BESEDE

 

BESEDE
 

 
BESEDA PROTIV SAVELIJANACA, ARIJA I ANOMIJACA
 
1. Judaizam je protivan jelinizmu, ali su oboje protivni Hrišćanstvu, kao što su Egipćani i Asirci bili međusobni neprijatelji, ali i neprijatelji Izrailju. I kod poroka se dešava nešto slično: bojažljivost i drskost su protivni i međusobno, ali i hrabrosti. Slična je i bitka koja se sa dve strane vodi protiv ispravnog ispovedanja, tj. s jedne strane je Savelije, a sa druge oni koji propovedaju nesličnost [tj. anomijci]. Mi smo, međutim, utekli od Jelina [tj. od paganizma] i odvratili se od lukavog idolopoklonstva, osudivši njihovo mnogoboštvo kao bezbožništvo. Isto tako smo utekli i od hule Judejaca, koji odriču Sina Božijeg, s obzirom da se plašimo pretnje: Ko se odrekne mene pred ljudima, odreći ću se i ja njega pred Ocem svojim koji je na nebesima (Mt.10,33). Uteknimo sada, kao što priliči, i od onih koji su, protivno smislu istine, pronašli nešto srodno sa [navedenim] izmišljotinama. Budući mudar u tvorenju zla, đavo je video da se Hrišćani otuđuju od Jelina i Judejaca i da sama njihova imena u nama izazivaju neprijateljstvo. Pridavajući naše ime i jednima i drugima, on se trudi da ponovo uvede judejsko odricanje i jelinsko mnogoboštvo. Jedni, naime, tvrde da je Jedinorodni Božije delo i tvorevina. Međutim, potom mu se klanjaju i bogoslove o Njemu, te svojim obožavanjem tvari, a ne Tvorca ponovo uvode jelinska [učenja]. Poričući Boga od Boga i ispovedajući Sina samo po imenu, iako na delu i uistinu odbacuju Njegovo postojanje, drugi opet obnavljaju judejstvo. Ispovedajući Slovo, oni ga upodobljuju unutrašnjoj slovesnosti. I nazivajući ga Mudrošću, oni ga smatraju sličnim stanju koje postoji u dušama obrazovanih. Stoga i kažu da su Otac i Sin jedno lice, kao što se i za čoveka govori da je jedan, a ne razdeljen na slovesnost i mudrost, koji postoje u njemu. Jevanđelista, međutim, neposredno na početku objavljuje: Bog beše Slovo (Jn.1,1), dajući Sinu ličnosno postojanje. Ukoliko je Slovo postojalo [samo] u srcu, kako bi se moglo zamišljati Bogom? Kako Slovo beše u Boga! Slovesnost u čoveku nije sam čovek. I ne kaže se da je ona „u njega“, nego da je „u njemu“. Jer, ona niti živi, niti postoji [sama po sebi]. Međutim, Slovo Božije je život i istina (up. Jn.14,6). Naša reč iščezne čim je izgovorimo. Šta, međutim, Psalam kaže o Slovu Božijem? Do veka, Gospode, Slovo tvoje ostaje na nebu (Ps.118,89).
2. Eto bitke sa jedne strane. Kakva je i koje je vrste, pak, borba protiv istine sa s druge strane? Oni dopuštaju postojanje Sina i saglasni su da Sin ima posebno lice, a posebno Otac. Međutim, oni uvode nesličnost prirode. Rečima dopuštajući naziv Sina, oni ga u stvarnosti svode na tvorevinu, ne stideći se reči Gospoda, koji je onome ko želi da vidi Oca ukazao na sebe: Koje video mene, video je Oca (Jn.14,9). One koji ispravno misle, navedene reči ograđuju i od jedne i od druge hule. On samoga sebe ne naziva Ocem. Govoreći: Koje video mene, On sasvim jasno razdvaja Lica, tj. ukazuje na sopstveno Lice. Reči, pak: Video je Oca, odnose se na Lice Oca. Njima ga On očigledno razlikuje od sebe. Sa druge strane, govoreći: Kada biste mene znali i Oca moga biste znali (Jn.14,7), On ne ističe slivenost Lica, nego opisuje istovetnost Božanstva. Neka navedenu reč čuju i protivnici. Njome se kaže da onaj ko se udostojio zajednice sa Sinom nije lišen ni zajednice sa Ocem. Roditelj, naime, nije rodio drugačijeg, nego istog kakav je i sam. Čujte anomijani: Ja i Otac jedno smo (Jn.10,30). Čuj i ti, Savelije: Iziđoh od Oca… i idem Ocu (Jn. 16,28). Neka svaki od vas isceli svoju ranu jevanđelskim učenjem. Ti sagledaj jedinstvo u istovetnosti prirode, a ti iz reči: Iziđoh od Oca… i idem Ocu [shvati] različitost Lica. Saglasimo se i izmirimo [međusobno], te prekinimo dugotrajnu bitku protiv blagočašća. Odbacimo naoštreno oružje nečastivosti i raskujmo koplja na srpove, a mačeve na raonike (Is.2,4). Ti nemoj govoriti o jednom, nego sledi Onoga ko kaže: Nisam sam nego ja i Otac koji me posla (Jn.8,16), s obzirom da je drugo Otac koji je poslao, a drugo Sin koji je poslat. On opet [kaže]: Ja sam onaj ko svedočim za sebe, i svedoči za mene Otac koji me posla (Jn.8,18) i: U Zakonu vašem stoji napisano daje svedočanstvo dvojice ljudi istinito (Jn.8,17). Ukoliko hoćeš, prebroj Lica. Ja... svedočim, [odnosi se] na jedno, a: Svedoči za mene Otac koji me posla, na drugo [Lice]. I nisam ja onaj ko smelo zbraja, nego me sam Gospod poučava, govoreći: U Zakonu vašem stoji napisano daje svedočanstvo dvojice ljudi istinito. I ti koji bogoborstvuješ drugom vrstom nečastivosti, govoreći da Sin po prirodi nije sličan Ocu, ne dopuštajući jednakost i dovodeći do razdvajanja života, zastidi se Pavla koji kaže: [Sin] je ikona Boga nevidljivoga (Kol.1,15). Dopusti, naime, živom obrazu istovetnost sa praobraznim životom. Ispovedi Sinovog Oca, a ne stvoritelja tvorevine. U istinskom ispovedanju Oca ukaži Rođenome istu čast, sećajući se svedočenja Jevanđelja: Boga nazivaše svojim Ocem gradeći se jednak Bogu (Jn.5,18). Jednakost sa Roditeljem treba razumeti u odnosu na prirodu, a ne na meru telesne veličine. Kako On nije smatrao za otimanje to što je jednak sa Bogom (Fil.2,6) ukoliko mu, po tvojoj huli, nikada nije bio jednak? Kako je On obličje Božije ukoliko mu, saglasno tvojim rečima, nije sličan?
3. Eto bitke koja se protiv nas podigla i sa jedne i sa druge strane. Šta je, međutim, istina? Nemoj se plašiti da ispovediš Lica, nego imenuj Oca, imenuj i Sina. Nemoj davati dva imena istoj stvari, nego se od svakog imena nauči posebnom pojmu. Neprihvatanje pouka Gospodnjih jeste strašna neblagodarnost. On nam, naime, jasno razlikuje različitost Lica: Ja ću umoliti Oca i poslaće vam drugog Utešitelja (up. Jn.14,16). Prema tome, Sin moli, Oca mole, a Utešitelj se šalje. Nije li tvoja bestidnost otvorena s obzirom da o Sinu čuješ – „Ja“, o Ocu – „On“,a o Utešitelju – „Drugi“, pa ipak sve mešaš, sve slivaš i sva imena odnosiš na istu stvar? Sa druge strane, različitost Lica nemoj uzimati kao povod za nečastivost. Jer, Dvojica po broju se ne razdeljuju po prirodi. Naime, onaj ko kaže „dva“ ne uvodi otuđenje. Bog je jedan. On je Otac. Jedan Bog je i Sin. I ne radi se o dva boga, s obzirom da je Sin istovetan sa Ocem. Ja, naime,ne gledam u Ocu jedno Božanstvo, a u Sinu drugo, niti je jedno priroda Oca, a drugo priroda Sina. Kako bi bolje [razumeo] osobenost Lica, posebno računaj Oca, a posebno Sina. Ipak, da ne bi pao u mnogoboštvo, ispovedaj jednu suštinu u Obojici. Tako će i Savelije pasti i anomijani biti poraženi.
4. Kada ja pomenem jednu suštinu, ti nemoj zamišljati dase jedno razdelilo na dvoje, nego da Sin postoji iz načela Oca.Pored toga, nemoj pomišljati da su Otac i Sin od neke više suštine. Jer, mi ne imenujemo braću, nego ispovedamo Oca i Sina. Suština je ista s obzirom da je Sin od Oca. On nije nastao zapovešću, nego je rođen od prirode. On se nije odelio od Oca,nego je savršeno zablistao od Onoga ko je ostao savršen. Vi,pak, koji ili uopšte ne pratite ono šta je rečeno ili ste, opet,došli s namerom da nas iskušate, ne tražeći da od nas pozajmite nešto korisno, nego gledajući da se uhvatite za nešto od rečenoga, nemojte žuriti da kažete: „On propoveda dva boga i objavljuje mnogoboštvo“. Ne postoje dva boga, niti postoje dva oca.Onaj ko uvodi dva načela u stvari propoveda dva boga. Takav je Markion i oni koji su mu bliski po svojoj nečastivosti. Osim toga, i onaj ko tvrdi da se Rođeni po suštini razlikuje od Roditelja, imenuje dva boga i nesličnošću suštine uvodi mnogoboštvo. Jer, ako je jedno Božanstvo nerođeno, a drugo – rođeno, ti propovedaš mnogoboštvo. Ukoliko je suština Oca nerođenost,a suština Sina – rođenje i ukoliko govoriš da je nerođeno protivno rođenom, ti otvoreno prihvataš protivne suštine. Na taj način, ne samo da prihvataš dva boga, nego i suprotnost među njima. I što je najstrašnije, ti im ne pripisuješ razdor na osnovu proizvoljenja, nego na prirodnom nivou, koji nikada ne može preći u miran sporazum. Međutim, učenje istine je izbeglo protivurečnosti i jedne i druge strane. Gde je jedno načelo i jedan koji je iz načela, gde je jedan praobraz i jedan obraz ne narušava se pojam jedinstva. Budući da je rođen od Oca i da prirodno izobražava Oca, Sin kao obraz jeste istovetan sa Njim i kao rođeni ostaje jednosuštan s Njim. Onaj ko na trgu gleda carevu sliku i kaže da je na slici izobražen car, ne priznaje dva cara, tj. lik i onoga ko je naslikan. Ukoliko ukaže na onoga ko je izobražen na slici i kaže: „Eto cara“, on praobraz neće lišiti carskog imena. Tačnije rečeno, priznavanjem slike on potvrđuje čast koju ukazuje caru. Ukoliko lik predstavlja cara, utoliko je pre car onaj ko je poslužio kao povod za [nastanak] slike. U [navedenom slučaju] drvo, vosak i veština živopisca stvaraju propadljivu sliku i podražavaju propadljivu [stvar]. Ona je, dakle, delo veštine onog ko ju je stvorio. Međutim, kada [u vezi sa Božanstvom] čuješ reč „obraz“, ti podrazumevaj „odblesak slave“. O kakvom se, dakle, sjaju i o kakvoj slavi radi? Sam apostol odmah tumači, dodavši: Obličje bića [ύποστάσεως] Njegovog (Jev.1,3). Ipostas je istovetna sa slavom, a obličje sa odbleskom. Prema tome, odblesak savršeno proishodi i slava ostaje savršena, ni u čemu se ne umanjujući. Ukoliko bogodolično prihvatimo pojam obraza, bićemo privedeni jedinstvu Božanstva. Ovaj [tj. Otac] je u Onome [tj. Sinu], kao što je i Onaj u Ovome. Ovaj je onakav kakav je i Onaj i Onaj je onakav kakav je Ovaj, Na taj način dva prebivaju u jedinstvu. Oni se ne razlikuju s obzirom da Sina ne treba poimati u drugom vidu i u stranom obličju. I opet kažem: „Jedan i jedan“, premda je priroda nerazdeljiva i savršenstvo bez nedostataka. Jedan je Bog, s obzirom da se u Obojici sagledava jedan izgled. On se, naime, vascelo pokazuje u Obojici. Ja, međutim, odavno primećujem da niste zadovoljni besedom. Osim toga, čini mi se da čujem kako me prekorevate stoga što se zaustavljam na onome što svi ispovedaju, ne dotičući se pitanja koja su podstakla mnoge prepirke. Sada je sluh svakoga od vas upravljen ka slušanju učenja o Svetom Duhu. Ja sam jednostavno primio [učenje] i neizveštačeno poverovao. Stoga bih najviše želeo da na sličan način predam slušaocima. Da ne bih uvek bio odgovoran za iste [stvari], neka oni koji su naučeni poveruju jedino ispovedanjem. Budući da me u većoj meri okružujete kao sudije, negoli kao učenici i budući da želite da me ispitate umesto da sami tražite da nešto [korisno] uzmete, neophodno je da, kao u sudnici, produžimo odgovor. Meni su uvek postavljali pitanja. Usled toga ću i ja reći šta sam primio. Vama, pak, savetujem da ne tražite da na svaki način od mene čujete ono što biste želeli, nego ono što je Bogu ugodno, što je saglasno s Pismom i što ne protivureči ocima. Ono, dakle, što sam rekao o Sinu, tj. da treba da ga ispovedamo kao posebno Lice, moram reći i o Svetom Duhu. Duh nije isto što i Otac, premda je rečeno: Bog je Duh (Jn. 4,24). Isto tako, Sin i Duh nisu isto Lice, iako je rečeno: Ako, pak, neko nema Duha Hristova, on nije Njegov… Hristos je u vama (Rim.8,910). Neki su na osnovu rečenoga pogrešno [tvrdili] da su Hristos i Duh jedno isto. Šta ćemo, međutim, reći? Iz rečenoga se projavljuje srodnost prirode, a ne slivenost Lica. Postoji Otac, koji ima savršeno biće i ni u čemu ne oskudeva, koren i izvor Sina i Svetoga Duha. Postoji i Sin, živo Slovo u punom Božanstvu, Porod Očev, koji takođe ni u čemu ne oskudeva. Potpun je i Duh. On nije deo nečega drugog, nego je savršen i celovit i sagledava se sam po sebi. Sin je nerazdeljivo sjedinjen sa Ocem, kao i Duh sa Sinom. Ne postoji ništa što bi razgraničavalo ili presecalo večno sjedinjenje. Između Njih se ne proteže nikakav vek. Naša duša ne dopušta misao o razdeljenosti, tj. da Jedinorodni nije svagda sapostojao sa Ocem ili da Sveti Duh nije sapostojao sa Sinom.
5. Kada, dakle, sjedinjujemo Trojicu, ti nemoj zamišljati tri [dela] nerazdeljive stvari (što predstavlja nečastivu pomisao), nego prihvati nerazdeljivo sapostojanje Trojice bestelesnih i savršenih. Gde je prisutan Sveti Duh i Hristos dolazi. Gde je, pak, Hristos, očigledno je nazočan i Otac: Ne znate li da je telo vaše hram Svetoga Duha koji je u vama (1.Kor.6D9) i: Ako neko razori hram Božiji, razoriće njega Bog (1.Kor.Z,17). Kada se osvećujemo Duhom, mi primamo Hrista koji obitava u našem unutrašnjem čoveku, a sa Njime primamo i Oca, koji u dostojnima tvori zajedničku obitelj. Navedeno jedinstvo pokazuje i predanje krštenja, kao uostalom i ispovedanje vere. Kad bi Duh po prirodi bio tuđ, zašto bi im se pribrojavao? Kad bi Ocu i Sinu bio kasnije priključen u vremenu, zašto bi se prisajedinjavao večnoj prirodi? Oni koji Duha razdeljuju od Oca i Sina i pribrajaju ga tvari, i krštenje čine nepotpunim i ispovedanje vere nedovoljnim. Jer, Trojica više nije Trojica ukoliko joj se oduzme Duh. Međutim, ukoliko bi joj bila prisajedinjena makar i jedna tvorevina, ujedno bi i vascela tvar ušla u pribrojavanje Ocu i Sinu. Šta bi nas u tom slučaju sprečilo da kažemo: „Verujem u Oca i Sina i vascelu tvar“. Ukoliko je blagočastivo da verujemo u jedan deo tvari, daleko je časnije da vascelu tvar uključimo u ispovedanje. Ukoliko, pak, budeš verovao u vascelu tvar, nećeš verovati samo u anđele i u duhove za služenje, nego i u sve moguće protivne sile, koje takođe predstavljaju deo tvorevine. Na taj način ćeš i njih uključiti u ispovedanje vere. Prema tome, hula na Duha Svetoga te dovodi do nečastivih i nedozvoljenih učenja. Čim si o Duhu rekao ono što ne treba odmah si obeležen napuštanjem Duha. Onaj ko sklopi oči usvaja tamu. I onaj ko se odvojio od Duha stoji izvan Prosvećujućeg i biva obavijen duševnim mrakom.
6. Neka te predanje zastraši da Duha ne bi odvajao od Oca i Sina. Tako je Gospod učio, apostoli propovedali, oci sačuvali, a mučenici potvrdili. Dovoljno je da govoriš kako si naučen. Nemoj mi iznositi sofizme [tj. nadmudrivanja]: „On je ili nerođen ili rođen. Ukoliko nije rođen, On je Otac, a ukoliko je rođen, onda je Sin. Ukoliko, pak, nije ni jedno ni drugo, On je tvar“. Ja, međutim, dobro znam da je Duh sa Ocem, ali da nije Otac. Ja sam primio Duha sa Sinom, premda ga ne nazivam Sinom. Uostalom, ja shvatam i Njegovu srodnost sa Ocem (budući da od Njega ishodi), i Njegovu srodnost sa Sinom, s obzirom da čujem: Ako neko nema Duha Hristova, on nije Njegov. Jer, ako Duh nije Hristov, kako nas usvaja Hristu? Ja još slušam i o Duhu istine (Jn.14,17), a istina je Gospod. Kada, pak, slušam o Duhu usinovljenja (Rim.8,15), ja pomišljam na Njegovo jedinstvo sa Ocem i Sinom po prirodi. Jer, kako će usinovljavati ono što je strano i kako će usvajati ono što je tuđe? Na taj način ja ne izmišljam nove reči, niti Duha lišavam dostojanstva. Ja plačem i jadikujem zbog onih koji se usuđuju da Duha nazivaju tvorevinom, budući da ništavnim sofizmima i lažnim nadmudrivanjem sebe guraju u propast. Oni govore: „Naš um shvata [navedene] tri [mogućnosti kao obavezne]. U postojećem nema ničega što ne bi bilo podložno takvoj podeli bića. Sve što postoji je ili rođeno, ili nerođeno, ili stvoreno. Pošto nije ni prvo, ni drugo, [Duh] je, dakle, treće“. Međutim, vaše „dakle“ učiniće da potpadnete pod večnu kaznu. Da li si sve ispitao? Da li si svojim pomislima sve podveo pod takvu podelu? Možda nešto nisi ispitao? Možda nešto nisi obuhvatio svojim umom? Da li si sve uključio u svoje umovanje? Znaš li šta je pod zemljom? Znaš li šta je u dubini? Demonske li razmetljivosti.
„Znam broj zrna peska i meru mora“.
Ukoliko već mnogo toga ne znaš i ukoliko je onoga što nisi spoznao hiljadu puta više od onoga što znaš, zbog čega pored svega ostalog ne ispovediš i način postojanja Duh na način koji te neće [naterati] da se postidiš svog neškodljivog neznanja? Ja nemam vremena da razobličujem ispraznost tvojih pomisli i da dokazujem koliko je bića promaklo njihovom shvatanju. O rečenome bih, međutim, rado zapitao vaše [sledbenike]. Osim toga, uveren sam da ćeš se jednom pokajati zbog bezbožne mudrosti kojom si Duha Svetoga nazvao tvorevinom. Zar se ne plašiš neoprostivog greha (up. Mt.12,32)? Ili možda misliš da je moguća još nečastivija hula? Od jedne takve reči, naime, proishode strašna zla: otuđenje od Boga po samoj prirodi, niskost ropstva, dužnosti sluge i lišavanje osvećenosti (koja mu [sledstveno] ne pripada po prirodi, usled čega i Duh mora da učestvuje u svetosti samo na osnovu blagodatnog razdavanja, kao i sve drugo što se osvećuje). Ukoliko je, dakle, tvorevina, kako misle duhoborci, Duh Sveti će imati udela u osvećenosti [samo] u skladu sa [činjenicom] da se svima daje projava Duha na korist (1.Kor.12,7) i da se svakome razdeljuje po meri vere.
7. Nemojmo, međutim, dozvoliti da ostane nerazobličeno bezumlje onih koji misle da su svojim razumom sve obuhvatili. Neka nam oni odgovore šta čini suštinu čulnog sunca? Da li jedan od [osnovna] četiri sastojka ili nešto što je od njih složeno? [Njegova suština], međutim, nije ni zemlja, ni vazduh, ni voda, ni vatra. Jer, [sastojci] se kreću pravolinijski, s tim što jedno stremi gore, a drugo dole. Zemlja i voda usled svoje težine streme dole, a vazduh i vatra se zbog svoje lakoće kreću gore. Sunce se, međutim, kreće kružnom putanjom. Stoga njegova suština nije nijedan od četiri sastojka. Ona nije ni nešto složeno od ovih elemenata. Ono što je složeno sastoji se iz protivnih sastojaka i podložno je zamaranju s obzirom da oni pri kretanju odvlače jedan drugoga na suprotnu stranu. Kretanje sunca je, međutim, neumorno i stoga neprekidno. Prema tome, sunce nije složeno. Svako telo je ili nešto prosto ili nešto složeno. Sunce, međutim, nije prosto telo s obzirom da se ne kreće pravolinijski. Ono nije ni složeno, budući da se u svom kretanju ne zamara. Sunce, dakle, ne postoji. Takve su vaše mudre podele: one su dostojne da im se podsmehne svako ko ima oči. I opet, kako mi ljudi vidimo? Da li u sebe primamo obličja vidljivih [predmeta] ili, pak, iz sebe ispuštamo neku silu? Mi u sebe ne primamo izobraženja vidljivog (jer, kako bi se polulopta neba mogla videti u malom prolazu zenice), niti iz sebe ispuštamo bilo šta (jer, kako bi ispuštano bilo dovoljno da se raširi do neba). Ukoliko, pak, ne primamo izobraženja vidljivog i ukoliko ne ispuštamo iz sebe neku silu, slediće da uopšte ne vidimo. Šta, dakle? Da li da izobličim vaše zaključke? Ili da vam poželim da vam izvodi budu istiniti? Čime se od navedenih zaključaka razlikuje vaš izveštačen govor [τεχνολογία] o Svetom Duhu, koji iznosite pred ubogim ženama ili njima sličnim uškopljenicima? Saslušaj me u miru. Ukoliko Duh ishodi od Boga, zašto ga ti spuštaš do tvorevine? Ili, možda, hoćeš da kažeš da je sve od Boga? Hristos se naziva Božijim iako, za razliku od nas, nije tvorevina. Jer, mi smo Hristovi, a Hristos je Božiji (up. 1.Kor.Z,23). Mi se, međutim, nazivamo Hristovim u jednom smislu, tj. kao sluge Vladike, dok se Hristos naziva Božijim u sasvim drugačijem smislu, naime, kao Očev Sin. Isto je i sa Duhom. On nije od Boga u smislu u kojem je vascela tvorevina od Boga. Postoje duhovi za služenje (Jev. 1,14). Međutim, Duh Sveti im nije sličan premda nose [zajedničko] ime? Jedino je On istinski Duh. Postoje mnogi sinova, ali je samo jedan istinski Sin. Isto tako se i o svemu govori da je od Boga, ali je zaista samo Sin od Boga i Duh od Boga. Sin je izašao od Oca, a Duh ishodi od Oca. Međutim, Sin je od Oca po rođenju, a Duh je od Boga neizrecivo. Pogledaj, dakle, koliko je opasno umanjivati slavu Utešitelja. Ni Sin ne prihvata čast koju mu ukazuješ ukoliko se odričeš Duha. Rečeno je: On će mene proslaviti (Jn. 16,14), ali ne kao sluga, zajedno sa tvorevinom. Jer, kad bi ga proslavio zajedno sa svima, onda ne bi bilo rečeno: „On“. Navođenje jednog pokazuje da ga proslavlja po prevashodstvu nad drugima. [On ga, dakle, ne proslavlja] kao oni koji govore: Slava na visini Bogu (Lk,2, 14), nego kao Onaj ko je rekao: Oče… Ja te proslavih na zemlji: delo svrših koje si mi dao da izvršim (Jn.17,4). Kao što Otac proslavlja Sina, govoreći: Proslavih, i opet ću proslaviti (Jn.12,28), i Sin prima Duha u zajednicu sa sobom i sa Ocem. Ukoliko mi neko pokaže veću slavu ja ću priznati da protivnici govore istinu. Ko se vas odriče, mene se odriče (Lk.10,16). Zašto? Očigledno zbog Duha koji u njima obitava. Stoga onaj ko ne poštuje Duha, ne poštuje ni Sina, a ko ne poštuje Sina, ne poštuje ni Oca (Jn.5, 23). Otuda se vidi da pogrešnost u jednom od [predmeta] vere znači odricanje od vascelog Božanstva. Ako je tvar, Duh nije Božanski. Međutim, rečeno je: Duh Božanski stvorio me je (Jov 33,4), i: Napuni Bog Veseleila Božanskim Duhom mudrosti i razumnosti (Izl.35,31). Kome je, po tvom mišljenju, bliži „Božanski“? Tvorevini ili Božanstvu? Ukoliko je bliži tvorevini, onda i Oca Gospoda našeg Isusa Hrista nazovi tvorevinom, s obzirom da je o Njemu napisano: [Na stvorenjima se jasno vidi] Njegova večna sila i Božanstvo (Rim.1,20). Ukoliko je, pak, bliži Božanstvu, ti se odreci hule i priznaj dostojanstvo Duha. I bićeš zaista nerazuman ukoliko te navedena beseda ne privede doličnom poimanju Duha.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Pingback: Sveti Vasilije Veliki: BESEDA O SMIRENOUMLJU – Manastir Vavedenje

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *