BESEDE

 

BESEDE
 

 
BESEDA O VERI
 
1. Za bogoljubivu dušu je blagočastivo da se stalno seća na Boga. Ona takvim sećanjem ne može da se nasiti. Međutim, u svakom slučaju je smelo rečima opisivati ono što se tiče Boga, s obzirom da razum daleko zaostaje za dostojanstvom teme, a reč, opet, nejasno izražava mislene [stvari]. Kad već i naš razum zaostaje za veličinom teme i kad su reči niže i od samog razuma, nije li neophodnije ćutanje, kako se ne bi pomislilo da čudesnosti bogoslovlja preti opasnost zbog nizosti reči? U sva slovesna [bića] je po prirodi posejana želja da proslavljaju Boga, premda su sva podjednako nemoćna da dolično o Njemu govore. Premda se mi razlikujemo jedni od drugih u revnovanju za blagočašće, ipak niko nije toliko pomračen samoobmanom da bi smatrao da je dostigao sam vrh shvatanja. Naprotiv, očigledno je da ukoliko [čovek] napreduje u poznanju, utoliko više oseća svoju nemoć. Takav je bio Avraam, takav je bio i Mojsije. Našavši se u mogućnosti da vide Boga (po meri čoveka), oni su se u najvećoj meri unizili: Avraam se nazvao prahom i pepelom (Post. 18,27), a Mojsije je govorio da je slabog glasa i mutav (Izl.4,10), budući da je video nemoć svog jezika i nesposobnog da služi veličini poimanog. Međutim, pošto je sada svaki sluh otvoren za slušanje bogoslovlja i pošto ga se Crkva ne može nasititi, što potvrđuje propovednik, koji kaže da se uho ne može naslušati (Prop.1, 8), neophodno je da i mi govorimo srazmerno svojim silama. Mi, međutim, nećemo reći koliko bi moglo da se kaže o Bogu, nego koliko je nama moguće. Iako pogledom ne možemo da obuhvatimo vascelo prostranstvo između neba i zemlje, mi ne odustajemo da gledamo ono što možemo. I mi ćemo sada skromnim rečima ispuniti dužnost prema pobožnosti, dok ćemo veličini prirode prepustiti pobedu nad svakom rečju. Ni anđelski jezici (ma kakvi bili), ni arhanđelski jezici, čak i kad bi se sjedinili sa vascelom slovesnom prirodom, ne mogu da izraze ni najmanji deo [veličine o kojoj govorimo], a kamoli da se uporede s celinom. I ti, ukoliko hoćeš da govoriš ili da slušaš nešto o Bogu, odvoji se od svoga tela, odvoji se od telesnih čula, napusti zemlju, napusti more, učini da vazduh bude ispod tebe, zanemari godišnja doba, poredak vremena i ukrase zemlje, uzdigni se iznad etera, prođi pored zvezda, pored njihovih čudesa, njihove krasote, veličine i koristi koju čine vaseljeni, pored njihovog blagoustrojstva, svetlosti, položaja, kretanja, pored njihovih uzajamnih veza i rastojanja. Prošavši sve slovom, uzvisi se nad nebom. Uzdigavši se nad njim, ti samim razumom promatraj tamošnje lepote: nadnebeske vojske, horove anđela, starešinstvo arhanđela, slavu gospodstva, prevashodstvo prestola, sila, načala i vlasti (up. Kol.1,16; Ef.1,2). Prošavši sve, uzdigni se svojim pomislima iznad vascele tvorevine, uznesi svoj um izvan njenih granica i zamisli postojanu, nepokretnu, nepromenjivu, bestrasnu, prostu, nesloženu, nerazdeljivu Božanstvenu prirodu, nepristupnu svetlost (1.Tim.6D6), neizrecivu silu, bezgraničnu veličinu, lučezarnu slavu, željenu blagost, neuporedivu lepotu koja snažno probada ranjenu dušu, ali se ne može dolično izraziti rečima. 2. Tamo su Otac, Sin i Sveti Duh, nestvorena priroda, vladičansko dostojanstvo, prirodna blagost. Otac je načelo svega, uzrok postojanja bića, koren živih, iz koga je proistekao izvor života, mudrost, sila, nepromenjivi obraz nevidljivog Boga (Kol.1,15), od Oca rođeni Sin, živo Slovo, sušti Bog i sušti u Boga (up. Jn.1,2), sušti, a ne prisajedinjeni, koji postoji pre svih vekova i koji nije kasnije stvoren, Sin, a ne tvar, Stvoritelj, a ne tvorevina, koji jeste sve što je i Otac. Sin, rekoh, i Otac. Sačuvaj lična svojstva. Budući da je sušti Sin, On jeste sve što je i Otac, saglasno rečima samog Gospoda: Sve što ima Otac moje je (Jn.16,15). I zaista, Obrazu pripada sve što postoji u Praobrazu. Videsmo slavu Njegovu, slavu kao Jedinorodnoga od Oca, kaže jevanđelist (Jn.1,14). Drugim rečima, čuda Njemu ne behu data po daru i blagodati, nego po prirodnom učešću Sina, koji ima dostojanstvo Očevog Božanstva. Primanje je zajedničko obeležje tvorevine, dok je posedovanje prirodno svojstvo Rođenoga. On, dakle, kao Sin, prirodno poseduje ono što je Očevo. Kao Jedinorodni, On u samom sebi ima sve u sveukupnosti, ništa ne deleći sa drugim. I samim nazivom „Sin“ mi se učimo da učestvuje u Očevoj prirodi. On nije sazdan zapovešću, nego je nerazdeljivo zasijao iz suštine. On je vanvremeno sjedinjen sa Ocem. On mu je jednak po blagosti i sili i ima s Njim zajedničku slavu. Šta je On drugo, ako ne pečat i obraz koji u sebi pokazuje vascelog Oca? Neka ti, pak, ono što kasnije kazuje kroz telesno ustrojstvo, uzevši ga u domostroju ljudskog spasenja (koje je izvršio nakon što nam se telesno pokazao), tj. da je poslat (Jn.5,36), da ništa ne može da čini sam od sebe (Jn.5,30), da je primio zapovest (Jn.10,18), i slično, ne bude razlog da unižavaš [Njegovo] Božanstvo kao Jedinorodnog. Jer, snishođenje tvojoj slabosti ne znači umanjenje dostojanstva Silnoga. Naprotiv, prirodu shvati bogodolično, a smirene reči prihvati domostrojiteljski. Međutim, kad bismo želeli da iscrpno o svemu besedimo, predmet bi nas neprimetno uveo u veliko, pa čak i nebrojeno mnoštvo reči.
3. Međutim, vratimo se na predloženu temu, tj. da razum koji se očisti od veštastvenih strasti i koji napusti čak i svaku mislenu tvar (tj. koji kao riba iz dubine izađe na gornju površinu i dospe do [mesta koje je] čisto i od tvari), može da pored Sina i pored Oca ugleda i Duha Svetoga, koji suštinski i po prirodi i sam ima sve, tj. i blagost, i pravost, i svetinju i život, s obzirom da je rečeno: Duh tvoj blagi (Ps.142,10), i opet: Duh prav (Ps. 50,12) i opet: Duha Svetoga (Ps.50,13). I apostol govori: Zakon Duha života (Rim.8,2). Ništa od navedenoga On nije zadobio, niti je išta kasnije proisteklo. Od vatre se ne može odvojiti svojstvo da greje, niti od svetlosti da svetli. I od Duha je neodvojivo svojstvo da osvećuje i oživotvoruje, te da je blagost i pravost. Duh, dakle, obitava u blaženoj prirodi, ne pribrojavajući se mnoštvu, nego sagledavajući se u Trojici. On se ne sadrži u mnoštvu, nego se jedinično obznanjuje. Kao što je Otac jedan i Sin jedan, tako je jedan i Sveti Duh. Duhovi za služenje u svakom činu predstavljaju mnoštvo, koje se teško može izbrojati. Usled toga, nemoj u tvorevini tražiti Onoga ko je iznad tvorevine. Nemoj spuštati Onog ko osvećuje do onih koji se osvećuju. Duh ispunjava anđele, ispunjava arhanđele, osvećuje sile, oživotvorava vaseljenu. On se razdeljuje vasceloj tvari i svako mu na različite načine biva pričestan. Pa ipak, On se ne umanjuje zbog mnoštva pričesnika. Iako svima daje svoju blagodat, On ništa ne gubi zbog onih koji primaju: i oni se ispunjavaju i On ne biva osiromašen. Ozarujući tela koja mu na različite načine bivaju pričesna, sunce se ne umanjuje zbog njih. Ni Duh se ne umanjuje i ne razdeljuje, premda svima daje od svoje blagodati. On svakoga prosvećuje za shvatanje Boga, nadahnjuje proroke, umudruje zakonodavce, usavršava sveštenike, ukrepljuje careve, stvara pravednike, veliča celomudrene, pruža isceljenje, oživljuje mrtve, oslobađa zatočene, usinovljuje otuđene. Navedeno čini kroz gornje rođenje. Ukoliko uzme verujućeg carinika, On ga pokazuje jevanđelistom. Ukoliko se nastani u ribaru, čini ga bogoslovom (Mt. 4,1819). Ukoliko nađe pokajanog progonitelja, sačinja ga apostolom neznabožaca, propovednikom vere i izabranim sasudom (Dap.9,15). Njime slabi postaju jaki, ubogi bogati, a neuki mudriji od mudraca. Pavle je bio slab, ali su prisustvom Duha znojavi ubrusi od njegovog tela isceljivali one koji su ih primali (Dap.19,12). I Petar je bio obavijen slabim telom, ali je blagodat Duha, obitavajući u njemu, činila da senka koja je padala od njega progoni bolest od stradalnika (Dap.5,15). Ubogi su bili i Petar i Jovan, budući da nisu imali „ni srebra ni zlata“ (Dap.Z, 6). Pa ipak, oni su darivali zdravlje koje je dragocenije od zlatnika. Iako je od mnogih dobijao zlatnike, hromi je i dalje ostajao siromašan. Međutim, kada je od Petra primio blagodat, prestao je da prosi. Skačući kao jelen, on je proslavio Boga (Dap.5,68). Jovan nije poznavao svetovnu mudrost, ali je silom Duha izgovorio reči u koje nikakva mudrost ne može da pronikne. Duh prebiva na nebu, ali i zemlju ispunjava. On je svuda prisutan, ali se ničim ne može obuhvatiti. On vascelo obitava u svakome i vascelo prebiva sa Bogom. On ne predaje darove kao sluga, nego vlasno razdeljuje blagodat, s obzirom da je rečeno: Deleći svakome ponaosob kako hoće (1.Kor.12,11). Iako se šalje po domostroju, On dejstvuje samovlasno. Pomolimo se da obitava u našim dušama i da nas nikada ne napusti, blagodaću Gospoda našega Isusa Hrista, kome neka je slava i sila u vekove vekova. Amin.

Ključne reči:

Jedan komentar

  1. Pingback: Sveti Vasilije Veliki: BESEDA O SMIRENOUMLJU – Manastir Vavedenje

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *