BESEDE

 

BESEDE
 

 
BESEDA NA [SPOMENJ SVETOG MUČENIKA GORDIJA[1]
 
1. Kod pčela postoji prirodni zakon da ne izleću i da ne napuštaju košnice pre nego što poleti matica. Budući da vidim da se narod Gospodnji sada prvi uznosi ka nebeskim cvetovima, tj. ka mučenicima, ja tražim predvodnika. Ko je pokrenuo ovaj mnogobrojni roj i njegovu zimsku zatamnjenost preobrazio u prolećnu ozarenost? Jer, sada narod prvi izlazi iz grada, kao iz neke košnice, i svojim mnoštvom ispunjuje ukras predgrađa, tj. časno i prekrasno borilište mučenika. Učinivši da zaboravim bolest, čuda mučenika su i mene podstakla i dovela me ovde kao do nekog cveta. Stoga ću ja prema snagama glasa zabrujati o delima muža. Na taj način ću izvršiti delo koje je istovremeno i prepodobno i prigodno za prisutne, budući da se narod raduje kada pohvaljuju pravednika (Prič.29,2), kao što nam je svojevremeno govorio mudri Solomon. I sam sam bio u nedoumici oko značenja zagonetnih reči u Pričama. Da li one znače da se narod raduje kad shvati smisao, raspoloženje, visokoparan stil ili skladan tok reči besednika ili veštog govornika koji je sastavio besedu da bi se slušaoci divili, ugađajući sluhu nekim otmenim zvučanjem? Međutim, tako nešto ne bi mogao da kaže onaj ko se nikada nije koristio sličnom vrstom besede. Onaj ko je uvek davao prednost jednostavnosti i neizveštačenim rečima nije nam mogao savetovati da pohvale blaženima izgovaramo visokoparno i svečano. Dakle, o čemu on govori? On govori da se ljudi raduju duhovnom radošću i pri samom pomenu pravedničkih poduhvata, što ih podstiče da se nadmeću i da podražavaju dobra o kojima slušaju. Povest o muževima dobrog života je, dakle, svetlost koja ozaruje one koji se spasavaju na putu života. Čim začujemo da nam Duh kazuje o Mojsijevom životu, u nama se rađa želja da [dosegnemo] njegovu vrlinu, stoga što krotost njegove naravi svakome izgleda dostojna podražavanja i ublažavanja. Pohvale drugim ljudima sastoje se u umnožavanju reči. Međutim, istina o onome što su učinili pravednici dovoljna je da bi se istakla prevashodnost njihove vrline. Prema tome, kada se povede reč o žitijima onih koji su se proslavili pobožnošću, mi proslavljamo Vladiku u Njegovim slugama. Svedočeći o onome što znamo, mi pohvaljujemo pravednike i radujemo narod sluhom o dobrim [delima]. Na taj način je Josifovo žitije podsticaj na celomudrenost, dok je Sampsonovo držanje bodrenje na odvažnost.
2. Prema tome, božanstveno učilište ne zna za naviku veličanja. Ono umesto pohvalne besede prihvata svedočanstvo o delima, koje je dovoljno za pohvalu svetitelja i za korist onih koji teže vrlini. Pravilo veličanja služi da bi se saznale pojedinosti o otadžbini, istražilo pleme ili opisalo vaspitanje. Prećutkujući o sporednom, naše, pak, pravilo [plete pohvalu] od svedočenja o ličnim poduhvatima. Da li sam ja dostojniji poštovanja stoga što je ovaj grad nekad izvršio teške i velike podvige i što je podigao slavne spomenike pobede nad neprijateljem? Šta ja dobijam od njegovog pogodnog položaja, koji je povoljan i zimi i leti? Kakva mi je korist od [činjenice] da se u njemu rađaju [mnogi] muškarci ili da može da prehrani mnoštvo stoke? Recimo čak da brojem konja prevazilazi sve gradove pod suncem. Zar ćemo mi stoga postati savršeniji u ljudskoj vrlini? Zar se mi na neki način ne zavaravamo kada, opisujući vrhove susedne planine i govoreći da su iznad oblaka i da se visoko uzdižu u vazduhu, smatramo da ispredamo pohvalu ljudima? Najsmešnije je, međutim, kad pohvale pravednicima, koji su prezreli sav svet, ispunjavamo bezvrednim sitnicama. Za svagdašnju korist, naprotiv, dovoljno je sećanje. Uvećanje slave nije neophodno pravednicima. Naprotiv, nama, koji smo još u životu, neophodno je podsećanje kako bismo ih podražavali. Oganj nužno prati svetlost, a miro miris. I za dobrim delima nužno sledi korist [za dušu]. Uostalom, nije mala stvar da se dozna istina o onome što se zaista dogodilo, s obzirom da su do nas došli nejasni glasovi u kojima su se sačuvali odvažni podvizi muža. Čini mi se da naš posao liči na delo živopisaca. Kada prave kopiju neke slike, oni se daleko udaljuju od izvornika. I nama, koji nismo učestvovali u posmatranju samih podviga, preti velika opasnost da umanjimo istinu. Međutim, pošto je došao dan kada se vrši spomen mučenika koji se slavno podvizavao u svedočenju za Hrista, mi ćemo izgovoriti koliko znamo. On se rodio u ovom gradu. Stoga ga volimo još više. On je, naime, naš sopstveni ukras. Plodno drveće svoje plodove daje zemlji na kojoj je izraslo. Potekavši iz našeg okrilja i uzdigavši se na najveću visinu slave, i mučenik je podario gradu koji ga je rodio i odgajio naslađivanje plodovima njegove pobožnosti. I inozemni plodovi su izvrsni, ukoliko su slatki i hranjivi. Međutim, otadžbinski i domorodački plodovi daleko su prijatniji od inozemnih. Pored naslađivanja, oni nam usled svoje bliskosti bivaju i neka vrsta ukrasa. Gordije je bio upisan za vojnu službu i na vojničkim spiskovima se odlikovao i telesnom snagom i duševnom odvažnošću. Kada je tiranin onoga vremena raširio svoju krvoločnost i surovost, objavivši rat Crkvi i svoju bogoboračku ruku podigavši na pobožnost, svuda su vršene objave i na svakom trgu i javnom mestu čitan ukaz o zabrani poklonjenja Hristu. Onima koji mu se klanjaju pretilo se smrtnom kaznom. Osim toga, data je zapovest da se svi klanjaju idolima i da za bogove smatraju kamen i drvo u kojima je umetnost uobličila izvesno izobraženje. Oni koji se ne pokore surovo će postradati. U čitavom gradu zavladali su neredi i pometnja, a pobožni su bili izloženi pljačkanju. Naveliko su otimali njihovu imovinu. Udarcima su mučili tela hristoljubaca. Žene su vukli po čitavom gradu. Nije bilo milosti za decu, ni poštovanja prema starcima. Oni koji nisu učinili nikakvu nepravdu trpeli su kao najveći zločinci. Tamnice su izgledale pretesne, opusteli su bogati domovi, a pustinje su se prepunile beguncima. Jedina krivica onih koji su trpeli beše njihova pobožnost. Otac je izdavao sina, sin je potkazivao oca. Braća su se gnevila jedan na drugoga, sluge su se bunile protiv gospodara. Život je obuzela neka strašna noć. Usled demonskog pomračenja uma, ljudi nisu prepoznavali jedni druge. Bezbožničke ruke razorile su domove molitve. Žrtvenici su bili oboreni: nije bilo ni prinošenja, ni tamjana, ni mesta gde da se žrtvuje (Dan.3,38). Sve je bilo zahvaćeno strahotom kao nekim oblakom. Služitelji Božiji su proterivani. Svaki pobožni skup osećao je strah i trepet. Demoni su likovali i sve skrnavili salom i krvlju. Tada je odvažni čovek preduhitrio prinudnu odluku suda i, zbacivši sa sebe [vojnički] pojas, napustio [mesto]. Prezrevši vlast, slavu, bogatstvo svake vrste, srodstvo, prijatelje, sluge, naslađivanje životom i sve za čim ljudi čeznu, on je pošao u najdublju i najneprohodniju pustinju. On je život među zverima smatrao ugodnijim od zajednice sa idolopoklonicima, imajući za ugled revnitelja Iliju, koji se, uvidevši da preovlađuje idolopoklonstvo Sidonjanke, udaljio na Horivsku goru i živeo u pećini, gde je iskao Boga sve dok nije ugledao Željenoga, naravno u meri u kojoj je čovek u stanju da vidi Boga (up. Z.Car.18).
3. Sličan je bio i Gordije, koji je utekao od gradskog meteža, od gomile na tržnicama, od nadmenosti načelnika, od sudnica, od klevetnika, od prodavaca, kupaca, zaklinjača, lažova, psovača, slatkorečivaca i svega ostalog što za sobom povlači mnogoljudnost velikih gradova, kao što brod vuče malu lađu. Čisteći sluh i oči, on je pre svega čistio srce kako bi mogao videti Boga i postati blažen. On je sagledavao u otkrivenjima i poučavao se tajinstvima, premda ne od ljudi, ni preko čoveka (Gal. 1,1), nego imajući za velikog učitelja Duha istine. Stoga, pojmivši život, tj. da je beskoristan i isprazan i da je nepostojaniji od senke i snoviđenja, u njemu se još silnije pobudila želja za gornjim prizvanjem. Kao borac koji je osetio da je dobro uvežban i da se postom, bdenjem, molitvom i stalnim i neprekidnim poučavanjem u rečima Duha pripremio za borbu, on je čekao dan u koji će se vascelo gradsko stanovništvo, praznujući u čast ratobornog demona, sakupiti na stadion da bi posmatralo konjske trke. Okupio se, dakle, sav narod. Nisu izostali ni Jevreji, ni Jelini, a pridružio se i veliki broj Hrišćana, tj. oni koji su živeli neoprezno, koji su sedeli sa zborom sujetnim (Ps.25,4) i koji se nisu klonili opštenja sa lukavima. Oni su posmatrali brzo trčanje konja i veštinu kočijaša. Gospodari su otpustili sluge. Deca su trčala iz učilišta ka prizoru. Pristigle su i prostonarodne i neugledne žene. Kada je stadion konačno bio pun i kada su se svi usredsredili da vide konjsku trku, odvažni čovek velikog srca i razmišljanja sišao je sa gorske visine i stao na mesto pozornice. On se nije uplašio naroda, niti je brojao kolikom će se mnoštvu neprijateljskih ruku predati. Naprotiv, on je sa neustrašivim srcem i uzvišenim razmišljanjem prošao između onih koji su sedeli oko poprišta kao da prolazi kroz gusto kamenje ili kroz neprohodnu šumu. Zatim je stao na sredinu i potvrdio reči: Pravednik je pouzdan kao lav (Prič.28,1). Njegova duša je bila neustrašiva. Stojeći na otvorenom mestu, tj. nasred pozornice, on je odvažno uzviknuo reči koje su čuli neki koji i do dana današnjeg žive: Nađoše me koji me ne tražiše, pokazah se onima koji ne pitahu za me (Is.65,1). Njima je on pokazao da nikakvim prisiljavanjem nije dospeo u opasnost, nego da se dobrovoljno predao podvigu, podražavajući Vladiku koji se u noćnoj pomrčini otkrio Jevrejima, koji ga nisu prepoznali.
4. Neuobičajenost prizora ubrzo je upravila pažnju posmatrača na čoveka koji je zbog dugotrajnog obitavanja na planini izgledao divlje. Kosa mu je bila razbarušena, brada dugačka, odeća prljava, a telo isušeno. U ruci je držao štap, dok mu je o boku visila torba. U svemu se mogla zapaziti neka blagodat koja ga je nevidljivo obasjavala. Kako su ubrzo doznali ko je, razlegao se pomešan krik. Oni koji su mu bili bliski po veri zapljeskaše rukama od radosti, dok neprijatelji istine podsticahu sudiju da ga ubije, unapred ga osuđujući na smrt. Sve se ispunilo kricima i bukom. Prestali su da gledaju konje, prestali su da posmatraju kočijaše. Prikazivanje kočija pretvorilo se u isprazan žamor. Niko nije imao vremena da gleda bilo šta osim Gordija. Ničije uši nisu želele da slušaju ništa osim njegove reči. Neki nejasni šum, sličan povetarcu koji se raširio po čitavom gledalištu, nadvio se nad konjičkim trkalištem. Kada su glasnici dali narodu znak da ućuti, utihnule su svirale i zamuknula mnogoglasna oruđa. Slušali su Gordija. Gledali su Gordija. I odmah je bio odveden pred načelnika, koji je sedeo i upravljao trkama. On je Gordija najpre slatkim i tihim glasom upitao ko je i odakle je. Pošto im je pomenuo zemlju, porodicu, čin koji je imao, razlog zbog koga je utekao i zbog koga se vratio, on je dodao: „Ovde sam da bih i na delu pokazao prezir prema vašim naredbama, ali i svoju veru u Boga, u koga se uzdam. Zaista, ja sam čuo da mnoge prevazilaziš po svojoj svireposti. Stoga sam i izabrao trenutak koji pogoduje ispunjenju moje želje“. Njegove reči su, slično ognju, rasplamsale načelnikovu jarost. Protiv Gordija se okrenula sva njegova mahnitost. „Pozovite dželate“, rekao je on. „Gde je olovo? Gde su bičevi? Neka se razapne na točkovima. Istežite ga na drvetu. Neka donesu sprave za mučenje, neka pripreme zveri, vatru, mač, krst, jamu“. Potom je dodao: „Međutim, varalica je u velikoj prednosti što može samo jednom da umre“. Gordije je bez oklevanja odgovorio: „Ja sam na velikoj šteti što ne mogu više puta da umrem za Hrista“. Pored svoje prirodne svireposti, načelnik je postajao još suroviji gledajući dostojanstvo mučenika. Odvažnu uzvišenost njegovog razuma on je smatrao sopstvenom sramotom. Što je više sagledavao neustrašivost u njegovom srcu, on je postajao sve razjareniji i sve više se naprezao da protivljenje muža pobedi izmišljanjem strašnih [mučenja].
5. Gordije je, međutim, obraćao pogled ka Bogu i naslađivao dušu sveštenim Psalmima, govoreći: Gospod je meni pomoćnik, i neću se bojati, šta će mi učiniti čovek (Ps. 117,6), i: Neću se bojati zla jer si ti sa mnom (Ps.23,4). Ponavljao je on i druge slične izreke koje podstiču na odvažnost i koje je poznavao iz Reči Božije. On je bio daleko od straha i bojazni od pretnji. Naprotiv, on je sam izazivao mučenje. „Zašto oklevate, zašto stojite“, govorio je on. „Kidajte telo, istežite udove. Mučite me kako vam je volja. Nemojte me oštetiti u blaženoj nadi. Ukoliko mi umnožavate mučenja, utoliko mi uvećavate nagradu. Eto naše trampe sa Vladikom. Za rane koje se pojave na našem telu, pri vaskrsenju na nama će procvetati blistava odeća. Za sramoćenje ćemo dobiti vence, a za tamnicu raj. Za osudu sa zločincima dobićemo obitavanje sa anđelima. Zasejte na meni što više, kako bih što više požnjeo“. Pošto su videli da ne mogu da ga pobede zastrašivanjem i da pokušavaju nemoguću stvar, oni su promenili postupanje i pribegli laskanju. Postupak đavola se i sastoji u zastrašivanju plašljivog ili u raslabljivanju odvažnog. Slična je, dakle, bila i veština zlotvora. Uvidevši da se mučenik ne povlači pred pretnjama, pokušao je da ga okruži prevarama i mamcima. Obećavao mu je darove, neke odmah, a druge pošto ih pouzdano izdejstvuje od cara, tj. istaknut položaj u vojsci, novčanu nagradu i sve što poželi.
6. Ni [drugi] njegov pokušaj nije uspeo. Slušajući njegova obećanja, blaženi se nasmejao njegovom bezumlju. Jer, [mučitelj] je mislio da mu može ponuditi nešto što je vredno koliko i Carstvo nebesko. Mučitelj više nije mogao da savlada svoj gnev.Stoga je izvukao mač i prihvatio se dužnosti da sam izvrši kaznu. Počinivši ubistvo i rukom i jezikom, on je osudio blaženog na smrt. Svi posmatrači [trka] su prešli na mesto [pogubljenja]. I oni koji behu ostali kod kuće, potom istrčaše predgradske zidine, hitajući da posmatraju prizor velikog podviga,koji je bio čudesan za anđele i za sva stvorenja, a mučan za đavola i strašan za demone. Grad je opusteo od stanovnika s obzirom da su, slično nekom potoku, u gomilama hitali ka mestu [pogubljenja]. Nijedna žena nije htela da se liši prizora, kao uostalom ni jedan muškarac, bilo prost, bilo plemenitog [porekla]. Stražari su napustili svoja mesta, trgovačke tezge su ostale nezaključane, roba je ležala razbacana po tržnicama. Jedina straža i pouzdanost beše činjenica da su svi otišli i da ni najlošiji čovek nije ostao u gradu. Sluge su napustile služenje gospodara. I stranci i domaći su otišli da budu pored mučenika. Izvan gradskih zidina našla se i devica (koja se usudila da stane pred muške poglede), i starci i bolesnici (koji su savladali svoju slabost). Prijatelji su okružili blaženog koji je kroz smrt stremio životu, oplakujući ga i celivajući poslednji put. Izlivajući zbog njega tople suze, molili su ga da se ne predaje ognju, da ne pogubljuje svoju mladost, da ne napušta slatko sunce.Drugi su slatkorečivim savetima pokušavali da ga dovedu u zabunu i govorili: „Odreci se na rečima, a u duši sačuvaj veru kakvu hoćeš. Bog ne obraća pažnju na jezik, nego na razum onog ko govori. Na taj način ćeš i sudiju odobrovoljiti i Boga umilostiviti“.
7. Međutim, Gordije je bio nepokolebiv i nepobediv. Njega nije se moglo uzdrmati nikakvo iskušenje. Nepokolebivost njegovog razuma mogla se uporediti sa čovekom mudrim koji sazida kuću svoju na kamenu[:] i udari dažd, i dođoše vode, i dunuše vetrovi, i navališe na kuću onu, i ne pade, jer beše utemeljena na kamenu (Mt.7,24-25). Takav beše muž, koji je nepokolebivo sačuvao čvrstinu vere u Hrista (Kol.2,5). Videvši duhovnim očima da đavo kruži unaokolo i da jednoga podstiče na suze, a da drugome pomaže u slatkorečivosti, mučenik se uplakanima obratio rečima Gospodnjim: „Ne plačite za mnom (Lk.23,28), nego plačite za bogoborcima koji se usuđuju da na sličan način postupaju sa pobožnima, ognjem koji zbog nas raspaljuju pripremajući sebi oganj pakleni. Prestanite da plačete i da mi kidate srce. Ja sam spreman da ne jednom, nego hiljadu puta (kad bi bilo moguće) umrem za ime Gospoda (Dap.21.13)“. Onima, pak, koji su ga savetovali da se na rečima odrekne Hrista on je odgovorio: „Jezik koji je Hristos stvorio ne podnosi da kaže bilo šta protiv svog Tvorca. Srcem se veruje za pravednost, a ustima se ispoveda za spasenje (Rim.10,10). Zar je vojnički čin lišen nade u spasenje? Zar ne postoji nijedan verujući kapetan? Sećam se prvog kapetana koji stojao pod Krstom Gospodnjim i po čudesima osetio Njegovu silu. Iako još ne beše ohladnela jarost Jevreja, on se nije uplašio njihovog gneva, niti je zbog straha prećutao da razglasi istinu. Naprotiv, on je ispovedio i nije porekao: Zaista ovaj beše Sin Božiji (Mt.27,54). Znam i drugog kapetana koji je u Gospodu, dok je živeo u telu, poznao Sina Božijeg i Cara sila, kome je dovoljna samo jedna zapovest da bi preko služećih duhova poslao pomoć stradalnicima. I sam Gospod je potvrdio da se ni u Izrailju tolike vere ne nađe (Mt.8,10). Zar se Kornilije, koji takođe beše kapetan, nije udostojio da vidi anđela i da se kasnije i spase posredstvom Petra? Bog ga je, naime, uslišio zbog njegove milostinje i molitava (up. Dap.10,4). I ja hoću da budem njihov učenik. Kako ću da se odreknem Boga kome se od detinjstva klanjam? Zar se neće užasnuti nebo sa visina? Zar se zvezde neće pomračiti? Zar će me zemlja i dalje držati? Ne varajte se, Bog se ne da obmanjivati (Gal.6,7). Zbog naših usta će nam se suditi. Rečima se opravdavamo, ali zbog reči bivamo i osuđeni (up. Lk.19,22). Zar niste pročitali strašnu pretnju Gospodnju: Ko se odrekne mene pred ljudima, odreći ću se i ja njega pred Ocem svojim koji je na nebesima (Mt.10,33).
8. Zbog čega me savetujete da se poslužim lukavstvom? Šta ću zadobiti tom veštinom? Zar da je upotrebim bih sebi dodao još nekoliko dana? Međutim, utoliko bih izgubio čitavu večnost. Da bih izbegao mučenje tela? Međutim, utoliko ne bih video blago koje je ugotovljeno pravednima. Bilo bi čisto bezumlje da oslabim zbog lukavstva, te da prepredenošću i podvalama zaslužim večnu kaznu. Naprotiv, ja vama savetujem da se poučite blagočašću ukoliko rđavo razmišljate [tj. niste pravoslavni]. Ukoliko se saobražavate vremenu, vi odbacite laž i govorite istinu (Ef.4,25). Recite: „[Jedan je] Gospod Isus Hristos, u slavu Boga Oca“. Jer, sličan uzvik će izreći svaki jezik kad se imenu Isusovom bude poklonilo svako koleno što je na nebesima i na zemlji i pod zemljom (Fil.2,10). Svi ljudi su smrtni. Pa ipak, nas svedoka [tj. mučenika] nema mnogo. Nemojmo čekati da umremo, nego iz života pređimo u život. Zašto čekate smrt koja dolazi sama po sebi? Ona je besplodna i beskorisna. Ona je zajednička i životinjama i ljudima. Onoga ko je rođenjem stupio u život ili će izjesti vreme ili iznuriti bolest ili neumoljivo pogubiti nasilna smrt. Prema tome, ukoliko ćemo već nesumnjivo umreti, barem smrću zadobijmo život. Ono na šta smo primorani učinimo dobrovoljno. Nemojte štedeti život koji ćete neminovno izgubiti. Čak i kad bi zemaljska blaga bila večna, ipak bi trebalo da se potrudimo da ih zamenimo nebeskim. Međutim, pošto su već privremena i po svom dostojanstvu mnogo niža od nebeskih, bilo bi strašno bezumlje da se staranjem za zemaljsko lišimo nade u blaženstva kojima se nadamo“. Izrekavši navedeno i osenivši se krsnim znakom, on se predao udarcima. Pri tome, on nije promenio boju tela, niti je nestala svetlost sa njegovog lica. On je išao sa ubeđenjem ne da susreće dželata, nego da se predaje u ruke anđela, koji će ga prihvatiti odmah nakon zaklanja i, kao Lazara, preneti u blaženi život. Kako da vam predstavim vapaj okupljenog naroda? Koji je još grom iz oblaka ostavio na zemlji zvuk sličan uzviku koji se [tada] odozdo uzdigao ka nebu. Eto borilišta onoga ko je zadobio venac pobede. Na današnji dan video se čudan prizor koji vremenom nije potamneo. Njega nisu ni običaji narušili, niti ga je prevazišla izuzetnost događaja što su nakon njega usledili. Mi se uvek divimo suncu iako ga stalno gledamo. I sećanje na [našeg] junaka za nas je uvek sveže, s obzirom da je spomen pravednika večan (Ps. 111,6), kako kod onih koji žive na zemlji (i sve dok postoji zemlja), tako i kod onih na nebu, kao uostalom i kod pravednog Sudije, kome neka je slava i sila u vekove vekova. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Njegov spomen Crkva vrši 19. novembra, prim. prev.
Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Pingback: Sveti Vasilije Veliki: BESEDA O SMIRENOUMLJU – Manastir Vavedenje

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *