BESEDE

 

BESEDE
 

 
BESEDA O BLAGODARNOSTI
 
1. Da li ste čuli reči apostola kojima se obraća Solunjanima i propisuje zakon za čitav život? One su upućene onima koji su se svakodnevno nalazili u njegovoj blizini, premda se njihova korist rasprostire se na čitav ljudski život. Radujte se svagda. Molite se bez prestanka. Na svemu zahvaljujte, kaže on (1.Sol.5,16-18). Šta, dakle, znači „radovati se“ i kakva je korist od [radovanja]? Kako je moguće zadobiti neprestanu molitvu i Bogu zahvaljivati za sve? Rečeno ćemo, koliko bude moguće, protumačiti kasnije. Sada je zaista neophodno da najpre navedemo ono što nam prigovaraju protivnici koji [navode] klevetu da je ispunjenje uzakonjenog nemoguće. Zar je vrlina, kažu, provoditi dan i noć u izlivanju [duše] i živeti u veselju i radovanju? Osim toga, zar je [neprestano radovanje] uopšte moguće s obzirom da nas okružuju na hiljade nevoljnih nesreća koje u duši nužno izazivaju potištenost? Stoga je nemoguće da se neumereno radujemo i veselimo, izuzev ako [hoćemo da kažemo] da onaj koga peku ne oseća bol i da se ne muči onaj koga probadaju. Možda i neko od onih koji nas okružuju, bolujući od slične bolesti pomisli, iznosi istovetne izgovore radi opravdanja svojih grehova (Ps.140,4). Usled svog nemara za čuvanje zapovesti, on pokušava da optuži Zakonodavca da navodno propisuje nemoguće. On verovatno govori: „Kako je moguće da se radujem kad uzroci radosti ne zavise od mene? Ono što izaziva radost dolazi spolja i ne nalazi se u meni, na primer – dolazak prijatelja, susret s roditeljima posle dužeg vremena, nalaženje novca, počasti od ljudi, vaspostavljanje zdravlja posle raznih bolesti i ostale životne dobrobiti, dom u kome je trajno blagostanje, bogata trpeza, druželjubivi saučesnici u veselju, zvuci i prizori koji izazivaju uživanje, zdravlje rođaka i sreća u svemu ostalom u životu (s obzirom da nas ne žaloste samo naše vlastite neprijatnosti, nego i one koje sekiraju naše prijatelje i rođake). Sve [nabrojano] je neophodno da bi se računalo na duševnu radost i veselje. Pored toga, radost u duši može da se rodi kada vidimo pad svojih neprijatelja, propast zlobnika i nagrađivanje dobročinstva, jednom rečju, kada ni sadašnje ni očekivane teškoće ne potresaju naš život. Kako nam je, dakle, dato kao zapovest nešto što svoje ispunjenje nema u našoj volji, već predstavlja posledicu drugih uzroka? Osim toga, kako je moguće da se neprestano molimo kad telesne potrebe privlače misli duše na sebe i s obzirom da je nemoguće da se razum istovremeno podeli na dve brige.
2. Meni je, međutim, zapoveđeno da zahvaljujem Bogu za sve. Zar da zahvaljujem kada me muče, kada me ismejavaju, kada me rastežu na točku, kada mi kopaju oči? Zar da zahvaljujem kada mi nenavisnik zadaje nečasne udarce, kada se ledim od zime, kada me muči glad, kad sam privezan za drvo, kada neočekivano ostanem bez dece, pa čak i bez žene, kada usled brodoloma neočekivano izgubim imetak, kada me na moru zarobe pirati ili na kopnu razbojnici, kada sam u ranama, kada me kleveću, kada osiromašim ili kada sam u tamnici“. Sve rečeno i mnogo drugog prikupljaju oni koji optužuju Zakonodavca, misleći da svoje grehe opravdaju klevetom da nam se naređuje nešto što je nemoguće izvršiti. Šta, dakle, da odgovorimo? [Odgovorićemo] da apostol ima u vidu nešto drugo i da pokušava da naše duše odvoji od zemlje, uznoseći ih do nebeskog načina života. Ne razumevajući veliku zamisao Zakonodavca, oni se, međutim, valjaju po zemlji i telu u telesnim strastima kao crvi po blatu i ištu način da ispune apostolsku naredbu. Apostol ne poziva svakoga da se stalno raduje, nego samo onoga ko se upodobio njemu, tj. ko više ne živi u telu, nego ima Hrista koji živi u njemu (up. Gal.2, 20), s obzirom da sjedinjenje s najvišim dobrom ne dopušta saosećanje sa onim što uznemirava telo. Čak i kad bi telo bilo raskomadano, raskidanje sveze bi ostalo u stradajućem [delu] tela, a rasprostiranje bola se ne bi moglo preneti do umnog [delaj duše. Ukoliko smo, prema apostolskom savetu, umrtvili udove koji su na zemlji (Kol.3,5) i ukoliko na telu nosimo umiranje Hristovo (2.Kor. 4,10), rana naneta umrtvljenom telu nužno neće dopreti do duše, koja je oslobođena veze sa njim. Osim toga, nesreće, gubici i smrt bližnjih neće se uznositi do uma, niti će uzvišenost duše survati do saosećanja sa ovdašnjim. Ukoliko rasuđuju kao i revnosni [ljudi], oni koji su zapali u nedaće neće žalostiti druge, s obzirom da i sami bez jadikovanja podnose ono što im se dešava. Ukoliko, pak, žive po telu (up. Rim.8,13), oni neće toliko pričinjavati bol, koliko će se smatrati jadnima, ne toliko zbog okolnosti, koliko stoga što nisu izabrali ono što je trebalo. Uopšteno [rečeno], duša koja se jednom čežnjivo privezala za Stvoritelja i koja je navikla da se raduje tamošnjim krasotama, neće izgubiti svoju radost i veselje zbog smene raznolikih promena telesnih stradanja. Ono što je za druge žalosno, nju će učiniti još radosnijom. Apostol je, [na primer], bio blagodušan u nemoćima, u nevoljama, u gonjenjima (2.Kor.12,910) i oskudici. On se hvalio svojim siromaštvom nalazeći se u gladovanju i žeđi, u zimi i golotinji, u gonjenjima i teskobama (2.Kor. 11,27). Apostol se raduje onome zbog čega drugi tuguju i odriču se života. Oni koji nisu naučeni apostolskoj misli i koji ne razumeju da nas Pavle poziva na jevanđelski život, usuđuju se da ga optuže da nam navodno propisuje nemoguće. Neka oni, međutim, shvate koliko nam je razloga za opravdano radovanje dala Božija velika izdašnost. Mi smo iz nebića stupili u biće. Stvoreni smo po obrazu Tvorca (up. Post.1.26) i imamo um i slovo koji dopunjuju našu prirodu i kojima spoznajemo Boga. Ukoliko sa njima brižljivo izučimo lepote tvorevine kao neka pismena, mi ćemo poznati veliku mudrost i promisao Božiji o svemu. Mi razlikujemo dobro od zla i sama nas priroda uči da odabiramo korisno i da se uklanjamo od štetnog. Budući da smo se grehom otuđili od Boga, ponovo smo pozvani na bliskost s Njim, nakon što smo Krvlju Jedinorodnog oslobođeni iz nečasnog sužanjstva. [A šta da kažemo] o nadi u vaskrsenje, o naslađivanju anđelskim dobrima, o Carstvu na nebesima i obećanom blagu koje prevazilazi snagu razuma i slova?
3. Zar sve rečeno ne može da se prihvati kao dovoljan razlog za neprekidnu radost i neprestano veselje i zar, naprotiv, treba misliti da život dostojan radosti provodi jedino onaj ko presićuje utrobu, zabavlja se zvucima svirale, leže na meku postelju i hrče? Međutim, onima koji imaju um ja bih rekao da bi trebalo da ih oplakuju, a da ublažuju one koji sadašnji život provode nadajući se u budući vek i zamenjujući sadašnje za večno. Mi treba da ublažujemo one koji su se sjedinili s Bogom s obzirom da život provode u radosti čak i kad se nađu u peći ognjenoj (kao tri mladića u Vavilonu), čak i kad su zatvoreni s lavovima, čak i kad ih kit proguta. Jer, oni se ne žaloste zbog sadašnjeg, nego se raduju zbog nade u ono što se za nas čuva u budućnosti. Mislim da dobar podvižnik, koji je jednom stupio na poprište pobožnosti, treba dostojanstveno da podnosi udarce protivnika, nadajući se na slavu koja će doći pri primanju venaca. Oni koji su se navikli na napore borbe u telesnim nadmetanjima uopšte seme kolebaju zbog bolnih udaraca, nego nastavljaju da se bore s protišškom usled želje da ih proglase pobednicima, prezirući trenutne napore. Ni onome ko je revnostan neće se pomračiti radost čak i ako susretne teškoće, budući da nevolja gradi trpljenje, a trpljenje iskustvo, a iskustvo nadu, koja ne postiđuje (Rim.5,35). Zbog toga nam isti [apostol] pa drugom mestu zapoveda da u nevolji budemo trpeljivi i u nadi radosni (Rim.12, 12). Prema tome, nada zajedno sa radošću obitava u duši revnosnog čoveka. Međutim, isti apostol nam zapoveda i da plačemo sa onima koji plaču (Rim.12,15). Pišući Galatima, on je plakao zbog neprijatelja Krsta Hristovog (up. Fil.3,18). Da li uopšte treba da govorimo da je Jeremija plakao, da je Jezekilj, po zapovesti Božijoj, pisao o plaču za knezovima [Izrailjevim] (up. Jez.2.10) i da su mnogi svetitelji plakali? Teško meni majko moja što si me rodila (Jer.15.10). Teško meni, nesta pobožnoga sa zemlje, i nema pravoga među ljudima. Ja sam kao kad se obere letina (Mih.7,2). Ukoliko pogledaš glasove pravednika uopšte i ukoliko otkriješ da ponekad zajecaju, uverićeš se da oplakuju ovaj svet i okajani život u njemu. Avaj meni, jer se boravak moj produži (Ps.120,5). Pavle je želeo da umre i da bude sa Hristom (Fil.1,23). Stoga jadikuje zbog produžetka stranstvovanja, koje ga sprečava da se raduje. David nam je u pesmama ostavio plač za prijateljem Jonatanom, a zajedno sa njim i plač za svojim neprijateljem: Boli me zbog tebe, brate Jonatane. Kćeri Izrailjeve, plačite za Saulom (2.Car.1,26; 24). Saula oplakuje kao onoga ko je umro u grehu, a Jonatana kao onog ko mu je čitavog života bio blizak prijatelj. Ta zašto da govorimo o nečemu drugom? I sam Gospod je plakao zbog Lazara (Jn.11,35), plakao je i zbog Jerusalima (Lk.19,41). On ublažuje žalosne (Mt.5.4) i one koji plaču (Lk.6,21).
4. „Kako se [navedeno] može, govore, usaglasiti sa rečima: Radujte se svagda (Fil.4,4)? Jer, suze i radost ne izazivaju isti uzroci. Suze prirodno izaziva pritisak oko srca do koga dolazi usled neočekivanog udarca ili usled napada koji ranjava i steže dušu, dok je radost slična poskakivanju duše, razveseljene [činjenicom] da su [dela] saglasna sa željama. Otuda potiču i različiti telesni znaci. Ražalošćeni imaju bled, siv i hladan izgled, dok su tela radosnih bodra i rumena, pri čemu duša samo što ne iskoči i ne pohrli napolje od zadovoljstva“. Mi ćemo dodati da su plač i suze svetih proizilazili iz ljubavi prema Bogu. Svagda gledajući na Voljenog i uvećavajući u sebi radost koja iz [sličnog gledanja] proističe, oni su se istovremeno starali za sebi slične sluge, svojim suzama i oplakivanjem ispravljajući one koji greše. Oni koji stoje na bregu i saosećaju sa onima što se dave u moru ne gube sopstvenu sigurnost iako se staraju da pomognu unesrećenima. Ni oni koji oplakuju grehe svojih bližnjih ne poništavaju sopstvenu radost. Naprotiv, oni je time još više umnožavaju. Gospod ih, naime, povodom suza prolivenih zbog brata udostojava radosti. Blaženi su oni koji plaču i koji se žaloste, budući da će se utešiti i nasmejati (up. Lk.6,21; Mt.5,4). Smehom se ne naziva grohot koji usled previranja krvi izlazi iz obraza, nego čista veselost, koja nije pomešana ni sa čim sumornim. Apostol dopušta da plačemo sa onima koji plaču (up. Rim.12, 15), s obzirom da su suze na neki način seme i zalog večne radosti. Uzdigni svoj razum i sagledavaj anđelsko stanje. Da li njima dolikuje raspoloženje drugačije od radosti i blagodušnosti? Jer, oni su udostojeni da stoje pred Bogom i da se naslađuju neizrecivom krasotom slave našeg Tvorca? Pobuđujući nas na takav život, apostol nam je zapovedio da se svagda radujemo.
5. Možemo reći da je Gospod plakao za Lazarom i za gradom kao što je i jeo i pio, tj. bez vlastite potrebe. Naprotiv, On je rečeno učinio da bi tebi postavio meru i granicu neophodnih duševnih stradanja. On je plakao da bi ispravio prekomernu osetljivost i nedoličnost onih koji ridaju i koji su skloni naricanju. Jer, plač zahteva usklađenost sa slovesnošću s obzirom na povod, količinu, vreme i način prolivanja suza. Da suze Gospodnje nisu prolivene zbog stradanja, nego zbog naše pouke, vidi se iz rečenoga: Lazar, prijatelj naš, zaspao je, no idem da ga probudim (Jn.11,11). Ko od nas oplakuje usnulog prijatelja, s obzirom da očekuje da će se uskoro probuditi iz sna? Lazare, iziđi napolje (Jn.11,43): i mrtvi je oživeo i svezani je zakoračio. Čudo u čudu: kako su noge sposobne za kretanje iako su svezane pogrebnim povojima. Jer, ono što je ukrepljivalo beše jače od onoga što je sputavalo. Zbog čega je Onaj ko je nameravao da izvrši [slično] delo, smatrao da je događaj dostojan suza? Zar nije očigledno da je, u svemu podržavajući našu slabost, zatvorio neizbežno stradanje u izvesne mere i granice, predupređujući odsustvo saosećanja (što je zverski), ali i ne dozvoljavajući da budemo skloni velikom bolu i plaču? Izlivajući suze za prijateljem, On je i sam pokazao zajedništvo sa ljudskom prirodom i izbavio nas od krajnosti u jednom i drugom, zapovedajući nam da ne budemo slabi pred stradanjem, ali ni bezosećajni pred žalošću. Gospod je trpeo glad pošto bi se svarila čvrsta hrana, osećao je žeđ kada bi se iscrpela vlažnost u telu i zamarao se kada bi usled pešačenja preterano napregao mišiće i žile (Jn.4,6, premda napor nije zamorio Božanstvo, nego je telo osećalo promene koje po prirodi slede). On je isto tako dopustio i suze, dozvolivši da se ispolje obeležja koja su prirodna telu. Kada se usled žalosti ispuni isparenjima, moždano udubljenje se obično oslobađa vlažnog bremena kroz očne duplje, kao kroz neke kanale. Pri neočekivanoj nesreći pojavljuje se neki šum u ušima, vrtoglavica i pomračenje u očima, a glava se potresa od pare koja se podiže usled sabiranja tople vlage u unutrašnjosti. Oblaci se izlivaju u kišne kapi, a zgusnutost isparenja se, mislim, izliva u suzama. Zbog toga ožalošćeni nalaze izvesno uživanje u izlivanju suza, s obzirom da se plakanjem neosetno oslobađaju onoga što ih opterećuje. Stvarni opit potvrđuje istinitost rečenoga. Mi znamo da su se mnogi un nedaćama uzdržavali od prolivanja suza, usled čega su ih pogađale neke neizlečive bolesti, udari ili oduzetost, dok su drugi u potpunosti ispuštali dušu, s obzirom da se njihova snaga, kao slaba potpora, rušila pod teretom žalosti. Može se videti da se plamen guši sopstvenim dimom, koji nema gde da ode, već se širi oko njega. I životna sila se iscrpljuje i gasi ukoliko žalost sebi ne nađe izlaz.
6. Stoga oni koji su skloni prekomernom žaljenju ne treba da ukazuju na suze Gospodnje sa [namerom] da opravdaju sopstvenu strast. Hrana koju je jeo Gospod ne bi trebalo da nam posluži kao povod za slastoljublje, nego, naprotiv, kao najuzvišenije pravilo uzdržanja i umerenosti. Ni [Njegove] suze nam nisu ponuđene kao zakon koji propisuje da plačemo, nego kao mera dostojna poštovanja i kao najtačnije pravilo u skladu sa kojim smo dužni da, ostajući u granicama prirode, odmereno i dolično podnosimo nesreću. Zbog toga ni ženama ni muškarcima nije dopuštena sklonost prema jadikovanju i neumerenom plakanju. Priliči, uostalom, unekoliko se žalostiti i izliti nešto suza u vreme nesreće, premda tiho i bez ridanja i vapaja, bez cepanja sopstvene odeće i posipanja pepelom, kao i bez svih drugih sličnih nedoličnosti, dopuštenih ljudima koji nisu naučeni nebeskim [stvarima]. Onaj ko se očistio božanstvenim učenjem treba da se, kao nekim čvrstim zidom, ogradi pravom rečju, te da odvažno i snažno odbija od sebe napade sličnih strasti, ne dopustivši im da u gomilama preplave skrušeni i popustl3ivi deo duše, [smatrajući] ga nekim niskim mestom. Plašljivoj duši koja se nimalo ne krepi uzdanjem u Boga svojstveno je da se prekomerno muči i da pada pod teretom nesreće. Crvi se lakše rađaju u mekom drvetu. I žalost se lakše ukorenjuje u ljudima nežnije naravi. Zar je Jov imao dijamantsko srce? Zar je njegova unutrašnjost bila načinjena od kamena? On je u kratkom periodu izgubio desetoro dece. U vreme veselja uništena je radost u njegovom domu s obzirom da se đavo obrušio na njihovu kuću. On vidi trpezu pomešanu s krvlju. On vidi decu koja su rođena u raznim vremenima kako umiru u jednom trenutku. On, međutim., ne plače, ne čupa kosu, ne ispušta nikakav nedoličan glas, nego proiznosi slavno i od svih opevano blagodarenje: Gospod dade, Gospod uze. Bi kako Gospod blagoizvole. Neka je blagosloveno ime Gospodnje (Jov 1,21). Zar je on bio bezosećajan čovek? Da li je moguće? On sam za sebe kaže: Ja sam plakao zbog svakog ugnjetenog (Jov 30,25). Da li je možda Jov lagao? Međutim, Istina svedoči o njemu da je, pored ostalih vrlina, bio i istinit. Jer, rečeno je: Beše čovek neporočan, pravedan, bogobojažljiv i istinit (Jov 1,1). Ti, međutim, jadikuješ uz pomoć pesama koje su i sačinjene radi naricanja i nastojiš da žalosnim napevima mučiš svoju dušu? Delo dramaturga je izmena scena i odeće glumaca koji se pojavljuju na pozornici. I ti misliš da onaj ko plače treba da ima odgovarajući izgled, tj. crnu odeću i razbarušenu kosu, te da u njegovom domu mora da bude tama, nečistota, pepeo i žalosno naricanje kojim se neprestano obnavlja bolna rana u duši. Prepusti, međutim, slično postupanje onima koji nemaju nade (up. 1.Sol.4,13). Ti si, naprotiv, naučio da je o onima koji su umrli u Hristu (up. Otk. 14.13) [rečeno]: Seje se u raspadljivosti, a ustaje u neraspadljivosti, seje se u nemoći, a ustaje u sili, seje se telo duševno, a ustaje telo duhovno (1.Kor.15.42-44). Zašto plačeš zbog onoga ko je otišao da promeni odeću? Nemoj plakati ni zbog sebe, smatrajući da se lišavaš nekog pomoćnika u životu, s obzirom da je rečeno: Dobro je [većma] uzdati se u Gospoda, negoli uzdati se u čoveka (Ps.117,8). Nemoj žaliti ni zbog njega, smatrajući da je pretrpeo nesreću, s obzirom da će ga uskoro probuditi nebeska truba te ćeš ga videti gde stoji pred prestolom Hristovim. Prema tome, ostavi malodušne i nepristojne uzvike: „Avaj, kakvo neočekivano zlo. Ko je tako nešto mogao da očekuje. Zar sam očekivao da će zemlja pokriti najmilije lice“. Pri sličnim rečima [čovek] mora pocrveneti, čak i kad ih drugi govori, s obzirom da smo i sećanjem na prošlost i iskustvima iz sadašnjosti naučeni nužnosti prirodnih stradanja.
7. Pošto smo vaspitani rečju blagočašća, nas neće iznenaditi ni prevremena smrt, ni druge neočekivane nesreće. [Navešćemo jedan] primer. [Recimo da] sam imao mladog sina, jedinog naslednika imanja, utehu starosti, ukras porodice, cvet među vršnjacima i potporu kuće. Međutim, smrt ga iznenada kosi u najlepšim godinama. Onaj ko je do nedavno predstavljao sladak zvuk i najprijatniji prizor za roditeljske oči, postao je zemlja i prah. Šta da činim? Pocepaću odeću na sebi, počeću da se valjam po zemlji, da jecam i da jadikujem i pokazaću se pred porodicom kao dete koje vapije i drhti pod udarcima? Ili se, naprotiv, neću čuditi onome što se desilo s obzirom da ću obratiti pažnju na neizbežnost događanja, tj. na neumoljivost zakona smrti koji se podjednako rasprostire na sve uzraste i razdvaja sve što je sjedinjeno. Prema tome, neću silaziti s uma kao onaj ko je pogođen neočekivanim udarcem s obzirom da sam već odavno naučio da sam i sam smrtan i da sam imao smrtno čedo, da ništa ljudsko po prirodi nije postojano i da ništa ne ostaje zauvek. Naprotiv, danas samo putem ruševine pokazuju obeležja nekadašnje veličine čak i veliki gradovi, koju behu slavni po blistavosti svojih zdanja i moći svojih žitelja, te znamenitosti okoline, trgova i svega ostalog. Lađa koja se više puta spasavala na moru, koja je bezbroj puta plovila i prevezla na hiljade trgovačkih tovara, na kraju propada zbog jednog naleta vetra. Vojske koje su mnogo puta u bitkama pobeđivale neprijatelje, s promenom sreće postaju tužan prizor i poruga. Dostigavši veliku moć i podigavši sebi i na kopnu i na moru mnoštvo pobedničkih spomenika i sakupivši ogromna bogatstva od plena, čitavi narodi i ostrva bivali su ili uništeni vremenom ili su, dospevši u zarobl5eništvo, slobodu zamenili za ropstvo. Ma koje od velikih i nepodnošljivih zala da pomeneš, u prošlom životu [ljudskog roda] ćeš već naći istovetne primere. Težine razlikujemo prema priklanjanju terazija i svojstva zlata ispitujemo trenjem o kamen. Ni m:i nikada nećemo preći granicu blagorazumnosti ukoliko se budemo sećali mere na koju nam je ukazao Gospod. Dakle, ako ti se nekad dogodi nešto neprijatno, prevashodno sredi svoj razum i nemoj se prepuštati smućenju. Potom sebi olakšaj sadašnjost nadom u budućnost. Oni koji imaju bolesne oči odvraćaju pogled od isuviše blistavih prizora, umirujući ih gledanjem cveća i zelenila. Ni duša ne treba neprestano da gleda nesreću, niti da se prepušta sadašnjim nedaćama. Naprotiv, ona svoj pogled treba da prenese na sagledavanje istinskih dobara. Ukoliko tvoj život uvek bude okrenut Bogu, uvek ćeš biti u stan.u da se raduješ, dok će ti nada na nagradu olakšati životne nedaće. Da li si obeščašćen? Pogledaj na slavu koja je na nebesima pripremljena za trpljenje. Da li si pretrpeo gubitak? Podigni pogled ka nebeskom bogatstvu i riznici koju sabiraš dobrim delima. Da li si prognam iz otadžbine? Tvoja otadžbina je, međutim, nebeski Jerusalim. Da li si izgubio decu? Imaš anđele s kojima ćeš se veseliti oko prestola Božijeg i radovati se večnom radošću. Ukoliko sadašnjim nedaćama budeš suprotstavljao očekivano dobro, sačuvaćeš bezbrižnost i nepomućenost duše, na šta nas i poziva apostolski zakon. Neka uspeh u ljudskim stvarima ne stvori neumerenu radost u tvojoj duši i neka nedaće žalošću i teskobom ne unize njenu bodrost i uzvišenost. Ukoliko nisi vaspitan da na [navedeni] način gledaš na žitejska dela, nikada nećeš živeti bez potresa i smućenja. U rečenome ćeš lako uspeti ukoliko uz sebe budeš imao zapovest koja ti savetuje da se uvek raduješ, ukoliko proteraš telesno nespokojstvo i sabereš duševne radosti, ukoliko prevaziđeš sadašnje utiske i upraviš misao ka nadanju u večna dobra. Jer, i sama predstava o njima je dovoljna da se duša ispuni veseljem i da se u naša srca useli anđelska radost u Hristu Isusu, Gospodu našem, kome neka je slava i sila u vekove vekova. Amin.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Pingback: Sveti Vasilije Veliki: BESEDA O SMIRENOUMLJU – Manastir Vavedenje

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *