BESEDE

 

BESEDE
 

 
BESEDA PROTIV ZAVISTI
 
1. Bog je blag i dostojnima daje dobro. Đavo je, pak, lukav i stvara svako zlo. Blagog prati nezavidljivost, a đavola svuda sledi zavist. Čuvajmo se, braćo, strasti zavisti kako ne bismo postali zajedničari u delima đavolskim i kako na kraju ne bismo bili izloženi istom sudu. Onaj ko se pogordi dospeva na sud đavolski. Kako će, onda, zavidljivac izbeći sud koji je ugotovljen đavolu? U ljudskim dušama se ne može ukoreniti strast koja bi bila pogubnija od zavisti. Ona manje škodi drugima, već je prvo i neposredno zlo za onoga ko je poseduje. Zavist nagriza dušu u kojoj živi kao što rđa nagriza gvožđe. Tvrde da se ehidne [tj. zmije otrovnice] rađaju tako što progrizu utrobu koja ih je nosila. Slično i zavist po prirodi proždire dušu u kojoj se začela. Zavist je žaljenje zbog dobrobiti bližnjeg. Stoga zavidljivcu nikada ne nedostaje žalost i ogorčenost. Da li je na njivi bližnjeg dobra žetva? Da li njegov dom obiluje svim životnim dobrima? Ili je možda on uvek radostan čovek? Sve [navedeno] jeste hrana za zavidljivčevu bolest i za uvećanje njegovog bola. Stoga se on nimalo ne razlikuje od nagog čoveka koga svi ranjavaju. Je li ko odvažan? Je li je ko zdrav? Zavidljivac je opet pogođen. Ukoliko je neko drugi lepši, zavidljivac će [doživeti] novi udarac. Ukoliko neko prevazilazi mnoge svojim duševnim preimućstvima, ukoliko obraća na sebe pažnju i surevnjivost svojom razboritošću i snagom reči, ukoliko je bogat i ukoliko ga slave zbog velikodušnosti njegovih darova, zbog srdačnosti prema nevoljnicima, dobijajući mnoge pohvale od onih koje je obasuo dobročinstvima, zavidljivac dobija pozlede i rane u samom srcu. Teškoća njegove bolesti se povećava stoga što nije u stanju da o njoj govori. On korača povijeno i snužden je: on je zbunjen i jadikuje, propadajući od zla. Međutim, kada ga upitaju za strast, on se stidi da oglasi svoju nesreću i da kaže: „Ja sam zavidljiv i ogorčen i satiru me dobra mog prijatelja. Ja plačem zbog radosti brata i ne mogu da gledam tuđa savršenstva. Naprotiv, dobro stanje bližnjeg ja smatram svojom nesrećom“. Kad bi želeo da prizna istinu on bi nešto slično trebalo da kaže. Međutim, on neće da prizna ništa i duboko u sebi zadržava bolest koja proždire i izjeda njegovu utrobu.
2. On ne poziva lekara zbog bolesti i ne može da nađe lek koji bi udaljio strast, premda su Pisma prepuna sličnih isceliteljskih [sredstava]. Naprotiv, on jedinu utehu očekuje od zla, tj.od prizora pada nekoga od onih koji pobuđuju njegovu zavist. Postoji jedna granica njegovoj mržnji: da vidi da je onaj ko pobuđuje zavist postao jadan (premda je bio blažen), i da je onaj koga je smatrao dostojnim surevnjivosti postao dostojan sažaljenja. On se primiruje i postaje prijateljski [raspoložen] tek kad vidi da[čovek] plače ili se žalosti. On se ne raduje zajedno sa radosnima, ali lije suze sa ožalošćenima. Životni preokret u kome je čovek iz sreće pao u nesreću on ne oplakuje iz čovekoljublja ili zbog sastradavanja. Naprotiv, prethodno stanje on hvali da bi mu nesreću učinio još težom. Sina koji je umro on hvali i veliča hiljadama pohvala, govoreći: „Kako je bio prekrasan. Kako marljiv i za sve sposoban“. Međutim, dok je mladić živ njegov jezik nije bio u stanju da izgovori pohvalnu reč. Ukoliko vidi da i drugi počinju da ga hvale, on se opet menja i počinje da zavidi pokojniku. On se divi bogatstvu nakon što propadne. Telesnu lepotu, snagu i zdravlje hvali tek kada nastupi bolest. Uopšteno, on je neprijatelj onoga što postoji i prijatelj onoga što je propalo.
3. Postoji li nešto pogubnije od slične bolesti? Ona je propast života, izopačenje prirode, neprijateljstvo prema onome što nam je dato od Boga, protivljenje Bogu. Šta je zlonačelnika đavola pobudilo na rat protiv čoveka? Zar nije – zavist? Bogoborac je otvoreno razotkrio svoju zavist kada se razjario protiv Boga zbog Njegovih izobilnih darova čoveku. Pošto nije mogao da se osveti Bogu, on se osvetio čoveku. Pokazalo se da slično čini i Kain. On je postao prvi učenik đavolov. Od njega se on naučio zavisti i ubistvu, tj. međusobno srodnim bezakonjima, koja nabroja i Pavle, govoreći: Puni zavisti i ubistva (Rim.1,29). Šta je, dakle, učinio Kain? On je video počast od Boga [ukazanu Avelju] i u njemu se rasplamsala ljubomora. On je pogubio počastvovanog da bi ražalostio Onoga ko je počast ukazao. Nemajući snage za bogoborstvo, on je počinio bratoubistvo. Izbegavajmo, braćo, bolest koja je učitelj bogoborstva, majka čovekoubistva, izopačenje prirode, zaborav srodstva, najbesmislenija nesreća. Zbog čega se žalostiš, čoveče, s obzirom da nisi pretrpeo ništa loše? Zbog čega ratuješ protiv čoveka koji ima nešto malo dobara i nije ništa oduzeo od tvojih? Ukoliko negoduješ čak i kad ti se čine dobročinstva, zar ne zavidiš svojoj sopstvenoj koristi? Sličan je bio i Saul, koji je preobilje dobročinstava pretvorio u povod za rat protiv Davida. Oslobodivši se mahnitosti Davidovim skladnim i božanstvenim sviranjem, Saul je najpre pokušao da kopljem probode svog dobročinitelja.
Zatim se zajedno sa svom svojom vojskom spasao od neprijatelja i izbavio od sramote kojom mu je [pretio] Golijat. Međutim, igračice su u pobedničkim pesmama počele Davidu pripisivati deset puta veći udeo u zadobijanju pobede: Saul pogubi svoju tisuću, a David svojih deset tisuća (1.Car.18,7). Zbog jednog izraza, zbog jednog svedočanstva zasnovanog na samoj istini, Saul je hteo svojim rukama da ubije Davida u zasedi. Potom ga je primorao da postane begunac. Pa ipak, njegovo neprijateljstvo nije prekinuto. Najzad je istupio protiv njega sa tri hiljade odabranih vojnika i tražio ga po pustinjama (1.Car.24,3). I da ga je neko upitao za uzrok rata, on bi, naravno, mogao da ukaže samo na Davidova dobročinstva. U samo vreme progona on beše zaspao i našao se izložen opasnosti da ga neprijatelj ubije. Međutim, spasao ga je pravednik [tj. David], koji se suzdržao da podigne ruku na njega (1.Car.26,7). Ipak, njega nije dirnulo Davidovo dobročinstvo, nego je ponovo okupio vojsku i ponovo nastavio progon. Potom ga je David i po drugi put uhvatio u pećini. Davidova vrlina se pokazala još blistavijom, dok je Saulova zloba postala još očiglednija. Zavist je najneugodnija vrsta neprijateljstva. Ostale nenavisnike će dobročinstva učiniti pitomijima. Međutim, zavidljivog i zloćudnog učinjeno dobro samo još više razdražuje. Ukoliko mu je učinjeno više dobročinstava, utoliko jače negoduje, žali i jadikuje. On se više žalosti zbog sile dobročinitelja, negoli što oseća zahvalnost zbog dobročinstva koje mu je učinjeno. Postoji li divlja zver koju zavidljivac ne prevazilazi surovošću svog ponašanja? Psi se pripitomljuju ukoliko se hrane. I lavovi postaju pristupačni ukoliko se neguju. Međutim, zavidljivac postaje još svirepiji kad mu se čini usluga.
4. Šta je plemenitog Josifa učinilo slugom (Post.37,28)? Zar nije – zavist njegove braće? Zaista je i dostojna čuđenja besmislenost bolesti [zavisti]. Uplašivši se ispunjenja sna, oni su prodali svog brata u ropstvo [sa uverenjem] da se robovima nikada ne klanjaju. Međutim, ukoliko su snovi istiniti, ništa ne može omesti ostvarenje onoga što su predskazali. Ukoliko su, pak, snoviđenja lažna, čemu zavideti onome što se ne ostvaruje? Međutim, Božiji domostroj je potpuno porazio njihovu mudrost. Jer, pokazalo se da su onim čime su mislili da spreče predskazanje zapravo pripremili njegovo ispunjenje. Da nije bio prodat, Josif ne bi ni došao u Egipat, niti bi, premda celomudren, bio izložen lukavim napadima razvratne žene. On ne bi bio zatvoren u tamnicu, ne bi se zbližio sa faraonovim slugama, niti bi počeo da tumači snove, usled čega je dobio starešinstvo nad Egiptom i usled čega su mu se poklonila braća, koja su zbog nedostatka žita došla u Egipat. Obrati misao ka najvećoj zavisti, koja se vezuje za najvažniju stvar, tj. ka zavisti koju su Judejci, usled svoje mahnitosti, ispoljili prema Spasitelju. Zbog čega su mu zavideli? Zbog čuda. Kakvih čuda? Zbog spasenja ubogih. Gladni su bili nahranjeni, pa ipak su se pobunili protiv Hranitelja. Vaskrsavani su mrtvi, pa ipak je Životodavac postao predmet zavisti. Demoni su bili izgonjeni, ali su Onome ko im je zapovedao smišljali zlo. Gubavci su se čistili, hromi su počinjali da hodaju, gluvi da slušaju, slepi da gledaju, pa ipak su Dobročinitelja proganjali. Najzad su Životodavca predali smrti, bičevali Osloboditelja ljudi i osudili Sudiju sveta. Na taj način se zloba zavisti rasprostire na sve. Od stvaranja sveta pa sve do končine veka uništitelj našeg života, đavo, koji se raduje našoj pogibli, svakoga ranjava i obara istim oružjem. On je sam pao zbog zavisti: on istom strašću i nas povlači za sobom. Mudar je bio onaj ko je zabranio čak i da se obeduje sa zavidljivim čovekom (Prič.23,6). On govori o zajedničkom obedu, a podrazumeva svako opštenje u životu. Mi se trudimo da zapaljivo veštastvo držimo što dalje od vatre. Na isti način treba da se pobrinimo da, koliko je god moguće, izbegavamo prijateljske razgovore sa zavidljivcima, udaljujući se od strela zavisti. Mi se ne možemo povezati sa zavidljivcem ukoliko ne uspostavimo prisno prijateljstvo. Po reči Solomonovoj, zavist čoveku dolazi od njegovog prijatelja (Prop.4.4). I zaista. Ne zavidi Skićanin Egipćaninu, nego svom saplemeniku. Među saplemenicima, opet, ne zavide onom ko je nepoznat, nego onome ko je dobro poznat. Među poznanicima zavide susedima, ljudima istog zanata i po nečemu bliskima, tj. vršnjacima, rođacima, braći. Uopšte, rđavica je bolest žita, a zavist je bolest prijateljstva. Postoji, uostalom, nešto čime se može pohvaliti slično zlo: ukoliko jače dejstvuje, utoliko teže biva onome ko je nosi u sebi. Ukoliko padnu na nešto tvrdo i gipko, snažno odapete strele se vraćaju onome ko ih je ispustio. I kretanja zavisti ne nanose žalost onome kome se zavidi, nego zadaju udarce samom zavidljivcu. Ko je naškodio savršenstvima bližnjeg svojim jadikovanjem? Naprotiv, zavidljivac uništava samoga sebe, izjedajući se žalošću. One koji stradaju od bolesti zavisti smatraju štetnijima od otrovnih zveri, koje propuštaju otrov kroz ranu usled čega ugriženo mesto postepeno počinje da truli. O zavidljivcima, pak, neki misle da nanose štetu i samim pogledom. Navodno, od njihovog zavidljivog pogleda počinju da se suše tela snažne građe (koja usled svoje mladosti cvetaju u punoj lepoti), usled čega odmah nestaje sva njihova punota. Iz zavidljivih očiju kao da se izliva neka pogibeljna, štetna i pogubna bujica. Ja, uostalom, odbacujem slično verovanje s obzirom da je prostonarodno i da su ga starice unele među ženski [svet]. Naprotiv, ja tvrdim da nenavisnici dobra, demoni, otkrivši proizvoljenje koje im je svojstveno, koriste sva sredstva da ga iskoriste za svoje namere, zbog čega i oči zavidljivca koriste da bi služile njihovoj sopstvenoj volji. Zar se ne plašiš da postaneš sluga pogubnog demona, da dopustiš u sebi zlo kojim ćeš postati neprijatelj ljudi koji ti ni u čemu nisu učinili nepravdu, te da postaneš i neprijatelj Boga, koji je blag i ne zna za zavist?
5. Bežimo od nepodnošljivog zla koje u stvari predstavlja učenje zmije, izum demona, usev neprijatelja, zalog mučenja, prepreku pobožnosti, put u geenu, lišavanje Carstva. Zavidljivci se donekle mogu prepoznati i po samom licu. Njihove oči su suve i pomračene, obrazi sumorni, obrve nadvijene, a duša pomućena strašću i lišena merila istine o stvarima. Za njih ne postoji vrlinsko delo dostojno pohvale, niti snaga besede koja je ukrašena časnošću i blagodaću, niti bilo šta drugo dostojno surevnjivosti i pažnje. Lešinar teži smradu premda nadleće mnoge lugove i mnoga prijatna i miomirisna mesta, a muve preleću ono što je zdravo i žure ka gnojnom. I zavidljivci ne gledaju na svetlost života, niti na veličinu uspeha [drugih], nego napadaju samo ono što je trulo. I ako se dogodi da neko u nečemu pogreši (što se ljudima često događa), oni odmah razglašavaju [slučaj] s obzirom da žele da [su ljudi] poznati samo sa [rđave strane]. Pakosni živopisci izgled onoga koga izobražavaju na slici ističu iskrivljenim nosom, ožiljkom ili nekim drugim prirodnim nedostatkom, ili nečim što se pojavilo kao posledica bolesti. Oni su vešti da čak i ono što je pohvalno učine dostojnim prezira, tj. da ga ružno protumače, da oklevetaju vrlinu i da je predstave kao porok koji joj je [prividno] blizak. Oni, naime, hrabrog nazivaju drskim, celomudrenog bezosećajnim, pravednoga surovim, razboritog lukavim. Onoga ko ima blistavo imanje oni klevetaju zbog [navodne] nečovečnosti, slobodnog zbog razvrata, a štedljivog zbog škrtosti. Uopšte, njima nije teško da svaki vid vrline imenuju njoj suprotnim porokom. Šta, dakle? Hoćemo li se ograničiti jedino na osudu zla rečima? Međutim, time bi se ostvarila samo jedna polovina iscelenja. Nije beskorisno da se stradalniku ukaže na veličinu bolesti, kako bi se podstakao na dužnu brigu o poroku. Međutim, ostaviti stradalnika na navedenom i ne upraviti ga ka zadobijanju zdravlja znači prepustiti ga dejstvovanju bolesti. Šta, dakle? Kako ćemo, najpre, biti u stanju da se ne razbolimo [zavišću], ili barem da je se rešimo ukoliko joj podlegnemo? Pre svega, nemojmo ništa ljudsko smatrati velikim i značajnim: ni ljudsko blagostanje, ni uveljivu slavu, ni telesno zdravlje. Jer, mi ne smatramo da se blago sastoji u onome što je prolazno, već smo pozvani na pričesnost večnim i istinskim dobrima. Prema tome. onaj ko je bogat nije dostojan surevnjivosti zbog njegovog bogatstva, niti načelnik zbog veličine njegovog dostojanstva, niti krepki zbog njegove telesne snage, niti mudri zbog prevashodstva njegovih reči. Jer, navedeno predstavlja oruđe vrline za one koji se njime dobro koriste: samo u sebi ono ne sadrži blaženstvo. Onaj, pak, ko ga rđavo koristi dostojan je sažaljenja s obzirom da je sličan čoveku koji, uzevši mač da bi se osvetio neprijatelju, hotimično ranjava samoga sebe. Onaj, pak, ko valjano i u skladu sa ispravnim smislom koristi sadašnja [dobra], ko upravlja onim što mu je Bog darovao i ne sabira riznicu radi sopstvenog naslađivanja po pravdi treba da bude pohvaljen i voljen zbog bratoljublja i druželjubivog držanja. Osim toga, [recimo] da se neko odlikuje razboritošću i da je od Boga počastvovan besedničkim [darom], te da tumači sveštene reči. Njemu nemoj zavideti i nemoj poželeti da bilo kad zamukne tumač sveštene reči samo stoga što ga zbog blagodati Duha prate odobravanja i pohvale slušalaca. Jer, radi se i o tvom blagu, budući da ti se kroz brata šalje dar poučavanja, ukoliko samo hoćeš da ga prihvatiš. Najzad, niko ne zagrađuje istočnik nabujale vode i niko ne zaklanja oči kada sunce zasija: njima niko ne zavidi, već svako želi da se njima naslađuje. Zbog čega, dakle, ne prikloniš radosno uši i blagodarno ne prihvatiš korist kada duhovna reč izvire u Crkvi i kad pobožno srce izliva [nešto od] darova Duha? Naprotiv, tebe grize tapšanje slušalaca i želiš da nema ni onoga ko stiče korist, niti onih koji tapšu. Kakvo ćeš, međutim, opravdanje naći pred Sudijom naših srdaca? Trebalo bi da duševno blago smatramo prekrasnim po prirodi. Onoga ko je bogat i ko je slavan zbog vlasti i telesne snage treba voleti i poštovati ukoliko [darove] koristi u skladu sa pravim smislom, tj. ukoliko, posedujući zajednička oruđa života, velikodušno daje novac siromasima, sopstvenim telom služi bolesnima i sve šta poseduje smatra koliko svojim vlasništvom toliko i vlasništvom svakog potrebitog. Onoga, pak, ko se ne drži na opisan način pre bi trebalo smatrati ubogim, negoli dostojnim zavisti, s obzirom da ima više povoda [da pokaže] da je zao. Naime, on će propasti od mnogih priprema i iscrpljujućih briga. Ukoliko bogatstvo služi kao zalog nepravde, bogataš je pre dostojan sažaljenja. Međutim, ukoliko služi vrlini, za zavist nema mesta, s obzirom da korist od njega biva zajednička svima. Izuzetak je onaj ko, usled preizobilja zlobe, počne da zavidi i svojim sopstvenim dobrima. Uopšte, ukoliko u pomislima pred sebe postaviš [sve] ljudsko i ukoliko pogled upraviš ka zaista dobrom i pohvalnom, neće se desiti da bilo šta propadljivo i zemno smatraš dostojnim ublažavanja i surevnjivosti. Onome ko se ponaša na opisan način i ko se ne divi svetovnom kao nečem velikom, nikada se ne može približiti zavist. Međutim, ukoliko bezuslovno želiš slavu, ukoliko želiš da budeš istaknutiji od mnogih i ukoliko ne trpiš da budeš drugi (što takođe biva povod za zavist), svoje častoljublje (kao neki potok) upravi ka zadobijanju vrline. Nipošto nemoj želeti da se na svaki način obogatiš ili da uznapreduješ u svetovnim stvarima. Jer, tako nešto ne zavisi od tvoje volje. Naprotiv, budi pravedan, celomudren, razborit, hrabar i trpeljiv u stradanjima za pobožnost. Na taj način ćeš se spasti i zadobiti veliku znamenitost zbog velikih blaga. Vrlina zavisi od nas i trudoljubivi može da je zadobije. Naprotiv, veliko imanje, telesna lepota i visina čina ne zavise od nas. Vrlina je najveće i najtrajnije dobro i svi joj priznaju prvenstvo. Stoga treba i da joj stremimo. Vrlina se, međutim, ne može ukoreniti u duši koja nije očišćena od strasti, naročito od zavisti.
6. Zar ne vidiš kakvo je zlo licemerje? I ono je plod zavisti. Naime, dvoličnost naravi se kod ljudi uglavnom pojavljuje usled zavisti. Skrivajući mržnju u dubini, oni pokazuju spoljašnjost ukrašenu ljubavlju. Oni su slični podvodnim stenama koje, budući neznatno prikrivene vodom, neopreznima pričinjavaju nepredviđeno zlo. Iz zavisti, dakle, kao iz izvora proiziđe smrt, otpadanje od dobara, udaljavanje od Boga, brkanje ustanovljenoga i razaranje svih životnih dobara. Stoga poslušajmo apostola i nemojmo biti sujetni, izazivajući jedne druge i zavideći jedni drugima (Gal.5,26), nego budimo blagi, milostivi, praštajući jedni drugima, kao što je i Bog… oprostio nama u Hristu Isusu, Gospodu našem (Ef.4,32), kome neka je slava zajedno sa Ocem i Svetim Duhom u vekove vekova. Amin.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Pingback: Sveti Vasilije Veliki: BESEDA O SMIRENOUMLJU – Manastir Vavedenje

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *