BESEDE

 

BESEDE
 

 
BESEDA NA [SPOMEN] SVETOG MUČENIKA MAMANTA[1]
 
1. Nije mi nepoznata važnost pohvalnih beseda povodom slavlja. Međutim, i pored navedenog znanja, ja osećam i svoju slabost. Jer, prilika zahteva da se kaže nešto dostojno sabranih, tj. dostojno i nade koju imaju u odnosu na mene i samog predmeta. Budući da danas praznujemo najveći spomen mučenika, svaki razum je napregnut i svaki sluh pripremljen, očekujući da se kaže nešto dostojno mučenika. Jer, iz ljubavi prema mučeniku se i sastavilo sabranje. Zaista, blagodarna deca zahtevaju velike pohvale za roditelje i ne žele da skromnost govornika dovede u opasnost veličinu hvaljenih. Stoga je utoliko veća opasnost ukoliko je veća usrdnost. Šta ćemo, dakle, činiti? Kako i na vaše želje da odgovorim i da i sam ne odem odavde bez štete? Ja ću vas sve zamoliti da u svom razumu obnovite ono što ste imali na umu kad ste došli ovamo. Na taj način ćete se sami hraniti i otići odavde razveselivši se sopstvenom zalihom. Setite se mučenika svi koji ste se naslađivali njime u svojim snovima, koji ste dolazili na ovo mesto imajući ga za satrudnika u svojim molitvama, kojima je, budući pozvan po imenu, pomogao u delima, koje je nakon stranstvovanja vratio kući, koje je iscelio od bolesti, kojima je povratio decu sa samrti, kojima je produžio život. Sabravši sve rečeno, sastavite pohvalnu besedu od zajedničkih uloga. Neka svako ono što zna saopšti drugom koji ne zna, a sam neka uzme ono što ne zna od onoga ko zna. Na taj način ćete ugostiti jedni druge zajedničkim prinošenjem, opravdavši i moju slabost.
2. Pohvalu mučeniku sačinjava bogatstvo duhovnih darova. Mi ne treba da ga proslavljamo po pravilima spoljašnjih [tj. svetovnih] pohvala, niti treba da govorimo o njegovim znamenitim roditeljima i precima. Sramno bi bilo ukrašavati tuđim ukrasima onoga ko blista sopstvenom vrlinom. Uostalom, prema zakonima običaja i rečeno se uključuje u pohvalne [besede]. Međutim, istina zahteva da svako dobije svoju sopstvenu pohvalu. Konja ne čini brzim [činjenica] da je njegov otac bio najbrži, niti psa hvale stoga što potiče od najbržih predaka. Prednost svake životinje sagledava se u njoj samoj. I čovekova pohvala se posvedočuje njegovim ličnim uspesima. Kakve koristi ima sin od očeve slave? Ni ovaj mučenik nije od drugih pozajmio svoju čuvenost, nego je sam tokom života zapalio svetiljku slave. Od Mamanta su [poprimili] drugi, a ne Mamant od drugih. Neka se njime proslavlja dete, koje se od njega naučilo pobožnosti. Iz njega samog izvire vrlina. On nije kao zimska bujica, koja se gordi tuđim vodama koje se slivaju: on je izvor koji iz sopstvene utrobe izliva krasotu. Zadivimo se čoveku koji nije ukrašen tuđim ukrasima, nego je slavan po svojim sopstvenim. Vidiš li slavne ukrotitelje konja? Vidiš li belinu spomenika? Međutim, pored tog kamenja prolaze ne obraćajući pažnju? Naprotiv, zbog spomena mučenika pokrenula se čitava okolina i čitav grad je dobio praznični izgled. Ne radi se o srodnicima koji žure na grobove otaca, nego o [ljudima] koji dolaze na mesto blagočašća. Svi nazivaju ocem ovog načelnika istine, a ne vinovnike svojih tela. Vidiš li da se počast ukazuje vrlini, a ne bogatstvu? Poštujući prethodnike, Crkva podstiče one koji su još živi. Nemoj stremiti, govori [apostol], ni bogatstvu, ni mudrosti ovoga veka, koja je prolazna (1.Kor.2,6), ni slavi bez stradanja. Jer, oni iščezavaju zajedno sa životom. Budi, pak, delatelj blagočašća, koje će te i na nebo uzneti. Ono će ti pripremiti i besmrtnu slavu [na nebesima] i dugotrajnu slavu među ljudima.
3. Onaj ko se opomene pastira, ne treba da se divi bogatstvu. Uostalom, mi smo se sabrali da bismo hvalili onoga ko nije bogat. Odlazeći odavde, ne treba da se diviš bogatstvu, nego siromaštvu koje [skladno] ide sa blagočašćem. Pastirsko zvanje nije ni veliko, ni mudro. Zar kad se rasrdiš nećeš onome ko te je naljutio umesto psovke reći: „Čobanine jedan“. Pastir nema ništa osim svakodnevne hrane. On se oblači u vreću, nosi štap i dnevne zalihe, nimalo se ne brinući o sutrašnjem danu. On je neprijatelj divljih zveri i sažitelj krotkih životinja. On izbegava trgove, kloni se sudnica, ne poznaje se s potkazivačima, ne razume se u trgovinu, na zna za bogatstvo i nema sopstveni krov. On živi pod zajedničkim pokrivačem čitavog sveta, tj. noću gleda u nebo i po zvezdama prepoznaje čudesa Tvorca. Pastir? Nemojmo se zastideti istine. Nemojmo podražavati spoljašnje [tj. neznabožačke] mitotvorce oblačeći istinu u lepe reči. Istina je naga. Njoj nisu potrebni zaštitnici: ona samu sebe pokazuje. Pričljivost je unižava, ali ćeš u pohvali imati čemu da se zadiviš. Pastir i siromah – jesu počasni nazivi Hrišćana. Ukoliko budeš razmotrio načelnike poučavanja u pobožnosti naći ćeš ribare i carinike. Među njihovim učenicima ćeš, pak, naći uboge kožare. Nigde bogatog, nigde visokoumnog. Rečeno je ukinuto zajedno sa svetom. Eto, čiji dan praznujemo, radi koga se radujemo, zbog koga nam se život preobrazio. Mi smo pomenuli pastira i ti nemoj prezreti naimenovanje. Da li si čuo da je Avelj, koji je prvi ugodio Bogu, bio pastir? I ko ga je podražavao? Mojsije, veliki zakonodavac, koji je izbegao gnev faraona i koji je nenavideo verolomnost svojih saplemenika. On je bio pastir na planini Horiv, na kojoj je i besedio sa Bogom. On anđela u kupini nije video kad je postao sudija. Naprotiv, on se kao pastir udostojio nebeske besede. Ko je došao posle Mojsija? Patrijarh Jakov, koji je kao pastir pokazao trpljenje radi istine i skromnim likom obeležio čitav život. Kome je on predao svoju revnost? Davidu, koji je od pastira postao car, s obzirom da su carsko i pastirsko zvanje rođene sestre, pri čemu je jednom povereno upravljanje slovesnim, a drugom beslovesnim [stvorenjima]. Na taj način zvanje pastira služi kao temelj za više znanje. Sjedinivši u sebi i jedno i drugo, Gospod je i Pastir i Car. On je Pastir nad beslovesnima, dok slovesnije uvodi u nadziranje Carstvom. Hoćeš li da naučiš kakvo je dostojanstvo pastira? Gospod me napasa (Ps.22,1). Na koji način je pastirsko [zvanje] sestra carskom? Ko je taj Car Slave (Ps.23,8)? Onaj ko je ovde Pastir, tamo je Car. Nemoj misliti da samo drugi svedoče o rečenome, dok se On stidi [pastirskog] naimenovanja. Naprotiv, prećutavši o lažnim pastirima, On je sebi prisvojio istinsko svedočanstvo pastirstva: Ja sam pastir dobri (Jn.10,11). Ja jesam i ne menjam se (Mal.3,6). I kada govori o nečem velikom, tj.: Ja sam načinio zemlju i razapeo nebo sam (Is.45,12; 44,24), i kada govori o nečemu dostojnom i bogodoličnom, On govori kao „Pastir dobri“. On udaljuje lažne pastire i o sebi govori istinu: Ja sam Pastir dobri. Ti treba da shvatiš ko je pastir, a ko pastir dobri. On sam tumači: Pastir dobri život svoj polaže za ovce. A najamnik koji nije pastir, kome ovce nisu svoje, vidi vuka gde dolazi, i ostavlja ovce (Jn. 10,11-13).
4. Ovde Crkva postavlja pitanje: „Ukoliko je Gospod Pastir, ko je onda pastir najamnik“. Možda – đavo? Ako je đavo pastir najamnik, ko je onda vuk? Naravno, đavo je vuk, divlja, grabljiva, lukava zver i zajednički neprijatelj. Neka stoga pastir najamnik ima svoje posebno ime. Najamnicima je Gospod nazivao pastire kojima se tada obraćao. I sad ima onih kojima odgovara naziv najamnika, premda bi bolje bilo da ih nema. Tada su se izdvajali arhijereji i fariseji i sve jevrejske stranke. Njih je nazvao pastirima najamnicima, s obzirom da su pastirsku vlast prihvatili radi svoje koristi, a ne radi istine. Najamnici su oni koji se mole iz sujetnog povoda, oduzimajući hleb udovicama i siročadi (up. Mt.23,14). Zaista su najamnici, a ne pastiri oni koji služe sopstvenoj koristi i brinu o sadašnjem, ne mareći za buduće. I sad postoji puno najamnika, koji život posvećuju praznoj slavi, i koji i danas izazivaju raskol u pogledu čistih i jasnih reči Gospodnjih. Na Gospodnje reči među njima je došlo do razdora. Jedni su govorili: U njemu je demon, a drugi: Zar može demon slepima oči otvarati (Jn.10,19-21). Vidiš li koliko je stara strast prema razdorima? Lopata će, međutim, brzo odeliti plevu od pšenice (Mt.Z,12). Ono što je lagano i nestalno odvaja se od hranjivoga, a ono što je pogodno za duhovnu hranu ostaje kod zemljodelca. Zbog toga je i došlo do razdora, te su jedni govorili jedno, a drugi drugo. Judejcima i priliči razdor. Primivši, pak, dolamu koja nije šivena, već izatkana odozgo (Jn. 19,23) i koju su vojnici sačuvali od cepanja, Crkva Božija se obukla u Hrista i treba da pazi da hiton ne bude pocepan. Ja poznajem svoje i moje mene poznaju (Jn. 10,14). Jeretik je, međutim, rečeno ščepao da bi sačinio svoju hulu. „Eto, kaže, rečeno je: Ja poznajem svoje i moje mene poznaju“. Šta, međutim, znači poznavati? Shvatiti suštinu, izmeriti veličinu ili pojmiti o Božanstvu ono što razmetljivo obećavaš? Međutim, zar ti prethodno nisi shvatio meru poznanja? Šta mi znamo o Bogu? Ovce moje slušaju glas moj (Jn. 10,27). Vidiš li kako se shvata Bog? Kroz slušanje Njegovih zapovesti i kroz ispunjenje onoga što se čulo. Poznanje Boga znači čuvanje Njegovih zapovesti. „Šta, zar nije ispitivanje suštine Božije, razmatranje nadsvetskog i poimanje nevidljivog“. Ja poznajem svoje i moje mene poznaju. Dovoljno ti je da znaš da je Pastir dobar i da je dušu svoju položio za ovce. To je granica poznanja Boga. Koliki je Bog, kolika je Njegova mera, kakav je u suštini – jesu pitanja koja predstavljaju opasnost za onoga ko pita i nedoumicu za onoga ko odgovara. Najbolji lek za njih jeste ćutanje. Ovce moje slušaju glas moj, rekao je On, i ne raspravljaju, tj. nisu neposlušne i ne prepiru se. Čuo si: „Sin“. Međutim, nemoj zalaziti u način rođenja, nemoj podvoditi pod uzrok ono što je neuslovljeno i nemoj sečenjem razdvajati ono što je jedinstveno. Zbog toga te jevanđelista unapred ograđuje. I ranije si čuo i sada slušaš: U početku beše Slovo, kako ne bi pomislio da je Sin rođen na ljudski [način] ili da je potekao iz nebića. On ti je rekao Slovo označivši bestrašće. Rekao ti je beše stoga što je vanvremen i rekao ti je u početku, kako bi Rođenog sjedinio sa Ocem. Vidiš li kako poslušna ovca sluša glas svog Vladike. U početku, i beše, i Slovo. Nemoj pitati: „Kako beše“. „Ako beše, onda nije rođen, a ako je rođen, onda ne beše“. Onaj ko govori tako nešto više nije ovca. Odnosno, ovčja koža je [spolja], dok iznutra govori vuk. Njega treba smatrati opasnim. Ovce moje slušaju glas moj. Čuo si Sina. Shvati Njegovu sličnost sa Ocem. Kažem „sličnost“ zbog nemoći jačih tela. Jer, uistinu (ne plašim se da ću prećutati istinu) nisam naklonjen klevetama. Reći ću i „istovetnost“, pri čemu treba zadržavati lična svojstva Oca i Sina. U ipostasi Sina zamisli obličje Oca da bi sačuvao tačan smisao obraza i da bi bogobojažljivo shvatio: Ja sam u Ocu i Otac u meni (Jn.14,10). Pri tome nemoj [zamišljati] slivanje suština, nego istovetnost crta. Čini se, međutim, ljubljeni, da se završilo delo samo po sebi protivrečno. Naime, poslušnost vašeg sluha primorala je i moju slabost da kaže i prozbori ponešto kako bi se sila Božija znatnije otkrila u slabosti oruđa. Možda je moja nemoć i bila preobilna da bi se proslavio Onaj ko ukrepljuje slabe? Onaj ko nam je priveo naše slavlje, postavljajući granicu prošlogodišnjim molitvama i započinjući narednu godinu (jer kod nas jedan isti dan zatvara sobom protekli krug vremena i služi kao početak onom koji tek nastupa), ko nas je sabrao i podario dejstvo budućnosti, neka nas za nju sačuva neoštećenima, neiskušanima i neugrabljenima od vuka. Neka On i ovu Crkvu sačuva nepokolebivom, ograđenu visokim stubovima mučenika. Neka On odvrati svako lukavstvo i napad jeretičke mahnitosti i neka nam podari da se u bezmolviju poučavamo Rečima Božijim i da se poučavamo blagodati koju uručuje Duh. Njemu neka je slava i sila sa Svetim Duhom sada i uvek i u vekove vekova. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Njegov spomen Crkva vrši 2. septembra, prim. prev.
Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Pingback: Sveti Vasilije Veliki: BESEDA O SMIRENOUMLJU – Manastir Vavedenje

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *