BESEDE

 

BESEDE
 

 
BESEDA IZGOVORENA U VREME GLADI I SUŠE
 
1. Kad lav rikne, ko se neće bojati? Kad Gospod kaže, ko neće prorokovati (Am.3,8)? Započnimo svoju besedu proročkim rečima i uzmimo za satrudnika u predstojećem delu bogonosnog Amosa(koji je lečio stradanja slična zlu koje i nas muči), iznoseći svoje savete i stavove o onome što je korisno. U drevna vremena, kada je narod napustio otačku pobožnost, pogazio tačnost Zakona i posrnuo u idolosluženje, ovaj prorok je bio propovednik pokajanja, savetujući ih da se obrate i preteći kaznama. Ja bih želeo da donekle izvučem korist iz revnosti [kakvu vidim] u drevnoj povesti, premda ne bih želeo da vidim ishod koji je usledio za onim što se događalo. Jer, nepokorni narod se, sličan divljem i neukroćenom ždrebetu koje grize uzde, nije okrenuo korisnom,nego je skrenuo s pravog puta, neobuzdano jureći i buneći se protiv konjanika sve dok, survavši se u ponor i provaliju, nije pretrpeo propast dostojnu svoje nepokornosti. Ne bih želeo se nešto slično desi i vama, čeda moja, koju sam rodio Jevanđeljem(1.Kor.4,15) i povio blagoslovima ruku svojih. Neka vaš sluh bude blagonaklon i duša poverljiva kako bi krotko prihvatili savete. Neka se ona potčini propovedniku kao vosak onome ko utiskuje pečat kako bih ja od [vaše] usrdnosti ubrao slatke plodove svoga truda, a vi pohvalili savet u vreme kad se nedaća udalji.Šta je, zapravo, ono što beseda hoće da naznači, premda okleva sa objavljivanjem očekivanog, nadom na slušanje vaše duše još držeći u neizvesnosti?
2. Vidimo, braćo, da je nebo zatvoreno, čisto i bez oblaka,stvarajući tužnu jasnoću vazduha i žalosteći nas čistotom koju smo toliko želeli ranije, dok je tokom dugog vremena bilo pokriveno oblacima, ostavljajući nas u tami i lišavajući nas sunca. Zemlja je u krajnjoj meri isušena i neprijatno ju je pogledati. Ona je jalova i neplodna. Na njoj su se stvorile pukotine kojesvetle zrake propuštaju u dubinu. Obilni i nepresušni izvori sada su osiromašili, a bujice velikih reka su presahnule. Deca gaze preko njihovih plićaka, a žene ih prelaze noseći teret.
Mnogi od nas nemaju šta da piju, budući lišeni onoga što je najneophodnije za život. Kao novim Izrailjcima, nama je neophodan novi Mojsije i njegov čudotvorni štap kako bi se udaranjem u kamen zadovoljila potreba žednog naroda i kako bi čudni oblaci izlili neobičnu hranu sličnu mani. Mi treba da strahujemo da nas glad i kazna ne učine novom pričom za potomke. Video sam zasejana polja i mnogo plakao zbog njihove neplodnosti. Izlio sam suze s obzirom da se na nas nije izlila kiša. Neka semena su se isušila i pre nego što su proklijala s obzirom da su ostala u brazdama [u istom stanju] u kome su bila kad ih je plug pokrio. Druga su donekle proklijala i narasla, da bi potom žalosno uvenula od žege. Sada bismo mogli preokrenuti jevanđelsku izreku i reći da je poslenika mnogo, ali da je žetve malo (up. Lk. 10,2). Zemljodelci sede na njivama obuhvativši rukama kolena (što je uobičajen položaj za one koji jadikuju i oplakuju svoj uzaludni trud). Oni pogledaju na nejaku decu i počinju da jecaju, upravljaju pogled ka ženama i odmah prolivaju suze. Oni kidaju i čupaju suvo lišće presahlih izdanaka i glasno ridaju, slično očevima koji su izgubili sinove u cvetu mladosti. Neka stoga i nama progovori prorok koga smo pomenuli nedavno, na početku besede: Ja vam ustegoh kišu tri meseca pre žetve. Ja pustih kišu na jedan grad, a na drugi ne pustih. Jedan se kraj nakvasi, a drugi kraj se posuši, jer na njega ne pade kiša. I dva i tri grada iđahu u jedan grad da piju vode. I ne mogahu se napiti, jer se ne obratiste meni, govori Gospod (Am.4,78). Naučimo, dakle, da nam je Bog zadao udarce zbog udaljavanja od Njega i zbog našeg nemara. On nema nameru da nas uništi, nego se stara da nas popravi, kao što i dobri očevi popravljaju svoju nemarnu decu. Oni se gneve i ustaju na mlađe da bi ih od detinje nemarnosti i grehova mladosti priveli marljivosti, a ne što bi pomišljali da im nanesu neko zlo. Pogledajte kako je mnoštvo naših grehova i samu klimu lišilo prirodnih osobina, dovevši do neobičnih promena u godišnjim dobima. Protekavši bez snegova i kiša, zima usled suše nije imala uobičajenu vlažnost, premda je sve zaledila i isušila vlagu. Iako je pokazalo neka od svojih obeležja, tj. toplotu, ni proleće nije donelo vlagu. I žega i studen, rđavo se saglasivši da nam naškode, lišavaju ljude hrane i života, prešavši na nezapamćen način granice koje im je odredila priroda. Šta je, dakle, uzrok nereda i pometnje? Odakle potiču novine u vremenu? Ispitajmo rečeno kao umna bića. Rasudimo kao slovesni. Zar ne postoji Upravitelj vaseljene? Zar je najsavršeniji Umetnik, tj. Bog zaboravio na domostroj? Zar je On lišen vlasti i moći? Ili, pak, poseduje istu silu i vlast, ali je prema nama postao surov, najveću blagost i staranje o čoveku pretvorivši u čovekomržnju? Zdravomisleći čovek neće moći da se saglasi sa rečenim. Naprotiv, očigledni su razlozi zbog kojih se nama ne upravlja na uobičajeni način. Sami uzimamo, a drugima ne dajemo. Hvalimo dobročinstvo, ali ga ne ukazujemo onima kojima je neophodno. Kada od sluga postanemo slobodni, mi nemamo štedrosti prema sličnim slugama. Kada smo gladni, mi se nasićujemo, prolazeći pored onoga ko oskudeva. Imajući uz sebe neoskudnog Darovatelja i Rizničara, mi smo postali škrti, otuđivši se od siromašnih. Naše ovce su plodne, ali je nagih više nego ovaca. Ostave su nam pritešnjene obiljem onoga što se u njima čuva, ali mi nemamo milosti prema onom ko uzdiše. Zbog toga nam i preti pravedan sud. Bog ne otvara svoju ruku stoga što smo mi ukinuli bratoljublje. Njive su suve stoga što je ohladnela ljubav.
3. Glas onih koji prave litiju uzaludno se širi i rasipa po vazduhu s obzirom da ni mi nismo slušali one koji su od nas tražili. Najzad, kakva je naša molitva i naše moljenje? Muškarci se, izuzev nekolicine, bave se trgovinom, dok im žene saslužuju u radu za mamona. Malobrojni ostaju sa mnom na molitvi. I oni, međutim, osećaju vrtoglavicu, zevaju, neprestano se osvrću i gledaju hoće li psalmopojac uskoro završiti stihove i hoće li se uskoro otpustiti iz crkve kao iz tamnice i od nevolje molitve. Nedorasla, pak, deca, koja su ostavila knjige u školama i koja se mole zajedno sa mnom kao da nalaze predah i razonodu, te našu žalost pretvaraju u praznik s obzirom da se na neko vreme oslobađaju dosadnog učitelja i briga o predavanjima. Mnoštvo ljudi, najzad, zrelog doba i naroda koji je svezan gresima bezbrižno, slobodno i veselo šeta po gradu, iako u stvari u svojim dušama nose uzrok zla, iako su privukli i izazvali nesreću. Na ispovedanje se žure i okupljaju neosetljiva i neporočna dečica koja nisu uzrokovala žalost i koja nemaju ni znanja ni sposobnosti da se mole kako je uobičajeno. Stani, naprotiv, u sredinu ti koji si oskrnavljen gresima. Ti padaj na kolena, plači i uzdiši, a dečici prepusti da rade ono što je svojstveno njihovom uzrastu. Zašto se skrivaš, optuženi, i dovodiš na ispovest onoga ko nije odgovoran? Zar misliš da ćeš obmanuti Sudiju ukoliko umesto sebe pokažeš drugo lice? I dete je trebalo da dođe, premda ne samo, nego s tobom. Zar ne vidiš kako su Ninevljani umilostivljavali Boga pokajanjem i oplakivanjem grehova koje je, [izbavivši se] mora i utrobe kita, razobličavao Jona. Oni za pokajanje nisu odredili samo decu, nego i odrasle. Oni nisu nastavili da žive u naslađivanju i gosteći se, nego su se postu najpre potčinili očevi, koji su i sagrešili. Kazna je pala na očeve, ali su prinudno plakala i deca s obzirom da je žalost obuzela svaki uzrast, tj. i svesne i nesvesne [greha], jedne po proizvoljenju, a druge po nužnosti. Videvši njihovo smirenje i rešenost da se svenarodno osude na prekomerna zlopaćenja, Bog se smilovao nad njihovim stradanjem, povukao kaznu i podario radost onima koji su osetljivo plakali (Jon.3,3-10). O, marljivog li pokajanja. O, mudre li i zgusnute žalosti. Ni beslovesne životinje nisu bile izuzete od kazne: i njih su primorali da zavape usled nužde. Tele je razdvojeno od krave, jagnje je otrgnuto od majčinskog vimena, odojče koje je sisalo nije bilo u krilu svoje roditeljke. U posebnim stajama su se nalazile majke, a u posebnim mladunčad. Jedni drugima su odgovarali i odazivali se žalosnim glasom. Gladna deca su tražila izvore mleka, dok su majke, potresane prirodnom žalošću, samilosnim glasom prizivale svoja čeda. Mladunčad su na sličan način gladovala, kidala se od snažnog plača i drhtala, a majkama je prirodan bol probadao unutrašnjost. Bogonadahnuta Reč je u pisanom obliku sačuvala [njihovo] pokajanje da bi postalo opšta pouka za život. Starac je plakao, kidajući i čupajući svoje sede vlasi. Još snažnije je ridao mladić u najlepšem dobu. Siromašni su uzdisali, a bogati su zaboravili na naslađivanje, učeći se zlopaćenju kao celomudreni. Njihov car je svoju blistavost i slavu zamenio za sramotu, skinuvši venac i glavu posuvši pepelom. Skinuvši sa sebe carsku odeždu, on se obukao u vreću. Napustivši uzvišeni i raskošni presto, on se žalostan vukao po zemlji. On beše napustio dostojanstvo koje dolikuje carskom činu i plakaše zajedno sa narodom. Kada je video da se rasrdio zajednički Vladika, on je postao jedan od običnih ljudi.
4. Eto razmišljanja osetljivog sluge. Eto pokajanja onih koji su obuzeti grehom. Mi smo marljivi kada treba da činimo greh, ali lenjivo i nemarno prihvatamo pokajanje. Ko je od nas, moleći se, izlivao suze kako bismo pravovremeno dobili kišu i orošenje? Ko je, podražavajući blaženog Davida, suzama kvasio odar svoj (Ps.6,7) da bi izgladio greh? Ko je oprao noge strancu i očistio mu putnu prašinu kako bi umilostivio Boga u vreme kad ište da prestane suša? Ko je nahranio siroče bez oca da bi i Bog nama danas odgajio žito koje, udarano surovošću vetrova, liči na siroče? Ko je pomogao udovici, mučenoj životnim nedaćama, da bi sada kao nagradu dobio neophodnu hranu? Pocepaj nepravednu obveznicu da bi bio razrešen i tvoj greh. Poništi obavezu plaćanja visoke kamate da bi zemlja rađala kao i obično. Jer, kada bakar i zlato i ono što je neplodno protiv prirode rađa, zemlja, koja je po prirodi sposobna za rađanje, postaje jalova. Da bi se kaznili oni koji na njoj žive, ona biva osuđena na neplodnost. Neka poštovaoci lakomosti, koji su sabrali preko merno bogatstvo, pokažu kakva će biti sila ili korist od njihovih riznica ukoliko rasrđeni Bog i dalje produži kaznu. Uskoro će žući od zlata postati oni što ga gomilaju ukoliko ne budu imali hleba, koji su juče i jutros prezirali s obzirom da su ga lako nabavljali. Zamisli da nema trgovaca i da u žitnicama nema žita. Kakva će biti korist od dubokih novčanika? Kaži mi zar će te neće zajedno sa njim sahraniti? Zar zlato nije zemlja? Zar ono kao beskorisna glina neće ležati na glini tvoga tela? Sve si zadobio, ali nemaš nešto neophodno, tj. mogućnost da prehraniš samoga sebe. Od celog svog bogatstva načini makar jedan jedini oblak, izmisli način da stvoriš nekoliko kišnih kapi, podstakni zemlju da donosi plodove. Prekrati nesreću svojim gordim i skrivenim bogatstvom. Možda ćeš pozvati u pomoć nekoga od pobožnih [ljudi] (sličnog Iliji Tesvićaninu – up. Z.Car.18,45) da ti molitvama podari izbavljenje od nesreće, ubogog i slabunjavog čoveka, bez obuće, bez krova, bez ognjišta, siromašnog, prekrivenog jednim ogrtačem, u ovčijoj koži poput Ilije, koga je odgajila molitva i othranilo uzdržanje. Ukoliko ti uspe da od njega dobiješ traženu pomoć, zar se nećeš podsmehnuti bogatstvu koje zahteva mnogo briga? Zar nećeš prezreti zlato? Zar nećeš kao nečisto odbaciti i srebro koje si ranije nazivao svemoćnim i mnogoljubljenim, spoznavši da je slab pomoćnik u nuždi? Zbog tebe smo osuđeni na ovu nesreću. Jer, kad si imao nisi davao, budući da si prolazio pored gladnih. Ti se nisi obazirao na uplakane budući da nisi davao onima koji su ti se klanjali. Zbog nekolicine dolaze nesreće na čitav narod i narod se kažnjava zbog zlodela jednog čoveka. Ahan je ukrao osveštane [stvari] i bio je kažnjen čitav puk (Nav.7,1). Zamvrije je počinio preljubu s Madijankom, a bio je kažnjen Izrailj (up. Br.25).
5. Preispitajmo [način] našeg života, i ličnog, i narodnog. Posmatrajmo sušu kao vaspitača koji svakoga od nas opominje na njegove grehe. Saosećajno izgovorimo reči odvažnog Jova: Dotače me ruka Božija (Jov 19,21), te svoju nesreću prevashodno pripišimo gresima. Ukoliko treba još nešto da dodamo, reći ćemo da se slične nesreće ponekad šalju na ljude radi ispitivanja duša, tj. da bi se u teškim prilikama otkrili iskusni ljudi, bez obzira da li su siromašni ili bogati. I jedni i drugi se, naime, pouzdano ispituju kroz trpljenje. U to vreme se naročito pokazuje da li je [bogati] druželjubiv i čovekoljubiv i da li je [siromašni] blagodaran ili, naprotiv, hulitelj, tj. da li u životnim nedaćama brzo menja razmišljanje. Ja ljude nisam upoznao po čuvenju, nego pomoću sopstvenog opita. Stoga znam da mnogi, iako ne savršeno, ipak u svakom slučaju posredno, ispovedaju svoju blagodarnost Dobročinitelju sve dok žive u blagostanju i dok im, kako kaže izreka, duva povoljan vetar. Međutim, ukoliko stvari pređu u suprotno stanje, tj. ukoliko od bogatih postanu siromašni, ukoliko bolest zameni telesnu snagu, a stid i beščašće – slavu i znamenitost, oni postaju nezahvalni, izruguju hule i zanemaruju molitvu. Oni se žale na Boga kao na dužnika koji okleva umesto da mu se obraćaju kao rasrđenom Vladici. Međutim, ti proteraj slične misli iz svojih pomisli. Ukoliko vidiš da ti Bog ne daje ono što ti je obično davao, pomišljaj u sebi: „Zar je Bog nemoćan da mi da hranu? Da li je moguće? On je Gospod neba i vascele tvorevine, mudri Ustrojitelj doba i vremena, Upravitelj svega, koji je odredio da godišnja doba i njihove uzajamne promene slede jedne za drugim, slično uvežbanom horu, te da svojom raznolikošću udovoljavaju našim različitim potrebama, tj. da se pravovremeno pojavljuje vlaga, a zatim da nastupa žega, kako bi i hladnoća imala svoje mesto u toku godine i kako ne bismo bili lišeni ni neophodne suše“. Bog je, dakle, svemoćan. I ako već ispovedamo da je svemoguć, zar će mu nedostajati blagost? Ni takva reč ne može opstati. Jer, šta bi onoga ko nije blag uverilo da na početku stvori čoveka? Ko je mogao da natera Tvorca da uzme prah i da od gline načini takvu lepotu? Ko je mogao da ga prisili da čoveku podari slovesnost po svom obrazu, kako bi imao odakle da crpi snagu za izučavanje raznih veština i da navikne da mudroljubivo [rasuđuje] o gornjim [stvarima] koje se ne dostižu čulima? Ukoliko razmišljaš na sličan način, otkrićeš da Bogu blagost pripada po suštini i da ni do sada nije u njoj oskudevao. Kaži mi šta bi inače sprečavalo da suša koju gledamo ne postane potpuni požar, te da zbog male izmene uobičajene putanje sunca i zbog njegovog približavanja zemaljskim telima u jednom trenutku izgori sve vidljivo? Šta bi sprečavalo da s neba ne pada ognjena kiša, što se već i događalo prilikom kažnjavanja grešnika? Dođi sebi, čoveče, i saberi svoje misli. Nemoj da se ponašaš kao bezumna deca koja, pošto ih učitelj kazni, kidaju njegove knjige ili cepaju odeću oca koji im radi koristi privremeno ne daje hranu ili, pak, noktima grebu majčino lice. Kormilara pokazuje i isprobava bura, borca borilište, vojskovođu bitka, velikodušnog nesreća, a Hrišćanina iskušenje. Nedaće ispituju dušu kao što oganj ispituje zlato. Da li si siromašan? Nemoj očajavati, s obzirom da prekomerna klonulost postaje uzrok greha. Kada preplavi um, tuga pometnjom izaziva vrtoglavicu, a nedoumica u pomislima rađa neblagodarnost. Ti se, međutim, uzdaj u Boga. Zar On ne gleda tvoju teskobu. U Njegovim rukama je tvoja hrana, ali ti je ne pruža kako bi ispitao tvoju postojanost i kako bi upoznao tvoje raspoloženje, tj. [uvideo da slučajno] ne podseća na neuzdržljive i neblagodarne. Naime, dok im je hrana u ustima, oni hvale, laskaju i veličaju. Međutim, ukoliko se nakratko uklone od trpeze, oni se kao kamenjem hulama bacaju na one kojima su se donedavno zbog uživanja klanjali kao Bogu. Pročitaj Stari i Novi Zavet. I u jednom i u drugom ćeš pronaći da su mnogi bili hranjeni na različite načine. Visoka, nenaseljena i pusta Karmilska gora je bila gostoljubiva prema Iliji pustinjaku. Pravedniku je duša bila čitavo bogatstvo i nada u Boga – jedina zaliha za život. I pored takvog života, on nije umro od gladi. Naprotiv, hranu su pravedniku donosile najhalapljivije i najgrabljivije ptice, služeći mu za trpezom. Oni koji po navici obično otimaju tuđu hranu, po zapovesti Gospodnjoj menjaju svoju prirodu i postaju verni čuvari hleba i mesa. Prema tome, iz duhovne istorije smo naučili da su gavranovi donosili hranu čoveku (up. Z.Car.17,46). Osim toga, vavilonska jama je držala mladog Izrailjca [tj. Danila], koji je usled nevolje bio zarobljenik, premda dušom i razmišljanjem beše slobodan. Da li je mladić pretrpeo neko zlo od lavova? Ne. Protivno svojoj prirodi, lavovi su zapostili, dok je hranitelj mladića, Avakum, došao po vazduhu. Naime, anđeo je nosio čoveka zajedno sa jelom, kako pravednik ne bi stradao od gladi. Tokom vrlo kratkog vremenskog perioda prorok je bio prenet preko čitavog prostranstva zemlje i mora, koje se nalazi između Judeje i Vavilona.
6. Šta je, pak, bilo sa narodom u pustinji, koji je predvodio Mojsije? Kako je on ustrojavao njihov život tokom čitavih četrdeset godina? Tamo ne beše čoveka sejača, ni vola da povuče plug, ni gumna, ni točila, ni žitnice. Pa ipak, oni su imali hranu i bez sejanja i bez žetve. Kamen im je dao izvore koji ranije nisu postojali i koji su potekli zbog nužde. Neću iscrpno nabrajati dela promisla Božijeg, koja su više puta očinski objavljena ljudima. Pokaži malo trpeljivosti u nedaćama slično odvažnom Jovu, nemoj se povijati pred olujom i nemoj lako odbacivati breme vrlina. Neka tvoja duša očuva blagodarnost kao dragoceni zavet, te ćeš za zahvalnost dobiti udvostručenu sladost. Seti se apostolske izreke: Na svemu zahvaljujte (1.Sol,5,18). Možda si siromašan? Nesumnjivo je, međutim, da ima i siromašnijih od tebe. Ti možda imaš hrane za deset dana, a drugi ima samo za jedan dan. Kao dobar i blagodaran čovek, svoj višak ustupi ubogome. Nemoj oklevati da daš od malog i u zajedničkoj nesreći nemoj gledati samo na svoju korist. Ukoliko ti pred vrata stane prosjak u trenutku kada ti za hranu preostane samo jedan hleb, donesi ga iz ostave i, položivši ga na ruke, podigni pogled prema nebu izgovarajući žalosne, ali istovremeno i blagodarne reči: „Ja, Gospode, kao što vidiš, imam jedan hleb, a opasnost je očigledna. Eto, ja tvoju zapovest stavljam iznad sebe i od maloga dajem bratu koji gladuje. Podaj, dakle, i ti slugi svom koji je u opasnosti. Ja znam tvoju blagost i nadam se u tvoju silu. Ti ne odlažeš dugo ukazivanje svoje milosti, nego rasipaš svoje darove kad ti je ugodno“. Ukoliko kažeš i učiniš [na navedeni način], hleb koji si dao u vremenu oskudice postaće ratarsko seme, doneće bogate plodove, biće zalog hranjenja i uzročnik pomilovanja. Izgovori i ti reči sidonske udovice, u sličnim okolnostima blagovremeno se setivši njene povesti: Živ je Gospod. Samo [jednu šaku brašna] imam u kući za prehranu sebe i dece (Z.Car. 17,12). I ukoliko daš od ostatka i ti ćeš imati krčag ulja koji će izlivati blagodat i zdelu brašna koja neće oskudevati (Z.Car, 17,14; 16), s obzirom da je blagodat Božija prema vernima slična bunarima koji nikada ne presušuju, iako ih neprestano prazne. Uostalom, ona je velikodušnija s obzirom da daje udvostručeno. Siromašni, pozajmi bogatome Bogu. Imaj poverenja u Onoga ko uvek lično prima ono što se daje nesretniku i uzvraća dobročinstvima od sopstvenih dobara. Jemac je dostojan poverenja s obzirom da poseduje bogate riznice koje se rasprostiru na sve delove zemlje i mora. I ukoliko za vreme plovidbe zatražiš svoju pozajmicu, nasred pučine ćeš sa glavnicom dobiti i prirast, s obzirom da On velikodušno daje prekomerno.
7. Glad je bolest onoga ko gladuje. Ona je strašna bolest. Glad je strašnija od svih ljudskih nesreća, a smrt od gladi je najteža smrt. Druge opasnosti ili oštar mač uzrokuju brzu smrt. Jarost ognja trenutno gasi život, dok zveri, trgajući zubima najvažnije delove tela, ne dopuštaju da se čovek muči dugotrajnom patnjom. Glad je, međutim, sporo zlo i dugotrajna bolest. Smrt koja se pritajila i prikrila unutar čoveka preti svakog minuta, ali ipak okleva. Ona troši vlagu koja postoji po prirodi, hladi toplotu, smanjuje težinu i postepeno iscrpljuje snagu. Telo se kao paučina pripija za kosti, a koža gubi boju s obzirom da rumenilo iščezava usled nedostatka krvi. Nema više ni belila budući da površina kože tamni usled iscrpljenosti. Telo postaje sivo s obzirom da se usled stradanja slivaju bledilo i crnilo, stvarajući tužan prizor. Kolena ne drže telo, nego se prinudno povijaju. Glas postaje tanak i slab, a oči boluju u svojim dupljama, ostajući beskorisne, slične isušenim plodovima u ljusci. Stomak se prazni i skuplja, gubi oblik i težinu. Utroba više nema prirodnu ispupčenost, privezujući se za kosti leđnog dela. Kakvih je kazni dostojan onaj ko prezre takvo telo? Da li se može naći nešto surovije? Zar on nije dostojan da se pribroji divljim zverima, te da se smatra zločincem i čovekoubicom? Biće pravedno da bude osuđen uporedo sa ubicama onaj ko ima moć da isceli zlo, ali odlaže [pomoć] usled lakomosti. Stradanje od gladi je često prisiljavalo mnoge da naruše prirodne zakone. Dešavalo se, naime, da ljudi jedu svoje rođake, ili da majka svoje dete, koje je iznela iz utrobe, opet rđavo vrati u utrobu. Judejska istorija, koju je napisao znameniti Josip[1], iznosi niz žalosnih događaja u vreme kad je stradanje pogodilo Jerusalimljane, koji su pravedno kažnjavani zbog svog bezbožništva pred Gospodom. Primeti da je i Bog naš ostala stradanja često ostavljao neisceljenim. Gladnima je, međutim, uvek milosrdno sastradavao. Jer, je rečeno: Žao mi je naroda (Mt.15,32). Stoga će i na Poslednjem sudu, kada Gospod prizove pravednike, prvo mesto pripasti darežljivima. Oni koji su hranili druge imaju veću čast pred ostalima. Onaj ko je udeljivao hleb priziva se pre ostalih. Dobar i darežljiv prevodi se u život pre ostalih pravednika. Međutim, nedruželjubiv i škrt [čovek] biće predat ognju pre ostalih grešnika (up. Mt.25,3446). I samo vreme te priziva majci svih zapovesti. Naročito se pobrini da ti vreme vašara i trampe ne prođe uzaludno. Vreme, naime, prolazi i ne čeka onoga ko okleva. Dani žure i prolaze pored lenjivca. Rečna bujica se ne može zaustaviti, osim ukoliko se voda ne iskoristi kao što priliči, budući presečena pri prvom susretu i prvom naletu. Ne može se zadržati ni vreme koje prolazi u skladu sa svojim neizbežnim periodima. Osim toga, ono ne može da se vrati pošto je prošlo. Moguće je jedino preduprediti ono što tek dolazi. Zbog toga drži i ispunjavaj zapovest kao nešto što izmiče. Ispunjavaj je i odasvud je čvrsto drži u svom naručju. Daj malo da bi stekao mnogo. Izbavi se prvoobraznog greha davanjem hrane. Adam nam je rđavim okušanjem predao greh. Mi ćemo, pak, popraviti poročno okušanje ukoliko udovoljimo potrebama i gladi brata.
8. Čujte, narodi. Pažljivo slušajte, Hrišćani, šta govori Gospod. On, doduše, za obnarodovanje [svoje volje] ne upotrebljava svoj glas, nego kao oruđe koristi glasove svojih slugu. Mi, slovesna [stvorenja], ne treba da dozvolimo da se pokažemo suroviji od beslovesnih. Ono što na zemlji po prirodi izrasta [životinje] koriste kao nešto zajedničko. Stada ovaca pasu na jednoj istoj planini, a mnoštvo konja nalazi sebi hranu na istoj ravnici. Životinjske vrste jedna drugoj dopuštaju neophodno naslađivanje onim što je potrebno. Mi, međutim, grabimo u naručje ono što je zajedničko i sami raspolažemo onim što pripada mnogima. Zastidimo se onoga što se priča o čovekoljublju [starih] Jelina. Kod nekih od njih zakon je čovekoljubivo propisivao jedan sto i zajedničku hranu, pri čemu je mnogoljudni narod gotovo činio jednu porodicu. Ostavimo, međutim, spoljašnje [tj. vancrkvene] i okrenimo se primeru tri hiljade (Dap.2,41-42). Budimo revnosni kao zajednica prvih Hrišćana. Njima sve beše zajedničko: život, duša, saglasnost, zajednička trpeza, neraskidivo bratstvo, nelicemerna ljubav koja je od mnogih tela činila jedno telo, usaglašavajući različite duše u jednomisliju. I u Starom i u Novom Zavetu imaš mnogo primera bratoljublja. Ukoliko vidiš gladnog starca, pozovi ga i nahrani, kao Josif Jakova. Ukoliko vidiš da je tvoj neprijatelj u oskudici, gnevu kojim si obuzet nemoj dodavati i osvetu, već ga nahrani, kao što je Josif nahranio svoju braću, koji su ga prodali. Ukoliko susretneš ugnjetenog mladića, zaplači po uzoru na Josifa koji je ridao zbog Venijamina, sina starosti. Možda će te lakomost iskušavati, kao Josifa gospođa [tj. Pentefrijeva žena]. Možda će te povući za odeću kako bi zanemario zapovest i kako bi više zavoleo nju (zlatoljubivu i svetoljubivu), negoli zapovest Gospodnju. Kada dođe pomisao protivna zapovesti i kada zdravomisleći um počne da privlači srebroljublju, sileći te da zanemariš bratoljublje i držeći te uz sebe [kao u primeru], ti sa sebe baci odeću i gnevno se udalji, ostajući veran Gospodu, kao Josif Pentefriju. Opskrbi se [za oskudicu] tokom jedne godine, kao što su se oni opskrbili za sedam godina. Nemoj sve žrtvovati uživanju, već daj nešto i duši. Zamisli da imaš dve kćeri: ovdašnje blagostanje i život na nebesima. Ukoliko nećeš sve da daš boljoj, barem udeli jednake polovine i celomudrenoj i neuzdržljivoj. Pazi da se u trenutku kad bude trebalo da staneš pred Hrista i da se susretneš sa Sudijom ovdašnji život ne pokaže kao prebogat, a drugi, tj. vrlinski, koji ima lik i zvanje neveste – obnažen i odeven u dronjke. Nemoj pred Ženika izvoditi unakarađenu i neukrašenu nevestu. Inače se može [desiti] da On, pogledavši je, okrene lice i da je, videvši je, omrzne, odričući se sveze sa njom. Naprotiv, obuci je u doličnu odeću i očuvaj je blagoobraznom do vremena određenog za brak, kako bi i ona zapalila svetiljku zajedno sa mudrim devojkama, imajući neugasivi oganj znanja i ne oskudevajući u jeleju postignuća. Na taj način će se na delu potvrditi bogonosno proroštvo i na tvojoj duši će se ostvariti izreka: Predsta carica s desne strane tebi, u odeći pozlaćenoj ogrnuta, ukrašena. Čuj, kćeri, i vidi, i prikloni uho tvoje… i poželeće Car lepotu tvoju (Ps.44,10-12). Psalmopojac je govorio o celini, predskazujući lepotu celog tela [tj. Crkve]. Naravno, u pravom smislu rečeno će dolikovati i svakoj duši, s obzirom da je Crkva sveukupnost pojedinaca.
9. Promišljaj slovesno i o sadašnjem i o budućem. Nemoj buduće izdati zbog sramne koristi. Napustiće te telo, koje je obeležje sadašnjeg života. Na pojavu Sudije (koga očekujemo i koji će nesumnjivo doći), ti ćeš se isključiti iz dodele počasti i nebeske slave. Naprotiv, umesto dugog i blaženog života, ti ćeš otvoriti neugasivi oganj, geenu, mučenja i gorčinu paćeničkih vekova. Nemoj misliti da te plašim lažnim strašilištima, slično majci ili dadilji koje izmišljaju priče želeći da ućutkaju malu decu koja dugo i neutešno plaču. Međutim, ne radi se o bajci, nego o besedi koja ju odavno propovedao istiniti glas. Znaj da, po jevanđelskoj izreci, neće nestati ni najmanjega slovca (Mt.5,18). Ustaće telo koje se nestalo u grobu. I duša koja se sa smrću razlučila sa telom, ponovo će živeti u njemu. Nastaće iscrpno razobličavanje onoga što smo u životu učinili. I neće svedočiti drugi, nego naša sopstvena savest. Pravedni Sudija će svakome izmeriti prema dostojanstvu [tj. prema učinjenom]. Njemu dolikuje slava, sila i poklonjenje u vekove vekova. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Josip Flavije, O judejskom ratu, 7,8, prnm. prev.
Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Pingback: Sveti Vasilije Veliki: BESEDA O SMIRENOUMLJU – Manastir Vavedenje

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *