BESEDE

 

BESEDE
 

 
BESEDA NA [SPOMENJ SVETIH ČETRDESET MUČENIKA
 
1. Da li će se mučenikoljubac ikad nasititi pominjanja mučenika? Jer, čast koju ukazujemo najodvažnijima od naših sasluga dokaz je naše privrženosti zajedničkom Vladici. Očigledno je da onaj ko bude hvalio najplemenitije muževe neće odbiti da ih podražava u sličnim okolnostima. Iskreno ublažavaj onoga ko je pretrpeo mučenje da bi i sam postao mučenik po proizvoljenju i da bi se bez progona, ognja i bičeva udostojio istih nagrada. Nama ne predstoji da se divimo jednom ili dvojici,pa čak ni desetorici, nego četrdesetorici blaženih. Moglo bise reći da su oni u razdvojenim telima imali jednu dušu, s obzirom da su u saosećanju i saglasnosti vere pokazali jedno trpljenje u mučenjima, kao i podjednaku istrajnost za istinu. Svi su oni slični jedan drugom, svi jednaki u stavu, svi jednaki po podvigu. Zbog toga su se i udostojili iste časti u zadobijanju venaca slave. Koja će beseda moći da izobrazi njihovo dostojanstvo? Ni četrdeset jezika ne bi bilo dovoljno da proslavi vrlinu takvih muževa. Čak i kad bismo se divili samo jednom od njih snaga moje reči bi bila prevaziđena. Šta tek da kažemo za toliko mnoštvo, za vojničku družinu, nesavladivi puk, koji je jednakoi u bitkama bio nepobediv i u pohvalama nedostižan.
2. Vaspostavivši ih, dakle, u našem sećanju ponudićusvima prisutnima zajedničku korist. Svima ću, kao na nekoj slici, pokazati odvažne podvige muževa. Jer, često su odvažnost pokazanu u ratu izobražavali i spisatelji i živopisci, jedni je ukrašavajući rečima, a drugi ocrtavajući na slikama. I jedni i drugi su na taj način mnoge podstakli na junaštvo. Ono što nam reč povesti prenosi posredstvom sluha, slikarstvo nam ćuteći prenosi posredstvom podražavanja. I mi ćemo podsetiti prisutne na vrlinu tih muževa. Pred vaše poglede iznevši njihova dela, mi ćemo odvažnije i one koji su im po proizvoljenju srodniji pokrenuti da ih podražavaju. Podsticanje okupljenih na vrlinu uistinu i predstavlja pohvalnu besedu mučenicima. Jer, besede o svetima ne mogu da se potčine pravilima [svetskih] pohvalnih govora. Sastavljači [svetskih] beseda načelo za pohvale uzimaju iz svetovnih povoda. Međutim, može li povod za proslavljanje onoga kome se svet razapeo (Gal.6,14) biti bilo šta svetovno? Ovi svetitelji nisu imali zajedničku otadžbinu, s obzirom da je svaki od njih poticao iz druge zemlje. Šta, dakle? Hoćemo li ih nazvati ljudima bez domovine ili građanima vaseljene? Skupljanje priloga u zajedničku riznicu čini da pojedinačni doprinosi postaju zajednička svojina. I domovina svakog od ovih blaženih muževa postaje zajednička otadžbina svih ostalih. Budući iz raznih mesta, oni su jedan sa drugim razmenili otadžbinu. Uostalom, kakva je neophodnost da tragamo za njihovim zemaljskim otadžbinama, kad možemo da zamislimo kakav je njihov sadašnji grad? Grad mučenika jeste grad Božiji, kome je neimar i tvorac Bog (Jev.11,10), gornji Jerusalim, slobodan i majka (Gal.4,26) Pavla i onih koji su mu slični. Sa ljudske strane, svaki od njih pripada posebnom rodu, dok su sa duhovne svi istoga roda. Oni imaju zajedničkog Oca – Boga. Svi su oni braća, premda ne kao potomci jedne i jednog, nego po usinovljenju Duha, koji ih je sjedinio jedne s drugima u jedinstvo ljubavi. Oni su pripremljeni hor, veliki dodatak onima koji su od veka proslavljali Gospoda. Oni se nisu sabirali jedan za drugim, nego su se zajedno preselili. Koji je način tog preseljenja? Nadmašujući svoje vršnjake i telesnom veličinom, i uzrastom i snagom, oni su bili uključeni u vojničke spiskove. Zbog ratne veštine i duševne hrabrosti, oni su već bili dobili prve počasti od careva, budući svima poznati po svojoj vrlini.
3. Međutim, kada je donet bezbožni i neblagočastivi proglas[1] o zabrani ispovedanja Hrista i izlaganju opasnosti [zbog vere], zapretili su mučenjima svake vrste. U nepravednim sudijama se pojavila velika i divlja jarost protiv Hrišćana. Protiv njih su dostavljane klevete i izmišljane optužbe, smišljani najraznovrsniji vidovi mučenja. Dželati su bili neumoljivi, oganj spreman, a mačevi naoštreni. U zemlju je poboden krst, pripremljene su jame, točkovi [za mučenje] i bičevi. Dok su jedni bežali, drugi su se potčinjavali. Neki su bili neodlučni, a neki su se užasavali i samih pretnji. Nekima se od približavanja strahota vrtelo u glavi, dok drugi, stupivši u borbu, nisu bili u stanju da izdrže do kraja, odustajući od podviga i gubeći breme trpljenja koje su već posedovali, kao što brodolomnici na moru gube tovare stečene trudom. I tada nepobedivi i plemeniti Hristovi vojnici istupaju na sredinu. Stojeći pred načelnikom koji je pokazivao carski ukaz i zahtevao potčinjavanje, oni su slobodnim glasom, smelo i hrabro, nimalo se ne preplašivši zbog onoga što su videli i ne užasnuvši se zbog pretnji, objavili da su Hrišćani. O, neka su blaženi jezici koji su ispustili osveštani glas koji je osvetio vazduh koji ga je primio, kome su zapljeskali anđeli, kojim je ranjen đavo sa demonima i koji je Gospod zapisao na nebesima.
4. Izlazeći, naime, na sredinu svaki je ponavljao: „Ja sam Hrišćanin“. Na trkalištima oni koji izlaze na takmičenje istovremeno izgovaraju svoje ime. I svako od njih je, odbacivši ime koje je dobio na rođenju, pozajmio ime od zajedničkog Spasitelja. Na isti način su postupili svi: prethodnom se pridružio svaki sledeći. Svi su dobili jedno ime. Niko od njih nije govorio: „Ja sam taj i taj“, nego su se svi proglasili Hrišćanima. Šta je učinio tadašnji vlastodržac? On je bio veoma vešt. On je na razne načine [pokušavao] da Hrišćane prevari ili izmeni: i laskanjem i pretnjama. Najpre je hteo da ih zavede laskanjem, pokušavajući da oslabi silu njihove pobožnosti. On im je govorio: „Nemojte izdavati svoju mladost. Nemojte menjati slatki život za prevremenu smrt. Onima koji su navikli da se odvažnošću ističu u ratu ne priliči da umru smrću zločinaca“. Osim toga, on im je obećavao i novac. Nudio im je počasti od cara i visoke činove, s obzirom da je pomoću bezbrojnih izmišljotina želeo da ih nadvlada. Budući da nisu podlegli takvom pokušaju, on je pribegao drugom lukavstvu: počeo je da im preti ranama, smrću i nepodnošljivim mukama. Tako je postupao on. A šta su činili mučenici? Oni su govorili: „Zbog čega nas mamiš svojim blagom, bogoborče, [predlažući] da otpadnemo od živoga Boga i da postanemo robovi dušegubnih demona? Zar ti daješ onoliko koliko nameravaš uzeti? Ja mrzim poklon koji za sobom povlači štetu. Ja ne primam počasti koje će biti majka beščašća. Ti nudiš novac koji prolazi i slavu koja vene. Ti hoćeš da me upoznaš sa carem, ali me otuđuješ od istinskog Cara. Zašto sa škrtošću nudiš oskudna [dobra] sveta? Mi smo prezreli vasceli svet. Ono što vidimo nije dostojno naše plamene nade. Vidiš li nebo? Kako je lepo da se vidi i kako je veliko. Vidiš li zemlju? Kako je prostrana i kakva se čudesa na njoj događaju. Ipak, ništa od svega navedenoga ne može da se uporedi sa blaženstvom pravednih. Jer, sve rečeno prolazi, a naše [blago] ostaje. Ja želim jedan dar – venac pravde, i stremim jednoj slavi – slavi Carstva nebeskog. Ja ištem gornju počast i plašim se jednog mučenja – mučenja u geeni. Onaj oganj je za mene strašan. Onaj, pak, kojim vi pretite jeste sasluga. On zna da poštuje one koji preziru idole. Vaše udarce smatram dečijim strelama. Jer, ti udaraš samo telo. Ukoliko dugo izdrži udarce, ono će se blistavije krunisati, a ukoliko brže podlegne, izbaviće se od surovih sudija koji, potčinivši telo, pokušavaju da zavladaju i nad dušom. Ukoliko vas ne uvažavamo više od našeg Boga, vi kao da trpite najveću uvredu, te se razjarujete i pretite strašnim mučenjima, okrivljujući nas jedino zbog naše pobožnosti. Međutim, vi nećete videti ni da smo uplašeni, ni da smo privezani za život, niti da se lako možemo užasnuti sa obzirom da imamo ljubav prema Bogu. Mi smo spremni da pretrpimo vezivanje za točak, istezanje i spaljivanje, kao i da prihvatimo svaku vrstu mučenja“.
5. Čuvši sve [rečeno], gordi i surovi čovek nije mogao da podnese odvažnost muževa. Plamteći od jarosti, on je počeo da smišlja način na koji bi im pripremio dugotrajnu i istovremeno gorku smrt. Najzad je našao način. Pogledajte samo koliko je bio surov. Obrativši pažnju na prirodu zemlje, tj. da je hladna i da je godišnje doba bilo zima, te primetivši da noću mraz dolazi do najnižeg stepena i da duva i severni vetar, on je naredio da se svi obnaže i usmrte na otvorenom vazduhu putem smrzavanja usred grada. Oni koji su iskusili zimsku studen znaju neizdržljivost takvog mučenja. Ono se stoga ne može objasniti drugima. Njega mogu da shvate samo oni koji su ga upoznali sopstvenim iskustvom. Telo koje je izloženo hladnoći najpre će pomodreti, s obzirom da se krv zgrušava. Zatim će početi da drhti i da se trese, dok zubi cvokoću i vene se sužavaju. Čitavo telo će i nevoljno početi da se skuplja. Neki oštar bol i neizreciva patnja proniču do same koštane srži i izazivaju nepodnošljiv osećaj. Nakon toga počinju da otpadaju udovi koji kao da su spaljeni vatrom. Toplota se udaljava od krajnjih delova i povlači u unutrašnjost. Stoga ostavljeni delovi obamiru. U delovima u kojima se skupila oseća se sve užasniji bol sa postepenim približavanjem smrti zbog smrzavanja. Oni su, dakle, bili osuđeni da provedu noć pod vedrim nebom. Jezero pored koga je podignut grad i u kome su se podvizavali svetitelji beše pokriveno ledom, ličeći na konjičko trkalište. Od mraza ono kao da je postalo kopno, usled čega su okolni žitelji mogli pouzdano da se kreću po njegovoj površini. Reke koje inače neprestano teku behu okovane ledom, zaustavivši svoje tokove. Meka priroda vode se preobrazila u čvrstinu kamena, dok je oštar severni vetar donosio smrt svemu živom.
6. Saslušavši presudu svaki od njih je radosno zbacio sa sebe i poslednji pokrivač, odakle možeš primetiti nepobedivi stav muževa. Svi su pošli u susret smrti kojom im je pretio mraz, bodreći jedan drugoga kao da su pošli na podelu plena.“Mi ne skidamo sa sebe odeću, govorili su oni, nego svlačimo staroga čoveka koji propada u željama varljivim (Ef.4,22). Blagodarimo ti, Gospode, što zajedno sa odećom sa sebe zbacujemo i grehe. Zbog zmije smo se obukli, a kroz Hrista se svlačimo. Nemojmo čuvati odeću da bismo ponovo pronašli izgubljeni raj. Šta ću uzvratiti Gospodu (Ps.115,3). I sa našeg Gospoda su svukli odeću. Zar je slugi teško da pretrpi ono što je pretrpeo Vladika [tj. Gospodar]? Najzad, mi smo sa Gospoda svukli odeću. Jer, drski vojnici su svukli Njegovu odeću i podelili je među sobom. Zbog toga ćemo mi ispraviti krivicu koja nam se pripisuje. Surova je zima, ali je sladak raj. Bolno je smrznuti se, ali je prijatno uspokojiti se. Pretrpimo neznatno, pa će nas ogrejati krilo patrijarhovo [tj. Avraamovo]. Zamenićemo jednu noć za čitavu večnost. Neka gori noga da bi neprestano igrala sa anđelima. Neka otpadne ruka da bi imala smelosti da se uzdiže prema Vladici. Koliko je naših vojnika palo u stroju radi vernosti truležnom caru? Zar mi nećemo žrtvovati svoje živote zbog vernosti istinskom Caru? Koliko je zločinaca pogubljeno s obzirom da su bili uhvaćeni u prestupu? Zar mi, pak, nećemo podneti smrt radi pravde? Nemojmo odstupati, saratnici, nemojmo okretati leđa đavolu. Nemojmo štedeti plot. Kad se već neminovno mora umreti, umrimo da bismo živeli. Neka bude žrtva naša pred tobom, Gospode (Dan.2,40). Neka mi kao žrtva živa i ugodna Bogu budemo prineseni, tj. spaljeni hladnoćom. Budimo dobar prinos i nove paljenice, koje se ne prinose ognjem, nego mrazom“. Na taj način su tešili i bodrili jedan drugoga. Oni su noć provodili kao da u ratno doba stoje na straži, odvažno podnoseći sadašnje, radujući se očekivanom i podsmevajući se protivniku. Svi su imali jednu molitvu: „Nas četrdeset je izašlo na poprište. Vladiko, neka nas četrdeset bude i ovenčano. Neka ni jedan ne nedostane sa broja. To je častan broj. Ti si počastvovao četrdesetodnevni post, kroz koga je Zakon došao u svet (up. Izl. 34,28). Četrdesetodnevnim postom tražeći Gospoda, i Ilija je bio udostojen viđenja (Z.Car.19,8)“. Takva beše njihova molitva. Pa ipak, jedan od njihovog broja iznemože od nevolje i udalji se kao begunac, ostavivši svete u neutešnoj žalosti. Gospod, međutim, nije dozvolio da njihove molbe budu uzaludne. Onaj kome je bilo povereno čuvanje mučenika grejaše se u blizini jedne stražare i posmatraše šta će se dogoditi. On beše spreman da primi vojnike koji uteknu kod njega. Naime, unapred je bilo sračunato da u blizini bude [toplo] kupatilo koje je obećavalo brzu pomoć onima koji se predomisle. Neprijatelj beše zlonamerno smislio da pored mesta za podvig bude pripremljeno olakšanje kako bi se oslabila nepokolebivost podvižnika. Međutim, time se samo blistavije pokazalo trpljenje mučenika. Jer, nije trpeljiv onaj ko se po nuždi uzdržava, nego onaj ko nastavlja da trpi oskudicu iako može da se naslađuje u obilju.
7. Dok su se oni podvizavali, stražar je posmatrao šta se događa. Odjednom, on je ugledao neobičan prizor: nebeske sile silaze s nebesa i kao da vojnicima donose velike darove od Cara. Darovi su udeljeni svima izuzev jednom, koji je ostao nenagrađen s obzirom da su ga smatrali nedostojnim nebeskih počasti. On beše ubrzo odustao od stradanja prešavši kod protivnika, što beše tužan prizor za pravednike. Vojnik je postao begunac, najhrabriji je postao zarobljenik, ovca Hristova je postala plen divljih zveri. Najtužnije, pak, beše što on nije dosegao večni život, ali se nije nasladio ni sadašnjim, budući da mu se telo odmah raspalo pod dejstvom toplote. Životoljubac je, dakle, pao i prestupio zakon bez ikakve koristi za sebe. Međutim, čim je video da se on udaljio i pošao prema kupatilu, stražar je sam stao na mesto begunca i, zbacivši sa sebe odeću, pripao obnaženima, uzvikujući jednoglasno sa svetiteljima: „Ja sam Hrišćanin“. Neočekivanost promene je zadivila prisutne. Svojim prisajedinjenjem on je opet popunio broj, ali je olakšao i žaljenje zbog slaboga. On je postupio po uzoru na one koji stoje u stroju: čim padne neko u prvom redu, iz pozadine odmah dolazi drugi na njegovo mesto, kako se zbog ubijenog ne bi prekinuo njihov niz. Slično je postupio i on. On je video nebeska čuda, poznao istinu, pristupio Vladici i bio pribrojan mučenicima. Na taj način je ponovio delo učenika. Pošto je Juda otpao, na njegovo je mesto stupio Matej. On se i Pavlu upodobio: dojučerašnji progonitelj danas postaje blagovesnik. I on je imao gornji priziv, tj. ne od ljudi ni preko čoveka (Gal.1,1). Poverovao je u ime Gospoda našeg Isusa Hrista i krstio se u Njegovo [ime]. I Njega nije krsti drugi, nego njegova sopstvena vera, i to ne u vodi, nego u njegovoj sopstvenoj krvi.
8. U samo svitanje su mučenike koji su još disali bacili u oganj. Potom su njihove ostatke bacili u reku, čime je podvig blaženih obuhvatio vascelu tvar. Podvizavali su se na zemlji, pokazali su trpljenje u vazduhu, bili su bačeni u oganj i na kraju ih je prihvatila voda. Njima priliči reč: Prođosmo kroz oganj i vodu, i izveo si nas u počinak (Ps.65,12). Zauzevši našu zemlju i postavši slični nekom neprekidnom nizu tvrđava, oni nas obezbeđuju od naleta neprijatelja. Oni se ne vezuju samo za jedno mesto, nego su privrženici mnogih oblasti, ukrasivši sobom mnoge krajeve. I neobično je što oni ne posećuju odvojeno one koji ih primaju, već svi zajedno kao jedan hor. O, čuda. Njihov broj se ne umanjuje, ali se i ne uvećava. Ukoliko ih pojedinačno razdvojiš, oni ne izlaze iz broja koji im je svojstven, i ukoliko ih sabereš, opet ih je četrdeset. Na taj način se oni upodobljuju prirodi ognja koji, prelazeći onome ko ga raspaljuje, u potpunosti ostaje kod onoga ko ga je najpre imao. Svih četrdeset mučenika su sa jednim i svi se nalaze u svakome. Oni predstavljaju obilno dobročinstvo, nepresušnu blagodat, spremnu pomoć Hrišćanima, Crkvu mučenika, vojsku pobedonosaca, sabor slavoslovitelja. Koliko si se trudio da pronađeš jednog molitvenika pred Gospodom. Ovde ih je četrdeset i upućuju jednoglasnu molitvu: Gde su dva ili tri sabrana u ime moje, onde sam ija među njima (Mt. 18,20). Zar će neko posumnjati u prisustvo Božije kad je njih četrdeset? Četrdesetorici mučenika pritiču potišteni, a pritiču im i radosni – jedni da bi se izbavili od teških prilika, a drugi da bi se sačuvalo njihovo blagostanje. Kod nas ćeš susresti pobožnu ženu koja se moli za svoja čeda, za povratak muža koji stranstvuje i za ozdravljenje bolesnika. [Međutim], neka vaša iskanja budu dostojna mučenika. Neka ih mladići podražavaju kao svoje vršnjake. Očevi neka se mole da budu roditelji dece koja će im biti slična. Majke neka se pouče onome što se pripoveda o dobroj majci. Naime, majka jednog od blaženih vide da su ostali već pomrli od studeni, dok njen sin zbog snažne [građe] i izdržljivosti u nevoljama još uvek diše. Kada su ga dželati ostavili s nadom da će se predomisliti, majka ga je sopstvenim rukama položila na kola na kojima su ostale vozili u oganj, čime je u istinskom smislu majka mučenika. Ona nije prolivala suze malodušnosti, niti je učinila išta nisko i nedostojno trenutka, nego je, naprotiv, izgovorila: „Idi, sine, na dobar put sa svojim vršnjacima i drugovima. Nemoj zaostati za horom. Nemoj se pojavljivati pred Vladikom posle drugih“. [Njen sin] uistinu beše dobra mladica od dobrog korena. Hrabra majka je pokazala da ga je više hranila učenjima pobožnosti, negoli mlekom. Tako je on bio odgajen i tako ga je otpratila pobožna majka. Đavo je, međutim, ostao postiđen. Položivši na mučenike vascelu tvar, on je video da je sve pobeđeno njihovom vrlinom: i vetrovita noć, i hladna zemlja i godišnje doba, i obnaženost tela. O, svetog li sabora, sveštene družine, nepokolebivog puka, zajedničkih čuvara ljudskog roda, dobrih saučesnika u brigama, satrudnika u molitvi, najsnažnijih zastupnika, zvezdi vaseljene, cvetova Crkve. Vas zemlja nije sakrila, nego vas je nebo primilo. Vama su se otvorile dveri raja. [Vi ste] prizor dostojan anđelskih vojski, dostojan patrijaraha, proroka i pravednika, muževi koji su u samom cvetu mladosti prezreli život i zavoleli Gospoda više negoli decu i roditelje. Nalazeći se u najlepšem dobu, oni su ovaj privremeni život smatrali ništavnim da bi svojim udovima proslavili Boga. Postavši prizor svetu i anđelima i ljudima (1.Kor.4,9), oni su podigli pale, utvrdili kolebljive i udvostručili revnost pobožnih. Podigavši jedan pobednički [znak] pobožnosti oni su se ukrasili jednim vencem pravde u Hristu Isusu, Gospodu našem, kome neka je slava i sila u vekove vekova. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Radi se o progonu koji je početkom IV veka pokrenuo Likinije, prim. prev
Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Pingback: Sveti Vasilije Veliki: BESEDA O SMIRENOUMLJU – Manastir Vavedenje

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *