BESEDE

 

BESEDE
 

 
BESEDA O TOME DA SE NE TREBA PRIVEZIVATI ZA ŽITEJSKO I O POŽARU KOJI SE DESIO IZVAN CRKVE
 
1. Obraćajući svaki put ka vama oštricu besede, pomišljao sam, ljubljeni, da ću vas ožalostiti s obzirom da pokazujem izvesnu prekomernu smelost, kakva ne dolikuje pridošlici i čoveku koji je podložan nedostacima. Međutim, izobličenja su vas podstakla na blagonaklonost, dok su rane koje sam vam zadao svojim jezikom postale razlog da se rasplamsate većom čežnjom. I nije čudno s obzirom da ste mudri u duhovnim [stvarima]. Izobliči mudrog i zavoleće te (Prič.9,8), kaže Solomon negde u svojim spisima. Stoga, braćo, i sada pristupam istom savetu, želeći da vas na svaki način udaljim od đavolskih zamki. Svakoga dana, ljubljeni, neprijatelj istine vodi sa nama silnu i raznoliku bitku. On, kao što znate, naše želje pretvara u strele okrenute protiv nas i stalno hoće da nam škodi kradući nam snagu. Budući da je Vladika mnoge njegove snage svezao nenarušivim zakonima, ne dopustivši mu da jednim naletom uništi ljudski rod na zemlji, zavidljivac nas lopovski pobeđuje koristeći se našim bezumljem. Lukavi i lakomi ljudi imaju samo jedno delo i jedno proizvoljenje, tj. da se obogate tuđim. Međutim, pošto nemaju sile da smelo izvrše otimačinu, oni obično postavljaju zasede na putevima. Ukoliko u blizini vide neko mesto ispresecano dubokim jarugama ili osenčeno gustim rastinjem, oni se sakrivaju [i čekaju]. Zbog prikrivenosti [koju pruža mesto] putnici nisu u stanju da ih primete izdaleka. I oni iznenada napadaju na njih. Putnici, dakle, ne mogu da primete opasne zamke sve dok ne upadnu u njih. I on [tj. đavo], koji je iz drevnosti neprijateljski i ratoborno raspoložen prema nama, pritiče pod senkom svetovnih naslada. Na putu života one po prirodi u sebi mogu sakriti razbojnika i učiniti da našoj pažnji promakne pogubni neprijatelj. Prema tome, ukoliko želimo bezbedno da prođemo životnim putem koji je pred nama, da Hristu predstavimo dušu i telo slobodne od sramnih rana i da dobijemo pobedničke vence, svagda treba da imamo budne duševne oči i da podozrivo gledamo na sve što je ugodno, bez oklevanja prolazeći pored njega i ni za šta ne privezujući svoju misao, makar nam se činilo da zlato leži u gomilama i da je spremno da pređe u ruke onih koji ga žele (budući da je rečeno: Bogatstvo ako teče, ne prilagajte (mu) srce – Ps.61,11), makar iz zemlje izrastale raznolike sladosti i makar nam se nudila skupocena obitavališta (s obzirom da je naše življenje… na nebesima, otkuda očekujemo i Spasitelja Gospoda Isusa Hrista (Fil.3,20), makar nas očekivali plesovi, zabave, pijančenje i obedi praćeni muzikom (jer – taština nad taštinama, sve je taština – Prop.1,2), makar nam bila ponuđena telesna lepota u kojoj žive poročne duše (jer, mudri kaže: Beži od lica žene kao od lica zmije – Sir.21,2), makar nas očekivala vlast i carsko dostojanstvo i gomile gardista i laskavaca, uzvišeni i blistavi presto, koji nam narode i gradove predaje u dobrovoljno ropstvo (Jer je svako telo kao trava, i svaka slava čovečija kao cvet travni: osuši se trava i cvet njen otpade – 1.Pt.1, 24). Jer, u svemu prijatnom što smo naveli krije se zajednički neprijatelj, motreći hoćemo li, prelešćeni vidljivim, skrenuti sa pravog puta i upasti u njegovu zasedu. Postoji, naime, velika opasnost da ćemo, neoprezno pristupivši rečenome i ne smatrajući štetnom prijatnost naslađivanja, prilikom prvog okušanja progutati udicu lukavstva koja je u njima sakrivena. Potom ćemo se već njenim posredstvom voljno ili nevoljno privezati za njih. I uživanje će nas već neprimetno povući u strašnu pećinu razbojnika, tj. u smrt.
2. Zbog toga je svima nama, braćo, neophodno i korisno da, pripremivši se kao putnici ili trkači i smislivši sve načine da olakšamo duši na putovanju, bez zastranjivanja požurimo ka kraju puta. Neka niko ne pomisli da izmišljam nova imena, budući da sam ljudski život sada nazvao putem. I prorok David je slično nazivao život govoreći na jednom mestu: Blaženi su neporočni na putu, koji hode u zakonu Gospodnjem (Ps.118,1). Na drugom mestu on uzvikuje svom Vladici: Put nepravde udalji od mene i zakonom tvojim pomiluj me (Ps.118,29). Opevajući brzu pomoć Božiju protiv neprijatelja i sa uživanjem pevajući uz liru, David takođe kaže: I koje Bog osim Boga našega. Bog koji me opasuje snagom i postavi neporočan put moj (Ps. 17,3233). On sa pravom misli da na svim krajevima zemlje čovekov život, bilo da je rđav ili dostojan divljenja, treba nazvati putem. Oni koji prelaze neki kraći put lako dolaze do njegovog kraja ukoliko neprestano pomeraju napred stopala nogu, koja se nadmeću među sobom. Stopalo koje se najpre utvrdilo na zemlji ostaje pozadi zbog brzog premeštanja drugog. I oni koje je Tvorac priveo u život od samog početka koračaju u razdobljima: period koji je bio ispred njih ostavljaju iza sebe i najzad dolaze do njegovog kraja. Zar i vama sadašnji život ne izgleda kao neprekidan put ili putovanje, koje je podeljeno životnim dobima kao stanicama? Kao početak puta, on svakome predočava materinske patnje [pri rađanju], a kao kraj ukazuje na obitavanje u grobovima, u koje privodi svakoga, nekog pre, a nekog kasnije. Neki, naime, prođu sve životne uzraste, a neki ne stupe ni u prva razdoblja života. Mi možemo da se udaljimo od određenih puteva, tj. puteva koji vode iz grada u grad, i možemo da ne idemo putem kojim ne želimo. Međutim, mi ne možemo da odložimo putovanje čak i kad bismo hteli: put, naime, nasilno zahvata one koji se na njemu nalaze i odvlači ih ka granici koju je odredio Vladika. Onaj ko se jednom približio vratima što vode u život, ljubljeni, i stupio na put, ne može a da ne dođe do njegovog kraja. Čim napusti majčinu utrobu, svako od nas biva zahvaćen bujicom vremena koja ga odvlači sve dalje. Mi ostavljamo za sobom proživljeni dan i nemamo mogućnosti, čak i kad bismo hteli, da vratimo ono što je bilo juče. Mi se, međutim, veselimo kad idemo napred i menjamo uzrast. Mi se radujemo kao da nešto dobijamo i smatramo blaženim kada dete postaje zreo čovek i zreo čovek – starac. Mi gubimo iz vida da svaki put od života gubimo onoliko koliko smo proživeli. Mi ne osećamo gubljenje života, premda ga uvek merimo prošlim i minulim. Mi ne pomišljamo da nam je neizvesno koliko vremena hoće da nam da Onaj ko nas je i poslao na putovanje, niti kada će svakom od putnika otvoriti vrata ulaska. Mi ne pomišljamo da bi svakoga dana trebalo da budemo spremni da izađemo odavde i da širom otvorenih očiju očekujemo znak Vladike. Jer, rečeno je: Neka budu bedra vaša opasana i svetiljke zapaljene, a vi slični ljudima koji čekaju gospodara svoga, kada će se vratiti sa svadbe da mu, čim dođe i kucne, odmah otvore (Lk.12,35-36).
3. Mi nećemo da marljivo razmotrimo koja bremena su nam laka za put, koja mogu da nose oni koji su ih sabrali, koja postaju vlasništvo onih koji su ih zadobili i koja će budući život učiniti radosnim. Mi nećemo da vidimo ni koja su bremena teška, neugodna i prikovana za zemlju, koja po prirodi ljudi ne mogu za svagda prisvojiti i koja, osim toga, svojim posednicima ne dopuštaju da prođu kroz tesna vrata. Naprotiv, mi napuštamo ono što bi trebalo sabirati, a sabiramo ono što bi trebalo prezreti. Mi na ono što se može sjediniti s nama i postati stvarni ukras srodan duši i telu ne obraćamo pažnju, a nastojimo da saberemo ono što nam zauvek ostaje tuđe i što nas jedino može postideti, naprežući se i mučeći u uzaludnom trudu nalik na onoga ko, zavaravajući samoga sebe, hoće da napuni bure bez dna. Mislim da i sva mala deca znaju da nijedna od naslada ovoga sveta, zbog kojih većina ljudi gubi glavu, nije zaista naša, niti biva po prirodi. Ona svima ostaje podjednako tuđa, kako onima kojima se čini da se njome naslađuju, tako i onima koji joj se uopšte ne približuju. Poneki [ljudi] su u ovom životu sabrali nebrojeno mnoštvo zlata. Međutim, ono neće zauvek ostati njihovo vlasništvo, ma koliko ga čvrsto stezali sa svih strana: ono će im uteći i preći kod jačega, ili će ih pred smrt napustiti, ne hoteći da sledi svog vlasnika. Naprotiv, Onim ko nasilno razdvaja dušu od jadnog tela vučeni na neizbežni put, oni često obraćaju pogled na novac i oplakuju trud koji su od mladosti ulagali da bi ga zadobili. Bogatstvo, međutim, prelazi u tuđe ruke, njima ostavljajući samo tragove napora prilikom njegovog sabiranja i prekor zbog lakomosti. Čak i da stekne hiljade desetina zemlje, velelepne kuće i stada raznih životinja i da.ga ljudi okruže svim mogućim gospodstvima, čovek se ne bi doveka njima naslađivao. On za kratko postaje znamenit zbog rečenoga, da bi njegova dobrobit potom prešla drugome. Njega samog će, pak, prekriti samo pregršt zemlje. Često se dešava da i pre smrti, tj. pre preseljenja odavde, on vidi kako njegovo bogatstvo prelazi drugima, možda čak i njegovim neprijateljima. Zar ne znamo mnoštvo imanja, domova, naroda i gradova koji su još za života svojih posednika dobili imena drugih gospodara? Koliko je samo onih koji su nekada bili sluge, pa su se uzdigli do prestola načelstva? Koliko je onih koji su se nazivali gospodarima i vladarima da bi potom rado stali u isti red s potčinjenima i priklonili glave pred svojim slugama pošto su se prilike preokrenule, kao kod kocke koja se [u igri] okrene na drugu stranu?
4. Da li ikad može postati naše vlasništvo sve ono što smo izumeli za jelo i piće, kao i sve što je mimo potrebe izmislilo nadmeno bogatstvo za nasladu nezahvalne utrobe (koja ništa ne može da zadrži, čak i kad bismo je neprestano punili)? Od onog što jedemo, čulo ukusa nakratko oseća neko malo uživanje. Međutim, ubrzo će se od njega osetiti neugodnost kao od nečega opterećujućeg i suvišnog, usled čega ćemo se potruditi da ga što pre izbacimo napolje. Jer, ukoliko ga dugo zadržimo u utrobi bićemo izloženi opasnosti da izgubimo život. I zaista, prezasićenost je mnogima uzrokovala smrt i učinila da se više ničim nisu mogli naslađivati. Zar nije očigledno da su neumereni snošaji, nečista grljenja i svi ostali postupci pomamne i mahnite duše jasno oštećenje prirode? Zar se ne radi o gubitku, otuđenju i umanjenju onoga što je svakome najsvojstvenije, budući da se telo opštenjima iscrpljuje, a njegovi udovi bivaju lišeni najistinskije i najkrepkije hrane? U svakome ko se valja u razvratu javlja se izvesno kajanje zbog neuzdržanja neposredno posle čina, tj. pošto uvene telesni zanos i pošto se um, dostigavši krajnju granicu nečistote, pribere kao nakon pijanstva ili bure i razmisli do kakvog je odvratnog kraja došao. Naime, oseća se da je telo postalo slabije, da okleva sa izvršenjem neophodnih poslova i da je sasvim nemoćno. Shvativši rečeno, učitelji telesnih vežbi su za svoje borilište sastavili zakon celomudrenosti, prema kome tela mladića ostaju nedostupna uživanju. Tokom telesnih borbi njima se ne dopušta čak ni da gledaju lepe oblike, ukoliko žele da njihove glave budu ovenčane. Jer, neuzdržanje tokom borbe ne dovodi do venca, nego do podsmeha.
5. Pored svega [navedenog] treba proći sklopljenih očiju kao pored nečega potpuno tuđeg i nepotrebnog, što nikad ne može da postane naše. Međutim, neophodno je i da se pobrinemo za ono što je uistinu naše. A šta je zaista naše? Istančana i umna duša kojom živimo, koja nema potrebe ni za čim teškim, kao i telo, koje joj je Tvorac dao kao prevozno sredstvo za život. I eto čoveka: um koji je tesno povezan sa telom koje mu dolikuje i odgovara. Njega premudri Umetnik svega sazdaje u majčinoj utrobi. On ga u vreme rođenja iz mračnih odaja izvodi na svetlost.Čoveku je namenjeno da načelstvuje nad svim na zemlji. Pred njim se rasprostire vascela tvorevina kao vežbalište vrline. Njemu je dat zakon prema kome će se po svojim mogućnostima upodobljavati Tvorcu i na zemlji izobraziti nebesko ustrojstvo. Međutim, po pozivu, on se preseljava odavde, staje pred presto Boga koji ga je poslao. Njemu se sudi i određuje nagrada za učinjeno u ovdašnjem [životu]. Može se primetiti da su i vrline naša svojina, ukoliko su brižljivo utkane u našu prirodu. I dok se mučimo na zemlji one nas neće ostaviti, izuzev ukoliko ih sami voljno ne proteramo uvođenjem rđavoga. One će prednjačiti ispred nas kad krenemo onamo, svrstavajući sa anđelima one koji su ih stekli i večno blistajući pred očima Stvoritelja. Tome nasuprot, bogatstvo, gospodstvo, gordost, naslađivanje i sav sličan žamor, koji svakodnevno umnožavamo svojim bezumljem, nije sa nama stupio u život, niti će sa nama izaći iz njega. Ono što je u drevna vremena rekao pravednik ostaje nepromenjivo i važi za svakog čoveka: Nag sam izašao iz utrobe matere svoje, nag ću i otići (Jov 1,21).
6. Prema tome, onaj ko sebi želi dobro staraće se o duši koliko god je moguće, svim silama se trudeći da je očuva iskrenom i izvornom. Na telo se, međutim, on neće mnogo obazirati,bez obzira da li se muči glađu, da li se bori sa mrazom ili sa žegom, da li strada od bolesti ili trpi nečije nasilje. On će u svakoj nevolji navoditi i izgovarati Pavlove reči: Ako se naš spoljašnji čovek i raspada, ipak se unutrašnji obnavlja iz dana udan (2.Kor.4,16). Videvši da se približavaju opasnosti koje ugrožavaju život, on neće pokazati bojazan, nego će s nadom reći samome sebi: Znamo, ako se naša zemaljska kuća, telesni šator, razruši, imamo zdanje od Boga, kuću nerukotvorenu, večnu na nebesima (2.Kor.5,1). Onaj ko hoće da poštedi telo kao jedinstvenu svojinu koJa je neophodna duši i koja joj sadejstvuje u ovozemaljskom životu, pokazaće neznatnu brigu o njegovim potrebama. On će ga samo podržati i kroz umereno staranje očuvati zdravim kako bi služilo duši, ne dopuštajući mu da podrhtava od prezasićenosti. Ukoliko uvidi da se telo rasplamsava od želje da dobije više i da pređe granice korisnoga, on će mu podviknuti i urazumiti ga Pavlovim rečima: Ništa ne donesmo na svet, jasno je da ništa ne možemo ni odneti. A kad imamo hranu i odeću, budimo ovim zadovoljni (1.Tim.6,7-8). Neprestano mu ponavljajući i podvikujući rečeno, on će ga učiniti pokornim i uvek laganim za nebesko putovanje, a ujedno i satrudnika u predstojećim [naporima]. Ukoliko mu, pak, dopusti da usled zdravlja bude razuzdano i da se svakodnevno prejeda kao neukroćena zver, i sam će, pošto ga njegovi snažni nagoni privuku ka zemlji, ležati i beskorisno uzdisati. Kada bude priveden pred Vladiku i kad mu se zatraže plodovi hođenja po zemlji, on će gorko zaplakati, s obzirom da neće moći ništa da pruži. I obitavaće u svagdašnjoj tami, silno se prekorevajući za naslađivanje i njegovu prelest, koja ga je lišila vremena za spasenje. Tada, međutim, neće više biti nikakve koristi od suza. Jer, David kaže: U adu ko će te ispovedati (Ps.6,6).
7. Mi, međutim, što pre pobegnimo, da ne bismo svojevoljno pogubili sami sebe. Onaj, pak, ko je još odavno prelešćen, naprašivši se prašinom nepravednog bogatstva i um svezavši brigama o njemu, ko je svoju prirodu oskrnavio teško izbrisivom gnusobom razvrata, i ko se preispunio drugim prestupima, neka sada, dok je još vreme i dok još nije došao do potpune propasti, zbaci sa sebe veći deo bremena i neka, podražavajući vešte moreplovce, pre potapanja lađe izbaci od svoga tereta sve što je nedolično sabrao. Ukoliko se dogodi da se na moru podigne snažna bura i da lađi pritisnutoj teretom zapreti opasnost od potapanja, moreplovci će, što je moguće pre, ukloniti veći deo tereta, pa čak i ono neophodno. Oni će bespoštedno izbaciti tovar u more da bi se lađa uzdigla iznad talasa i da bi, ukoliko je moguće, makar sopstvenu dušu i telo izbavili od opasnosti. Mi daleko više od njih treba da razmislimo o rečenome i da ga činimo. Ma šta da odbace, oni ga se istog trenutka lišavaju i njih ubuduće okružuju nevolje siromaštva. Međutim, ukoliko uklonimo rđavo breme, mi ćemo za dušu sakupiti još veće i još bolje bogatstvo. Ukoliko se odbaci, razvrat i sve što mu je slično – više ne postoji, budući poništen suzama. Na njegovo mesto dolaze svetost i pravednost, tj. lagane stvari koje ne mogu potopiti nikakvi talasi. Međutim, imovina koja je dobro izbačena ne propada za one koji su je izbacili i uklonili. Naprotiv, pošto se prebaci u druge, pouzdanije lađe, tj. u utrobe siromaha, ona se spasava i stiže u luku, sačuvavši se za one KOJI su je odbacili ne kao opasnost, nego kao ukras.
8. Odlučimo, prema tome, ljubljeni, nešto čovekoljubivo prema samima sebi. Ukoliko želimo da breme bogatstva preobratimo u svoju dobit, podelimo ga mnogima. Oni će ga radosno poneti i dati na čuvanje u neuništivu riznicu, u naručje Vladike, gde ni moljac ne kvari, i gde lopovi ne potkopavaju i ne kradu (Mt.6,20). Dajmo slobodu bogatstvu koje hoće da se prelije potrebitima. Nemojmo proći pored Lazara koji i sada leže pred našim očima i nemojmo žaliti mrvice sa svoje trpeze koje su dovoljne da se oni nasite. Nemojmo podražavati kamenosrdnog bogataša da ne bismo zajedno s njim pošli u pakleni oganj. Inače ćemo preklinjati Avraama i sve one koji su dobro živeli, premda nam vapaji neće nimalo koristiti. Jer: Brat neće izbaviti, hoće li izbaviti čovek (Ps.48,8). Tada će nam svaki od njih glasno reći: „Nemoj tražiti čovekoljublje kad ga nisi pokazao prema drugome. Nemoj misliti da ćeš dobiti veliko kad si žalio i za malim. Naslađuj se onim što si za života sakupio. Lij suze sada s obzirom da se nisi smilovao na brata videvši ga da plače“. Eto šta će nam reći, i to sasvim pravedno. Ja se, međutim, plašim se da će nas napasti još gorčim rečima s obzirom da mi, kao što znate, svojom zlobom prevazilazimo onog bogataša. Mi, naime, ne samo da prolazimo pored braće koja leže na zemlji, žaleći svoje bogatstvo, i ne samo da zatvaramo uši pred iskanjem siromašnih, čuvajući bogatstvo za svoju decu ili rođake, nego ga i rasipamo na nešto rđavo, pokazujući velikodušnost prema poročnima. Naime, oko stola nekih bogataša okupljaju se mnogi muškarci i žene. Onoga ko priređuje gozbu jedni privlače izgovaranjem sramnih reči, dok drugi nedoličnim pogledima i izgledom raspaljuju plamen neuzdržanja. Jedni pokušavaju da onome koji ih je pozvao izmame osmeh zajedljivo se šaleći jedni s drugima, a drugi ga obmanjuju lažnim pohvalama. I oni nemaju korist samo od obilnog gošćenja. Naprotiv, oni odlaze i sa rukama punim bogatih darova naučivši od nas da im je daleko korisnije da upražnjavaju i čine navedena dela negoli vrline. [Dešava se] da pred nas stane siromah, koji gotovo ne može ni da govori od gladi. Mi se, međutim, odvraćamo od onog koji ima istu prirodu kao i mi, gnušamo ga se i užurbano prolazimo, kao da se plašimo da ćemo, ukoliko ga sporije mimođemo, postati učesnici u istoj nesreći. Ukoliko on, stideći se svoje nedaće, obori glavu ka zemlji, mi kažemo da je licemeran. Ukoliko nas, prinuđen surovom glađu, odvažno pogleda, mi ćemo ga nazvati bestidnikom i siledžijom. Ukoliko je, opet, slučajno odeven u dobru odeću, koju mu je neko dao, mi ga udaljujemo od sebe kao nezasitog i zaklinjemo se da je njegovo siromaštvo pritvorno. Najzad, ukoliko je prekriven istrulelim dronjcima, mi ga ponovo udaljujemo kao smrdljivog. I premda svojim molbama dodaje i ime Tvorca, te iako se neprestano moli da ne dospemo u isti položaj, on nikako ne može da promeni naše nemilosrdno proizvoljenje. Stoga pretpostavljam da će pakleni oganj za nas biti teži, negoli za onog bogataša. Kad bi mi vreme dozvolilo i kad bih imao snage, ja bih vam o bogatašu izneo čitavu povest koja se navodi u Pismu. Međutim, vreme je da vas otpustim budući da ste se već zamorili. Ono što sam ja možda propustio usled slabosti misli i jezika, vi sami uobličite i kao neki lek položite na duševne rane. Pismo kaže: Pruži povod mudrome i postaće još mudriji (Prič.9,9). Bog je kadar da vas obogati svakom blagodaću, da u svemu svagda imajući dovoljno svega, izobilujete u svakom dobrom delu (2.Kor.9,8).
9. Premda je beseda, kao što vidite, već dovedena do pristaništa, neki od braće je ponovo pozivaju na put poučavanja, podstičući me da ne izostavim da kažem da je Vladika juče učinio čudo, da ne prećutim pobedu koju je Spasitelj juče izvojevao nad đavolskom jarošću i da vam dam povod za likovanje i pojanje himni. Kao što znate, đavo je opet prema nama ispoljio svoju mahnitost: naoružavši se plamenim ognjem on je napao na ogradu Crkve. Međutim, naša zajednička majka je opet pobedila i zamke našeg neprijatelja okrenula protiv njega samog. Na taj način on ni u čemu nije uspeo, osim što je otvoreno ispoljio svoje neprijateljstvo. Blagodat se suprotstavila neprijateljskim napadima i hram je ostao neoštećen. Bura koju je neprijatelj podigao nije bila u stanju da pokoleba kamen na kome je Hristos sagradio tor za svoje stado. I sada je uz nas stao Onaj ko je u drevna vremena ugasio peć u Vavilonu. Šta mislite koliko danas stenje đavo s obzirom da se ne naslađuje svojim poduhvatom kao što je želeo? Neprijatelj je raspalio vatru u neposrednoj okolini crkve kako bi poništio naš napredak. Plamen koji se svuda razduvao njegovim snažnim dahom razlio se po čitavoj okolini, proždirući obližnji vazduh i prisiljavajući ga da se približi hramu, te da sve nas baci u veliku nesreću. Međutim, Spasitelj je učinio da se vatra obrati na onoga ko ju je i zapalio, zapovedivši mu da svoju mahnitost zadrži u sebi samom. Neprijatelj je pripremio zlonamerni luk, ali je sprečen da odapne strelu. Bolje rečeno, on je strelu već bacio, ali se ona okrenula ka njegovoj glavi. On sam je dobio gorke suze koje je nama pripremao. Učinimo, braćo, da rana koju je dobio neprijatelj bude još bolnija i uvećajmo njegov plač. Ja ću vam reći način da navedeno učinite, a na vama je da izvršite. Postoje neki koje je Tvorac istrgao iz nadmoćnosti ognja i kojima nisu preostala nikakva sredstva za život, s obzirom da su samo dušu i telo izbavili od opasnosti. Mi koji nismo okusili nevolju treba da sa njima podelimo svoju imovinu. Otvorimo svoje naručje za braću koja su se jedva spasla i neka jedan drugome kaže: Beše mrtav i ožive; i izgubljen beše i nađe se (Lk.15,24). Pokrijmo sebi srodno telo. Neprijateljskim nasrtajima suprotstavimo svoju utehu. Na taj način štetočina neće moći da misli da nam je mnogo naškodio. Neka kavgadžija bude onemogućen da bilo koga pokaže kao pobeđenog i neka uništitelj imovine naše braće bude pobeđen našom velikodušnošću.
10. Vi, braćo, koji ste izbegli opasnost, nemojte dugo žaliti zbog nevolje koja se dogodila. Nemojte se kolebati u mislima, nego zbacite sa sebe pomrčinu žalosti. Ukrepljujte duše čineći [vaše] misli odvažnijim i ono što vam se dogodilo pretvarajući u povod za dobijanje venaca. Ukoliko ostanete nepokolebivi, pokazaćete da ste još iskusniji u veri, s obzirom da ćete zablistati iz ognja kao plemenito zlato, još više uveličavajući sramotu neprijatelja koji svojim zamkama nije mogao ni suzu da vam izmami. Setite se Jovove postojanosti i sami sebi recite ono što je on govorio: Gospod dade, Gospod uze. Kako Gospod odluči, onako i bi (Jov 1,21). Neka niko onim što je preživeo ne bude podstaknut da rasuđuje i govori da nema promisla koji rukovodi našim delima, okrivljujući Vladičin domostroj i sud. Naprotiv, neka svako gleda na ovog podvižnika, čineći ga savetnikom za bolje. Neka on redom nabroji sve podvige kojima se odlikovao Jov. Iako ga je đavo pogodio mnoštvom strela, on nije dobio nijednu smrtonosnu ranu. Đavo mu je oduzeo porodično blagostanje i mislio da ga porazi postepenim vestima o nesrećama. Čim bi mu jedan glasnik saopštio vest o jednoj nesreći, došao bi drugi noseći još strašniju vest o još gorem. Nevolje su neprekidno sledile jedna za drugom i nesreće su postale slične naletima talasa. Pre nego što bi prestale da teku suze zbog jednog, pojavljivao se povod da se ponovo plače. Međutim, pravednik je stajao kao stena i prihvatao nalete bure, pretvarajući u penu stremljenja talasa i uznoseći ka Gospodu blagodarne reči: Gospod dade, Gospod uze. Kako Gospod odluči, onako i bi. I ništa od onoga što mu se događalo on nije udostojio suza. Tek kada je došao jedan od vesnika i rekao da je snažan vetar porušio dom veselja, u kome su pirovali njegovi sinovi i kćeri, Jov je poderao svoju odeću i pokazao saosećanje prirode, posvedočivši svojim postupkom da je bio čedoljubiv otac. Pa ipak, postavivši granicu i meru tugovanju i ukrasujući ono što mu se dogodilo najpobožnijim rečima, on govori: Gospod dade, Gospod uze. Kako Gospod odluči, onako i bi. On zapravo kao da govori: „Nazivao sam se ocem onoliko koliko je želeo Onaj ko me je i učinio ocem. Njemu je bilo ugodno da mi oduzme venac potomstva i ja mu ne osporavam Njegovo vlasništvo. Neka nadvlada ono što je Vladici ugodno. On je Tvorac ljudskog roda, a ja sam oruđe. Zbog čega treba da se, budući sluga, beskorisno ogorčujem i da prekorevam odluku koju ne mogu izmeniti“. Takvim rečima je pravednik poražavao đavola.
11. Međutim, kada je uvideo da Jov opet pobeđuje i da ga ničim ne može pokolebati, neprijatelj je počeo da ga kuša kroz samo telo. Bičujući njegovo telo neizrecivim ranama, doveo ga je do stanja da iz sebe izbaci mnoštvo crva. Zbacivši ga sa carskog prestola, on ga je posadio na đubrište. Međutim, iako pogođen strašnim stradanjima, Jov je ostao nepokolebiv. Dok se njegovo telo raspadalo, on je u skrivnicama duše očuvao nedirnuto blago pobožnosti. Ne znajući više šta da radi, neprijatelj se setio svog drevnog zloumiljšaja. On je ženski razum privukao bezbožnoj i bogohulnoj odluci, pokušavši da njenim posredstvom pokoleba podvižnika. Premorena dugotrajnim [bolom], ona staje pred pravednika. Sagnuvši se i sklopivši ruke zbog prizora, ona je [počela] da se ruga plodovima njegove pobožnosti, opisujući nekadašnji procvat njihovog domaćinstva i ukazujući na sadašnje nesreće. [Ističući razliku] sadašnjeg i ranijeg života, ona se [izruguje] nagradi koju je dobio od Vladike za mnoštvo svojih žrtava. Ona je neprestano ponavljala reči koje, doduše, priliče ženskoj malodušnosti, ali koje bi mogle da zbune svakog čoveka i pokolebaju i najodvažniji razum: „Ja lutam kao skitalica i služavka. Od carice sam postala sluškinja i primorana sam da gledam u ruke svojih slugu. Nekada sam mnoge hranila, a sada jedva da i sama mogu da nađem hranu kod drugih. Za tebe bi bilo dobro i korisno da, upotrebivši bezbožnu reč i izoštrivši mač Stvoriteljevog gneva, nestaneš sa zemlje, umesto da i sebi i svojoj sažiteljki produžavaš napore podviga, istrajavajući u nesreći“. Njega su njene reči ogorčile više negoli sve prethodne nesreće. Gnevnog pogleda on se obraća ženi kao neprijatelju i govori joj: „Zbog čega govoriš kao nerazborita žena (Jov 2,10). Ostavi se, ženo, savetovanja. Dokle ćeš slično govoriti i vređati naš zajednički život? Protivno mojoj želji, ti klevetaš moje ponašanje kao pogrešno. Govoreći na taj način, ti kudiš i moj život. Sada uviđam da sam jednom svojom polovinom bezbožan. Nas dvoje je brak od načinio jednim telom, a ti bogohuliš. Dobro smo primali iz ruke Božije. Zar zlo nećemo pretrpeti (Jov 2,10)? Seti se dobara koja si imala. Uporedi dobro sa rđavim. Nijedan čovek nema u potpunosti blažen život. Jedino je Bogu svojstveno da je svagda blažen. Ukoliko te žalosti sadašnje, uteši se prošlim. Sada plačeš, ali si se ranije smejala. Sada si siromašna, a ranije si bila bogata. Pila si iz bistrog izvora života, a sada trpeljivo pij i iz mutnoga. Ni rečne struje nisu uvek čiste. Naš život je, međutim, kao što znaš, jedna reka koja neprestano teče i buja od talasa što slede jedan za drugim. Jedan njen deo je već protekao, a drugi još uvek teče. Jedan njen deo već je izbio iz izvora, a drugi tek izbija. Svi mi hitamo prema zajedničkom moru smrti. Dobro smo primali iz ruke Božije. Zar zlo nećemo pretrpeti? Zar ćemo primorati Sudiju da nam uvek daje istovetna dobra? Zar ćemo mi učiti Vladiku kako da ustroji naš život? On ima vlast nad svojim odlukama i uređuje naša dela kako sam hoće. On je, međutim, mudar i slugama svojim daje ono što im je od koristi.
12. Nemoj razmatrati Vladičin sud. Ti treba da voliš ono što ustroji Njegova mudrost. Ono što ti On da prihvati sa uživanjem. U nesretnim okolnostima pokaži da si bila dostojna pređašnje radosti“. Izgovorivši rečeno, Jov je odbio i taj napad đavolski i potpuno ga postideo kao pobeđenog. Šta se potom desilo? Bolest ga je ubrzo napustila, kao što se iznenada i pojavila. Telo se podmladilo, a život se opet ispunio svakim dobrom. Bogatstvo njegovog doma se udvostručilo: sa jedne strane, da ništa ne bi izgubio, a sa druge – kao nagrada pravedniku za postojanost. Zbog čega se, međutim, udvostručio broj konja, i mazgi, i kamila, i ovaca, i obrađenih polja, i svih naslada imetka, dok je broj novorođene dece bio jednak broju umrle? Stoga što su beslovesne životinje i celokupno truležno bogatstvo u potpunosti propali, dok su deca i nakon smrti bila živa boljim delom svoje prirode [tj. dušom]. Budući da ga je Tvorac ukrasio drugim sinovima i kćerima, on je [porod] imao udvostručen. Jedna deca su bila uz roditelje da bi im uveseljavala život, dok su druga preduhitrila oca. Svi oni će okružiti Jova kada Sudija ljudskog života sabere svenarodnu Crkvu i kada truba, koja označava dolazak Cara, gromoglasno odjeknuvši u grobovima zatraži [predati] ulog tela. Tada će i oni koje sada smatramo mrtvima, pre živih stati pred Stvoritelja svih. Zbog toga je, mislim, Onaj ko je Jovu udvostručio ostala bogatstva odlučio da se sada zadovolji jednakim brojem dece kao i ranije. Vidiš li koliko je dobara pravedni Jov zadobio trpljenjem? Prema tome, ukoliko ti se desila neka nedaća zbog požara koji su pokrenuli zlonamerni demoni, pretrpi svoju teskobu i ublaži je boljim mislima, prema napisanome: Prenesi na Gospoda brigu svoju i On će te prehraniti (Ps.54,23). Njemu priliči slava u vekove vekova. Amin.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Pingback: Sveti Vasilije Veliki: BESEDA O SMIRENOUMLJU – Manastir Vavedenje

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *