Беседе

Свети ЈОВАН Шангајски и Санфранциски

 

мошти св. Јована (Сан Франциско)

У ПОЧЕТКУ БЕШЕ РЕЧ, И РЕЧ БЕШЕ У БОГА, И РЕЧ БЕШЕ БОГ

БОГ ЈЕ ОГАЊ

ЦРКВА ЈЕ ТЕЛО ХРИСТОВО

ЗА ШТА СЕ ХРИСТОС МОЛИО У ГЕТСИМАНСКОМ ВРТУ?

ЗБОГ ЧЕГА ЈЕ БИО ПОМИЛОВАН РАЗБОЈНИК РАЗБОРИТИ?

ДОЂИТЕ, ЉУДИ, ТРИИПОСТАСНОМ БОЖАНСТВУ ПОКЛОНИМО СЕ

БЕСЕДА О ДВЕ ГОЗБЕ

О ТАЛАНТИМА И ИКОНОПИСУ

ЗАШТО СЕ С МОЛИТВАМА ЖИВОТВОРНОМ КРСТУ ЗДРУЖУЈУ МОЛИТВЕ ЗА ЦАРЕВЕ

ХОЋЕ ЛИ ОЖИВЕТИ КОСТИ ЉУДСКЕ?

ЧЕКАМ ВАСКРСЕЊЕ МРТВИХ И ЖИВОТ БУДУЋЕГ ВЕКА

 


 

У ПОЧЕТКУ БЕШЕ РЕЧ, И РЕЧ БЕШЕ У БОГА, И РЕЧ БЕШЕ БОГ

На Литургији на дан Светлога Васкрса чита се почетак Јеванђеља по Јовану о Божанској Речи. Када све испуњава Светлост Васкрсења Христовог и небеса се сједињују са земљом у слављењу Победника над смрћу, Јеванђеље нам саопштава ко је Он: “У почетку (по старом преводу – од искона) бјеше Ријеч. ”
О Речи се говорило још у Старом Завету: “Ријечју Господњом небеса се створише, и Духом уста Његовијех сва војска њихова” (Пс. 33, 6), “Посла Ријеч Своју и исцијели их” (Пс. 106, 20). Посебно живописно и упечатљиво о моћном деловању Ријечи Божије је речено у књизи Премудрости Соломонове.
Па ипак, старозаветни људи су под Речју Божијом подразумевали само пројављивање воље и деловања Божијег. А сада Јован доноси благу вест да Реч Божија јесте Сам Син Божији Јединородни, Друго Лице Свете Тројице.
Зашто се Син Божији исто тако назива Речју?
Зато што кроз Њега Отац изражава Своју вољу.
Реч Божија није оно што је реч људска. Човек речју изражава своје мисли и жеље. Али реч коју човек каже утишава се и ишчезава. Жеља која се њоме изражава понекад се испуњава, а често остаје неиспуњена.
Реч Божија вечна је и свемогућа. Она је увек у Богу. Реч људска јест снага која му служи. Реч Божија јесте Друго Лице Свете Тројице. Она је Сама Бог.
Бог Реч јесте Син Божији и воли Оца и све добровољно твори по вољи Његовој. Прецизније – они имају исту вољу.
Бог Отац воли Сина Свога и све ствара кроз Њега. Ништа Отац не начини независно од Сина. “Све кроз њега постаде. ” Све је кроз Њега почело да постоји и без Њега ништа не дође у постојање, што постоји: “Све кроз Њега постаде, и без Њега ништа не постаде што је постало” (Јн. 1, 3). (Као што је речено у 2. члану Символа Вере. ) Када се у књизи Постања каже да приликом стварања света Бог “рече нека буде свјетлост, рече нека буде сухо /земља/”, онда то значи да је Бог пожелео да створи светлост, земљу и остало, и да је Реч, Син Његов, то извршила.
Реч Божија даје живот. Он је извор живота: “У Њему бјеше живот и живот бјеше свјетлост људима. ”
Реч Божија јесте Светлост, кроз Њега се објављује Бог Отац и саопштава Своју божанску вољу: “Бјеше свјетлост истинита која обасјава свакога човјека који долази на свијет” (Јн. 1, 9).
Ову Светлост не може да сакрије никаква тама: “И свјетлост свијетли у тами и тама је не обузе. ”
Мрак греха је завладао човечанством после првородног греха, али није могао да сакрије Божанску Светлост.
У складу са вољом Очевом, Син Божији је освештао свет, сишавши на земљу и оваплотивши се. “И Ријеч постаде тело и настани се међу нама” (Јн. 1, 14).
Од Бога бејаше послат Јован Претеча да Му припреми пут у срца људска. Он је проповедао о Христу и позивао да се верује у Њега, јер је Он Син Божији.
Давно пре тога преко Мојсија је био дат Закон. Али Закон, ограничавајући зло, није могао да спасе људе. Извршавајући Закон на спољашњи начин, људи су остали пуни зла у себи. Зато свет није препознао Свога Творца што је дошао на земљу, Сина Божијег: “У свијету бјеше, и свијет кроз њега постаде, и свијет га не позна; својима дође и своји га не примише” (Јн. 10-11). Поштоваоци Закона нису прихватили Реч оваплоћену, јер им неподношљива беше Светлост Његова.
Али Извор Живота, Кога они смрти предадоше, сишавши у ад уништи га, таму растера Својом Божанском Светлошћу.
Васкрснувши из мртвих, Христос отвори двери Царства Славе Своје свима који у Њега верују. Они који повероваше у оваплоћеног Сина Божијег примише Га у душу своју и срцем постају деца Божија. Благодат Божија духовно их препорађа, улазећи у њих и дајући снагу да љубе Истину и творе вољу Господњу. “А онима који Га примише даде власт да буду чеда Божија, онима који вјерују у Име Његово” (Јн. 12).
Они које благодат препороди, ако до краја земног живота у њој остану и наставе да иду путем што га показа Христос, Светлост истинска, постају достојни да приме од Њега нови дар: они ће вечно задовољство имати у Царству Оца Небеског посматрајући Славу Сина Његовог Јединородног, Славу која превазилази све на свету, и осећаће при томе радост и блаженство неописиво.
Иста вечита Реч Божија, која створи свет, спасе и препороди за нови, радосни живот род људски својим Оваплоћењем и Васкрсењем.
Светло Васкрсење је победа Бога Речи, дан победе његове над паклом и смрћу, почетак живота новог и весеља вечног, што нам их поклони.
Речи сабеспочетној Оцу и Духу, од Дјеве рођеној ради спасења нашег, запојмо, верни, и поклонимо се, јер нас удостоји да се у плоти на Крст узнесе, и смрт поднесе, и да умрле васкрсне славним Својим Васкрсењем.
Јединородни Сине и Речи Божија, Који си бесмртан, смрћу смрт победио, Један јеси од Свете Тројице, по слави раван Оцу и Светоме Духу, спаси нас.

БОГ ЈЕ ОГАЊ

Бог је свепрождирући огањ. Када се предмет примакне ватри, он се мења: или изгори, или се окали.
Тако човек, приближавајући се Богу или пропада или се спасава.
Огањ је увек огањ. Али у додиру са њим настаје и пепео, и челик, у зависности од тога шта га додирује.
Тако се догађа и са човеком и све зависи од тога шта ће он донети до Божанског огња – у каквом стању ће он приступити Богу. Ако се понаша попут гвожђа, онда ће снага гвожђа постати челична. Ако се растопи до крхкости сламе – изгореће.
Сваки човек ће, пре или касније, неминовно приступити Богу и тешко њему ако се не припреми за тај сусрет.
Толстој се непажљиво, самоуверено приближио Богу, а не у страху Божијем, причестио се недостојно и постао је отпадник од Бога.
Наступиће тренутак када ћемо доћи у додир са силом Божијом, желели ми то или не.
Лопата је у руци Божијој. Лопатом се развејава зрно и слама, и ову последњу носи ветар, а зрно пада пред ноге Домаћина и прикупљају га у житницу, а слама се оставља или спаљује.
Неминован је сусрет са Господом и треба се спремати за тај сусрет.
Греси наши – то је слама која ће изгорети приликом тог сусрета. Треба сами унапред да о себи судимо и да се сами, припремајући се за тај сусрет, одвојимо од сламе, да спалимо сламу грехова покајањем.
Или ће само они бити спаљени или ће заједно са њима изгорети и сам човек, који се препусти греху.
Потребно је знати за Страшни Суд и односити се према томе дану и догађају како следује. Треба очистити душу своју, треба се молити.
Према том догађају се треба односити јасно и свесно, а не као животиња, која окреће главу да не би видела опасност.

ЦРКВА ЈЕ ТЕЛО ХРИСТОВО

“И Он (Христос) је глава тијела Цркве” (Кол. 1, 18) “која је тијело његово, пуноћа Онога који све испуњава у свему” (Ефес. 1, 23).
Више пута у Светом Писму Црква се назива Телом Христовим. “Сада се радујем својим страдањима за вас… за тијело његово, које је Црква” (Кол. 1, 24), пише о себи апостол Павле.
Апостоли, пророци, јеванђелисти, пастири и учитељи, каже управо он, дати су од Христа “за дјело служења, за сазидање тијела Христова”(Ефес. 4:11-12).
У исто време у Тело и Крв Христову преображавају се хлеб и вино кроз Божанску Литургију и верници се њима причешћују. Тако је одредио Сам Христос, који је причестио Своје апостоле на Тајној Вечери уз речи “узмите, једите, ово је тијело моје; пијте из ње сви, јер ово је крв моја Новога завјета” (Мат. 26, 26-28).
А како истовремено Тело Христово јесу и Црква и Свете Тајне?
Верници су и сами удови Тела Христовог – Цркве и причешћују се Телом Христовим кроз Свете Тајне?
И у једној и у другој ситуацији назив “Тело Христово” не користи се у преносном, него у најдословнијем значењу ове речи. Ми верујемо да Свете Тајне, задржавајући облик хлеба и вина, јесу истинско Тело и истинска Крв Христова. Исто тако верујемо и исповедамо да је Христос Син Бога ЖивоГа, дошавши у свет да спасе грешне, постао прави човек и да је плот Његова, коју прими од Дјеве Марије, била права људска плот; да је телом и душом Христос био истински човек, у свему сличан осталима, осим греха, остајући у исто време истински Бог. Божанска природа се није умањила и изменила код Сина Божијег приликом Његовог оваплоћења, као што се тада није изменила ни људска природа, него је у потпуности задржала све своје људске особине.
Непроменљиво и несливено, заувек, “неодвојиво и неразлучиво” сјединили су се у Једној Личности Господа Исуса Христа Божанство и човечанство.
Очовечио се Син Божији да би људе учинио причасницима Божанске природе (2. Пет. 1, 4), да би човека који паде у грех и смрт ослободио од њих и учинио бесмртним.
Сједињујући се са Христом, ми прихватамо Божанску благодат, која даје људској природи снагу за победу над грехом и смрћу. Господ Исус Христос је Својим учењем показао људима пут победе над грехом и даровао им живот вечни, чинећи их, Васкрсењем Својим, учесницима вечног Царства Његовог. Да би прихватили од Њега ту божанску благодат, неопходан је најприснији однос са Њим. Привлачећи све Себи Божанском љубављу и сједињујући их са Собом, Господ међусобно сједини оне који га заволеше и који му приђоше, сјединивши их у Јединствену Цркву.
Црква је јединство у Христу, најтешње сједињавање са Христом свих који искрено верују у Њега и воле Га и сједињавање свих њих кроз Христа.
Црква је сачињена од њеног земаљског и небеског дела.
Син Божији је дошао на земљу и оваплотио се да би узнео човека на небо, поново га учинио становником раја, вративши му првобитно стање безгрешности и чистоте, и сјединио га са Собом.
То се дешава деловањем благодати Божије, која се даје кроз Цркву, али захтева и напор самог човека. Бог спасава Своју палу творевину Својом љубављу према Њој, али је неопходна и љубав човека према Своме Творцу, без које се он не може спасити. Тежећи Богу и придружујући му се својом смерном љубављу, људска душа добија снагу која је очишћава од грехова и ојачава за борбу против греха до потпуне победе.
У тој борби учествује и тело, које је сада пребивалиште и оруђе греха, али је предодређено да буде оруђе истине и сасуд светости.
Бог је створио човека удахнувши богоподобни дах у одуховљено тело које Он најпре начини од земље. Тело је требало да буде оруђе Богу послушног духа. Кроз њега дух људски себе пројављује у материјалном свету. Дух преко тела и његових појединих делова показује своје особине и квалитете, које му је Бог дао, као Својој слици, због чега и тело, као пројављивање слике Божије јесте и назива се “по лику Божијем створена наша лепота” (стихира на опелу).
Када су првостворени људи духом отпали од Свога Творца, тело, које је до тада покорно духу преко душе примало његове заповести, престало је да му се потчињава и настојало је да господари над њим. Уместо Закона Божијег у човеку је почео да влада закон плоти.
Грех, који је одсекао човека од извора живота – Бога, расцепио је исто тако и самог човека. Нарушено је јединство његовог духа, душе и тела, смрт је ушла у њега. Душа, која се није напајала соковима живота, није могла да их преноси телу. Тело је постало пропадљиво, патња је постала усуд духа.
Христос је дошао на земљу да поново васпостави икону (човека, прим. прир.) и да му врати јединство са Оним, Чија је он слика. Сједињујући га са Собом, Бог обнавља човека у првобитној доброти/красоти, у свој њеној пуноти.
Пружајући благодат и освећење духу, Христос исто тако очишћује, ојачава, исцељује и освећује душу и тело.
“А ко се сједини са Господом, један је дух с Њиме” (1. Кор. 6, 17).
А тело човека који се сјединио са Господом треба да буде оруђе Господње, да служи испуњавању Његове воље и да постане део Тела Христовог.
За потпуно освећење човека тело слуге Господњег мора се сјединити са Телом Христовим и то се догађа у Тајни Светог Причешћа. Истинско Тело и истинска Крв Христова које примамо постају део великога Тела Христовог.
Наравно, за јединство са Христом није довољно само сједињавање нашег тела са Телом Христовим. Кушање Тела Христовог постаје благотворно када духом тежимо Њему и сједињујемо се са Њим. Прихватање Тела Христовог, уз окретање духовно од Њега, налик је на приступање Христу оних који су Га тукли, и вређали и распели. Њихово приступање Христу не послужи им на спасење и исцелење, него на осуду.
А они који се причешћују са страхом Божијим, љубављу и спремношћу да се жртвују ради служења Њему, тесно се сједињују са Њим и постају оруђе Његове Божанске воље.
“Који једе моје тијело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему”, рече Господ (Јн. 6, 56).
Сједињујући се са Васкрслим Господом и кроз Њега са читавом Вечнопостојећом Тројицом, човек из Ње црпе снагу за вечни живот и сам постаје бесмртан.
“Као што мене посла живи Отац, и као што Ја живим због Оца, и онај који једе мене и он ће живјети због Мене” (Јн. 6, 57).
Сви који верују у Христа и са Њим се сједињују предавањем Њему и прихватањем Благодати Божије заједно чине Цркву Христову, чија је Глава Сам Христос, а они који у Њу ступају су Њени удови.
Христос, невидљив за телесно око, пројављује Себе на земљи очигледно кроз Своју Цркву, као што невидљиви дух људски пројављује себе кроз тело. Црква јесте Тело Христово, како због тога што су делови њени сједињени са Христом кроз Његове Божанске Тајне, тако и због тога што кроз Њу Христос делује у свету.
Ми се причешћујемо Телом и Крвљу Христовим (у Светим Тајнама), да бисмо сами били удови Тела Христовог (Цркве).
То се не догађа одмах. Потпуно пребивање у Цркви већ је стање победе над грехом и савршеног очишћења од њега. Све грешно у одређеној мери нас удаљује из Цркве и од Цркве; ето зашто се над сваким који се каје у молитви приликом исповести изговара “измири, присаједини га светој Твојој Цркви”. Хришћанин се кроз покајање очишћује, најтешње се повезује са Христом у причешћивању Светим Тајнама, али потом га опет попада прашина греха и удаљава га од Христа и Цркве, због чега су поново потребни покајање и причешћивање.
Све док се не оконча човеков живот земни, до самог изласка душе из тела, наставља се у њему борба између греха и истине. Ма колико узвишено, духовно или морално стање неко постигао, могуће је да постепено или пак, нагло, дубоко пропадне у бездан греха. Зато је свакоме неопходно причешћивање Светим Телом и Крвљу Христовом, које ојачава наше општење са Њим и орошава живоносним струјама Благодати Светога Духа, који теку по Телу Цркве. Колико је важно причешћивање Светим Тајнама показује житије преподобног Онуфрија Великог, коме су, као и другима испосницима који су пребивали у тој пустињи, анђели доносили Свето Причешће; преподобне Марије Египатске, чија је последња жеља, после много година испосничког живота, била да прими Свете Тајне; преподобног Саватија Соловјецког и мноштва других. Па не рече узалуд Господ: “Заиста, заиста вам кажем, ако не једете тијело Сина Човјечијега и не пијете крви Његове, немате живота у себи” (Јн. 6, 53).
Причешћивање Телом и Крвљу Христовом је примање у себе васкрслог Христа, победника над смрћу, Који дарује, онима који су са Њим, победу над грехом и смрћу.
Чувајући у себи благодатни дар Причешћа, имамо залог и зачетак вечног блаженог живота душе и тела.
До самог “Дана Христовог”, Његовог другог доласка и Суда читавом свету, настављаће се борба греха са истином, како у сваком појединцу, тако и у читавом човечанству.
Црква земаљска окупља све који се препородише кроз Крштење, који понеше крст борбе против греха и кренуше за оним што утемељи подвиг те борбе – Христом. Божанска Евхаристија, приношење бескрвне жртве и причешће њоме, освећује и ојачава њене учеснике, чини оне који кушају Тело и Крв Христову истинским удовима Тела Његове Цркве. Али тек у смрти човек се одређује, да ли је остао заиста део Тела Христовог до свога последњег уздаха или је пак у њему тријумфовао грех и прогнао благодат коју доби у Светим Тајнама и која га је повезивала са Христом.
Који се упокоји у благодати као члан Цркве земаљске, из земаљске Цркве прелази у небеску, а онај који отпадне од земаљске неће ући у небеску, јер земни део Цркве је пут у небеску.
Што се више човек налази под деловањем благодати Причешћа и што је тешње сједињен са Христом, то ће више уживати у општењу са Христом и у Његовом будућем Царству.
А пошто грех у људској души наставља да делује до смрти и човеково тело је изложено његовим последицама, носећи у себи семена болести и смрти, од којих ће се ослободити тек када се распадне по упокојењу човека и обнови се већ као слободно од њих у Општем васкрсењу. А који се сједини духом и телом са Христом у овоме животу, духом и телом биће са Њим и у животу који ће доћи. Благодатни зраци Животворних Тајни Тела и Крви Христове извор су наше вечне радости у општењу са Христом Васкрслим и осведочењу о Слави Његовој.
Управо те последице греха, који још није коначно прогнан из рода људског, делују не само у појединцима него се кроз њих пројављују и у земаљској активности читавих делова Цркве. Стално се појављују јереси, расколи, несугласице, које одвајају део верника. Неразумевање између помесних цркава или њихових делова од давнина је бринуло Цркву и стално се у богослужењу чују молитве да се оно прекине.
“Молимо Црквама једномислије”, “Црквама јединство” (васкр. канон Тројич. гл. 8), “Заустави раздоре у Цркви” (служба Арханђел. 8. новембра, 26. марта, 13. јула) и сличне молитве током векова упућује Православна Црква. Чак у Велику Суботу, пред плаштаницом, Црква позива: “Пренепорочна Чиста Дјево, која Живот роди, обуздај саблазни црквене и мир донеси као блага” (крај 2. статије).
Тек кад се Христос појави на облацима, погажен ће бити кушач и нестаће све саблазни и искушења.
Тада ће се завршити борба између добра и зла, између живота и смрти, и Црква земаљска ће се улити у Цркву победоносну, у којој ће “бити Бог све у свему” (1. Кор. 15, 28).
У будућем Царству Христовом више неће бити потребе за причешћивањем Телом и Крвљу Христовом, јер ће сви који су достојни бити у најблискијем општењу са Њим и наслађиваће се светлошћу вечитом Животворне Тројице, осећајући блаженство које се не може речима исказати нити схватити нашим слабим умом. Зато се после причешћивања Светим Тајнама Христовим иза Литургије, у олтару увек упућује молитва, која се пева у васкршње дане: “О, Пасхо велика и најсветија, Христе! О, Мудрости и Речи Божија и Сило! Удостој нас да се још присније причешћујемо Тобом у невечерњем дану Царства Твога. ”

ЗАШТО СЕ ХРИСТОС МОЛИО У ГЕТСИМАНСКОМ ВРТУ?

Господ, обавивши са Својим Ученицима Тајну Вечеру и давши им Своје поуке, пошао с њима на Маслинову Гору (Мт. 26, 30, Мк. 14, 26, Лк. 22, 39). Путем је Он наставио да казује Своје последње поуке, након којих Се обратио Небеском Оцу с молитвом за Своје ученике и за оне који поверују речи њиховој (Јн. 17).
Прешавши Кедронски поток, Господ је са ученицима ушао у Гетсимански врт, где Се и пре с њима састајао (Мт. 26, 36, Мк. 14, 32, Јн. 18, 1-2). Овде је Он оставио Своје ученике, осим Петра, Јакова и Јована, рекавши им да седну, док Он оде да Се помоли. А Сам је са Петром, Јаковом и Јованом отишао мало даље. Хтео је да Се што више усами, знајући све што се мора збити, Он је почео да Се жалости, ужасава и тугује (Мт. 26, 37, Мк. 24, 27) и рекао је онима који су били с Њим: “Жалосна је душа Моја до смрти, останите овдје и бдите са Мном”. И отишавши мало даље, пао је лицем Својим на земљу и молио Се.
Двапут је Господ прекидао Своју молитву – долазио је Петру и синовима Заведејевим. Авај! Они су били ту, али нису бдили сан их је савладао. Залуд их Божанствени Учитељ убеђивао да бдију и моле се, да не падну у напаст. “Дух је срчан, али је тело слабо” (Мт. 26, 41; Мк. 14, 38). Ученици би опет заспaли, чим би Спаситељ одлазио од њих да би наставио Своју молитву, која се окончала тек онда кад се приближио час предавања Сина Човечијег у руке грешника. Молитвена напрегнутост Исусова достигла је највиши степен облио Га је крвави зној који је капао на земљу (Лк. 22, 44).
За шта се тако пламено молио Исус? За шта је молио Оца, три пута падајући лицем Својим на земљу – “Ава Оче Мој, све је могуће Теби, пренеси чашу ову мимо Мене, али опет не како Ја хоћу него како Ти, не Моја воља да буде, него Твоја. – Оче Мој, а ако не може да ме мимоиђе ова чаша да је не пијем, нека буде воља Твоја”.
Господ Исус Христос био је Богочовек. Божанска и људска природа, не сливши се и не изменивши се, “нераздељиво и неразлучно” (догмат Халкидонског сабора) сјединили су се у Њему у једној Личности. У складу с две природе, Господ је имао и две воље. Као Бог, Господ Исус Христос је био једносуштан Богу Оцу и имао је са Њим и са Светим Духом једну вољу. Али као савршени човек, који се састоји од душе и тела, Господ је имао и људска осећања и вољу. Људска воља Његова у потпуности се потчињавала Божанској. Господ је потчинио своју човечанску вољу Божанској – хтео је једино да испуни вољу свог Небеског Оца (Јн. 5, 30), духовна Му је храна била – да твори вољу Онога који Га је послао и да изврши дело Његово (Јн. 4, 34). А требало је обавити дело ни са чим неупоредиво, пред којим ће задрхтати чак и безосећајна, душе лишена, природа. Требало је човека искупити од греха и смрти, васпоставити јединство човека са Богом. Требало је да безгрешни Спаситељ узме сав људски грех, да би Он, не имајући личних грехова, осетио тежину греха целог човечанства и тако узјадиковао због њега како може само савршена светост, која јасно осећа чак и најмање одступање од заповести и воље Божије. Требало је да Онај, у Коме је ипостасно било сједињено Божанство и човечанство, Својим светим, безгрешним човечанством окуси сав ужас удаљавања човека од његовог Творца, раскида греховног рода људског са извором светости и светлости – Богом’. У том моменту морала се лично пројавити дубина пада човечанства, јер ће човек, који није хтео да се у рају покорава Богу и који је послушао онога који је Бога клеветао – ђавола, сада устати са Свога Божанственог Спаситеља, оклеветаће Га, и прогласивши Га недостојним да живи на земљи, обесиће Га на дрво између земље и неба, чиме ће Га подвести под проклетство. Богом дарованог закона (Зак. пон 21, 22-23). Требало је да безгрешни Праведник, одбачен од грешног света, за који је и од кога је страдао, опрости човечанству тај злочин и обрати се Небеском Оцу с молитвом да и божанствена Правда опрости човечанству које је заслепео ђаво то одбацивање сопственог Творца и Спаситеља. Таква света молитва није могла не бити услишена, таква сила љубави морала је сјединити извор љубави, Бога, с онима који макар сада осете ту љубав и, схвативши колико су се до сад људски путеви удаљили од путева Божијих, снажно и одлучно реше да се, кроз Спаситеља који је на Себе примио људску природу, врате Богу Оцу.
И дошао је, ево, час, кад све то треба да се збуде. Кроз неколико сати на крст пропети Син Човечији све ће привући Себи својим самопожртвовањем. Под притиском Његове љубави неће моћи да одоле огреховљена срца људска. Љубав Богочовекова разбиће камен људских срдаца. Они ће осетити своју нечистоту и таму, своју ништавност, и само упорни богомрсци неће пожелети да се просветле светлошћу Божјег величанства и милосрђа. Сви пак који се не одврате од Оног који их призива, озарени светлошћу љубави Богочовекове, осетиће своју удаљеност од Творца који их воли и пожелеће да се сједине с Њим. И десиће се, невидиво, највећа тајна – човечанство ће се обратити свом Створитељу, а милосрдни Господ ће с радошћу примити оне који ће се од клеветника ђавола враћати свом Прволику. Разрушила се преграда непријатељства. “Милост и истина сретоше се, правда и мир целиваше се”, – правда се јавила с небеса, јер је од земље на крсту заблистала ваплоћена Истина – Наступио је час кад је све то морало да се испуни.
Свет још није ни слутио величанственост наступајућег дана. Пред погледом Богочовековим откривено је било све што треба да се збуде. Он је Себе добровољно жртвовао ради спасења људског рода. И сада је дошао да се последњи пут у самоћи помоли Свом Небеском Оцу. Овде ће Он принети ту жртву, која ће спасити род људски, – добровољно ће дати Себе на страдања, предаће Себе под власт таме.
Па ипак, та жртва неће бити спасоносна ако Он буде осећао само Своја лична страдања – Он мора бити рањен оним греховним ранама од којих страда човечанство. Сви греси, почев од Адамовог преступа до оних који ће се збивати онда кад загрми последња труба – сви велики и мали греси људски јавили су се пред његовим духовним погледом. Као Богу, Њему су они свагда били познати, – “све је пред њим откривено”, – али сада сву тежину и мрскост њихову осећа и Његова људска природа. Он страда онако како сами грешници не страдају, пошто они својим огрубелим срцем ни не осећају колико грех погани човека и удаљава га од његовог Творца. Страдање Његово још је јаче с обзиром да Он види ту огрубелност и осуровелост срдаца, да су људи “ослепели срца своја, да не виде, и не желе да чују ушима својим и да се обрате, да би их Он исцелио”. Он види да се сав свет одвраћа од Бога Који му је дошао у људском обличју. Иде час и већ је настао (Јн. 16, 31) када ће се разбежати чак и они који су Га до малопре уверавали у своју спремност да за Њега положе своје животе. Сам ће на крсту висити Богочовек, засут кишом поруга народа који ће доћи да гледа такав призор. Само неколико душа Му је остало верно, али и оне својом немом тугом и беспомоћношћу увећава]у страдања љубвеобилног срца Дјевиног Сина. Ниоткуда помоћи…
Истина, ни у тим тренуцима Он није сам, јер Отац је са Њим свагда (Јн. 8, 29, 10, 30). Али, да би осетио сву тежину последица греха, Син Божији ће добровољно допустити својој човечанској природи да осети и ужас раздвојености од Бога. Тај стравични трен биће неподносив за свето, безгрешно биће. Силни крик отеће се из уста Његових: “Боже Мој, Боже Мој, зашто Си ме оставио? ” И предвиђајући тај трен света душа се пуни ужаснућем и узбуђеношћу.
Још пре, кад су Исусу дошли Јелини да би Га видели, Он је Својој Човечанској природи допустио да осети приближавање тог страхотног часа. Кад су му дошле “овце из другог тора”, Богочовек је видео да је већ близу час кад ће Му, на крст подигнутом, прићи. Задрхтала је човечанска природа, смутила се душа Његова. Али Исус је знао да је без страдања немогуће спасење људи, да ће без страдања Његова земаљска делатност оставити исто тако мало трага као и зрно које је дуго лежало на површини тла, све док га сунце није осушило. Зато се Он тада одмах обратио Оцу, да Отац не дозволи да људске слабости не овладају свим мислима и жељама Његове човечанске природе: “Сада је жалосна душа Моја, и шта да кажем: Оче, спаси Ме од часа овога. Али због овог часа сам и дошао”. И, ободривши Се сећањем на то због чега је Он дошао на земљу, Христос Се моли да се испуни воља Божја – спасење људског рода: “Оче, прослави име Твоје” -прослави га на земљи, међу људима, покажи Себе не само као Творца, него и као Спаситеља (Св. Василије Велики, “Против Евномија”, књ. 4). “И прославио сам, и опет ћу прославити” – чуо се глас с неба, јавивши да наступа време испуњења од века скривене Божје Тајне (Кол. 1 , 26; Еф. 1, 9; 3, 9).
И ево, сада, то је већ наступило. Ако је и пре дрхтала и узбуђивала се људска природа Христова при мисли о оном шта долази, шта она сад осећа, кад Се Он у очекивању Својих непријатеља и издајника последњи пут насамо моли Богу? Господ је знао да ће свака Његова молитва бити услишена (Јн. 11, 42), знао је да ће, ако замоли оца да Га избави од мучења и смрти – Он послати више од дванаест легиона ангела (Мт. 26, 53), да Га одбране. Али, зар је Он за то дошао? Зар за то да би се у последњем часу одрекао од испуњења онога што је Сам Он предјавио у Светом Писму?
Па ипак, дух је бодар, али је тело слабо. Духом гори (Рм. 12, 11) и сада Исус, желећи само једно – да испуни вољу Божју. Али по самој природи својој човечанско јестество се гнуша страдања и смрти (“Тачно изложење православне вере”, књига III, главе 18, 20, 23, 24; Блажени Теофилакт; Јованова “Лествица”, Беседа шеста, “0 памћењу смрти”). Добровољно је Син Божји примио ту немоћну природу. Он сам Себе предаје на смрт ради спасења света. И Он побеђује, мада осећа страх смртни како се приближава и гнушање према страдањима (“Лествица”, тамо; Блажени Августин; “Тачно изложење православне вере”, књига 3, 24). Сада ће та страдања бити нарочито ужасна, не толико сама по себи, колико због тога што је до дна потресена душа Богочовекова.
За Њега је неизрециво тешко да на Себе прими људски грех. Тај грех дави Исуса, чини престојећа страдања неподносивим.
Христос зна да ће, кад страдања буду на врхунцу, Он бити сасвим сам. Не само да међу људима нико не може да их олакша “чеках неког да се сажали и не нађох га, и погледах и не би помоћника, и помислих – и нико ме не заступи” (Пс. 68, 21; Ис. 63, 5) – него ће Му чак, да би потпуно осети тежину грехова, бити допуштено да осети и тежину раздвојености од Небеског Оца. И у том тренутку његова људска воља може да пожели да избегне страдања Да не буде! Нека се ниједног трена Његова људска воља не размимоиђе са Божанском. За то и моли Богочовек Свог Небеског Оца Ако је могуће да човечанство васпостави своје јединство са Богом без новог страхотног преступа против Сина Божјег (Св Василије Велики, “Против Евномија”, књ. 4) боље би било да не буде тог часа. Али, ако само тако човечанство може бити поново привучено свом Творцу, нека се и у том случају испуни благовољеније воље Божје. Нека буде воља Његова, и нека човечанска природа Исусова чак и у најужаснијим тренуцима не пожели ништа, осим једног – испуњења воље Божје, савршавања Божјег домостројитељства. Управо о томе Се и молио Христос у Гетсиманском врту, “са силним вапајем и са сузама у дане тела Свога приносио молитве и мољења Ономе који Га може спасити од смрти”, по речи Светог Павла.
Oн је принео молитве и мољења Ономе Који Га може спасити од смрти, али се није молио за избављење од смрти. Као да је овако говорио Господ Исус Христос Свом Божанственом Оцу: “Ава, Оче Мој, Оче Онога Кога Си послао да у једно сабере народ Израиљски и расејану децу Божију – народе незнабожачке, да би из двоје саздао једног новог човека, и посредством Крста их помирио са тобом. Све је могуће Теби, могуће је све што одговара Твојим безграничним савршенствима. Ти знаш да је људској природи својствено да се гнуша страдања, да човек хоће свагда да “види дане добре” Али онај који Тебе љуби свим срцем, свом душом својом и свим разумом својим, жели само оно што је угодно Твојој вољи, доброј и савршеној. Ја, Који сам на земљу дошао ради испуњења Твоје премудре воље и ради тога узео удео у телу и крви, примивши људску природу са свим њеним немоћима, осим греховних, такође бих желео да избегнем страдања, али само под једним условом – да то буде по Твојој светој вољи. Ако је могуће да дело домостроја буде обављено без новог страшног злочина од стране људи, ако је могуће да не осећам та душевна страдања којима ће се кроз неколико часова придружити ужасна страдања људског тела, ако је то могуће – избави Ме онда од испитања и искушења која су већ наступила и која тек предстоје. Избави Ме од неопходности да осетим последице Адамовог преступа. Али, ову молбу Ми намеће немоћ Моје људске природе, а нека буде тако како је угодно теби, нека се испуни воља не немоћне људске природе, него Наш заједнички, предвечни свет Оче Мој! Ако је по премудром домостроју нужно да Ја ту жртву принесем, Ја Се тога не одричем. Али молим само за једно: да буде воља Твоја. Да буде воља Твоја свагда и у свему. Како је на небу Моја, Твог Јединородног Сина, и Твоја воља једно, нека Моја човечанска воља овде, на земљи, ни Једног трена не пожели нешто противно нашој заједничкој вољи. Нека се испуни оно што смо решили пре стварања света, нека се збуде спасење људскога рода. Нека се искупе од ђаволског ропства синови човечији, нека се искупе најскупљом ценом – страдањем и самопожртвовањем Богочовека. И нека сва тежина људских грехова, коју ја примам на Себе, ни са тим везане душевне и телесне муке не узмогну да поколебају моју људску вољу која жели то – да се испуни Твоја света воља. Да са радошћу испуним Твоју вољу, да буде воља твоја”.
“О чаши добровољних спасоносних страдања Господ се помолио, као о недобровољној” (недељна служба 5 гласа, 8 песма канона), показавши тиме два хтења двају природа, и молећи Бога Оца да људска воља Његова не буде поколебана покоравајући се вољи Божијој (“Тачно изложење православне вере”, књига 3, 24). С небеса Му се јавио ангео и крепио (Лк. 22, 43). Његову људску природу, а савршитељ подвига, самопожртвовани Исус, молио Се још приљежније, обливајући Се крвавим знојем. И због Своје побожности, због Своје свагдашње покорности вољи Очевој услишен је био Син Човечиjи.
Укрепљен и ободрен устао је Исус са молитве (‘Тачно изложење православне вере”, књига 3, 24). Он је знао да се Његова човечанска природа неће поколебати, да ће Се ускоро са Њега скинути бреме људских грехова, и да ће својим послушањем Богу Оцу Он Њему привести заблуделу природу људску. Он је дошао ученицима и рекао: “Још спавате и почивате. Ево се приближио час, и Син Човјечији предаје Се у руке грјешника. Устаните, хајдемо! Ево се приближио издајник Мој. Молите се, да не паднете у искушење. ”
Излазећи у сусрет онима који су Му дошли, Господ је Себе добровољно предао у руке њихове. А кад је Петар, желећи да заштити свог Учитеља, ударио ножем слугу првосвештеничког и одсекао му ухо, Господ је исцелио слугу, а Петра опоменуо да Он Самога Себе предаје: “Врати нож свој на мјесто његово, јер сви који се маше за нож, од ножа ће погинути. Или мислиш да не могу умолити Оца Свога да ми пошаље више од дванаест легиона ангела? Како би се, дакле, испунила Писма да овако треба да буде? ” И добровољно испивши до дна сву чашу душевних и телесних страдања, Христос је прославио Бога на земљи – испунио дело по величини не мање од стварања света. Он је васпоставио палу људску природу, примирио Божанство и човечанство, и учинио људе заједничарима Божанске природе (2. Петр. 1, 4).
Учинивши дело “које Му је Отац дао да испуни”, Христос Се и по човечанству Своме прославио оном славом коју је, као Бог, имао “пре постања света” (Јн. 17, 5) и сео човечанством Својим с десне стране Бога оца, чекајући да непријатељи Његови буду положени под ноге Његове (Јевр. 10, 13).
Поставши за све оне који су Му послушни Узрочник вечног спасења (Јевр. 5. 9), Христос и по узласку на небеса пребива “у две природе несливено познаван” (Богородичин догм, шести глас), “две воље у двема природама имајући во вјеки” (Васкршњи канон, глас пет, тропар осме песме), но прослављено тело сад не може да страда и нема потребу ни у чему, а у складу с тим његова људска воља ни у чему се не може разилазити са божанском. С тим телом Христос ће доћи у последњи дан да “суди живима и мртвима”, када ће као Цар, не само по Божанству, но и по човечанству Своме, са свим Својим вечним Царством покорити Богу Оцу, да “буде Бог све у свему” (1. Кор. 15, 28).

ЗБОГ ЧЕГА ЈЕ БИО ПОМИЛОВАН РАЗБОЈНИК РАЗБОРИТИ?

“А један од објешених злочинаца хуљаше на њега говорећи: Ако си ти Христос, спаси себе и нас! А други одговоривши укораваше га говорећи: Зар се ти не бојиш Бога, када си и сам осуђен тако? А ми смо праведно осуђени, јер примамо по својим дјелима као што смо заслужили; а он никаква зла не учини. И рече Исусу: Сјети ме се, Господе, када дођеш у Царству своме. И рече му Исус: Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у рају” (Лк. 23, 39-43).
Тако приповеда свети јеванђелиста Лука о дубоко поучном и дирљивом догађају, о Христовом обраћењу и помиловању разбојника који је висио поред Њега на крсту на Голготи.
Чиме је разбојник заслужио такву милост? Шта је изазвало тако брз и одлучан одговор Господа? У аду су се још налазили сви старозаветни праведници, укључујући Јована Претечу. У ад се спремао да сиђе Сам Господ, истина не због тога да тамо пати, него да би отуда извео заточенике.
Још никоме Господ није обећао да ће га узнети у Царство Небеско, чак је и апостолима обећао да ће их узети у Своје боравиште тек када их припреми.
Па због чега разбојник пре свих заслужује милост, зашто се њему тако брзо отварају рајска врата? Усредсредимо се на душевно стање разбојника и на ситуацију око њега.
Читав живот је провео у пљачкама и злочинима. Али очигледно у њему није умрла савест и у дубини душе је остало нешто добро. Предање чак каже да је он био управо онај разбојник који се у време Христовог бекства у Египат сажалио над дивним детенцетом и није дозволио својим друговима да Га убију када су заједно напали на свету породицу која је бежала у Египат. Да се није присетио лика тога Младенца, када се загледао у лице Онога Који је крај њега висио на крсту?
Али било тако или не, у сваком случају поглед разбојника на Христа је пробудио савест у њему. Сада је висио заједно са Праведником, заједно са “Најљепшим између синова људских” (Пс. 45, 2), Који тада “презрен бјеше и одбачен између људи”, пошто није имао “ни обличја ни љепоте” (Исаи. 52, 23).
Гледајући Га разбојник као да се тргао из дубоког сна. Постала му је јасна разлика између Њега и себе самог. Овај је несумњиви Праведник, који опрашта чак и Својим мучитељима и моли се за њих Богу, кога назива Оцем Својим. А он је убио много жртава, пролио је крв људи који му не учинише никакво зло.
Гледајући Онога који је висио на крсту, он је као у огледалу видео свој морални пад. Све најбоље што је било скривено у њему, пробудило се и тражило излаз. Он је постао свестан својих грехова, схватио је да га је до тужног краја довела само његова сопствена кривица и није имао кога да криви. Зато је огорчено расположење против извршилаца казне, које је обузело разбојника који је био распет са друге стране Христа, а у почетку и њега самог (Мт. 27, 44), у њему заменило осећање смерности и скрушености. Он је осетио страх од будућег суда Божијег над њим.
Грех му је постао одвратан и страшан. У души он више није био разбојник. У њему се пробудило човекољубље и милосрђе. Са страхом за судбину своје душе у њему се подударила одвратност према изругивању над невиним Патником.
Несумњиво је и раније слушао о великом Учитељу и Чудотворцу из Назарета. Оно што се догађало у Јудеји и у Галилеји је било предмет многих разговора и тумачења у читавој земљи. Раније није обраћао пажњу на оно што је слушао о Њему. Сада, нашавши се заједно с Њим и у једнаком положају, он је почео да схвата моралну величину Његове личности.
Благост, свепраштање и молитва Христова су запањили разбојника. Он је срцем схватио да поред њега није обичан човек. Тако се Богу као Своме Оцу у смртном часу могао обраћати само онај ко је заиста био свестан себе као Сина Божијег. Не колебати се у свом учењу о љубави и свеопштем праштању, подносећи сву нискост људске клевете и пакости оних којима је чинио доброчинства, могао је само онај ко је био најтешње повезан са извором Љубави или је био Он Сам.
Разбојник се сетио свега чудесног што је слушао о Ономе Који је сада био распет са њим и топло осећање вере се родило у његовом срцу. Да, Он је сигурно био Син Божији, који се оваплотио на земљи, али је непрекидно остао у општењу са Оцем Својим, Син Божији, кога земља није прихватила и који се враћао на небо, Син Божији који може да опрашта људима! У њему се родила нада да ће избећи осуду на посмртном суду. Ако Исус моли Оца Свога за оне који Га распињу, неће одбацити ни онога који је са Њим распет. Треба се обратити Њему, да би га Он који сада дели његову судбину горких патњи, прихватио и у Своме блаженству.
Истина, обраћање Исусу речима љубави и саучешћа дочекаће подсмех гомиле која је око њих, која махнита и хули на Њега. Признати Га за праведника и Сина Божијег, значи скренути на себе пажњу и гнев јудејских старешина. Иако они не могу да му нанесу више телесне патње него што је он већ подноси, како ће бити тешко осећати око себе само мржњу, како ће му патње постати тешке када и њему почне да се руга беспослени народ који овде галами!
Уосталом, шта је сада за њега гнев земаљских власти, шта му сада значе подсмеси људски? Ма колико је тешко бити одбачен од људи на прагу смрти, још је теже бити одбачен од Бога. Он иде на суд Божији и само Бога треба да се боји. Мора у последњим тренуцима живота урадити оно за шта је још способан, да би стекао благонаклоност Божију.
Нека својим речима он макар мало олакша Христу патње, нека се макар једном од оних који хуле пробуди савест и нека престане да Га ружи. Христос, који је обећао да ће наградити за чашу воде која се даде у име Његово, неће ни њега због тога оставити без награде. Нека они који Христа понижавају и њега понизе са Њим! То ће га још ближе повезати са Христом. Са Христом ће делити усуд овде, а Христос га заборавити неће ни у слави Својој!
И ево, у хуку гласних подсмеха, поруга и псовки, он је почео да саветује свога друга, који је висио лево од Христа да престане да му се руга. “Зар се ти не бојиш Бога, када си и сам осуђен тако? А ми смо праведно осуђени, јер примамо по својим дјелима као што смо заслужили; а он никаква зла не учини. ” А потом се са његових уста зачуо смерни глас: “Помени ме, Господе, када дођеш у Царству своме. ”
То је био вапај бившег разбојника, а сада новог ученика Христовог, који поверова у Христа онда када Га ранији ученици напустише.
“Разбојник благослови, а ја се одрекох” (сједален, глас 5), јецаше после тужно св. апостол Петар. У то време у Господа посумњаше и сви остали апостоли.
Чак и св. Јован Богослов, који је нераздвојно пратио свога Учитеља и стајао код Крста на Голготи, иако је наставио да буде веран Исусу који га љубљаше, не имадијаше тада савршену веру у Божанственост свога Учитеља: тек после Васкрсења, ушавши у празан гроб, у коме су лежали покрови и убрус који обавијаху мртво Тело Христово, он “видје и вјерова” да је Христос ваистину васкрсао и да је Син Божији.
Апостоли су се поколебали у својој вери у Исуса, као у Месију, зато што су они очекивали и желели да у Њему виде Цара земаљског, у чијем ће Царству они моћи да седе “десно и лево” од Господа.
Разбојник је схватио да царство пониженог и срамној смрти препуштеног Исуса из Назарета “није од овога свијета”. Али управо то царство разбојник је сада и тражио. Затварала су се за њим врата земнога живота, отварала се вечност. Свео је рачуне са земаљским животом, сада је мислио на живот вечни. И на прагу вечности разумео је таштину славе земаљске и царстава земаљских. Он је постао свестан да се величина састоји у праведности и у праведном Исусу кога су невиног мучили он је угледао Цара правде. Не тражи он од Њега славу у царству земаљском, него спасење душе своје.
Вера разбојникова, која се роди из дивљења Христовој моралној величини, показала се јачом него вера апостола, који су били опчињени узвишеношћу Христовог учења, али су још увек више веровали у Њега због чуда и знамења која је творио.
Сада се није догодило чудесно избављење Христово од непријатеља његових и поколебала се вера апостола.
Али трпљење, свеопште праштање и вера у то да га чује Отац Његов Небески тако су јасно показали праведност Исусову, Његову моралну узвишеност да се, пошто је због ње поверовао у Христа, није могао поколебати онај који је тражио духовни и морални препород.
А управо је за тим и жудео разбојник који постаде свестан свог дубоког пада.
Он није тражио од Христа да буде у Царству Његовом “лево или десно од Њега”, него је свестан своје недостојности, смерно молио само “да га помене у Царству своме”, да му да макар најнезнатније место.
Он је отворено пред свима исповедао Распетог Христа као Господа и молио Га да му се смилује.
Смерна вера у Христа учини га исповедником. По вољи својој он беше чак мученик, јер, пошто се не уплаши да призна за свога Господа од свих одбаченог “Цара Јудејског”, на Кога беше усмерена сва мржња безбројног народа који се окупи тих дана у Јерусалим из свих крајева света на празник Пасхе и заједно са својим старешинама и свештеницима хуљаше на Христа, сигурно се не би уплашио ни да страда за Њега.
Тако је искрено покајање разбојника родило смерност и истовремено се показало као поуздан темељ тако чврсте вере какву у то време нису стекли најближи Христови Ученици.
Разбојник који поверовао показао је такав подвиг за какав тада није био способан ниједан од њих.
“Сваки који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима”, рекао је Господ Исус Христос.
Разбојник је исповедао Христа, исповедао Га је пред многобројним народом који Му се ругао, исповедао Га је тада када се нико није усудио да то учини и када су чак и малобројни ученици и жене, што Му остадоше верни, само горким сузама сведочили о својој љубави према Њему.
Разбојник је учинио то што су некада учинила три младића у Вавилону, одбивши да се клањају златном лику који је поставио Навуходоносор на пољу Дури и коме се клањаху “сви народи, племена и језици” (Дан. 3, 7).
Поверовао је разбојник у Господа који страда, “исповиједа Бога скривеног”, пре свих је познао Њега и силу васкрсења Његова и удео у Његовим страдањима, саображавајући се смрти Његовој (Филип. 3, 10), пре свих је схватио у чему је “Царство што није од овога свијета”, разумео “шта је истина” (Јн. 18, 36-38).
Он је први разумео шта је Царство Христово, па зато први у њега и улази.
Он је први угледао “Исуса Христа и то распетога” (1. Кор. 2, 2), први је проповедао “Христа распетога, Јудејцима саблазан, а Јелинима лудост; онима пак позванима, и Јудејцима и Јелинима, Христа, Божију силу и Божију премудрост” (1. Кор. 1, 23-24).
Зато он први и осећа на себи силу и мудрост Божију, силу самилосне и препорођујуће љубави Христове, први “зачу звук силе Крстове, као да се њиме рај отвара” (4. песма канона Вазнесења).
Потпуно покајање због својих грехова и злочина, искрена смерност, чврста вера у Распетог Господа Исуса Христа Који се предаде страдању и исповедање Њега онда када читав свет бјеше против Њега – ето од чега се сплете венац који овенча главу бившег разбојника као победника и подвижника, ето од чега је искован кључ што му отвори двери рајске.
Многи греше и надају се у покајање пре смрти, наводећи пример разборитог разбојника.
Али да ли је неко способан за сличан подвиг?
“Помилова Господ разбојника у последњи час, да нико очајавао не би. Али само њега, да се нико превише не поуздава у Његово милосрђе” (Блаж. Августин).
“Такав је крај његов! А какав ће наш бити не знамо и није нам познато каквом смрћу умрећемо: да ли ће доћи изненада или уз било какву најаву? ” (преп. Теодор Студит, “Поука поводом изненадне смрти брата”. )
Да ли ћемо успети да се тада у трену морално преобразимо и узвисимо духовно попут “пратиоца Христовог, који глас мали изусти и велику веру задоби? Да нас не уграби смрт изненадна, оставивши нам наде изневерене у покајање пред смрт? ” (беседа св. Кирила Александријског “О Страшном Суду”, објављена у Великом Часослову).
Зато: “Грешниче, не одлажи покајање због грехова да они не би са тобом у други живот прешли и оптеретили те теретом неизмерним” (Блаж. Августин, “Илиотропион” св. Јована Тоболског, књига 4, глава 5).
Пример разбојника разборитог нека нас подстакне да не одгађамо покајање, него “да се разапнемо са Христом” и да се “кајемо благо” да бисмо и ми на себи осетили “сапатништва милост” (молитва Симеона Новог Богослова). “А који… распесмо тијело са страстима и жељама” (Гал. 5, 24) стараћемо се за најскорије пуно унутарње своје поправљање, препуштајући се потпуно вољи Божијој и молећи од Христа милост и благодат.
“Покајање разбојниково, Једини Човекољупче, Христе Боже наш, подај и нама који ти с вером служимо, и молимо Ти се: Помени и нас у Царству своме” (Блажене вакрсни 4. гласа).
“Као разбојника разборитог, у трену једном што се раЈа удостоји, Господе, и мене дрветом крсним просветли и спаси ме. ”

ДОЂИТЕ, ЉУДИ, ТРИИПОСТАСНОМ БОЖАНСТВУ ПОКЛОНИМО СЕ

Бог је Света Тројица. Тројица Јединосуштна и неразделна. Јединосуштна, тј. исто суштаство, иста природа. Тројица неразделна: никада се није одвајао Син од Оца или Дух Свети од Оца или од Сина и никада се не дели.
Отац, Син и Свети Дух нису три бога, него један Бог, јер Им је иста природа, али и не само зато. И људи имају исту природу, исту суштину. Али за људе није могуће рећи да су два или три човека – исти човек, ма колико они били међусобно блиски и јединствени. Људи имају не само посебна тела него и сваки има и своју вољу, свој укус, своја расположења. Ма колико људи понекад личили и телесно и по карактеру, ипак се не дешава да им је све заједничко, да је све подједнако.
А код Три лица Свете Тројице све је заједничко. Безгранична љубав Оца према Сину, Сина према Оцу и иста љубав између Њих и Светог Духа чини заједничком Њихову вољу и сва Њихова дела. Они имају исту /једну/ вољу, све Они извршавају заједно. Од чега се одвраћа Дух Свети, одвраћа се и Отац. Шта Син воли, воле и Отац и Дух Свети.
Све се од Свете Тројице догађа заједно. За стварање света у Библији је речено: “И рече Бог: нека буде свјетлост. И би свјетлост. ” Шта значи “рече”, тј. рекао је? То значи да је Бог Отац стварао Својом Речју, оном Речју о којој говори Јеванђеље: “У почетку бјеше Ријеч, и Ријеч бјеше у Бога и Ријеч бјеше Бог” и која је Јединородни Син Божији.
Све је творио Бог Отац Својом Речју, друкчије казано, све је извршавао кроз Сина Својега. Ништа не твори Отац без Сина, као што ни Син ништа не твори без Оца. Оцу и Сину увек садејствује Свети Дух. О стварању света у Библији је речено: “И Дух Божији дизаше се над водом. ” “Дизао се” над творевином, не напросто стајао над њом – реч за коју нема потпуно одговарајућег израза у старословенском језику у јеврејском оригиналу значи “покривати, загревати”, као кад носиља, лежећи на јајима, њих оживотворује својом топлином и из њих се излежу жива бића.
“Ријечју Господњом небеса се створише и Духом уста Његовијех сва војска њихова” (Пс. 33, 6). Све што постоји начини Бог Отац кроз Сина, и у постојање је приведено Духом Светим. Или другачије речено: све, што је пожелео и хтео Отац, одмах се испунило и испуњава од Сина и одухотворује Светим Духом. Тако је био створен свет, тако се све догодило у промисли Божијој о свету и човечанству.
Да би спасао човека који кроз првобитни грех отпаде од Бога и постаде смртан, по предвечном Савету Свете Тројице покоравајући се вољи Оца Син Божији сиђе на земљу, роди се деловањем Светога Духа од Приснодјеве Марије, објави људима Истинитог Бога Оца и Његову Божанску вољу, поучи их истинском поштовању Бога, пострадавши због грехова наших, сиђе у ад и, ослободивши одатле душе умрлих, васкрсну из мртвих.
Још пре страдања Свога обећао је Христос Својим апостолима, које изабра међу ученицима Својим, да ће им дати власт да везују и разрешују – да људима опраштају грехове или да им их задржавају. Овај благодатни дар после Свога Васкрсења није дао било коме од апостола посебно, него свима њима заједно: Он је створио Цркву Своју, чувара те благодати, сјединио у њој све који Га воле и у Њега верују.
Обећавши апостолима да ће им дати силу вишњу, – пошто им посла Духа Светога, извршивши све ради чега је дошао на земљу, Господ Исус Христос се вазнесе на небо, задобивши и по човечанству ону част и славу, коју и пре стварања света имадијаше као Син Божији.
Пошто се спусти на ученике Христове, како је обећано, Дух Свети утврди их у вери Христовој и благодаћу Својом изли на њих дарове Божије. Он их ојача ради проповедања и извршавања Христовог учења у животу, ради организације Цркве коју Христос сазда и Свети Дух учини делатном.
Црквом, чији се темељ налази на земљи и глава јој је Син Божији што седи с десне стране Оца, тајанствено управља Дух Свети. Она унутарње уједињује децу своју и сједињује их са Богом. Благодатни дарови Божији, преко Цркве, изливају се на оне који настоје да иду путевима Христовим, освећују и јачају све добро у њима, очишћују од греха и нечисти сваке, чинећи их способнима да буду пребивалишта сјаја славе и сила Божијих.
Кроз Цркву човечанство постаје причесник Божанске природе, ступа у најблискији однос са Светом Тројицом.
Освећује се и са Богом општи не само душа него и тело људско у причешћивању Телом и Крвљу Христовом, кроз Кога се сједињује са читавом Светом Тројицом. Благодаћу Божијом, уз учешће сопствене воље и напора, човек постаје нова твар, судеоник вечнога Царства Божијег.
За то Царство Божије што ће доћи припрема се и природа, ради предстојећег очишћења огњем од последица грехова људских и проклетства које је на њој. Она добија наговештаје освећења силаском Светога Духа на њу приликом богојављенског освећења воде и многих других црквених служби, да би потом постала нова земља и ново небо.
То ће се догодити када се наврши време које Бог Отац одреди и Син Божији у слави дође да суди свету.
Тада ће они који су љубили Бога и сјединили се са Њим заблистати од зрака Божанске Светлости и вечно ће се наслађивати нествореном светлошћу Тријединог Божанства, Јединосуштне, Животворне и Нераздељиве Тројице.
Баш Њој (Тројици), Богу, Творцу и Спаситељу нашему нека је слава, част и поклоњење у векове векова:
“Дођите, људи, поклонимо се триипостасном божанству, Сину и Оцу, са Светим Духом: јер Отац пре века роди Сина, који је од вечности и исте части и Дух Свети се са Сином прослави: једна сила, једно суштаство, једно Божанство. А њему се сви поклањамо говорећи: Свети Боже, који Сином све твориш, садејством Духа Светог; Свети Крепки, Кроз којега Оца познасмо и Дух Свети у свет дође; Свети Бесмртни, Душе Утехе, који од Оца излазиш и у Сину почиваш: Тројице Света, слава Теби. ”

БЕСЕДА О ДВЕ ГОЗБЕ

У име Оца и Сина и Светога Духа.
Данас духовно гледамо две гозбе, о којима нам говоре данашње јеванђеоске проповеди.
Једну гозбу, описану у причи, припрема цар пун благонаклоности и милости. Па ипак, они који су на њу позвани не дођоше када је гозба била спремљена. Они су више држали до тога да се баве, ко трговином, а ко својим домаћим пословима; а неки, ухвативши гласнике, изружише и чак убише неке. Разгневљени цар, пошто строго казни кривце, поново посла слуге своје – да позову на гозбу свакога кога сретну. И окупи се званица много и када цар приђе да их погледа, угледа једнога необучена у празнично рухо. Цар га запита зашто није одевен како приличи, а онај ћуташе, показавши тиме презир према цару и непостојање жеље да учествује у светковини, због чега бјеше избачен напоље. Тако је на ту гозбу било много званих, али је мало било изабраних, који учествоваше на вечери.
Друга гозба није алегоријска, него је стварна. То је гозба безбожнога Ирода. Као што се зна, на њу нико од званица није одбио да дође, сви. су били свечано обучени и уживали су до миле воље. Она се одвијала у пијанству, обести коју није обуздавао стид ни савест и завршила се највећим злочином, убиством Јована Крститеља.
Ове две гозбе су слике два начина живота, две врсте уживања. Прва је слика духовне гозбе, духовног задовољства. Њу припрема Господ. Ова гозба је Црква Христова. Ми смо позвани на ту гозбу када нас позивају на учешће у богослужењима, посебно у Божанској Литургији и кроз причешћивање Божанственим Телом и Крвљу Христовом, на чињење добра, смотреност и разборитост. Не одазивамо се позиву на ту гозбу када не идемо на црквене службе, када уместо добра чинимо зло, када претпостављамо свакодневне бриге и задовољства божанском животу. Ми не долазимо у свадбеној одећи када уносимо туђе, грешно расположење у тај живот. Свако од нас много пута у току дана је позван на ову гозбу и одбија позив сваки пут када плотско и грешно претпоставља духовном и божанском.
На Иродову гозбу такође смо позвани много пута у истом дану. Ми често не примећујемо одмах да нас зло куша. Грех увек почиње од малог. Ирод је чак у почетку са уживањем слушао Јована Крститеља, он је интимно био свестан грешности свога поступка, али се није борио против греха и стигао је до убиства највећег праведника. Ми одлазимо на Иродову погану гозбу сваки пут када уместо добра бирамо зло, плотска, грешна задовољства, немилосрдност, небригу за своју душу и тако даље.
Почевши од малога, већ се тешко зауставити и ако се касније на време не освести и не буде строг према себи, може се стићи до највећих грехова и злочина који доносе вечне муке.
И сада у свакоме од нас Јован Крститељ позива: “Покајте се, јер се приближило Царство Небеско. ” Покајте се, да бисте уживали у светлим, вечним пребивалиштима гозбе Јагњета, које је заклано ради грехова читавог света и да не бисте са ђаволом делили пир злобе и мучења у тартару и мраку пакленом.

О ТАЛАНТИМА И ИКОНОПИСУ

Господ изговори причу о томе како господар раздели таланте слугама својим у складу са способностима свакога од њих. Пошто прође неко време он затражи од њих одговор и награди оне који су зарадили исто онолико колико су добили. Али онога који ништа није радио и који донесе само талант који је добио, господар подвргну строгој казни. Тај је господар Господ Бог, таланти су Његови дарови, а слуге су људи. Господ даје дарове духовне, даје појединцима, даје и читавим народима.
Пре доласка Христовог, речи Божије биле су поверене Израиљу. Када се Израиљ поколебао у вери, када је почела да пропада Јудеја, објавио је пророк Варух, ученик пророка Јеремије: “Ово је књига заповијести Божијих и закон који траје вјечито. Сви који се ње држе живјеће, а који је напусте умријеће. Окрени се, Јакове, узми је, иди по сјају свјетлости њене. Не предај другоме славу твоју и што је теби корисно народу страном. Срећни смо што знамо шта је Богу мило” (Варух 4, 14).
Па ипак, Израиљ се није одржао у завету Божијем и, одбацивши Сина Божијег, отпао је од Бога. Господ је основао Своју новозаветну Цркву у коју су ушли многи бивши пагански народи. Посебан чувар Православља, после победе хришћанства над паганством, постала је Византија, у којој су Васељенски Сабори и Свети Оци Цркве утврдили прецизно излагање догмата вере и православно учење.
А после пада Византије, православну веру најбоље чуваше народ руски, који је до тога доба већ потпуно прими у себе. Народни живот и државни закони, обичаји, све је имало у свом темељу веру православну или је било у складу са њом. Једно од оличења православне вере су наши храмови и њима је прекривена читава земља руска.
Сам храм већ је приказивање невидљиве васељенске Цркве о којој у Символу Вере говоримо: “У једну, свету, саборну и апостолску Цркву. ” Због тога се наши храмови и зову цркве. Купола која се уздиже изнад цркве нам показује тежњу ка небу и подсећа нас на свод небески, испод кога се вазноси наша молитва Богу. Она нас подсећа на небо невидљиво, на вишње царство Божије.
Храмови се украшавају иконама. Иконе нису једноставно прикази неке личности или догађаја. Икона је символ невидљивог. Ако нам је видљив спољашњи лик Христа, Његових угодника, онда икона мора да изобрази и њихов унутарњи Лик – њихову светост. Чак и световни прикази нам често дочаравају ову или ону идеју. Узмимо, на пример, познати споменик Петра Великог у Петрограду, где је он приказан на коњу који је високо уздигао свог јахача, што приказује колико је он узвисио Русију у многим аспектима. Многи други споменици приказују ову или ону идеју. Ако је тако у световној уметности, тим пре исто тако мора бити у духовној уметности, где се приказује више, небеско, духовно.
Икона није портрет; портрет приказује само земаљски лик човека, а икона приказује и његово унутарње стање. Чак и ако се приказује само спољашњи лик /форма/, у различитим моментима сви прикази ће бити различити. Преблажени митрополит Анастасије је причао да је, док је био студент духовне Академије, са другим својим вршњацима био у Кронштату на богослужењима праведног оца Јована. И када је отац Јован завршавао Литургију лик му бејаше обасјан светлом, као у Мојсија када је силазио са Горе синајске. После неког времена отац Јован их је примао код себе у келији и изгледао је као обичан човек.
Па и Сам Господ наш Исус Христос показа нам једном Своју славу Божанску на брду Тавору, а у остало време он је изгледао као обичан човек и људи су се чудили одакле Њему таква моћ и чуда.
Икона мора да прикаже не само спољашње него и унутарњи живот, светост и блискост небу. Најчешће се то приказује у лицу и његовом погледу, а у складу са тим се мора сликати и остали део иконе. На приказивање стања духа који је скривен испод плоти и усмеравана је сва пажња наших православних иконописаца. Што је боље то полазило за руком, то је боља била икона. Често је при томе долазило до несавршеног приказивања ових или оних делова тела, не зато што су то иконописци чинили свесно, већ зато што им остваривање најважнијег циља није увек дозвољавало да обрате довољно пажње на споредне стране. Уосталом, чак и када би се правиле обичне фотографије, посебно неочекиване, сигурно би се на многима добили неприродни положаји људских тела, које ми обично не примећујемо.
Немогуће је насликати икону само приказавши спољашњи облик тела, већ се на њој морају одражавати невидљиви подвизи и мора блистати слава небеска. То најпотпуније може да учини онај ко сам живи духовним животом и коме су разумљиви и блиски животи светитеља. Зато су наши стари иконописци увек то чинили и припремали су се за то постом и молитвом. Многим тако насликаним иконама Господ је дао чудотворну моћ.
Наравно, свака икона се после освећења мора поштовати и према њој се не треба односити са омаловажавањем и без поштовања, због чега ћемо се уздржати од расправе о иконама које се већ налазе у храмовима, али увек морамо да тежимо бољем и, што је најважније, да не обраћамо толико пажњу на спољашњу лепоту икона, колико на њихову духовност. А иконе које очигледно не задовољавају захтеве православног иконописа не треба постављати у храмове и чак понекад ни у домове.
Икону не могу да сликају сви који поседују вештину и способност за сликање. Често расположење онога који слика икону и жеља да послужи Богу има већи значај него сама сликарска /уметничка/ вештина. После Петра Великог у Русију је, заједно са оним добрим што је донето са Запада, доспело и много новог, православном духу страног утицаја, коме је подлегао значајан део образоване руске класе, уносећи у своја дела многе некорисне, лоше новине. То се делимично одразило и на иконопис. Уместо подражавања староруским иконописцима, завладало је угледање на, Православљу туђе, западне уметнике. Православљу туђи дух се одомаћио у Русији и постепено ју је разорио.
Нама су сада намењене речи пророка: “Не предај другоме славу твоју и што је теби корисно народу страном. ” Како у животу, тако и у црквеним обичајима морамо се вратити оним чврстим и јасним темељима, на којима је грађена и почивала Русија. Њихов одраз је и наш иконопис. Не треба сликати иконе за наше храмове стране духу Православља. Нетачно мисле они који тврде да се православне иконе обавезно морају сликати тамним бојама и са неприродним положајем тела. Старе иконе су сликане јарким светлим бојама и временом су постале тамне, од времена и прашине многих векова. Али истовремено се треба подсетити да су заиста многи светитељи били тамнопути, проводећи свој живот у врелим пустињама и да су тела код многих заиста била измучена дугогодишњим подвизима. Они су се прослављали не земаљском него небеском лепотом. Нека нам помогну својим молитвама да храмови наши буду одраз славе небеске, а да се паства наша сједини у тражењу царства Божијег и, како својим храмовима, тако и животом својим да проповеда истину Православља.

ЗАШТО СЕ С МОЛИТВАМА ЖИВОТВОРНОМ КРСТУ
ЗДРУЖУЈУ МОЛИТВЕ ЗА ЦАРЕВЕ

Крст Господњи, као оруђе нашег спасења, хришћани су почели да поштују у апостолско доба. У време прогона, поштовање је могло да буде само тајно. Христос распети Јудејима је био саблазан а паганима безумље. Зато хришћани поштовање крста нису показивали отворено, како га не би излагали поругама. Крсно знамење су скривали, или су га представљали тако, да пагани нису могли да погоде да цртеж на скривени начин изображава крст.
Године 312. цар Константин Велики је за време похода на Рим видео на небу изображење крста са натписом “НИКА”, тј. “побеђуј”. Начинивши знамење крста за војску, Константин је ступио у борбу, победио непријатеља и заузео Рим. Као спомен те победе, заповедио је да се у Риму постави његов споменик са крстом у руци и натписом: “Овим спасоносним знамењем Рим ослободих од тиранина. ” Ускоро после овога, Милански едикт је прогласио хришћанску веру дозвољеном. Сам цар Константин показивао је пример поштовања крста, заповедивши да га са крстом представљају чак и на новцу.
Његово поштовање Светог Крста оснажила су још два виђења током наредних похода.
По жељи цара Константина, његова мати – света царица Јелена, предузела је пут у Јерусалим и тамо пронашла Свети и Животворни Крст. Део Крста је донела у Цариград, а византијски цареви су га, крећући у походе, узимали са собом уздајући се у помоћ Божију.
Ето због чега су у дивним песмопојима којима је прослављан Свети Крст, њему благодарили за помоћ коју су преко њега добијали православни цареви.
Уз то, Православна Црква је, испуњавајући упутства ап. Павла о молитвама за цареве, чак и паганске уколико су заштитници поретка а не гонитељи вере, свагда узносила молитве Богу да би крсна сила била на помоћ царевима који се у крст уздају. Службе Светом Крсту средом и петком, када се помињу страдања Христова, као и за друге празнике Животворног Крста, пуне су таквих молитава. У њима се каже: “Крст је сила царева”, “тобом се највернији цареви наши хвале, јер силом твојом Исмаилћане силно казнише”, “победу благоверним царевима над непријатељима даруј, и крстом Твојим сачувај људе Твоје”, “часно дрво које царевима даје победу над варварима”… Службе крсту обилују оваквим исказима.
Значајно је приметити да су многе од ових служби писали Свети Оци који су сами много пострадали од царева иконобораца; ипак нису престајали да се моле за њих, чврсто верујући да ће после злих бити и побожних царева. Те молитве нису мењали ни православни Грци ни Јужни Словени налазећи се под турском влашћу, или под влашћу туђих, страних властодржаца, макар они били и иноверни.
Какав је смисао молитава за цареве у молитвама Светом Крсту, ако неки православни народ нема свог православног цара?
Прво – православни народи не морају да се моле само за своје господаре, него, као удови једног тела – Цркве, такође и за друге православне господаре. Срби, Грци, Бугари и Румуни су се у турском ропству молили за тада јединог православног Руског Цара. Дужност је Руса да се моле не само за своје него и за њихове владаре, нарочито зато што су у њиховим земљама руске избеглице уживале заштиту тих владара.
Друго – узносећи молитве за цареве ми се не молимо само за садашње православне цареве, него и за будуће, јер ће, по тумачењу светог Јована Златоуста, православни господари имати власт до доласка антихриста, спречавајући ширење зла. Ето зашто Православна Црква не престаје да се моли: “Победу благоверним царевима над непријатељима даруј. ” Ове се речи налазе у молитви Животворном Крсту која се нарочито често користи, пошто је тропар, тј. својеврсна химна дана посвећених Светом Крсту.
У Русији и у неким другим православним земљама у ту су молитву стављали и име Цара који је на власти, али основни њен садржај је увек остајао непромењив и непатворен текст, онај који су написали Свети Оци: “Спаси Господе људе Твоје и благослови наслеђе Твоје, победу благоверном цару над противницима даруј и Крстом Твојим сачувај народ Твој. ”

ХОЋЕ ЛИ ОЖИВЕТИ КОСТИ ЉУДСКЕ?

Не беше краја јаду и тyзи старих Јудејаца када је разорен био Јерусалим и када они сами бејаху одведени у Вавилонско ропство. “Гдје су милости Твоје из старине, којима си се Давиду заклео? ” (Пс. 89, 3) – вапили су они. “Али сада си нас подвргао и посрамио… непријатељи нас наши харају и по народима расијао си нас” (Пс. 44, 9-14).
Али када је изгледало да нема наде у спасење, пророк Језекиљ који је такође био у заробљеништву имао је дивну визију. “Рука Господња дође нада ме”, казује он о томе. Невидљива Десница Господња постави га усред поља пуног костију људских. И питаше га Господ: “Сине човјечји, хоће ли оживјети ове кости? ” “Господе, Господе Ти знаш”, одговара пророк. Тада глас Господњи заповеда пророку да каже костима да ће Господ метнути у њих дух пошто их обуче у жиле, плот и кожу. И када изрече пророк реч Господњу, наста глас и затресе се земља и почеше кости да се прибирају свака ка својој кости, и на њима се појавише жиле и показа се месо и навуче се кожа, тако да се све поље испуни телима људским, али духа још не беше у њима. Поново пророк зачу Господа и по заповести Његовој прориче реч Господњу и са четири стране слећу душе, улази дух живота у тела, они устају и поље се испуњава великом масом људи.
И рече Господ: “Сине човјечји, ове су кости сав дом Израиљев; гле говоре: прође надање наше, пропадосмо… Ја ћу отворити гробове ваше, и извешћу вас из гробова ваших народе мој, и метнућу дух свој у вас да оживите и населићу вас у вашој земљи”.
Тако показа Господ Бог Језекиљу да су поуздани завети Његови и да се оно што изгледа немогуће људском уму догађа силом Божијом.
Ова визија је значила да ће се Израиљ, ослободивши се из заробљеништва, вратити у своју земљу, а у вишем значењу је упозоравала на улазак духовног израиља у вечно небеско Царство Христово. У исто време ту се унапред објављивало и опште васкрсење свих умрлих који ће доћи.
Зато се ово Језекиљево пророштво чита на јутрењу Велике Суботе, када смрћу својом Христос, пошто је разорио врата смрти отвара гробове свих умрлих.
Вера у васкрсење је камен темељац наше вере. “Ако нема васкрсења мртвих, то ни Христос није устао. А ако Христос није устао, онда је празна проповијед наша, па празна и вјера наша” (1. Кор. 15, 13-14). Ако нема васкрсења лажно је читаво хришћанско учење. Ето зашто се толико против вере у васкрсење боре непријатељи хришћанства и исто толико тврди веру у васкрсење Црква Христова. Често се подизаху високо таласи неверовања, али се одбијаху пред новим знамењем које је објављивало стварност васкрсења, Божијег оживотворења оних који су проглашени мртвима.
За владавине цара Теодосија Млађег, била је почела да се веома шири сумња у васкрсење мртвих, тако да су се чак и у Цркви о томе одвијали спорови. И баш у то време се догодио диван догађај, чија је веродостојност потврђена низом историјских записа.
Још средином III века, за владавине цара Декија (249-251), по његовом налогу у пећину покрај града Ефеса је камењем зазидано седморо дечака. Син градоначелника Ефеса, Максимилијан и шест његових пријатеља – Јамблих, Дионисије, Јован, Антонин, Мартинијан и Ексакостудијан су исповедали хришћанство и одбили су да принесу жртву идолима. Искористивши потом време које им је остављено за размишљање и привремени одлазак цара, они су напустили Ефес и сакрили се у једној пећини у околним планинама. Када се Декије вратио, пошто је сазнао за то наредио је да се зазида улаз у пећину да би момчићи у недостатку хране и довода ваздуха тамо били живи сахрањени.
Док је наређење Декија извршавано, два потајна хришћанина, Теодор и Руфин, записали су тај догађај на оловним плочама које су сакрили међу камење код улаза у пећину.
Дечаци који су се налазили у пећини свеједно, нису знали шта се догодило. Напокон су они, пошто су сазнали да је Декије стигао у град и од срца се помолили Богу, заспали необично чврстим сном који је трајао око 172 године. Они су се пробудили тек за владавине Теодосија Млађег, баш када су се водиле расправе о васкрсењу. У то доба тадашњи власник тог земљишта је пронашао камење које је заграђивало улаз у пећину, и употребио га је за изградњу уопште не сумњајући да се у пећини налазе дечаци на које су већ одавно сви заборавили. Пробуђени момчићи су мислили да су преспавали једну ноћ, јер нису у пећини приметили никакве промене и сами се уопште нису изменили. Један од њих, најмлађи, Јамблих, који је раније ишао у град по храну, помоливши се са пријатељима Богу, поново је кренуо у Ефес да сазна да ли их траже и да купи храну. Био је запањен променом, видећи, како је њему изгледало, цркве које још јуче нису постојале и чувши како се слободно изговара име Христово. Мислећи да је грешком доспео у други град, одлучио је да ипак ту купи хлеба, али када је за тражени хлеб дао новац, трговац га је пажљиво посматрао и запитао га где је нашао закопано благо. Узалуд је Јамблих уверавао да он није пронашао скривено благо и да је новац добио од родитеља, почео је да се окупља народ и да се домишља, где ли је он пронашао старински новац. Јамблих је изговорио имена својих родитеља и пријатеља, нико их није познавао и, коначно је од окупљених чуо да се заиста налази у Ефесу, али да цара Декија већ одавно нема, већ влада христољубиви Теодосије.
За долазак су чули градоначелник и епископ и ради провере Јамблихових речи заједно с њим су отишли до пећине, где су пронашли шест осталих момчића, а код улаза у пећину су пронашли оловне плоче и из њих сазнали када и како су се дечаци нашли у пећини. О свему томе градоначелник је хитно обавестио цара који је лично стигао у Ефес и разговарао са дечацима. За време једног од разговора они су оборили главе и заспали вечним сном. Цар је желео да их пренесе у престоницу, Али дечаци који су му се јавили у сну, наложили су му да их сахрани у пећини, где су они већ много година спавали дивним сном. То је било испуњено и дуго година њихове мошти су почивале у тој пећини – руски поклоник из X века Антоније описује како им се поклонио. Ово чудесно буђење дечака тада је било прихваћено као прототип и потврда васкрсења. На све стране се проширила вест о томе – то помиње неколико савременика – историчара, о томе се говорио на III Васељенском Сабору који је ускоро био одржан у томе граду. Ово задивљујуће чудо је тада учврстило веру у васкрсење. Очигледно се пројавила сила Божија, која је током много година сачувала од труљења тела и одећу дечака. Тако ће Господ, као што их подиже из сна, сакупити кости и мртве подићи, према визији пророка Језекиља.
Ово пророштво, које предвиђа не само васкрсење мртвих него и очување од пропасти народа који чува закон Божији, испунило се исто тако очигледно над земљом руском.
Почетком XVII века, после пропасти династије, наступиле су у Русији тешке године. Руска земља остаде без власти, раздирана унутрашњим немирима, била је изложена нападима околних народа, који су освојили многе руске области и чак срце Русије – Москву. Руси постадоше малодушни, изгубише наду да ће Руско Царство опстати, многи су тражили милостињу код туђих господара, други су прилазили разним самозванцима и лоповима који су се издавали за царевиће.
Када је изгледало да Русије више нема, када су се још само малобројни, надали да ће се она спасти, разлегао се из подземних одаја Чудског манастира последњи позив Патријарха Гермогена који је тамо убијен.
Његова посланица са поруком архимандрита Тројице-Сергијевог манастира Дионисија и црквењака Аврамија Палицина је стигла до Нижњег-Новгорода. У њој су Руси позивани да устану у заштиту московских Светиња и Дома Мајке Божије.
Посланица је дирнула срца, и грађанин Козма Мињин се из црквене порте обратио суграђанима са ватреним позивом да се све да за Отаџбину. Одмах су кренули прилози, почели су да се прикупљају добровољци. На чело добровољаца су позвали прослављеног војводу Димитрија Михаиловича Пожарског, који се тек опоравио од рана. Али свесни слабости људских снага Руси су се препустили покровитељству Војводе Најузвишенијег и као највећу драгоценост су за војску из Казања узели ону чудотворну икону Мајке Божије, коју је тамо некада из земље извадио Свети Патријарх Гермоген, док је још био презвитер Јермолај.
Кренули су руски добровољци, не уздајући се у своје слабе снаге, него у свемогућу помоћ Божију. И заиста се догодило оно што све до тада нису могли да ураде никакви напори. У кратком року ослобођења је Москва и на данашњи дан сећања на седам ефеских младића руски добровољци су у свечаној литији ушли у Кремљ, одакле им је у сусрет долазила друга литија са владимирском иконом Мајке Божије, која је остала у освојеном граду.
Очишћена је руска земља од непријатеља и самозванаца, обновљено је Руско Царство на чији је престо дошао млади Михаил Фјодорович Романов. Васкрсла је Русија, исцељене су ране и она је кренула из славе у славу. Казањска икона Мајке Божије, уз коју је ослобођена Москва, и са њом читава земља руска, постала је највећа светиња читавог руског народа. Њене копије, које су постављене најпре у првопрестоном граду Москви, а потом и у новом царском граду Светог Петра, такође се прославише мноштвом чудотворења. Казањске иконе Богородица налазиле су се у сваком граду, селу и скоро у сваком дому, а празник казањске иконе славио се у читавој Русији као велики празник .
Сада је поново до темеља уздрмана Земља Руска, високо се уздижу таласи безбожништва. Јад обузима срца и у невољама руски људи су попут робља Израиљског спремни да завапе: “посахнуше кости наше и прође надање наше, пропадосмо”. Али сећање на седам дечака што устадоше из сна, са сретењем казањске иконе Мајке Божије сведоче о свемогућој десници Божијој, а речи пророка Језекиља из дубине векова грме гласом Господњим: ” Ево, ја ћу отворити гробове ваше, и извешћу вас из гробова ваших, народе мој… и населићу вас у земљи вашој и познаћете да ја говорим и чиним – говори Господ! (Језекиљ 37, 12-14).

ЧЕКАМ ВАСКРСЕЊЕ МРТВИХ И ЖИВОТ БУДУЋЕГ ВЕКА

Неутешна и бескрајна би морала бити наша туга за нама блискима када умиру, кад нам Господ не би поклонио живот вечни. Бесмислен би наш живот био ако би се завршавао смрћу. Каква је корист онда од врлине, од добрих дела? У праву су онда они који говоре “јешћемо и пићемо, јер ћемо сутра умрети”. Али човек је створен за бесмртност, а Својим Васкрсењем Христос отвори двери Царства Небеског, вечног блаженства онима који у Њега вероваху и живљаху праведно. Наш земаљски живот је припрема за онај будући и нашом смрћу завршава се та припрема. “Човеку следује да једном умре, а потом суд. ” Напушта човек тада све своје земаљске бриге, тело се распада, да би поново устало при општем васкрсењу. Али душа његова наставља да живи и ни на трен не прекида своје постојање. Кроз многа јављања мртвих могуће нам је да делимично знамо шта се догађа са душом кад она из тела излази. Када се прекине њено гледање очима телесним, тада се открива њено гледање духовно. Оно код оних који умиру често почиње још пре упокојења и они, видећи оне који су око њих и чак разговарајући са њима, виде оно што други не виде. А када изађе из тела, душа се обрете међу другим духовима, добрим и злим.
Она обично тежи онима који су јој духовно блискији, а ако је, док се налазила у телу, она била под утицајем неких, остаје зависна од њих и по изласку и тела, ма колико непријатни јој били када их сретне.
Током два дана душа користи извесну слободу, може да посећује места на земљи која су јој драга, а трећег дана креће у друге просторе. При томе она пролази кроз мноштво злих духова који јој стају на пут и окривљују је за различите грехе, на које су је они сами навели. Према откривењима, постоји двадесет таквих препрека, такозваних митарстава; на сваком од њих се искушава ова или она врста греха; прошавши кроз једно, душа доспева у друго и тек када успешно савлада сва искушења душа може да настави свој пут, а да не буде одмах бачена у пакао. Колико су ужасни ти злодуси и њихова искушења показује то што је Сама Богородица, кад јој је арханђел Гаврило најавио скори крај, молила Сина Свога да је избави од тих злодуха и што се, испуњавајући Њену молбу Сам Господ Исус Христос појавио са Неба да прихвати душу Своје Пречисте Мајке и вазнесе је на небо. Страшан је трећи дан за душу преминулог и зато су јој тада посебно потребне молитве за њу. Срећно прошавши искушења и поклонивши се Богу, душа током наредних тридесет седам дана посећује небеска насеља и бездане паклене, не знајући још где ће се наћи и тек четрдесетог дана одређује јој се место до Васкрсења мртвих. Неке душе се налазе у стању наслађивања будућом радошћу и блаженством, а друге у страху од мука вечних, које ће коначно наступити после Страшнога Суда. До тада су још могуће промене у стању душа, посебно кроз приношење за њих Бескрвне жртве (помињање на Литургији), а такође и кроз друге молитве. Колико је при томе важно помињање на Литургији показује следећи догађај. Пред откривање моштију св. Теодосија Черниговског (1896. год. ), свештеник који је обављао пресвлачење моштију је, пошто се уморио, задремао седећи крај моштију и угледао је пред собом светитеља који му је рекао: “Захваљујем ти што си се око мене потрудио. Још те молим, када будеш вршио Литургију, помени родитеље моје” – и изговорио је њихова имена (јереј Никита и Марија). “Како ти, светитељ, од мене молитве тражиш, када си сам крај престола небеског и људима пружаш милост Божију” – питао је свештеник. “Да, то је тачно – одговорио је св. Теодосије, – али приношење на Литургији, јаче је од моје молитве. ”
Зато су корисна покојницима и опела и кућне молитве за упокојене, и добра дела која се чине њима у спомен као, на пример, милостиња, дарови црквама, али им је посебно корисно помињање на Божанској Литургији. Било је много јављања упокојених и других догађаја који потврђују колико је благотворно спомињање покојника. Многи који су умрли кајући се, али нису успели да то покажу за живота, ослободили су мука и добили су упокојење. У Цркви се увек упућују молитве за упокојење преминулих и чак на дан силаска Светог Духа, у молитвама које се обављају на коленима, на вечерњој служби постоји посебна молитва за “оне што су пакла заточници”. А свако од нас ко жели да покаже своју љубав према преминулима и да им пружи стварну помоћ, најбоље то може да уради кроз молитву за њих, посебно њиховим спомињањем на Литургији, када се честице које се узимају за живе и за мртве стављају у Крв Господњу уз речи “Очисти, Господе, грехе овде поменутих Твојом Крвљу пречистом, молитвама светитеља Твојих”. Ништа више и боље не можемо да учинимо за мртве него да се молимо за њих, дајући им помен на Литургији. То им је увек потребно, а посебно у оних четрдесет дана, у којима душа преминулог пролази свој пут до вечног боравишта. Тело тада ништа не осећа, не види ближње који су се окупили, не мирише му цвећа мирис благи, не чује говоре надгробне. Али осећа душа молитве што се за њу упућују, постајући захвална и духовно блиска онима који их творе.
Рођаци и ближњи преминулих! Чините за њих оно што им је потребно и што је у вашој моћи. Не трошите средства на спољашње украшавање ковчега и гроба, него на помоћ онима којима је потребна, у спомен на блиске покојнике, на цркве, где се за њих упућују молитве. Укажите милост преминулом, побрините се за душу његову. Све нас очекује тај пут; како ћемо тада желети да нас помену у молитвама својим! Будимо и сами милосрдни према покојницима. Чим се неко упокоји, одмах зовите или обавестите свештеника да прочита “молитву по изласку душе”, која је одређена да се чита над свима православнима одмах по њиховом крају. Постарајте се да се, ако постоји могућност, опело изврши у цркви и да се пре опела над покојником чита Псалтир. Опело не мора бити раскошно, али се мора обавити у потпуности, без скраћивања; немојте тада мислити о себи и својим погодностима, него о преминулом, од кога се заувек опраштате. Ако је истовремено у цркви неколико покојника, немојте се противити томе да их заједно опоју. Боље нека опоју двоје или више покојника заједно и још ће усрднија бити молитва свих њихових ближњих који су се окупили, него да опело буде за сваког појединачно и да се, у недостатку снаге и времена, скраћује служба, када је свака реч молитве за преминулога као кап воде жедноме. Обавезно се одмах побрините да се обави “сорокоуст”, тј. свакодневни помен на Литургији током четрдесет дана. Обично се у црквама, у којима се одвија свакодневна служба, преминули који су тамо опојани помињу током четрдесет дана и више. А ако је опело у цркви где нема свакодневне службе, ближњи морају сами да се побрину и да закажу “сорокоуст” тамо где постоји свакодневна служба. Добро је такође давати на помен у манастире и у Јерусалим, где је непрекидна молитва на светим местима. Али се “сорокоуст” мора почети одмах после смрти, када је души посебно потребна молитвена помоћ и зато се помињање почиње у најближем месту у коме постоји свакодневна служба.
Бринућемо се о онима који на други свет одлазе пре нас, да бисмо за њих учинили све што можемо, сећајући се да су “блажени милостиви, јер ће бити помиловани”.

 


Припремио:
Станоје Станковић

Извор:
Свети Јован Шангајски: Опширан животопис, беседе, поуке, чуда
4. издање, Образ светачки
стр. 307-340

Comments are closed.