoćnom) mudrošću. Ako bi se pak ove reči razumele u vezi s pravednicima, seti se Jova koji kaže: Čovek se rađa za trud (Jov 5;7), a takođe i apostola: Potrudih se više od sviju njih (1. Kor. 15; 10) i Još više sam se trudio (2. Kor. 11; 23). Dakle, ko se potrudi (namuči) u ovom veku, živeće do kraja. Onaj pak koji živi u raskoši i u svakoj raskalašnosti, ko se usled razmaženosti oblači u skerlet i u svilu i sjajno se veseli svaki dan (Lk. 16; 19) izbegavajući da se potrudi na vrlini, nije se potrudio u ovom veku i neće živeti u budućem. Naprotiv, on će na život gledati izdaleka i mučeći se u užarenoj peći. Onaj, koji je radi vrline izdržao hiljade podviga i radi njenog zadobijanja iskušao sebe u trudu, živeće do kraja, kao i Lazar, koji se mnogo potrudio u nevoljama, slično Jovu koji se premorio u borbi s protivnikom. U Pismu je rečeno: Tamo otpočinuše premoreni (Jov 3; 17). Zbog toga Gospod premorene i obremenjene poziva na počinak (v. Mt. 11; 28). Zašto se za one, koji se trude na dobrim delima, kaže da su obremenjeni? Zato što Idući iđahu i plakahu, bacajući seme svoje; a dolazeći doći će s radošću, uzimajući rukoveti svoje (Ps. 125; 6), prepuni plodova koji su im izrasli po meri onoga što su posejali. Zbog toga se obremenjenima nazivaju oni koji, budući da su sejali sa blagoslovima, sa blagoslovima će i požnjeti (2. Kor. 9; 6) i sa večnim veseljem pripremiti sebi rukoveti duhovnih plodova. Onaj, kojeg izbavi Bog, dajući za njega otkup, potrudiće se u ovom veku, a zatim će živeti do kraja. On neće videti propasti, kada vidi mudrace umiruće. Onaj, ko je tesan i nevoljan put pretpostavio ravnom i spokojnom putu, u vreme posete Božije, kada oni što nisu poverovali rečima Božijim nego su živeli po željama svog sujetnog srca, budu odvedeni na večnu kaznu, neće videti propasti i zlopaćenja koja ne prestaju. Mudracima pak prorok naziva ili silne u lukavstvu o kojima Jeremija kaže da su mudri da zlo čine a da dobra činiti ne umeju (Jer. 4; 22) ili pak učenike kneževa ovoga veka koji su prolazni (1. Kor. 2; 6) i koji, govoreći da su mudri, poludeše (Rim. 1; 22), jer je mudrost ovoga sveta ludost pred Bogom (1. Kor. 3; 19). Budući da ova premudrost čini ljude ludima, Bog kaže da će pogubiti mudrost mudrih i razum razumnih odbaciti (1. Kor. 1; 19 i Isa. 29; 14). Zbog toga tvrdnje lažnog znanja za one, koji su uvereni u njih, služe kao uzrok smrti. Takvu smrt, dakle, neće videti niko od iskupljenih Onim, Koji je blagovoleo da ludošću propovedi spase verujuće.
6. Zajedno nerazuman i bezuman propadaju, i ostaviće tuđincima bogatstvo svoje. (12) I Grobovi njihovi kuće su im do veka, stanovi njihovi iz naraštaja u naraštaj. Nazvaše imenima svojim zemlje svoje. Psalmopojac ih je prethodno označio zajedničkom imenicom: mudraci, dok ih sada razlikuje i naziva nerazumnim i bezumnim. Očigledno je da ih mudracima naziva koristeći ime kakvim oni usled preuznošenja nazivaju same sebe. Kao što bogovima nazivaju one, koji po prirodi nisu bogovi, sledeći u tom običaju obmanute, tako i mudracima naziva nerazumne i bezumne. Moguće je, dakle, da u mislima načinimo razliku između nerazumnih i bezumnih. Nerazuman je onaj, koji je lišen razbora i nije u stanju da rasuđuje o uobičajenim i ljudskim stvarima. Tako je uobičajeno da se razboritima nazivaju oni, koji u žitejskim delima razlikuju korisno od štetnog. Zbog toga je u Evanđelju rečeno: Sinovi ovoga veka veštiji su od sinova svetlosti u svome naraštaju (Lk. 16; 8). Oni, međutim, nisu jednostavno mudriji (veštiji), nego samo u odnosu na to kako vode telesni život. Usled razboritosti u ustrojavanju svog života, nazivaju se i nepravednim upraviteljima. U tom smislu su mudre i zmije, koje sebi prave jazbine i u slučaju opasnosti na sve načine izbegavaju da ih udare u glavu. Bezumnima se nazivaju oni, koji ne poseduju ono što je za čoveka najprevashodnije, a to je poznanje Boga Oca, prihvatanje Logosa Koji u početku beše u Boga i prosvetljenje koje se dobija od Svetog Duha. Takav um imaju oni, koji zajedno sa Pavlom mogu da kažu: Mi imamo um Hristov (1. Kor. 2; 16). Uostalom, prema načinu na koji se koriste u Svetom Pismu, reči „nerazuman“ i „bezuman“ zamenjuju jedna drugu: ono bezbožnika naziva nerazumnim, govoreći: Reče nerazuman (u srpskom prevodu: bezuman) u srcu svome: nema Boga (Ps. 13; 1); i opet, ono što je štetno za život naziva se bezumnim, kako se i apostol izrazio o onima koji padaju u bezumne (lude) i pogubne želje (1. Tim. 6; 9). Na taj način, i nerazuman i bezuman (lud) streme ka zajedničkom kraju, tj. ka propasti. Međutim, neko bi mogao da kaže da je nerazuman onaj, koji živi kao neznabožac a bezuman onaj ko živi na jevrejski način, saglasno sa praznim očuvanjem zakona. Takvom bezumniku je, usled njegovog bezbožništva, Bog rekao: Bezumniče, ove noći tražiće dušu tvoju od tebe (Lk. 12; 20). Telesni Izrailj je nazvan bezumnim (ludim) kod proroka koji kaže: Jefrem je kao golub bezuman (lud); Egipat (Misir) zove, u Asiriju otide (Osija 7; 11). Budući da su se svi oni zajedno unizili usled svog neznanja mi, tuđini, postajemo naslednici njihovog bogatstva. Naše su postale zapovesti, naši su postali proroci i patrijarsi, kao i svi pravednici koji su od veka živeli. Oni, koji su propali u svom bezumlju, ostavili su nam svoje bogatstvo. Njihovi stanovi, tj. stanovi nerazumnih i bezumnih, jesu grobovi do veka. Onima, kojima su usled svakog greha životi ispunjeni mrtvim delima, prebivališta (stanovi) su grobovi do veka. Onaj, ko je usled grehopada postao mrtav, ne živi u kući nego u grobu, jer je njegova duša umrtvljena. U kući živi bezazleni i prostosrdačni Jakov, o kojem je napisano da beše čovek bezazlen i blag, i življaše u kući (1. Mojs. 25; 27). U grobovima pak žive oni koji su sveporočni, koji ne postavljaju ni temelj pokajanju za rđava dela. Oni se upodobljuju okrečenom grobu koji spolja privlači poglede, dok je iznutra pun kostiju i svake nečistote (Mt. 23; 29). Kad govori takav čovek, on ne otvara usta u slavu Božiju, nego mu je grlo grob otvoren (Ps. 5; 10). Ako neko, verujući u Hrista, ne pokazuje dela saglasna sa verom, to znači da obraća pažnju na rđava učenja i da pogrešno tumači smisao Pisma, zbog čega samome sebi seče grobnicu u kamenu.
7. Stanovi njihovi iz naraštaja u naraštaj, tj. grobovi su njihova prebivališta do veka. Objašnjavajući šta podrazumeva pod grobovima i želeći da pokaže šta govori o telima u kojima obitavaju duše umrtvljene od poroka, prorok je reči grobovi dodao: stanovi njihovi iz naraštaja u naraštaj, jer se ljudska tela uvek nazivaju stanovima. Oni nazvaše imenima svojim zemlje svoje, jer se ime bezbožnika ne upisuje u knjige živih, niti se prisajedinjuje Crkvi prvorodnih, zapisanih na nebesima. Naprotiv, njihova imena ostaju na zemlji, jer su ovaj prolazni i kratkotrajni život pretpostavili večnim naseljima. Zar ne vidiš da neki u gradovima podižu trgove (agore) i vežbaonice (gimnasije), da podižu zidine i postavljaju vodovode, i da se ovim zemnim zdanjima daju njihova imena? Neki su, opet, položivši žigove sa svojim imenom na čopore konja, zamislili da se na taj način i nakon njihovog života dugo sačuva sećanje na njih.
Da bi i u samom grobu pokazali svoju razmetljivost, neki su i na grobnice urezali svoja imena. To su oni koji mudruju na zemni način. Smatraju da su ovdašnja slava i ljudsko sećanje nešto što je dovoljno za njihovo blaženstvo. Ako vidiš da se neki gorde lažnim znanjem, da su se pridružili sledbenicima nedoličnih učenja i da se, umesto imenom hrišćanina, nazivaju po imenu nekog jeresijarha, Markiona, Valentina ili nekoga od onih što su se sad pojavili, znaj da i takvi nazvaše imenima svojim zemlje svoje, prisajedinivši se propadljivim i potpuno zemnim ljudima.
8. I čovek u časti budući ne razumede, izjednači se sa stokom nerazumnom i postade joj sličan. (14) Ovaj je put njihov sablazan njima, i posle toga hvaliće se ustima svojim. Velika je stvar čovek, i dragocen je čovek milostiv (Priče Sol. 20; 6 – prema Septuaginti), jer se njegova dragocenost sadrži u samom telesnom ustrojstvu. Šta je još na zemlji stvoreno po obrazu Tvorca? Kome je drugom dato načalstvo (starešinstvo) i vlast nad svim životinjama koje su u moru, u vazduhu i na zemlji? On ne zaostaje mnogo za angelskim činom, iako je sjedinjen sa zemnim telom. Mada je Bog čoveka stvorio od zemlje (v. 1. Mojs. 2; 7), a sluge Cvoje čini plamenim ognjem (Jevr. 1; 7), i čovek ima sposobnost da razume i da pozna svog Tvorca i Sazdatelja, jer mu je On dunuo u lice, tj. položio je u čoveka nešto od Svoje sopstvene blagodati, kako bi čovek na osnovu podobnog (ομοιον) poznao podobno (slično). Nalazeći se u tako velikoj časti samim tim što je stvoren po obrazu Tvorca, on je počastvovan više nego nebo, više nego sunce ili mnoštvo zvezda. Koje se to nebo naziva obrazom višnjeg Boga? Kakav obraz Tvorca imaju u sebi sunce, mesec ili zvezde? Njima su data neživa (bezdušna, grč. άψυχα) i veštastvena, iako prozirna tela. Oni nemaju niti razum niti svojevoljno kretanje, niti samovlasnu slobodu. Naprotiv, oni su sluge odgovarajuće nužnosti, prema kojoj se neprekidno kreću oko jednog istog. Čovek, koji je po časti iznad svega toga, nije to razumeo. Prestao je da podražava Tvorca i da se upodobljuje Sazdatelju, budući da je postao rob telesnih strasti i izjednačio se sa stokom nerazumnom, i postao joj sličan. Ponekad su kao tovni konji, i svaki rže za ženom bližnjega svoga, ponekad se kao grabljivi vukovi bacaju na tuđe (Jezek. 22; 27), a ponekad se, postavljajući zamke protiv brata, po lukavstvu upodobljuju lisicama (Jezek. 13; 4). Uistinu je prekomerno bezumlje i životinjska beslovesnost ako onaj, koji je stvoren po obrazu Tvorca, neće da pozna svoje prvobitno ustrojstvo, niti hoće da razume vasceli Božiji domostroj o sebi i da na osnovu njega pozna i svoje sopstveno dostojanstvo. On, naprotiv, sve to zaboravlja i, odbacivši obraz Nebeskog, prihvata obraz zemnog. Da ne bi živeo u grehu, njega radi Logos postade telo i nastani se među nama (Jn. 1; 14), u toj meri projavivši smirenje da je bio poslušan do smrti, i to do smrti na krstu (Filiplj. 2; 8). Ako si zaboravio svoje prvobitno dostojanstvo, predstavu o tom dostojanstvu stvori na osnovu otkupa koji je za tebe dat. Pogledaj šta je dato u zamenu za tebe, i poznaj koliko si vredan. Kupljen si dragocenom krvlju Hristovom, i ne budi više rob greha. Poznaj svoju vrednost, da se ne bi upodobljavao beslovesnim zverima. Ovaj je put njihov sablazan njima. Naš Domostrojitelj, Bog, zaustavlja nas na putu poroka, postavljajući nam smetnje i prepreke da bismo ustima svojim hvalili, verujući srcem za pravednost a ustima ispovedajući za spasenje (Rim. 10; 10). Pavle je progonio i pustošio Crkvu Hristovu, nastavljajući da ide putem zla; međutim, nakon toga je ustima svojim hvalio, oglašavajući u sinagogama (zbornicama, zborištima) da ovaj jeste Hristos (Dela ap. 17; 3). 9. Kao ovce stavljeni su u ad, smrt će ih napasati. Ljudi, koji su se upodobili životinjama i koji su se pridružili stoci nerazumnoj, slični su ovcama koji nemaju ni razuma ni snage da se zaštite. Onaj koji ih je ugrabio bio je neprijatelj, i on ih je bacio u svoj sopstveni tor, predavši ih smrti da ih napasa. Smrt je napasala ljude počev od Adama, pa i u vreme zakona Mojsejevog, sve dok nije došao istiniti Pastir, Koji je Svoju dušu položio za ovce. Nakon što ih je savaskrsao sa Sobom, izveo ih je iz adske tamnice u jutro vaskrsenja i predao ih pravednima, tj. svetim apostolima, da ih napasaju. I ujutro će pravedni vladati njima. Svakome od vernih dodeljen je angeo, dostojan da gleda Oca Nebeskog. Ovi pravedni na taj način vladaju nad njima, koji su oslobođeni najtežeg ropstva, i vladaju nad onima koji su dočekali jutro, tj. dolazak Istoka svetlosti. Razmotri vezu koja postoji među izrekama upotrebljenim u Pismu: I čovek u časti budući ne razumede, i izjednači se sa stokom nerazumnom. Onaj, koji je po svom ustrojstvu udostojen časti, ali usled greha što živi u njemu nije poznao samoga sebe, izjednačio se sa stokom nerazumnom. Kad se otuđio od Logosa Božijeg i postao beslovesan, neprijatelj ga je ugrabio kao ovcu bez pastira, a zatim bacio u ad i prepustio smrti da ga napasa. Zbog toga onaj, koji je izbavljen iz ada i oslobođen od lukavog pastira kaže: Gospod me napasa (Ps. 22; 1). Ne napasa ga više smrt, nego život, ne pad nego vaskrsenje, i ne laž nego istina. I pomoć njihova ovetšaće u adu.
Prorok ovo govori o smrti, jer pred Hristom, Koji je pobedio onog što je imao moć smrti, ona više ni na koji način nije mogla da zadrži one koje je napasala, pošto su svi ti načini ovetšali i postali nemoćni. Tada će se pokazati da je ništavna pomoć ljudi prelešćenog uma, koji se preuznose svojim bogatstvom, slavom ili vlašću. U adu će ovetšatp kad se pokaže njihova nemoć. Prorok možda govori i o tome da će se pomoć pravednih, koje je Gospod iskupio, rasprostirati do ada, jer oni ne dobiše obećanje, zato što je Bog nešto bolje predvideo za nas, da oni koji su nam prethodili ne bi bez nas dostigli savršenstvo (Jevr. 11; 39-40). (16) Ali će Bog izbaviti dušu moju iz ruke adove, kada me prihvati. Ovde jasno prorokuje o Gospodnjem silasku u ad, kada je zajedno sa drugim dušama Gospod izbavio dušu proroka, da ne bi ostala u adu.
10. Ne boj se kad se čovek razbogati i kad se umnoži slava doma njegovog. Ne boj se, kaže prorok, kad se čovek razbogati. I ova propoved je neophodna žiteljima vaseljene, zemnorodnima i sinovima čovečijim, zajedno bogatima i siromašnima. Ne boj se kad se razbogati čovek. Ne boj se, kaže prorok, kad vidiš da je nepravedan bogat a pravedan siromašan. Neka te ne pomućuje misao da ne postoji promisao Božiji, koji nadzire čovečija dela, ili da se on, čak i ako postoji, ne rasprostire i do zemlje, da bi pronicao i u naša dela. Možda razmišljaš na sledeći način: ako bi promisao svakome dodelio što je njemu svojstveno, onda bi bogati bili pravedni, koji bi znali kako da iskoriste to bogatstvo, dok bi poročni, koji svoje bogatstvo pretvaraju u oruđe svoje poročnosti, bili siromašni. Budući da je među narodima i zemnorodnima mnogo onih koji razmišljaju na ovaj način i iz prividne nejednakosti u raspodeli žitejskih dobara zaključuju da je svet ostavljen bez promisla Božijeg, psalam im upućuje ove reči, umirujući neuko talasanje njihovih misli, kao što ih je i na početku prizvao na slušanje. Možda se prorok ovde obraća i samom siromahu, govoreći: Ne boj se kad se razbogati čovek. Naime, siromasima je potrebna posebna uteha, da se ne bi plašili moćnih. Kada umre bogati, kaže prorok, on nema nikakve koristi od bogatstva, jer ne može da ga ponese sa sobom. Od naslađivanja bogatstvom on je imao jednu jedinu korist, a to je da su u ovom životu laskavci blaženom nazivali njegovu dušu. Kada umre, kaže prorok, neće uzeti (sa sobom) sve to izobilje. Jedva da će uzeti i odeću za pokrivanje svoje sramote, pa će i nju dobiti tek ako to bude po volji slugama koje će ga pripremati za pogreb. Srećan je ukoliko kao svoj udeo dobije malo zemlje, koji će mu iz sažaljenja dodeliti oni što ga sahranjuju, i ako to učine usled poštovanja prema zajedničkoj ljudskoj prirodi, ne prinoseći njemu dar nego ukazujući počast čovečijoj prirodi. Ne budi malodušan gledajući na sadašnje, nego iščekuj onaj blaženi i beskonačni život. Tada ćeš videti da pravedniku i siromaštvo, i sramoćenje, i lišavanje naslade, služe kao dobro. Ne smućuj se kad vidiš da su sada prividna dobra tobože nepravedno raspodeljena, jer ćeš čuti da je bogatome rečeno: Ti si primio dobra svoja u životu svome, a siromašnom da je on u ovom životu primio svoja zla (v. Lk. 16; 25). Stoga je pravedno što će se jedan utešiti, dok će drugi stradati. (19) Hvaliće Te tek kad mu dobra učiniš. Prorok ovo govori o zemnom čoveku, koji za dobra smatra jedino preimućstva ovog života – bogatstvo, zdravlje i moć. Takav čovek će hvaliti Boga tek kad mu učini dobro, dok će u nevoljama izgovarati svaku hulu. Napustivši siromaha, prorok se sada obraća Bogu. Optužujući bogatstvo, on, između ostalog, kaže i to da bogati blagodare Bogu samo onda kad su srećni, dok u nepovoljnim okolnostima ne bivaju zahvalni. Na sličan način i đavo optužuje Jova, govoreći da Jov ne poštuje Boga uzalud (v. Jov 1; 9), jer je za svoju pobožnost nagrađen bogatstvom i sl. Da bi pokazao njegovu vrlinu, Bog ga je lišio svega što je imao, da bi se u tome projavila blagodarnost koju ovaj čovek pokazuje Bogu.
11. Otići će do roda otaca svojih. Mislim da ovo govori o grešniku, koji je Boga poznao onoliko, koliko su mu to predali običaji njegovih otaca, dok snagom sopstvenog mišljenja ništa nije zadobio niti je prisajedinio svom poznanju istine. Ti se, Bože, govori prorok, toliko približavaš njegovom umu, i on o Tebi ima takvu predstavu, kakvu je imao i rod otaca njegovih. Prorok i ovde izobražava nedelanje razuma, privezanost za zemno i teloljublje čoveka ogrezlog u bogatstvo i raskoš, čiji je um preplavljen žitejskim brigama. On zbog toga do veka neće videti svetlost. Naime, onaj koji se poverio rukovođenju slepih učitelja, samoga je sebe lišio naslađivanja svetlošću. Reči: Otići će do roda otaca svojih imaju i drugi smisao, odnosno, Ti ne kažnjavaš samo one, koji se predaju poročnom životu i učenjima koja su, makar bila i od predaka, tuđa blagočešću. Naprotiv, Ti kažnjavaš i one, koji su bili vinovnici izopačenih učenja. Takvo je značenje onoga što je rečeno: Otići će do roda otaca svojih. Naime, nije kriv samo onaj, koji ima pogrešne pojmove o Bogu, nego i onaj, koji je doveo druge do takve pogibelji. Takvi su oni, što su nasledili greh svojih predaka i utvrdili ga u sebi običajem, zbog čega je postao neizbrisiv. Do veka neće videti svetlost, jer bivaju odvedeni u tamu najkrajnju; tamo će biti plač i škrgut zuba (Mt. 8; 12). Tome su izloženi prema pravednom sudu Božijem, jer su u ovom životu zbog svojih rđavih dela nenavideli svetlost.
Čoveku časti budući ne razumede, izjednači se sa stokom nerazumnom i postade joj sličan. To je glas onoga koji jadikuje. Čovek je umanjen zamalo od angela (Ps. 8; 6), zbog čega Solomon i kaže: Velika je stvar čovek, i dragocen je čovek milostiv (Priče Sol. 20; 6prema Septuaginti), onaj čovek koji se, budući da nije poznao svoje dostojanstvo, pokorio telesnim strastima, izjednačio sa stokom nerazumnom i postao joj sličan!
 


 
NAPOMENE:

  1. Postoje neki filozofi koji smatraju da je naslada najuzvišenije dobro. Takvi su bili kirinejci i epikurejci, i sv. Vasilije ih naziva „skotopodobnima“, odnosno sličnim životinjama, jer ne vide ništa izvan materije, prim. izd.
Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *