BESEDE

 

BESEDE
 

 
UTEHA BOLESNOME
 
Čovekov život je kratak. Kratkotrajne radosti napornog života su kao paučina, a spoljašnji blesak života zapravo san. Međutim, pokoj pravednih je veoma blažen i počinak na nebesima nema kraja. Oni su zaista darovi besmrtnog Štedroljupca. Jer, Onaj ko ima neizmenjivu prirodu svakako daje i beskrajne darove. Stoga je ovdašnja borba pravednih privremena, dok su pobeda i tamošnje nagrade večni.
Mi se u životu, kao u nekoj školi ratnih veština, učimo borbi sa nevoljama. Naša priroda ima mnogo protivnika. Zadovoljstva oduzimaju čvrstinu, sladost oslabljuje hrabrost, uninije stanjuje snagu, klevete nanose uvrede, laž prikriva podlost, strah čini da padamo u očajanje. U sličnim burama se neprestano nalazi naša priroda. Nisu nesnosne samo gorčine života, već i ono što izgleda prijatno žalosti svojom prevrtljivošću. Mi, dakle, provodimo život koji je pun skorbi i suza. I ukoliko želiš da saznaš, poslušaj opis gorčine života.
Čovek je posejan u majčinoj utrobi. Tom sejanju je, međutim, prethodila skorb. Seme je bačeno u brazde prirode. Ukoliko, pak, razmislimo o rečenome, postidećemo se začetaka rođenja. Bačeno seme se promenilo u krv, koja se zadebljala u telo, koje je, opet, vremenom na sebe uzelo oblik. Ono što se uobličilo je na neshvatljiv način primilo dušu, hraneći se prirodnim sredstvima. Pritešnjen zametak se trza, negodujući zbog prirodnih uza. Čim je nastupilo vreme rađanja, raspada se zatvor utrobe i otvaraju se vrata prirode: maternja utroba ispušta plod koji je dotle zadržavala. Isklizava u život žalosni borac i usta tvari udahnjuju u sebe vazduh. I šta potom? Prvi njegov zvuk jeste plač. Već po samom početku može se zaključiti o životu. Mladenac se kosnuo zemlje i ne smeje se. Čim je se dotaknuo, on se obremenjuje bolom i plače. On već zna da je burom bačen u more žalosti. On se hrani suzama i sisa mleko sa prinudom. On postepeno uzrasta i počinje da se boji roditelja ili domaćih slugu. Postavši odrastao dečak, njega predaju učiteljima na izučavanje nauke. Eto i straha koji ne zna za odmor. Ukoliko se olenji, on prima udarce, te provodi noći bez sna. Potom stiče znanje, uspeva u potpunosti, daleko prodire u nauke, stiče dobru slavu, prosvećuje se svim vrstama poznanja i stiče iskustvo u saznanju zakona. Sa vremenom stiže u muški uzrast i posvećuje se vojnoj službi. Međutim, opet počinju velike nevolje. On se boji starešina, podozreva podvale, vezuje se za korist i svagde je ište, silazeći sa uma u traženju dobitka. Bez sna on provodi vreme u tužbama. Računajući sa zaradom, on ostavlja otadžbinu iako ga niko ne prisiljava. On služi prinudno, trudi se iznad svoji sila, u brigama provodi noći, neumorno radi danju kao rob. Nužda je prodala njegovu slobodu. Najzad, posle svega, nakon mnogih trudova i ugađanja, njega udostojavaju počasti, tj. uzvode u visok čin: on upravlja narodima, naređuje vojskama, veliča se kao prvi plemić u državi. On je sakupio gomile bogatstva. Međutim, sa naporima je zajedno teklo i vreme, a sa činovima je došla i starost. I pre nego što se nasladio bogatstvom, on odlazi budući odnesen iz života. On u samom pristaništu trpi brodolom. Jer, iza sujetnih nada dolazi smrt, podsmevajući se smrtnicima.
Takav je život ljudski: nepostojano more, zimljiv vazduh, neulovljivo snoviđenje, brzi potok, dim koji iščezava, nestajuća senka, gomila vode koju kolebaju talasi. I premda je bura strašna i plovljenje opasno, mi moreplovci ipak bezbrižno spavamo. Strašno je i svirepo more života, dok su nade isprazne, premda se podižu slično buri. Skorbi se uzdižu kao talasi, zamke se skrivaju kao podvodne stene, neprijatelji laju kao psi, otimači nas okružuju kao morski razbojnici, starost dolazi kao zima i smrt predstoji kao brodolom. Ukoliko vidiš buru, upravljaj opreznije. Gledaj kako ploviš da ne bi potopio svoju lađu, natovarivši je ili bogatstvom stečenim nepravdom ili bremenom strasti.
Stoga je veoma blagovremeno prizivao blaženi Pavle: Pobožnost jeste veliki dobitak (1.Tim.6,6), nebesko bogatstvo, skrivnica tajni, more mudrosti, poznanje istine, poklonjenje nesazdanoj Trojici, ogledalo devstvenog tajinstva, neljubopitljiva vera, ispovedanje koje izbegava ispitivanje, prepodobna propoved koja se izgovara ustima i koja proniče kroz sluh, ukorenjujući se u duši i pružajući ozarenje Trojice.
A pobožnost jeste veliki dobitak kad smo zadovoljni. Jer, bogatije od svega jeste zadovoljstvo, život bez suviška, bezbrižni spokoj, bogatstvo koje ne uvlači u zamke, potreba koja daje i odušak, teškoća bez skorbi, posed bez lišavanja, naslađivanje koje ne posramljuje. Oni koji se privikavaju na dovoljstvo izbegavaju kolebljivost bogatstva, budući da se bogati boji svega: boji se dana kao vremena za suđenje, boji se večeri koje odgovaraju lopovima, boji se noći kojima se muči zbog briga, boji se jutra zbog lažljivaca koji mu dolaze, boji se i vremena i mesta. Njega dovode do užasa napadi razbojnika, podvale lopova, klevete napasnika, otimačine silnika, zločini domaćih, ljubopitljivost potkazivača, neosetljivost potraživača, rasuđivanja suseda, trošnost zidova, padanje kuća, napadi varvara, lukavstvo građana, presude sudija, gubitak imovine, otimanje poseda. O čoveče, kad je takva zima posedovanja, kakvo će biti proleće naslađivanja? A pobožnost jeste veliki dobitak kad smo zadovoljni. Ona ne prestaje zajedno sa sadašnjim životom, govori apostol. Ona je besmrtni dobitak, koji se ne gubi sa gubitkom bogatstva.
Reci Pavle: Ništa ne donesmo na svet (1.Tim.6,7). Ravnopravnost pri ulasku u svet jeste dovoljna da se izagna neravnopravnost nadmenosti iz društvenog života. Ništa ne donesmo na svet, Koristoljupče, ti si ušao u svet bez ičega. Ti nisi imao ni zlata koje se skriva u zemlji, ni srebra koje sam nisi sejao, ni odeće koju su izmislili tkači, ni posede koje su stekli bogatstvo i umešnost ruku, ni dostojanstvo (izuzev jednog – obraza Božijeg), ni vlasti koju nagriza vreme i oduzima smrt. Nag si ušao u svet. O kad bi samo iz ovog sveta izašao i obnažen od grehova.
Ništa ne donesmo u život. Ništa ne možemo ni odneti (1.Tim.6,7). Zar, Pavle, baš ništa od onoga što pripada životu ne odnosimo? Ništa osim vrline, ukoliko smo se upražnjavali u njoj. Mi odnosimo celomudrenost ukoliko smo u njoj procvetali. Mi iznosimo i milostinju, ukoliko smo se njome obogatili. Oni su pomoćnici duše i udovi za lovljenje života. Bogatstvo ostaje ovde, zlato se razgrabljuje, srebro se deli, imanja se prodaju, slava se zaboravlja, vlast prestaje i strah se gasi. Sa pozornicom života se ruši i pokućstvo. I šta? A kad imamo hranu i odeću, budimo ovim zadovoljni (1.Tim.6,8). Ja bežim od izlišnog kao od nekorisnog i ištem neophodno s obzirom da ne podleže osudi. Bogataš će se tamo pokazati nag. A ako ima vrline, i tamo će biti bogat. Ukoliko je, pak, obnažen od njih, on je večni siromah.
Ništa nije bogatije od vrlinskog siromaštva. Petar je siromašan, ali je stekao dobit od smrti, [umrevši za Hrista]. Jovan je siromašan, ali je ispravio noge hromog. Filip je siromašan, ali je u Sinu video Oca (Jn.14,9). Matej je siromašan stoga što je ostavio bogatstvo zajedno sa otimanjem (Lk.5,2728). Toma je siromašan, ali je otkrio neukradivo bogatstvo – rebro Vladike. Pavle je siromašan, ali je postao naslednik raja. Vladika je siromašan po telu, ali je bezmerno bogat po Božanstvu.
On je, eto, i danas izlio bogatstvo iscelenja, oslobodivši od bolesti Petrovu taštu, dodirom oteravši groznicu. On nije posle mnogih poseta podigao stradalnicu i isceljujuće lekarstvo nije bilo vidno. Izlečenje se desilo okolišno. Ona je utrošila mnogo truda, ali je niko nije mogao pomilovati. Međutim, tek što je predstao Lekar prirode, telesna zima se završila.
Obrati pažnju na ono što je najčudnije. On je troje iscelio od jednog istog, dva čoveka i jednu ženu, tj. Lazara, sina udovice i kći Jairovu. Zbog čega? Slušaj, jer je uzrok rečenog tajanstven. On je hteo da pokaže da je Vladika i Zakona i Blagodati [tj. i Starog i Novog Zaveta]. Stoga u drugima čuva sličan obraz. I tamo je postavio tri upravitelja narodu – Mojsija, Aarona i Marijam. Počuj šta On sam kliče kod proroka: Ljudi moji, šta sam vam učinio? Ili, čime sam vas ožalostio? Odgovorite mi, jer poslah pred vama Mojsija, Aarona i Marijam (Mih.6,34), Mojsija u ime Zakona, Aarona u ime proroka, i Marijam u ime Crkve, koju je oslepila nečistota idola i iscelilo čovekoljublje Onoga ko se ovaplotio.
Oslobodivši se od mislenog faraona, tj. đavola i od vlasti demona, te videći da je stari čovek, slično Egiptu, potopljen u moru kupelji [tj. krštenju], Crkva, kao i Marijam, uzima bubanj blagodarenja i, dovodeći ga u saglasnost sa drvetom Krsta, udara u žice vrlina sa klicanjem: Gospodu pevajmo, jer se slavno proslavi (Izl.15,21). On je sišao sa neba ne odvojivši se od Oca, rodio se u pećini ne sišavši sa prestola i legao u jasle ne ostavivši Očeva nedra. On se rodio ovaplotivši se od Djeve i kao Bog ostao bez oca. On je sišao ne odvojivši se od gornjih i uzišao ne dodajući ništa u Trojicu. On se javio u obličju sluge ne izgubivši ravnočasnost sa Ocem. On je Slovo i Obraz i Obličje i Sijanje: Slovo – jer nikada nije odvojen od uma, Obraz – budući da nije od voska izliveni krug, nego ravnoobrazni pečat, Sijanje jer je svetlost savečna suncu i Obličje – s obzirom da onaj ko vidi Sina vidi i Oca (up. Jn.14,9), kome slava i sila sa jedinorodnim Njegovim Sinom i životvornim Njegovim Duhom sada i uvek i u vekove vekova. Amin.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Pingback: Sveti Vasilije Veliki: BESEDA O SMIRENOUMLJU – Manastir Vavedenje

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *