BESEDE

 

BESEDE
 

 
BESEDA NA [SPOMEN] MUČENICE JULITE[1] I NASTAVAK REČENOGA U BESEDI O BLAGODARNOSTI
 
1. Razlog [našeg] sabranja jeste propoved o blaženoj mučenici. Unapred smo vas obavestili da će se na današnji dan vršiti spomen velikog podviga koji je u ženskom telu najhrabrije pretrpela Julita, najblaženija među ženama, ukoliko se uistinu može nazvati ženom ona koja je velikom duševnom razboritošću prikrila slabost ženske prirode. Njen podvig je izazvao veliko zaprepašćenje svih koji su prisustvovali prizoru, kao i onih koji su kasnije čuli kazivanje o pretrpljenom. Mislim, uostalom, da je najviše ranjen naš opšti protivnik, koji ne podnosi poraz od žene. On se hvalio velikim delima, govoreći da će potresti celu vaseljenu, tj. da će je zauzeti kao gnezdo, da će je ščepati kao napuštena jaja i da će opustošiti gradove (up. Is.10,14). Međutim, pokazalo se da ga je pobedila vrlina žene. Za vreme iskušenja on je nameravao da pokaže kako ona, usled svoje prirodne slabosti, neće moći do kraja da sačuva veru u Boga. Međutim, on se uverio da je ona hrabrija od svoje prirode. Ukoliko se on više nadao da je zastrašiti, utoliko više je ona prezirala njegova zastrašivanja. Ona je imala suđenje sa jednim od gradskih velmoža, lakomim i plahovitim čovekom, koji se obogatio otimačinom i pljačkom. On je i njoj oduzeo mnogo zemlje, njiva, sela, stada, slugu i svakakvog životnog bogatstva, prisvajajući ga sebi. On je i u sudnicu stupio sa klevetnicima i lažnim svedocima, podršku sudija obezbedivši potkupljivanjem. Došao je dan suđenja. Glasnik je počeo da poziva [u prisustvu] branitelja koji su bili spremni. Ona je započela da dokazuje njegovo nasilništvo, te da priča kako je imanje stečeno na samom početku i kako mu je još od davnina potvrđeno gospodstvo. Potom se požalila na otimanje i lakomost tog čoveka. Najzad je istupio on i rekao da stvar ne podleže sudskom postupku, budući da oni koji se ne klanjaju carskim bogovima i koji se nisu odrekli vere u Hrista ne mogu da se koriste opštim [pravima]. Glavni sudija je smatrao da on pravilno govori i da zahteva stvari koje su po zakonu obavezne. Odmah su doneli tamjan i žar. Potom su parničarima predložili da će, ukoliko se odreknu Hrista, moći da se koriste zakonima i pogodnostima koje iz njih proizilaze. Međutim, ukoliko se budu uporno držali vere, oni neće moći da pribegavaju ni sudu, ni zakonima, ni ostalim građanskim [pravima], budući da preziru važeća ustanovljenja[2].
2. Šta se potom dogodilo? Da li je nju ulovilo bogatstvo? Da li je prezrela ono što je korisno iz pobedoljubivosti pred nepravednim protivnikom? Da li se uplašila opasnosti kojom joj je pretio sudija? Ni najmanje. Naprotiv, ona govori: „Neka propadne imanje i neka nestane novac. Pre ću hteti da budem lišena tela, negoli da izgovorim nečastivu reč protiv Boga, koji me je stvorio“. Gledajući kako se sudija razjaruje zbog njenih reči i kako u njemu raste gnev, ona je blagodarila Bogu što je, vodeći parnicu o propadljivom bogatstvu, potvrdila da želi da stekne nebeska blaga. Lišavajući se, naime, zemlje ona je zadobijala raj, osuđivana za bezbožništvo ona se udostojavala venaca slave, trpeći telesne udarce i lišavajući se privremenog života ona je zadobijala blaženu nadu da će u radostima Carstva obitavati sa svima svetima. Na mnoga pitanja, ona je davala isti odgovor, nazivajući se sluškinjom Hristovom i proklinjući one koji su je savetovali da ga se odrekne. Stoga je nepravedni sudija namislio ne samo da je liši imanja (koje joj je nepravedno i protiv zakona bilo oduzeto), nego i samog života, hoteći da je baci u oganj. Ona nijednom životnom zadovoljstvu nije prilazila sa radošću sa kojom je koračala prema plamenu, pokazujući duševno veselje ne samo na licu, nego i čitavoj spoljašnjosti. Ona je žene koje su stajale unaokolo savetovala da ne slabe u podvizima vere i da se ne izgovaraju slabošću prirode. Ona im je govorila: „Mi smo od iste smese kao i muškarci. I mi smo, kao i oni, stvorene po obrazu Božijem. Tvorac je ženu ukrasio istom čašću kao i muškarca, učinivši je podjednako sposobnom za vrlinu. Zar nismo u svemu srodne sa muškarcima? Za stvaranje žene nije uzeto samo meso, nego kost od njegove kosti (up. Post.2,23). Stoga smo, isto kao i muškarci, obavezne pred Vladikom da budemo čvrste, krepke i trpeljive“. Posle izgovorenih [reči], ona je uskočila u plamen koji je, kao neka blistava ložnica, u sebe primio telo svete, dok je dušu, kao što joj je i priličilo, poslao u nebeski prostor. Uostalom, njeno časno telo on je sačuvao nepovređeno zbog njenih bližnjih. Počivajući u prekrasnom predverju gradskog hrama, ono osvećuje i samo mesto i one koji mu pristupaju. Iz nedara zemlje, koja je blagoslovena dolaskom blažene, izvire najukusnija voda: mučenica kao da je prihvatila da bude zajednička majka svima koji žive u gradu, napajajući ih zajedničkim mlekom. I voda služi kao predohrana za zdrave, kao izvor uživanja za one koji žive celomudreno i kao uteha za bolesne. Blagodat koju je [nekad] Jelisej doneo stanovnicima Jerihona (up. 4.Car.2,1922), sveta mučenica je donela nama. Naime, slan ukus voda koje izviru oko ovog mesta i koje su iste po sastavu, ona je blagoslovom izmenila u sladost, mekost i ugodnost. Muškarci, nemojte dopustiti da se u pobožnosti pokažete slabiji od žene. Žene, nemojte prenebregavati primer, nego se bez ikakvog izgovaranja pridržavajte pobožnosti. Jer, na samom delu se pokazalo da nedostatnost prirode nije prepreka da zadobijete [nebeska] dobra.
3. Mnogo toga bih želeo da kažem o mučenici. Međutim, beseda koju smo započeli juče i koja je ostala nedovršena ne dopušta nam dalje odlaganje. Po svojoj prirodi, ja ne volim da bilo šta ostavljam nedovršeno. Neugodno je videti i sliku koja je samo delimično dovedena do sličnosti. Beskoristan je i napor putovanja ukoliko putnik ne dostigne zamišljeni cilj ili mesta predviđena za predah. Dobiti nešto malo u lovu isto je što i ne dobiti ništa. I oni koji se nadmeću na trkalištima često bivaju lišeni nagrade samo stoga što su zaostali za jedan korak. Podsetivši se, dakle, juče[3] na apostolske reči i nadajući se da ćemo u kratkoj [reči] sagledati njihov smisao, mi smo više propustili, negoli što smo rekli. Stoga i smatram da je neophodno da vam odužim ono što sam propustio. Dakle, apostol je rekao: Radujte se svagda. Molite se bez prestanka. Na svemu zahvaljujte (2.Sol.5,16-18). O svagdašnjoj radosti mi smo govorili juče: nedovoljno za samu temu, ali dovoljno za nas. Vi ste spremni da upitate, međutim, da li je neophodno da se neprestano molimo i da li je uopšte moguća slična zapovest, a ja ću se po mogućnosti potruditi da podržim rečeno. Molitva je iskanje dobara koje blagočastivi upućuju Bogu. Međutim, slično iskanje nije ograničeno na reči. Jer, mi ne mislimo da Boga treba podsećati rečima: On zna šta nam je korisno i kad mi ne tražimo. Šta, dakle, govorimo? Mi molitvu ne treba da tvorimo rečima, nego raspoloženjem duše i delima vrline. Ona treba da nas prate čitavog života, osnažujući molitvu. Jer, rečeno je: Ako, dakle, jedete, ako li pijete, ako li što drugo činite, sve na slavu Božiju činite (1.Kor.10,31). Ukoliko sediš za stolom – moli se, ukoliko okušaš hleb – zablagodari Onom ko ti ga je dao, ukoliko vinom krepiš slabost tela – pomeni Onoga ko ti ga je podario da bi razveselio srce i olakšao bolest. Da li je prestala oskudica u hrani? Neka ne prestane sećanje na Dobročinitelja. Oblačiš li ogrtač? Zahvali Onome ko ti ga je dao. Oblačiš li plašt? Udvostruči ljubav prema Bogu koji nam je dao pokrivače pogodne i za zimu i za leto, koji čuvaju naše telo i prikrivaju našu rugobu. Da li je prošao dan? Zablagodari Onom ko nam je podario sunce kako bismo mogli izvršiti svoje dnevne poslove i koji nam je dao oganj za osvetljavanje noći i za obavljanje ostalih žitejskih potreba. Neka ti noć probudi i druge povode za molitvu. Kada ugledaš nebo i baciš pogled na lepotu zvezda, pomoli se Vladici svega vidljivoga i pokloni se najvećem Umetniku svega – Bogu, koji je sve sa mudrošću stvorio (Ps.103,24). Kada vidiš da je sva živa priroda obuzeta snom, opet se pokloni Onome ko nas i i nevoljno posredstvom sna oslobađa neprekidnosti truda, nakon malog počinka vaspostavljajući krepost naše snage.
4. Prema tome, neka noć ne bude u potpunosti i isključivo udeo sna. Nemoj dozvoliti da ti polovina života beskorisno prođe u neosetljivosti koju donosi san. Naprotiv, noćno vreme podeli na san i na molitvu. Neka ti i sami snovi budu poučavanje u blagočašću. Jer, snoviđenja po prirodi bivaju odjek dnevnih briga. Mi, naime, po nužnosti sanjamo ono čime se bavimo. Na taj način ćeš se neprestano moliti, tj. molitvu nećeš tvoriti samo rečima. Čitavim životnim držanjem ti treba da se približavaš Bogu kako bi tvoj život bio neprekidna i neprestana molitva. Osim toga, rečeno je i: Na svemu zahvaljujte. Međutim, neki će reći: „Kako je moguće da se duša, koja je mučena nesrećama i koja je ranjena osećanjem žalosti, ne preda plaču i suzama, već da za ono što joj je uistinu mrsko blagodari kao za dobro? Kako da blagodarim ako sam pretrpeo ono što bi mi samo neprijatelj mogao poželeti? Smrt je prevremeno ugrabila dete i majku koja pati zbog ljubljenog čeda muči patnja koja je teža od pređašnjih [tj. porođajnih] muka. Kako da ona prestane da plače i da izgovori reči blagodarenja? Kako“. Ukoliko bude razumela da je detetu, koje je rodila, Bog još bliži Otac, tj. najrazboritiji hranitelj i upravitelj života. Zbog čega razboritom Vladici ne dopuštamo da o svojoj tvorevini odlučuje kako sam hoće, nego negodujemo kao da smo izgubili nešto sopstveno, pateći zbog umrlih kao da im je učinjena nepravda? Ti misli da detence nije umrlo, nego da se vratilo Onom ko ga je i dao. [Isto tako, misli] da ti prijatelj nije umro, nego da je otišao unekoliko ispred tebe putem kojim i mi nužno treba da prođemo. Neka uz tebe uvek bude zapovest Božija kao svetlost i ozarenje kada rasuđuješ o stvarima. Budući da je od ranije prihvatila nadzor nad tvojom dušom i da je izgradila istinita mnenja o svakoj [stvari], ona neće dopustiti da se izmeniš, ma šta da ti se desi. Naprotiv, ona će učiniti da sa spremnim razumom i slično steni koja se nalazi pored mora spokojno i nepokolebivo podneseš nalete snažnih vetrova i talasa. Zašto najpre ne navikneš da o smrtnom ne razmišljaš smrtno, te da smrt deteta ne smatraš nečim neočekivanim? [Zamisli] da te je neko u trenutku kad su te obavestili o rođenju sina upitao: „Šta se rodilo“. Šta bi drugo rekao nego da se rodio čovek? Ako je, dakle, čovek, očigledno je da je i smrtan. Šta je, prema tome, neobično što je smrtni umro? Zar ne vidiš da sunce izlazi i zalazi? Zar ne vidiš da mesec najpre biva pun, a zatim se smanjuje? Zar se zemlja ne prekriva zelenilom koje potom vene? Šta je postojano od onoga što nas okružuje? Šta je po svojoj prirodi nepokretno i neizmenjivo? Baci pogled na nebo i osmotri zemlju: ni oni nisu večni. Jer, rečeno je: Nebo i zemlja će proći… zvezde će s neba pasti… i sunce će pomračiti… i mesec će svoju svetlost izgubiti (Mt.24,35; 29). Zašto bi, dakle, bilo čudno što i mi, koji smo deo sveta, doživljavamo ono što mu je svojstveno? Imajući u vidu rečeno, kada i tebi dođe zajednički udeo podnesi ga mirno, premda ne ravnodušno i bezosećajno (jer, kakva je nagrada za obamrlost): podnesi ga sa napregnutošću i beskrajnim bolom. Ipak, budi kao hrabar borac koji svoju snagu i odvažnost ne pokazuje kroz poražavanje protivnika, nego kroz čvrsto podnošenje njihovih udaraca. Budi kao mudri i nepokolebljivi kormilar, koji ima bogatu opitnost u moreplovstvu, čija duša ostaje uspravna i nepotopljiva, prevazilazeći svaku nepogodu. Gubitak ljubljenog sina, odane žene ili bilo kog voljenog lika, sjedinjenog sa nama vezama blagonaklonosti, neće biti strašan onome ko je pripremljen, ko ima ispravno mišljenje i ko ne živi jednostavno po navici. Dešavalo se da vidim kako vo u jaslama oplakuje smrt drugog vola, s kojim je pasao i bio u istom jarmu. Može se zapaziti da se i ostale beslovesne [životinje] snažno pridržavaju slične navike. Ti si, međutim, drugačije vaspitavan i naučen. Nema ničeg čudnog ako prijateljstvo započne nakon dugotrajne povezanosti i davnašnjeg poznanstva. Međutim, potpuno je beslovesno ridati stoga što smo se sa nekim rastali nakon što smo dugo živeli zajedno. 5. Na primer, supruga koja je s tobom delila zajednicu [bračnog] života, koja ti je pružila sva uživanja i bila uzročnica tvog veselja, koja te je radovala, koja je umnožavala tvoje bogatstvo i odgonila veći deo nevolja, sada te je napustila s obzirom da ju je smrt neočekivano ugrabila. Nemoj biti ozlojeđen u patnji. Nemoj govoriti da se radi o nekom slučaju, kao da ne postoji Staratelj koji upravlja svetom. Nemoj zamišljati nekog zlog tvorca, usled prekomerne žalosti izmišljajući lukava učenja. Nemoj prelaziti granice blagočastivosti. Ukoliko ste vas dvoje u potpunosti bili jedno telo (Post.2,24), sasvim je opravdano što s bolom primaš razdvajanje i rastavljanje. Međutim, ti nemaš koristi da zbog [bola] razmišljaš ili govoriš nešto nedolično. Pomisli da je Bog, koji nas je stvorio i oduševio, svakoj duši dao poseban put u životu, svakome postavivši različitu granicu izlaska iz [života]. Prema neizrecivim zamislima svoje mudrosti i pravde, On je za jednoga odredio da duže obitava u telu, a drugome je zapovedio da se brže oslobodi telesnih okova. Od onih koji su utamničeni neki bivaju duže zaključani u teškim okovima, a neki se brže oslobađaju zlopaćenja. I neke duše ostaju dugo u sadašnjem životu, a neke kratko, u skladu sa dostojanstvom svakog i sa mudrim, dubokim i neshvatljivim predviđanjem našeg Tvorca. Zar nisi čuo Davida koji kaže: Izvedi iz tamnice dušu moju (Ps.141,8). Zar nisi čuo da se kaže da je svetitelju duša „otpuštena“? Šta je izgovorio Simeon kad je u naručje primio Gospoda našeg? Zar nije izrekao: Sada otpuštaš… slugu svoga, Gospode (Lk.2,29). Za onoga koji hita ka gornjem životu obitavanje u telu jeste teže od svakog mučenja i tamnice. Stoga nemoj zahtevati da i ustanovljenja o dušama prate tvoja zadovoljstva. Naprotiv, o onima koji su se tokom života sjedinili, da bi ih potom smrt razdvojila pomisli da su slični putnicima koji idu jednim putem i koji se, usled neprestanog saprebivanja, sjedinjuju po navici. Međutim, pošto prođu zajednički put i pošto uvide da se put dalje deli, prinuđujući ih da se razdvoje, putnici neće zanemariti put koji je pred njima vezujući se navikom jedno za drugo, nego će, setivši se uzroka koji ih je najpre podstakao na putovanje, krenuti ka sopstvenom cilju. Njima su, dakle, ciljevi puta bili različiti i do zbližavanja je došlo jedino usled navikavanja tokom puta. I onima koji su međusobno bili sjedinjeni supružništvom ili nekim drugim vidom zajedničkog života bile su određene posebne granice života. Predodređeni kraj života je nužno razdvojio i razlučio one koji su se međusobno sjedinili.
6. Blagodarnom razumu nije svojstveno da gubi strpljenje prilikom razdvajanja. Naprotiv, on blagodari Onome ko ih je sjedinio u prethodni [bračni] udeo. Ti, međutim, nisi blagodario Darodavcu za postojeće [dobro] ni dok ti je bila živa žena, dete, prijatelj ili neko drugi, zbog koga sad žališ. Naprotiv, ti si roptao zbog onog što ti nedostaje. Ukoliko si živeo samo sa ženom, ti si jadikovao što nemate dece, koju si želeo. Ukoliko ste, pak, imali i decu, ti si tugovao što se nisi obogatio ili što si video da neki od tvojih neprijatelja žive u blagostanju. Gledajmo, međutim, da ne učinimo da nam bude neophodan gubitak onoga što najviše volimo stoga što smo bezosećajni dok je uz nas. Potom, tj. kad ode od nas, mi ćemo već prekomerno tugovati. Ukoliko ne blagodarimo za dobra koja nam je Bog dao, neophodno je da nam budu oduzeta kako bismo stekli osećaj. Oni ne opažaju ono što je u njihovoj neposrednoj blizini, već zahtevaju srazmerno rastojanje. I nezahvalne duše tek nakon udaljavanja dobra počinju da osećaju minuli dar. Oni koji nisu znali ni za kakvu blagodarnost Darovatelju dok su koristili darove, nakon gubitka ublažavaju ono što je prošlo. Nijedna životna okolnost nikoga od nas ne može da onemogući da budemo blagodarni. Neophodno je samo da hoćemo da sa blagodarnošću razmotrimo svaku [stvar]. Život svakoga od nas sadrži u sebi mnogo predmeta za razmišljanje koji, konačno, i nisu mnogo neprijatni ukoliko se potrudimo da razmotrimo i ono što je niže. Kroz poređenje, naime, sa lošijim mi ćemo proceniti koliko vredi blago koje je u našim rukama. [Recimo da] si sluga. Međutim, postoje i oni koji su niži od tebe. Zablagodari što makar pred jednim imaš preimućstvo, što nisi osuđen da okrećeš mlinski kamen i što ne dobijaš batine. Međutim, čak ni takvome neće nedostajati povod za blagodarnost, s obzirom da ne nosi okove i nije vezan za drvo. Zatočeniku je, pak, i sam život povod za blagodarnost. On vidi sunce i udiše vazduh, zbog čega i blagodari. Možda te nepravedno kažnjavaju? Razveseli se nadom u budući [život]. Možda si pravedno osuđen? Opet blagodari budući da ćeš ovde podneti kaznu za ono što si učinio, ali ćeš se razrešiti grehova koji bi te priveli večnim mukama. Saglasno tome, blagodarni će moći da uznese veliku zahvalnost Dobročinitelju za postojeće, za svaku životnu okolnost i za svako delo. Sada, međutim, mnogi stradaju od poroka koji imaju roptači, ne poštujući ono što imaju i želeći ono što nemaju. Ne obazirući se na sve one koji su niže od njih, oni ne iskazuju blagodarnost Dobročinitelju za ono što imaju, nego, naprotiv, mere ono što je iznad njih i računaju šta im nedostaje. I budući lišeni onoga što pripada drugima, oni negoduju i ropću kao da su uskraćeni od svog vlasništva. Sluga negoduje stoga što nije slobodan, onaj ko je odgajen kao slobodan čovek zato što nije visokog porekla, što nije znamenitog roda i što ne može da unazad nabroji sedmoricu predaka koji su bili blistavi odgajivači konja ili su rasipali bogatstvo na dvoboje. Onaj ko je plemenitog roda ropće što nije bogatiji, bogati tuguje i žali što ne vlada gradovima i narodima, vojskovođa – što nije car, a car – što ne vlada nad svim što je pod suncem i što postoje narodi koji se nisu potčinili njegovom žezlu. Iz svega sledi zaključak da se Dobročinitelju ni za šta ne uzvraća blagodarnošću. Mi, međutim, odbacimo jadikovanje zbog onoga što nemamo i naučimo da uznosimo blagodarnost za ono što imamo. U teškim životnim prilikama obratimo se mudrom Iscelitelju: Mala nam je tvoja kazna u nevolji (Is. 26,16). Recimo: Dobro mije što si me unizio (Ps.118,71), i: Stradanja sadašnjega vremena nisu ništa prema slavi koja će nam se otkriti (Rim.8,18), kao i: Malo smo kažnjeni za ono što smo učinili (Jov 15,11). Preklinjimo Gospoda: Karaj me, Gospode, ali sa merom, a ne sa gnevom (Jer.10,24). Jer, kad nam sudi Gospod, kara nas, da ne budemo osuđeni sa svetom (1.Kor. 11,32). Prilikom povoljnog toka u životu govorimo Davidovim rečima: Šta ću uzvratiti Gospodu za sve što mije uzvratio (Ps.115,3). On nas je iz nebića priveo u biće, počastvovao nas slovesnošću i kao pomoćnike u životu podario nam razne veštine. On nam je dao zemlju koja stvara hranu i životinje koje nam služe. Zbog nas postoji i kiša i sunce, zbog nas su ustrojena brda i ravnice, utočišta od planinskih vrhova. Zbog nas teku reke, zbog nas izbijaju izvori. More nam je otvoreno za trgovinu. Postoji toliko obilje metala. Sa svih strana se naslađujemo. Vascela tvorevina nam prinosi darove po bogatoj i neoskudnoj milosti koju Dobročinitelj ima prema nama.
7. Međutim, zar uopšte treba i govoriti o nevažnom? Radi nas je Bog došao među ljude. Zbog propadljivog tela Slovo postade telo i nastani se među nama (Jn.1,14). Dobročinitelj se nastanio među nezahvalnima, Oslobodilac je došao kod zarobljenika, Sunce pravde (Mal.4,2) – kod onih koji su sedeli u tami (Is. 9,2). Do krsta je odveden Bestrasni, do smrti Život, do ada Svetlost. [On] je palima pružio vaskrsenje i duh usinovljenja. [On] je razdelio darove, obećao vence i sve ostalo što je teško čak i nabrojati i čemu odgovara proročka reč: Šta ću uzvratiti Gospodu za sve što mi je uzvratio (Ps.115,3). I opet, ne govori se da veliki Darovatelj jednostavno daje, nego da uzvraća, tj. kao da nije najpre sam ukazao milost, već kao da nagrađuje one koji su bili milosrdni. On ti daje bogatstvo, ali rukama siromaha od tebe traži milostinju. Iako uzima svoje, On ti uznosi najveću blagodarnost, kao da mu daješ nešto što tebi pripada. Prema tome, čime ćemo uzvratiti Gospodu za sve što nam je uzvratio! Prosto ne želim da se rastavim od reči proroka koji je dobro izrazio svoju nedoumicu i sagledao svoje siromaštvo, tj. video da ne poseduje ništa čime bi dostojno uzvratio Onome ko nam i pored velikih i slavnih dobročinstava, neuporedivih po svom prevashodstvu, obećava i mnogo više za ubuduće: rajsku nasladu, slavu u Carstvu, ravnoanđelske počasti i poimanje Boga (što za dostojne predstavlja najveće blago), koje priželjkuje svaka slovesna priroda. I mi bismo želeli da ga se udostojimo nakon što se očistimo od telesnih strasti. Međutim, neko će reći: „Zar ćemo svoju druželjubivost i naklonost prema bližnjem (koje je prvo i najsavršenije od svih dobara, s obzirom da je punota zakona – Rim.13,10) pokazati ukoliko odemo kod onoga koga je zadesila velika nesreća i počnemo da blagodarimo za ono što se dogodilo, umesto da sa njim plačemo i prolivamo suze“. Blagodarno podnošenje sopstvenog stradanja služi kao dokaz trpljenja i postojanosti, dok blagodarenje Bogu za tuđu nevolju znači radost zbog zla i nesreće ožalošćenih. Osim toga, i apostol nam zapoveda: Plačite sa onima koji plaču (Rim. 12,15). Šta ćemo, dakle, reći? Da li opet da vas podsetim na Gospodnju reč koja zapoveda čemu treba da se radujemo, a zbog čega da plačemo: Radujte se i veselite se, jer je velika vaša plata na nebesima (Mt.5,12) i: Kćeri jerusalimske, ne plačite za mnom, nego plačite za sobom i za decom svojom (Lk.23,28). Prema tome, Reč Božija zapovedila nam je da se veselimo i radujemo sa pravednima, da plačemo i tugujemo sa onima koji prolivaju suze pokajanja, kao i da oplakujemo one koji žive bezbrižno, ne znajući za svoju propast.
8. Uostalom, ne treba smatrati da onaj ko oplakuje smrt ljudi i ko jeca sa uplakanima ispunjava zapovest. Ja ne mogu da pohvalim lekara koji ne pomaže stradalnicima, nego i sam biva zaražen bolešću. Ja ne mogu da pohvalim ni kormilara koji ne rukovodi onima što plove sa njim, ne bori se s vetrovima, ne izbegava talase i ne hrabri uplašene, nego i sam pati od morske bolesti i gubi hrabrost zajedno sa onima koji ne poznaju more. Sličan je i onaj ko dolazi kod uplakanih i ne donosi im nikakvu korist svojim rečima, nego i sam prihvata nakaznost tuđih patnji. Treba, uostalom, žaliti zbog nesreće uplakanih ljudi. Na taj način ćeš saosećati sa stradalnikom, te nećeš pokazati radost zbog nesreće, niti ravnodušnost prema tuđim patnjama. Međutim, nedolično je da se uzbuđuješ više negoli ožalošćeni, tj. da jecaš ili da plačeš zajedno sa stradaliicima ili da u bilo čemu drugom podražavaš onoga ko je pomračen patnjom, nadmećući se sa njim. [Neprilično je], naime, da se zajedno sa njim zatvaraš u kuću, da nosiš crnu odeću, da padaš na zemlju ili da se ne šišaš. Time ćeš njegovu nesreću uvećati, umesto da je ublažiš. Zar ne vidiš da gnoj koji se pojavi oko rane i otok prilikom upale samo uvećava patnju, dok lagana ruka svojim dodirom umanjuje osećanje bola? Prema tome, nemoj pojačavati stradanje svojim prisustvom i nemoj padati zajedno sa onim ko pada. Onaj ko podiže palog neizostavno mora biti iznad njega. Onaj, pak, ko je i sam pao ima potrebu da ga drugi podignu. Saosećanje zbog onog što se desilo i mirna žalost zbog tužnih događaja duša koja sastradava dolično će izraziti izrazom zamišljenosti i brižne ozbiljnosti na licu. I kad započneš govor, ne treba odmah da kreneš s podsećanjima, slično onome ko navaljuje i napada na one koji leže, s obzirom da su podsećanja nepodnošljiva za ljude čiju dušu muči žalost. Oni koji stradaju teško prihvataju čak i najbestrasnije reči, budući da im izgledaju neubedljive i nemoćne da ih uteše. Kada ožalošćenom dozvoliš da izlije svoje prazne vapaje i jadikovke, kada se zlo donekle umanji i utiša, ti se možeš oprezno i ukratko dotaći utehe. Oni koji obučavaju mlade konje neće odmah početi sa uprezanjem i sedlanjem ukoliko je konj tvrdoglav, s obzirom da bi ga navikli na propinjanje i zbacivanje konjanika. Naprotiv, oni mu najpre popuštaju, prepuštajući se i sami njihovoj plahovitosti. Tek kada vide da je konj u plahovitosti i naprezanjima iscrpeo svoju jarost, oni ga krote, uzimaju u svoje ruke i uz pomoć veštine čine još poslušnijim. Neka bude po reči Solomonovoj: Bolje je ići u kuću gde je plač, negoli u kuću gde je pijanka (Prop.7,2). Onaj ko krotko i vešto upotrebi reč i ima nameru da bolesniku prenese sopstveno zdravlje [treba da pazi] da se i sam ne zarazi tuđom žalošću kao zapaljenjem očiju.
9. Prema tome, plačite sa onima koji plaču. Kada vidiš da brat jadikuje zbog kajanja za grehe, plači i sastradavaj zajedno sa njim. Na taj način ćeš, pored tuđih, ispraviti i sopstvene strasti. Onaj ko je zbog greha svog bližnjeg izlio tople suze, oplakujući brata iscelio je i samoga sebe. Sličan je bio i onaj ko je rekao: Žalost me obuze zbog grešnika koji ostavljaju zakon tvoj (Ps.118,53). Izlivaj suze zbog greha, koji je duševna bolest i smrt besmrtne duše. Greh je dostojan plača i neprekidnih jecaja. Neka se zbog greha izlivaju sve suze i neka se ne zaustave uzdasi koji dolaze iz dubine srca. I Pavle je plakao zbog neprijatelja krsta Hristovog (up. Fil.3,18). Plakao je i Jeremija zbog naroda koji propada. Kako mu je ponestalo prirodnih suza, on je iskao izvor suza i poslednje utočište. On govori: I sešću i oplakivaću narod ovaj koji gine mnogo dana (up. Jer.9,12). Takav plač i takve suze Reč [Božija] naziva blaženima (up. Mt.5,4), a ne sklonost da se prepustimo svakoj žalosti i spremnost da plačemo bilo kojim povodom. Viđao sam izvesne slastoljupce koji su se, usled prekomerne sklonosti prema naslađivanju, izgovarali žalošću da bi se okrenuli pijankama i pijančenju, pokušavajući da svoje neuzdržanje opravdaju Solomonovim rečima: Podajte… vino onima koji su u tuzi (Prič.31,6). Međutim, poslovicom se ne dopušta opijanje, nego ukrepljenje čovekovog života. Čak i ako izostavim zagonetno značenje izreke (koje pod vinom podrazumeva slovesnu radost), doslovni njen smisao izražava brigu da oni koji su neutešni i koji gorko plaču ne zapostave hranu, budući progutani žestinom tuge, te da vinom ukrepe iscrpljene snage, kao što se i hlebom ukrepljuje srce onih što su skloni potištenosti. Vinoljupci i pijanice ne ublažuju svoju žalost, nego jedno zlo zamenjuju drugim i, postavši lukavi posrednici, zamenjuju bolest tela bolešću duše. Podražavajući one što izjednačavaju težinu na terazijama, oni utoliko umanjuju žalost ukoliko uvećavaju slastoljublje. Uostalom, smatram da vino treba da pomaže prirodi.
Jednostavno, ne treba dopustiti da se nerazblaženo [vino] pije [preko mere], tj. da izazove pomračenje pomisli. Jer, žalost neće proći sa vinom, već će se u duši pridodati zlo pijanstva. U stvari, pomisao je iscelitelj žalosti. Stoga će pijanstvo biti najveće zlo, budući da [pomračenjem pomisli] sprečava iscelenje duše. Podseti se svega rečenog i otkrićeš silu i korist apostolskog uzakonjenja. [Razumećeš] kako da se svagda raduješ ukoliko slediš ispravan smisao, kako da se neprestano moliš, kako da za sve blagodariš, na koji način da tešiš ožalošćene kako bi u svemu bio celovit i savršen uz pomoć Svetog Duha i osenčenja blagodaću Gospoda našeg Isusa Hrista, kome neka je slava i sila u vekove vekova. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Sveta mučenica je postradala početkom IV veka. Njen spomen Crkva vrši 31. jula, prim, prev.
  2. Zakon koji donet pri Dioklecijanu 303. g., prim. prev.
  3. Videti besedu „O blagodarnosti“, prim. prev
Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Pingback: Sveti Vasilije Veliki: BESEDA O SMIRENOUMLJU – Manastir Vavedenje

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *