БЕСЕДЕ

 

БЕСЕДЕ
 

 
БЕСЕДА НА [СПОМЕНЈ СВЕТОГ МУЧЕНИКА ГОРДИЈА[1]
 
1. Код пчела постоји природни закон да не излећу и да не напуштају кошнице пре него што полети матица. Будући да видим да се народ Господњи сада први узноси ка небеским цветовима, тј. ка мученицима, ја тражим предводника. Ко је покренуо овај многобројни рој и његову зимску затамњеност преобразио у пролећну озареност? Јер, сада народ први излази из града, као из неке кошнице, и својим мноштвом испуњује украс предграђа, тј. часно и прекрасно борилиште мученика. Учинивши да заборавим болест, чуда мученика су и мене подстакла и довела ме овде као до неког цвета. Стога ћу ја према снагама гласа забрујати о делима мужа. На тај начин ћу извршити дело које је истовремено и преподобно и пригодно за присутне, будући да се народ радује када похваљују праведника (Прич.29,2), као што нам је својевремено говорио мудри Соломон. И сам сам био у недоумици око значења загонетних речи у Причама. Да ли оне значе да се народ радује кад схвати смисао, расположење, високопаран стил или складан ток речи беседника или вештог говорника који је саставио беседу да би се слушаоци дивили, угађајући слуху неким отменим звучањем? Међутим, тако нешто не би могао да каже онај ко се никада није користио сличном врстом беседе. Онај ко је увек давао предност једноставности и неизвештаченим речима није нам могао саветовати да похвале блаженима изговарамо високопарно и свечано. Дакле, о чему он говори? Он говори да се људи радују духовном радошћу и при самом помену праведничких подухвата, што их подстиче да се надмећу и да подражавају добра о којима слушају. Повест о мужевима доброг живота је, дакле, светлост која озарује оне који се спасавају на путу живота. Чим зачујемо да нам Дух казује о Мојсијевом животу, у нама се рађа жеља да [досегнемо] његову врлину, стога што кротост његове нарави свакоме изгледа достојна подражавања и ублажавања. Похвале другим људима састоје се у умножавању речи. Међутим, истина о ономе што су учинили праведници довољна је да би се истакла превасходност њихове врлине. Према томе, када се поведе реч о житијима оних који су се прославили побожношћу, ми прослављамо Владику у Његовим слугама. Сведочећи о ономе што знамо, ми похваљујемо праведнике и радујемо народ слухом о добрим [делима]. На тај начин је Јосифово житије подстицај на целомудреност, док је Сампсоново држање бодрење на одважност.
2. Према томе, божанствено училиште не зна за навику величања. Оно уместо похвалне беседе прихвата сведочанство о делима, које је довољно за похвалу светитеља и за корист оних који теже врлини. Правило величања служи да би се сазнале појединости о отаџбини, истражило племе или описало васпитање. Прећуткујући о споредном, наше, пак, правило [плете похвалу] од сведочења о личним подухватима. Да ли сам ја достојнији поштовања стога што је овај град некад извршио тешке и велике подвиге и што је подигао славне споменике победе над непријатељем? Шта ја добијам од његовог погодног положаја, који је повољан и зими и лети? Каква ми је корист од [чињенице] да се у њему рађају [многи] мушкарци или да може да прехрани мноштво стоке? Рецимо чак да бројем коња превазилази све градове под сунцем. Зар ћемо ми стога постати савршенији у људској врлини? Зар се ми на неки начин не заваравамо када, описујући врхове суседне планине и говорећи да су изнад облака и да се високо уздижу у ваздуху, сматрамо да испредамо похвалу људима? Најсмешније је, међутим, кад похвале праведницима, који су презрели сав свет, испуњавамо безвредним ситницама. За свагдашњу корист, напротив, довољно је сећање. Увећање славе није неопходно праведницима. Напротив, нама, који смо још у животу, неопходно је подсећање како бисмо их подражавали. Огањ нужно прати светлост, а миро мирис. И за добрим делима нужно следи корист [за душу]. Уосталом, није мала ствар да се дозна истина о ономе што се заиста догодило, с обзиром да су до нас дошли нејасни гласови у којима су се сачували одважни подвизи мужа. Чини ми се да наш посао личи на дело живописаца. Када праве копију неке слике, они се далеко удаљују од изворника. И нама, који нисмо учествовали у посматрању самих подвига, прети велика опасност да умањимо истину. Међутим, пошто је дошао дан када се врши спомен мученика који се славно подвизавао у сведочењу за Христа, ми ћемо изговорити колико знамо. Он се родио у овом граду. Стога га волимо још више. Он је, наиме, наш сопствени украс. Плодно дрвеће своје плодове даје земљи на којој је израсло. Потекавши из нашег окриља и уздигавши се на највећу висину славе, и мученик је подарио граду који га је родио и одгајио наслађивање плодовима његове побожности. И иноземни плодови су изврсни, уколико су слатки и храњиви. Међутим, отаџбински и домородачки плодови далеко су пријатнији од иноземних. Поред наслађивања, они нам услед своје блискости бивају и нека врста украса. Гордије је био уписан за војну службу и на војничким списковима се одликовао и телесном снагом и душевном одважношћу. Када је тиранин онога времена раширио своју крволочност и суровост, објавивши рат Цркви и своју богоборачку руку подигавши на побожност, свуда су вршене објаве и на сваком тргу и јавном месту читан указ о забрани поклоњења Христу. Онима који му се клањају претило се смртном казном. Осим тога, дата је заповест да се сви клањају идолима и да за богове сматрају камен и дрво у којима је уметност уобличила извесно изображење. Они који се не покоре сурово ће пострадати. У читавом граду завладали су нереди и пометња, а побожни су били изложени пљачкању. Навелико су отимали њихову имовину. Ударцима су мучили тела христољубаца. Жене су вукли по читавом граду. Није било милости за децу, ни поштовања према старцима. Они који нису учинили никакву неправду трпели су као највећи злочинци. Тамнице су изгледале претесне, опустели су богати домови, а пустиње су се препуниле бегунцима. Једина кривица оних који су трпели беше њихова побожност. Отац је издавао сина, син је потказивао оца. Браћа су се гневила један на другога, слуге су се буниле против господара. Живот је обузела нека страшна ноћ. Услед демонског помрачења ума, људи нису препознавали једни друге. Безбожничке руке разориле су домове молитве. Жртвеници су били оборени: није било ни приношења, ни тамјана, ни места где да се жртвује (Дан.3,38). Све је било захваћено страхотом као неким облаком. Служитељи Божији су протеривани. Сваки побожни скуп осећао је страх и трепет. Демони су ликовали и све скрнавили салом и крвљу. Тада је одважни човек предухитрио принудну одлуку суда и, збацивши са себе [војнички] појас, напустио [место]. Презревши власт, славу, богатство сваке врсте, сродство, пријатеље, слуге, наслађивање животом и све за чим људи чезну, он је пошао у најдубљу и најнепроходнију пустињу. Он је живот међу зверима сматрао угоднијим од заједнице са идолопоклоницима, имајући за углед ревнитеља Илију, који се, увидевши да преовлађује идолопоклонство Сидоњанке, удаљио на Хоривску гору и живео у пећини, где је искао Бога све док није угледао Жељенога, наравно у мери у којој је човек у стању да види Бога (уп. З.Цар.18).
3. Сличан је био и Гордије, који је утекао од градског метежа, од гомиле на тржницама, од надмености начелника, од судница, од клеветника, од продаваца, купаца, заклињача, лажова, псовача, слаткоречиваца и свега осталог што за собом повлачи многољудност великих градова, као што брод вуче малу лађу. Чистећи слух и очи, он је пре свега чистио срце како би могао видети Бога и постати блажен. Он је сагледавао у откривењима и поучавао се тајинствима, премда не од људи, ни преко човека (Гал. 1,1), него имајући за великог учитеља Духа истине. Стога, појмивши живот, тј. да је бескористан и испразан и да је непостојанији од сенке и сновиђења, у њему се још силније побудила жеља за горњим призвањем. Као борац који је осетио да је добро увежбан и да се постом, бдењем, молитвом и сталним и непрекидним поучавањем у речима Духа припремио за борбу, он је чекао дан у који ће се васцело градско становништво, празнујући у част ратоборног демона, сакупити на стадион да би посматрало коњске трке. Окупио се, дакле, сав народ. Нису изостали ни Јевреји, ни Јелини, а придружио се и велики број Хришћана, тј. они који су живели неопрезно, који су седели са збором сујетним (Пс.25,4) и који се нису клонили општења са лукавима. Они су посматрали брзо трчање коња и вештину кочијаша. Господари су отпустили слуге. Деца су трчала из училишта ка призору. Пристигле су и простонародне и неугледне жене. Када је стадион коначно био пун и када су се сви усредсредили да виде коњску трку, одважни човек великог срца и размишљања сишао је са горске висине и стао на место позорнице. Он се није уплашио народа, нити је бројао коликом ће се мноштву непријатељских руку предати. Напротив, он је са неустрашивим срцем и узвишеним размишљањем прошао између оних који су седели око попришта као да пролази кроз густо камење или кроз непроходну шуму. Затим је стао на средину и потврдио речи: Праведник је поуздан као лав (Прич.28,1). Његова душа је била неустрашива. Стојећи на отвореном месту, тј. насред позорнице, он је одважно узвикнуо речи које су чули неки који и до дана данашњег живе: Нађоше ме који ме не тражише, показах се онима који не питаху за ме (Ис.65,1). Њима је он показао да никаквим присиљавањем није доспео у опасност, него да се добровољно предао подвигу, подражавајући Владику који се у ноћној помрчини открио Јеврејима, који га нису препознали.
4. Неуобичајеност призора убрзо је управила пажњу посматрача на човека који је због дуготрајног обитавања на планини изгледао дивље. Коса му је била разбарушена, брада дугачка, одећа прљава, а тело исушено. У руци је држао штап, док му је о боку висила торба. У свему се могла запазити нека благодат која га је невидљиво обасјавала. Како су убрзо дознали ко је, разлегао се помешан крик. Они који су му били блиски по вери запљескаше рукама од радости, док непријатељи истине подстицаху судију да га убије, унапред га осуђујући на смрт. Све се испунило крицима и буком. Престали су да гледају коње, престали су да посматрају кочијаше. Приказивање кочија претворило се у испразан жамор. Нико није имао времена да гледа било шта осим Гордија. Ничије уши нису желеле да слушају ништа осим његове речи. Неки нејасни шум, сличан поветарцу који се раширио по читавом гледалишту, надвио се над коњичким тркалиштем. Када су гласници дали народу знак да ућути, утихнуле су свирале и замукнула многогласна оруђа. Слушали су Гордија. Гледали су Гордија. И одмах је био одведен пред начелника, који је седео и управљао тркама. Он је Гордија најпре слатким и тихим гласом упитао ко је и одакле је. Пошто им је поменуо земљу, породицу, чин који је имао, разлог због кога је утекао и због кога се вратио, он је додао: “Овде сам да бих и на делу показао презир према вашим наредбама, али и своју веру у Бога, у кога се уздам. Заиста, ја сам чуо да многе превазилазиш по својој свирепости. Стога сам и изабрао тренутак који погодује испуњењу моје жеље”. Његове речи су, слично огњу, распламсале начелникову јарост. Против Гордија се окренула сва његова махнитост. “Позовите џелате”, рекао је он. “Где је олово? Где су бичеви? Нека се разапне на точковима. Истежите га на дрвету. Нека донесу справе за мучење, нека припреме звери, ватру, мач, крст, јаму”. Потом је додао: “Међутим, варалица је у великој предности што може само једном да умре”. Гордије је без оклевања одговорио: “Ја сам на великој штети што не могу више пута да умрем за Христа”. Поред своје природне свирепости, начелник је постајао још суровији гледајући достојанство мученика. Одважну узвишеност његовог разума он је сматрао сопственом срамотом. Што је више сагледавао неустрашивост у његовом срцу, он је постајао све разјаренији и све више се напрезао да противљење мужа победи измишљањем страшних [мучења].
5. Гордије је, међутим, обраћао поглед ка Богу и наслађивао душу свештеним Псалмима, говорећи: Господ је мени помоћник, и нећу се бојати, шта ће ми учинити човек (Пс. 117,6), и: Нећу се бојати зла јер си ти са мном (Пс.23,4). Понављао је он и друге сличне изреке које подстичу на одважност и које је познавао из Речи Божије. Он је био далеко од страха и бојазни од претњи. Напротив, он је сам изазивао мучење. “Зашто оклевате, зашто стојите”, говорио је он. “Кидајте тело, истежите удове. Мучите ме како вам је воља. Немојте ме оштетити у блаженој нади. Уколико ми умножавате мучења, утолико ми увећавате награду. Ето наше трампе са Владиком. За ране које се појаве на нашем телу, при васкрсењу на нама ће процветати блистава одећа. За срамоћење ћемо добити венце, а за тамницу рај. За осуду са злочинцима добићемо обитавање са анђелима. Засејте на мени што више, како бих што више пожњео”. Пошто су видели да не могу да га победе застрашивањем и да покушавају немогућу ствар, они су променили поступање и прибегли ласкању. Поступак ђавола се и састоји у застрашивању плашљивог или у раслабљивању одважног. Слична је, дакле, била и вештина злотвора. Увидевши да се мученик не повлачи пред претњама, покушао је да га окружи преварама и мамцима. Обећавао му је дарове, неке одмах, а друге пошто их поуздано издејствује од цара, тј. истакнут положај у војсци, новчану награду и све што пожели.
6. Ни [други] његов покушај није успео. Слушајући његова обећања, блажени се насмејао његовом безумљу. Јер, [мучитељ] је мислио да му може понудити нешто што је вредно колико и Царство небеско. Мучитељ више није могао да савлада свој гнев.Стога је извукао мач и прихватио се дужности да сам изврши казну. Починивши убиство и руком и језиком, он је осудио блаженог на смрт. Сви посматрачи [трка] су прешли на место [погубљења]. И они који беху остали код куће, потом истрчаше предградске зидине, хитајући да посматрају призор великог подвига,који је био чудесан за анђеле и за сва створења, а мучан за ђавола и страшан за демоне. Град је опустео од становника с обзиром да су, слично неком потоку, у гомилама хитали ка месту [погубљења]. Ниједна жена није хтела да се лиши призора, као уосталом ни један мушкарац, било прост, било племенитог [порекла]. Стражари су напустили своја места, трговачке тезге су остале незакључане, роба је лежала разбацана по тржницама. Једина стража и поузданост беше чињеница да су сви отишли и да ни најлошији човек није остао у граду. Слуге су напустиле служење господара. И странци и домаћи су отишли да буду поред мученика. Изван градских зидина нашла се и девица (која се усудила да стане пред мушке погледе), и старци и болесници (који су савладали своју слабост). Пријатељи су окружили блаженог који је кроз смрт стремио животу, оплакујући га и целивајући последњи пут. Изливајући због њега топле сузе, молили су га да се не предаје огњу, да не погубљује своју младост, да не напушта слатко сунце.Други су слаткоречивим саветима покушавали да га доведу у забуну и говорили: “Одреци се на речима, а у души сачувај веру какву хоћеш. Бог не обраћа пажњу на језик, него на разум оног ко говори. На тај начин ћеш и судију одобровољити и Бога умилостивити”.
7. Међутим, Гордије је био непоколебив и непобедив. Њега није се могло уздрмати никакво искушење. Непоколебивост његовог разума могла се упоредити са човеком мудрим који сазида кућу своју на камену[:] и удари дажд, и дођоше воде, и дунуше ветрови, и навалише на кућу ону, и не паде, јер беше утемељена на камену (Мт.7,24-25). Такав беше муж, који је непоколебиво сачувао чврстину вере у Христа (Кол.2,5). Видевши духовним очима да ђаво кружи унаоколо и да једнога подстиче на сузе, а да другоме помаже у слаткоречивости, мученик се уплаканима обратио речима Господњим: “Не плачите за мном (Лк.23,28), него плачите за богоборцима који се усуђују да на сличан начин поступају са побожнима, огњем који због нас распаљују припремајући себи огањ паклени. Престаните да плачете и да ми кидате срце. Ја сам спреман да не једном, него хиљаду пута (кад би било могуће) умрем за име Господа (Дап.21.13)”. Онима, пак, који су га саветовали да се на речима одрекне Христа он је одговорио: “Језик који је Христос створио не подноси да каже било шта против свог Творца. Срцем се верује за праведност, а устима се исповеда за спасење (Рим.10,10). Зар је војнички чин лишен наде у спасење? Зар не постоји ниједан верујући капетан? Сећам се првог капетана који стојао под Крстом Господњим и по чудесима осетио Његову силу. Иако још не беше охладнела јарост Јевреја, он се није уплашио њиховог гнева, нити је због страха прећутао да разгласи истину. Напротив, он је исповедио и није порекао: Заиста овај беше Син Божији (Мт.27,54). Знам и другог капетана који је у Господу, док је живео у телу, познао Сина Божијег и Цара сила, коме је довољна само једна заповест да би преко служећих духова послао помоћ страдалницима. И сам Господ је потврдио да се ни у Израиљу толике вере не нађе (Мт.8,10). Зар се Корнилије, који такође беше капетан, није удостојио да види анђела и да се касније и спасе посредством Петра? Бог га је, наиме, услишио због његове милостиње и молитава (уп. Дап.10,4). И ја хоћу да будем њихов ученик. Како ћу да се одрекнем Бога коме се од детињства клањам? Зар се неће ужаснути небо са висина? Зар се звезде неће помрачити? Зар ће ме земља и даље држати? Не варајте се, Бог се не да обмањивати (Гал.6,7). Због наших уста ће нам се судити. Речима се оправдавамо, али због речи бивамо и осуђени (уп. Лк.19,22). Зар нисте прочитали страшну претњу Господњу: Ко се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима (Мт.10,33).
8. Због чега ме саветујете да се послужим лукавством? Шта ћу задобити том вештином? Зар да је употребим бих себи додао још неколико дана? Међутим, утолико бих изгубио читаву вечност. Да бих избегао мучење тела? Међутим, утолико не бих видео благо које је уготовљено праведнима. Било би чисто безумље да ослабим због лукавства, те да препреденошћу и подвалама заслужим вечну казну. Напротив, ја вама саветујем да се поучите благочашћу уколико рђаво размишљате [тј. нисте православни]. Уколико се саображавате времену, ви одбаците лаж и говорите истину (Еф.4,25). Реците: “[Један је] Господ Исус Христос, у славу Бога Оца”. Јер, сличан узвик ће изрећи сваки језик кад се имену Исусовом буде поклонило свако колено што је на небесима и на земљи и под земљом (Фил.2,10). Сви људи су смртни. Па ипак, нас сведока [тј. мученика] нема много. Немојмо чекати да умремо, него из живота пређимо у живот. Зашто чекате смрт која долази сама по себи? Она је бесплодна и бескорисна. Она је заједничка и животињама и људима. Онога ко је рођењем ступио у живот или ће изјести време или изнурити болест или неумољиво погубити насилна смрт. Према томе, уколико ћемо већ несумњиво умрети, барем смрћу задобијмо живот. Оно на шта смо приморани учинимо добровољно. Немојте штедети живот који ћете неминовно изгубити. Чак и кад би земаљска блага била вечна, ипак би требало да се потрудимо да их заменимо небеским. Међутим, пошто су већ привремена и по свом достојанству много нижа од небеских, било би страшно безумље да се старањем за земаљско лишимо наде у блаженства којима се надамо”. Изрекавши наведено и осенивши се крсним знаком, он се предао ударцима. При томе, он није променио боју тела, нити је нестала светлост са његовог лица. Он је ишао са убеђењем не да сусреће џелата, него да се предаје у руке анђела, који ће га прихватити одмах након заклања и, као Лазара, пренети у блажени живот. Како да вам представим вапај окупљеног народа? Који је још гром из облака оставио на земљи звук сличан узвику који се [тада] одоздо уздигао ка небу. Ето борилишта онога ко је задобио венац победе. На данашњи дан видео се чудан призор који временом није потамнео. Њега нису ни обичаји нарушили, нити га је превазишла изузетност догађаја што су након њега уследили. Ми се увек дивимо сунцу иако га стално гледамо. И сећање на [нашег] јунака за нас је увек свеже, с обзиром да је спомен праведника вечан (Пс. 111,6), како код оних који живе на земљи (и све док постоји земља), тако и код оних на небу, као уосталом и код праведног Судије, коме нека је слава и сила у векове векова. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Његов спомен Црква врши 19. новембра, прим. прев.

Comments are closed.