NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » BESEDA SA ČUVAROM MIROTOČIVE IKONE IVERSKE

BESEDA SA ČUVAROM MIROTOČIVE IKONE IVERSKE

(Povodom dvadesetogodišnjice javljanja mirotočive ikone „Iverske“ Sinod RZPC uveo je 24 novemabar u svoj liturgički kalendar da se molitveno proslavlja ovo divno javljanje Presvete Bogorodice. Njen čuvar Josif Monjoz zagonetno je ubijen i posle čega se gubi svaki trag ovoj ikoni. Ona je više od 15 godina bila sa nama, i svojom velikom milošću ukrepljavala našu maloveru svojim čudima. Prvi put sam je sreo 1985 g. u Ljesniskom Manastiru u Francuskoj, koja je, moram da priznam, promenila moj život. Pokojni Josif je mnogo voleo naš manastir pa je ostajao sa nama po mesec ili dva.Rešio sam da prevedem ovaj njegov intervju koje je dao redaktoru „Pravoslavne Rusije“koji skoro pre 20 godina. )
 

BESEDA SA SLUGOM BOŽIJIM
JOSIFOM MUNJOZOM

 
– Možete li da čitaocima naših novina ispričate istoriju mirotočive ikone koju ste doneli u manastir Svete Trojice?
 
Naravno. Skoro godinu dana ranije, nas troje – dva moja druga i ja, pošli smo iz Kanade za Svetu Goru Atonsku. I tamo u jednom nevelikom skitu ostavili smo jednog našeg saputnika, koji je rešio da se zamonaši. A odatle sa mojim drugim drugom koji dobro govori grčki, počeli smo da posećujemo najpoznatije atonske manastire. Odavno sam mnogo želeo da svratim u Danilovu keliju, u kojoj je ikonopisna škola, gde se pišu ikone strogo prema svim običajima drevne tradicije i pravila[1]). Doplovili do skita „Kaposkalivija“. Tamo smo prenoćili i sledeći dan peške pošli prema našem odredištu – Danilovoj keliji. Putovali smo po vrletima osam sati a keliju nikako da danđemo. Čak smo bili izgubili svaki pojam o vremenu ali nismo prekidali naš put, sve dok me noge nisu užasno zabolele da vise nisam moga dalje pa sam to rekao svome saputniku i predložio da se tu malo odmorimo! Ali kako smo se nalazili na visokoj gori otkrili da se dole u dolini nalazi jedan neveliki skit. Spustili smo se. Saznali smo da je on posvećen Hristovom rođenju. Iguman nas je toplo dočekao i na terasi ugostio sa čajem i ratlukom. Malo docnije ušli smo u ikonopisnu radionicu i odmah sam primetio ovu ikonu Presvete Djeve Bogorodice. Nikada neću uspeti da objasnim kako sam se osećao kada sam ugledao ovu ikonu. Dobio sam utisak da mi se srce okrenulo u grudima. I baš u tom momentu shvatio sam da sam tako čvrsto vezan za taj lik. A kako se tu pišu ikone rešio da zamolim monahe da mi je prodaju. Dobio sam odgovor da ta ikona nije na prodaju jer je jedna od prvih koja je napisana u njihovom skitu. Uporno i dugo sam molio da je kupim dok mi nisu monasi učtivo dali do znanja da je neće prodati, i jedino što mogu da urade to je da napišu njenu kopiju pa da mi je pošalju. Ali nije pomagalo jer sam eto, baš prema njoj osećao neku neobjašnjivu i duboku privrženost. Nakon dužeg umoljavanja moj drug se prevodeći umorio tada sam i ja zaključio da više ne postoji nikakva nada da je prodaju jer monasi su čvrsto rešili da je zadrže.
 
Dok smo bili na noćnoj liturgiji za vreme pevanja „Dostojno jest“, pao sam ničice na pod i usrdno se molio Presvetoj: „Eto, uradio sam sve što se može uraditi: i novac predlagao, i igumana dosadno umoljavao, i na kraju -ništa! Ali Majko Božija, ipak, hajde sa nama za Ameriku jer si nam tamo mnogo potrebna“. Posle ove moje molitve osetio sam neki unutrašnji mir, koji je kao da me je uveravao da će Presveta Djeva ipak poći sa nama. Posle liturgije doručkovali smo i polako se spremali na put. Pred sam naš polazak počeli smo da tražimo igumana za blagoslov ali nigde nismo mogli da ga nađemo. Ali kada smo izlazili iz skita i kako se on nalazu na uzvišenju mi smo se spremali da sićemo na obalu gde nas je čekao čamac, i pogledavši naviše neočekivano smo primeili igumana koji je nosio ikonu zamotanu u hartiju, i jednostavno rekao da Presveta žela da sa nama pođe za Ameriku.
Naravno, bio sam mnogo uѕbuđen zbog svega toga što se izdešavalo u tim poslednjim trenutcima našeg odlaska. Mislim da vredi primetiti, da kada sam napuštao skit da nisam na duši osećao tugu što ostavljam mesto u kojem se ova ikona nalazi. Ne mogu da objasnim ali ja nikako nisam osećao beznadežnost. Kada sam dobio ikonu predložio sam da je platim ali iguman je rekao da za svetinju ne treba uzimati novac. I pored toga ja sam nastojao da im na neki način izrazim moju blagodarnost, pa i dalje predlagao novac za skit koje je mnogo siromašan ali iguman nije hteo ni da čuje da bilo šta uzme.
 
– Ko je iguman skita?
 
Otac Kliment.
 
– A ko je napisao ovu ikonu?
 
Otac Hrizostom. U tom skitu se upravljaju po strogom monaškom ustavu gde monasi pišući okone poste, i za sve vreme ikonopisanja čita se Psaltir.
 
– Koliko se sada tamo nalazi monaha?
 
Prošle godine kada sam posetio skit bilo ih je čtrnaest.
 
– Vratimo se istoriji ikone.
 
Čim sam od igumana dobio ikonu rekao sam svome drugu: „Ajde brže da se spuštamo dole i otplovimo jer će se ovaj možda i predomisliti“. Tako smo seli u čamac i odmah zaplovili. Kada smo izašli na pučinu ploveći u pravcu „Dafne“, neki unutrašnji glas uporno mi je govorio: „Svrati u Iverski Manastir i položi ovu ikonu na čuvenu čudotvornu ikonu Bogorodice Iverske koja se tamo nalazi“. Nisam mogao da odolim i zaplovili smo prema Iverskom manastiru. Tamo nas je dočekao jedan stariji monah i to ne sa nekom naročitom ljubavlju. Rekao nam je da sačekamo jer još nije otvoren hram u kome se nalazi čudotvorna ikona. I tu pred hramom načekali smo se negde oko tri sata dok nije došao jedan drugi monah da ga otvori. I kada smo ovog monaha zamolili da nam dozvoli da našu ikonu stavimo na čudotvorni obraz (lik) bio je iznenađen i upitao je, zašto mi to želimo da uradimo? Objasno sam mu da na taj način želimo da je osvetimo zbog toga šo je nosimo za Ameriku, gde je satana uzeo sve pod svoje, i da nam je potrebna tako osvećena. Monah je pristao i mi smo ovu našu ikonu položili (prislonili) na čudotvornu Iversku. Sa Svete gore otišli smo u Španiju gde smo se u kući moje majke zadržali sedam dana. Za sve to vreme ikona je bila svaršeno suva i nikakvih znakova vlage na njenoj površini nije bilo.
 
– Vi ste iz Španije?
 
Ne, moji roditelji su iz Španije. Majka mi sada živi u Madridu. Otac i majka su španci a ja sam rođen u Čileu.
 
– Ali sada vi živite u Kanadi?
 
Da.
 
– Molim vas, produžite ovu priču o ikoni.
 
Iz Španije sam otišao za Kanadu. Kupio sam kandilo za ikonu i postavio je između moštiju nekih svetitelja Kijevo-peččerske lavre, koje mi je poklonio Leontije, episkop čileški dok sam živeo u Čileu. Prošlo je tri nedelje i za sve to vreme svaku noć čitao sam akatist Presvetoj Boogorodici. I tako, jednog jutra probudio sam se oko četiri sata i osetio neko miomirisanje koje se širilo ne samo po mojoj sobi nego po celoj kući.
 
– Znači, prošlo je tri nedelje kako ste se vratili sa Svete Gore i čudo mirotočenja je počelo?
 
Da, tri nedelje. U mom stanu je živeo i jedan mladić pa sam njega upitao da li nije slučajno razbio bočicu sa mirisom pa se zbog toga oseća jak miris. Odgovorio je da nije. Onda sam mu reako da je to najverovatnije mirisanje koje dolazi od sv. Moštiju kje su se nalazile na stolu. Kda sam drugog dana ustao na jutarnju molitvu i tako pogledao na ikonu, video sam da iz ruku Presvete Djeve cure nekakvi mlazevi koji se svojim putanjama slivaju u podnožje ikone. Tada sam se obratio svome podstanaru i rekao da bude oprezan kada popravlja fitilj na kandilu, jer sam pomislio da je popravljajući fitilj neoprezno izlio ulje na ikonu. Odgovrio mi je da on kandilo uopšte nije doticao. Uzeo sam da obrišem ikonu i osetio da to miomirisanje od nje dolazi. I to je sve tako bilo neobično da sam posmatrao, razgledao, gledao, i nisam mogao da rzumem šta se to ustvari dešava. I odjednom sam shvatio da se nešto veliko dogaća, ali šta – to još uvek ne mogu da razumem. Ubrzo je došao jeromonah Irinej i rekao da ikonu treba da odnesemu u crkvu. To smo i uradili. Donevši ikonu u hram o. Irinej je položio na sv. Prsto i osveto je (ona je već bila osvećena u Iverskom manastiru, kao i u Protatu, gde su mi dali potvrdu sa pečatom da se ona može izvesti sa Atona). Kada smo je položili na sv. Presto, a i kasnije za vreme Liturgije, tekli su mlazevi mira iz ruku Bogomladenca Hrista. Posle toga prošlo je jos dve nedelje a o ovom novojavljenom čudu niko nije znao osim o. Irineja, koje me je savetovao da o svemu ovome treba da izvestimo Vitalija, arhiepiskopa montrealsko-kanadskog. Rekao sam mu da ja još uvek nerazumem šta se to ustvri dešava sa ikonom. Bio sam zaprepašćen a u isto vreme i zadivljen tim divnim javljanjem da sam jedva dolazio k sebi. A ona je i dalje produžavala da mirotoči. Ipak na kraju smo moarli da sve ispričamo vladici Vitaliju. Jedne nedelje o. Irinej bio je obavezan da služi u montrealskom manastiru i mi smo tamo sa ikonom pošli. Rekao sam o. Irineju da ako Vladika treba da danas vidi ovu ikonu onda bi trebao sam bez ikakvog poziva da doće (Vladika skoro uvek prvo svraća u manastir pa tek onda ide u sabornu crkvu). Ali toga dana on uopste nije došao. Predložio sam o. Irinneju da sačekamo još jednu nedelju pa će da ga oda o svemu izvestimo.Ubrzo posle toga Vladika je saznao za ovo čudo i poručio nam da dođemo u manastir. Došli smo sa ikonom koja je bila uvijena parče platna koje je potpuno bilo natopljeno mirom, i Vladika prvo šta je uraio, uzeo je parče vate i svu ikonu obrisao, i tako je pokupio svo miro koje se na njoj nalazilo. Zatim je uzeo ikonu i nosio je kroz sve prostorije trospratnog manastirskog doma. Kada se on vratio u hram ona je opet bila pokrivena mirom da je čak i niz njegove ruke teklo. Onda se on njoj poklonio i rekao da se dešava valiko čudo. Posle toga pošli smo sa ikonom u sabornu crkvu. Od tada ona nikada nije prstajala da mirotoči, osim nekoliko dana u toku Srastne sedmice ove godine. Sve miro kao i miomirisanje, na Veliki petak je potpuno iščezlo, i ja sam pomislio da je čudo prestalo. Izvadio sam ikonu iz kivota zato sto je moj stan vrlo malen, a sam kivot veliki, pa je okačio na zid. U utorak, sredu, četvrtak, petak i u subotu izutra ikona apsolutno nije mirotočila, ma ni kapi mira. Ali na Veliku subotu posle poslepodnevne službe vratio sam se kući, video sam da je sto koji je stajao ispod ikone uza zid bio pokriven mirom zlataste boje koje je kapalo sa nje. To je jedini put za 10 meseci da je ikona bila potpuno suva.
 
– Da li je bilo takvih dana kada je ikona mirotočila više nego obično?
 
Da, bilo ih je. Na primer onog dana kada je bila arhijerejska hirotonija u Montrealu, tada je miro teklo i na pod. To sam prvi put video. I još jedan put kada sam bio u S-Peteburgu na Floridi. Sveštenik Toma Mareta i ja, videli smo da se iz ruku Bogomajke kao i Bogomladenca miro prosto podizalo, kao da ga je iz unutrašnjosti ikone nekakva sila potiskivala.
 
– Iz kojih mesta na ikoni najviše istače sveto miro?
 
Ono nikada ne menja mesto istakanja; uvek, baš uvek, ono ističe iz ruku Bogomajke, i iz zvezdice koja se nalazi na njenom levom ramenu, i ponekad iz ruku Gospoda Isusa Hrista. Ona se stalno sliva niz ikonu. Zadivljujuće je da miro istače samo sa površine gde su izobraženi Bogomajka i bogomladenac, ali ne i sa suprotne strane. Sa njene zadnje strane ona je apsolutno suva. Bilo je ljudi koji su tvrdili da mi ikonu oblivamo uljem i u početku je bilo mnogo sumnje.
 
– Da li ste imali priliku da se sretite sa nekim naučnikom i da li je on imao neko svoje mišljenje povodom ovog mirotočenja?
 
Bilo je susreta i sa obrazovanim ljudima koji su se interesovali za ovo čudo. Poznajem u Majamiju jednog naučnika – verujućeg hrišćanina, koji je temeljno i sa svih strana pregledao ikonu, posle čega je i sam priznao da je ovo veliko čudo našeg veka. U nedoumici se sam zapitao: „Odakle se stvara ovoliko ulje“ Želeo bih da kažem, da kada je taj čovek došao da vidi ikonu, nije želeo da se nje dotiče jer se bojao da ne sablazni verujuće. Rekao sam mu da razgleda ikonu kako mu je udobno, ali pod uslovom da ne uvredi Bogorodicu. Prvo šta je uradio, okrenuo je ikonu na zadnju stranu da se uveri da slučajno odatle ne dolazi na prednju, ali i ona je sasvim bila suva. I uverivši se da miro ne dolazi sa zadnje strane ikone kao ni sa drveta na kojem je napisana rekao je da se nešto prekrasno dešava. Još su ranije iz gornjeg dela ikone uzimali česticu drveta za analizu, i pokazalo se da je ona npaisana na običnom jeleovom drvetu.
 
– Kakve su njene razmere?
 
Neznam tačnu razmeru ali mislim da je približno 45 sa 25 santimetara.
 
– I vi ste ikonopisac?
 
Da. Bio sam učenik Nikolaja Šelihova koje je ranije ikonopisao po Bugarskoj i Nemačkoj, a i radio sam sa njim. Takođe imam kfalifikaciju iz umetnosti i taj predmet sam osam godina predavao u Čileu.
 
– Koliko vam je godina?
 
Imam tridesetčetiri.
 
– Da li razmišljate o tome zašto je Gospod izabrao baš vas za ovo čudo? – Oprostite za ovakvo pitanje ali čuo sam da je bilo i ranije postavljeno.
 
Uznemiren sam zbog toga što dobro znam sve moje nedostatke, i ako je Bog izabrao mene, to je Njegova velika milost prema meni. Ipak najčešće mislim da je to Gospod uradio da bi me učvrstio u veri.
 
– Prekidam vas. Da li ste od detinjstva pravoslavan?
 
Nisam. Rodio sam se u vrlo religioznoj katoličkoj porodici.
 
– Koliko ste imali godina kada ste primili Pravoslavlje?
 
Imao sam četrnaaest kada sam se upoznao sa episkopom Leontijem (čileškim).
 
– I on je vas krstio?
 
Da.
 
– Molim vas produžite tamo gde sam vas prekinuo.
 
Kao što rekoh, znam za sve moje nedostake i poznajem moju ništavnost, ali mislim, da će me Gospod ipak iskristiti za nekakav Svoj cilj. Bog se često otkriva kroz poslednje. Jedan sam od poslednjih u Pravoslavnoj Crkvi a nisam ni ruskog porekla -obraćenik sam; tada me je Bog prizvao istinitoj veri, a sada, eto, po Njegovoj milosti priziva me i po drugi put. Ali mi On daje saznanje da vidim koliko sam ja ništa. Iz dana u dan ja osećam tu svoju ništavnost, i ja sam naravno, samo grešno i nečisto oruđe u rukama Božijim. Primetio sam da mi neki ljudi upravo takva pitanja postavljaju: a zašto je baš vas Bog izabrao? Odgovaram im da se stalno molim Pesvetoj Bogorodici, ali da nikada nisam tražio njeno čudesno javljanje, niti sam molio Presvetu Djevu za bilo kakav dokaz o sebi. Kao što verujem u Boga tako verujem i u Bogomajku. Ja veoma poštujem i volim Presvetu Bogorodicu jer su me roditelji tome naučili još iz detinjstva. Verujem da se Presveta javlja tamo gde ona poželi. Premda je u toku deset meseci bilo mnogo poteškoća oko putovanja ali ipak, Presveta djeva kada zaželi ide koda hoće.[2]
 
– Gde ste do sada sve bili sa ikonom?
 
Moje prvo putovanje je bilo u prestonicu SAD, u Vašington, na poziv o. Viktora Potapova. Bio je zadivljen videvši ovo čudo. A najviše od svega našta sam obraćao pažnju za vreme svih mojih putovanja po parohijama jeste da Presveta zalazi u kranje dubine čoveka -u dušu njegovu. U svakoj crkvi gde se ikona nalazila bilo je veomo mnogo onih koji su se ispovedali i pričešćivali.
 
Napisao mi jedno pismo i Aleksandar Složenjicin.
 
– Povodom ove ikone?
 
Da. Otac Viktor mu je poslao fotografiju ikone sa parčencetom vate koje je bilo natopljeno mirom. Složenjicin mi je pisao da ova ikona Presvete bogorodice nije samo celebna od fizičkih bolesti, jer ode u Americi duša je bolesnija od tela, i on kaže, do ona isceljuje dušu čovekovu, i zaista bilo je mnogo takvih isceljenja.
 
– Već sam vam rekao da su mi neki blagočestivi bogomoljci govorili da su za sve vreme boravka mirotočive ikone u nasem mannastiru imali osećaj da se ne nalaze na zemlji nego na nebu – u Bogorodičnom prisutstvu. Sve vreme svi njihove misli bile su vezane samo za Presvetu Bogorodicu. Između ostalog, juče je bio naš praznik Prepodobnog Jova Počajevskog, ali taj praznik prošao je skoro neprimećen zato što je svu našu pažnju odvlačila mirotočiva ikona.
 
Mislim da nam prep. Jov neće zameriti što se njegov praznik nehotimice stavlja u drugi plan. Takođe sam i ja bio u takom stanju, ne samo ja nego i svi ostali koji su se molili pred ovom ikonom Bogorodice. Boravio sam po mnogim parohijama i kod ljudi koji su se molili pred ikonom zapazio sam da mnogo plaču. I na ptanje zašto plaču odgovarali su, vidite, bez obzira što smo tako nečisti i grešni ipak nam Bogorodica šalje neizmernu milost. Ha primer, nedavno kada sam boravio u Losanđelosu, upoznao sam jenu ženu čije sin poginuo u saobraćajnoj nesreći. Postepeno je prikupljala tablete za smirenje koje je doktor preisao sa namerom da ih sve odjednom uzme i tako otruje, jer kako kaže nije mogla više da živi. Ali neko joj je rekao da će njihov hram da poseti mirotočiva ikona, i kada je došla da je vidi, ona je bila tako potrešena da je bez oklevanja pošla da ispoveda svoj strašni greh koje je nameravala da izvrši. Kaže: „Htela sam se ubijem samo zato sto sam mislila da Bog nije sa nama, – da nas je ostavio; a takođe i za Bogorodocu da i ona više nije sa nama. Evo gledam da je ona zaista sa nama, i to ovde u našem hramu“.
 
– Već su bila iscelenja od ikone?
 
Da.
 
– Možete li nam ispričati barem neka od njih?
 
Iscelio se jedan mališan iz Vašingtona koji je bio paralizovan. Drugi slučaj se desio u Montrealu sa Gospodinom Sidrovim, koji je imao rak kičme i nije mogao da se kreće. Otišli smo kod njega u bolnicu i tamo otslužili moleban sa akatistom Presvetoj Bogorodici. Govorio je da ga je ikona mnogo duhovno razdrmusala. Narednih dana njegovo zdravlje je počelo da se poboljšava i on sada je izašao iz bolnice. Evo još jednog slucaja: jedna žena je imala upalu pluća najgoreg stepena i za vreme Velikog posta zakazala je moleban sa akatistom. Njen doktor je upozorio da nikuda ne izlazi iz kuće zato sto se bolest može pogoršati i tako umreti. Ali bila je uporna da pođe zbog molebna Presvetoj Bogorodici, što je i učinila. Po povratku kući ona je bila sasvim zdrava. Ali najviše što mene zadivnjuje jeste to što ikona za sobom nosi unutrašnji mir. Kada sam ujednoj parohiji bio sa ikonom još do našeg dolaska bilo je velikih nesuglasica između nekih parohijana. I kada smo mi došli tada su svi zaboravili svoja različita mišljenja i nastalo je potpuno primirije, koje, kako mi pišu još uvek traje.
 
– Gde se ikona nalazi kada ona ne putuje?
 
Ona je uvek kod mene u kući, ali za sve praznične dane i nedenje, i uvek kada vladika služi, ona se nalazi u sabornoj crkvi.
 
– Da li mislite da se zamonašite?
 
Zbog toga sam pre nekoliko godina došao iz Čilea u Kanadu ali na žalost tada to nije požlo za rukom. Ali sada, kako mi reče arhiepiskop Antonije (ženevski) o tome treba ozbiljno da razmislim. Sam živim, može se reći onako kako žive i monasi.
 
Da li atonski monasi znaju da ikona mirotoči?
 
Kada je ikona počela da mirotoči ja sam im preko prijatelja javio. Kasnije sam zamolio mog prijatelja da pita igumana zbog čega mi je ikonu poklonio. Dobio sam odgovor da to uopšte nije potrebno da znam.
 
– Znate li kada je ikona napisana?
 
Ne. Želim da ih pitam jer i mene to isto često pitaju.
 
Nikada nisam tvrdio da ova ikona samo moja, ona pripada svoj Pravoslavnoj Crkvi a ja je samo čuvam. Ne pripada samo jednom episkopu nego celoj Crkvi, i u nekakvom smislu svi smo mi njeni vlasnici. Ikona je obišla skoro svu Ameriku . Bila je u Losanćelosu, Njujorku, Bostonu, ovde kod vas i na mnogim drugim mestima.
 
– Da li su američke ili kanadske novine pisale nešto o njoj?
 
Nemam blagoslov da bi se o ikoni pisalo u svakodnevnoj štampi. Neko je u Sankt-Peterburgskim novinama napisao jedan mali članak. Majamska televizija je želela da napravi reportažu o njoj ali se nisam složio zbog toga što pomenuta televizija emiituje mnogo pornografskog materijala. Rekao sam im: „Kako možete da dajete reportažu o Bogorodičinoj ikoni u šest sati uveče, a skoro odmah posle toga u devet pornografske filmove“?. Predlagali su mi i novac. Rekao sam im da sam za čast Presvete Bogorodice a ne za novac. Ja ne mogu da tu ikonu uprljam takvim novcem. I još mi je Bog dao takvo bogatstvo. Užasavam se kada pomislim na taj momenat, kada budem morao da stanem pred Strašni Sud, i da za sve što mi je dao Ghospod da dam odgovor. Nisam svetac ali imam takvu odgovornost baš kao da sam takav.
 
– Kako se prema ikoni odnose inoslavni hrišćani: katolici, protestanti….?
 
Katolici prema njoj ispoljavaju veliku bogobojažljivost. Mnogi dolaze u naš hram. Kada sam bio u Vašingtonu, tamo je u našoj crkvi prisutstvovalo i nekoliko katoličkih sveštenika. Jedan rimokatolički episkop iz Gajte imao je katarakt i došao je kod mene kući da mu miropomažem oči. Pisao mi je da posle tog miropomazanja[3]) on mnogo bolje vidi.
 
– A protestanti?
 
Evo, na primer, roditelji o. Tome Marete iz S-Peteburga su protestanti. Oni u pravoslavnu crkvu nikada nisu zalazili pa čak i tamo gde im sin služi. O. Toma ih je obavestio o dolasku ove ikone. Njegov otac je rekao: „Dobro, hajde da pogledamo“ – što je otprilike bilo: evo poći ćemo zbg tebe. Ali kada su videli ikonu i njeno mirotočenje to ih je tako zadivilo da su čak zamolili o. Tomu da za njih otsluži moleban Presvetoj Bogorodici, jer uzto njegov otac je bio vrlo bolestan. Posle molebna pitao me je: „Šta mislite, da li će mi Presveta Bogoroodia pomoći“?. Odgovorio sam: „Ako verujete da može da pomogne siguran sam da će vam pomoći, samo nemojte da sumnjate“! Kasnije mi je Otac toma pisao da se od toga dana njegov otac popravlja i da mnogo poštuje ovu ikonu.
 
– Interesantno je primetiti da bez obzira što je ova ikona kopija svetogorske (Iverske), ipak Boogorodčin lik razlikuje se od orginala. Po opisu jednog poklonika kod atonske oči su krupnije i strožije, a ova ima blage i izlivaju nekakav poseban mir u dušu.
 
Da, takođe sam i ja primetio da pogled Bogorodice uliva duševni mir. Ubeđen sam da od trenutka kad je počelo mirotočenje da se i njen lik izmenio.
 
– Zaista?
 
Da.
 
– Mislite li da su se i boje na ikoni promenile?
 
Boje se nisu promenile ali za lik Bogorodice mislim da jeste, pošto je nekako više pronicljiv. Nisam to samo ja primetio nego i moj prijatelj koji je samnom bio na Svetoj Gori. On živi u Torontu, i jednog dana kada je došao kod mene pogledao je na ikonu i rekao: „Jesi li video da se sada njen lik promenio“? Na nekim mestima boja je skinuta zbog toga sto u početku ikona nije imala svoj kivot. Ljudi kada su dolazili u hram nepažljivo su otirali miro. Kada je to bilo primećeno jedna blagiočestiva dama je odmah poklonila kivot za ikonu. Na nekim mestima boja je skinuta zbog toga što su pojedinci prislanjali svoje ikone, koje su bile pokrivene i rizom, i tako ih polagali na mirotočivu. Mogao bih da je restauriram ali neću da diram tu svetinju. Moda će sama Bogorodica da obnovi svoji ikonu…
Bilo je ljudi koji su u početku verovali u čudotvornost ove ikone da bi kasnije tu svoju veru gubili i procali. Ali se istina Božija proslavila. Sada je svi priznaju, i to ne samo Rusi nego i mnoge druge naionalnosti…
 
– Govorite li ruski?
 
Ne, ali malo razumem crkvenoslovenski. Mnogo mi pomaže to što ja dobro znam sve službe. I ako ponekad neke reči ne razumem ja osećam da ih razume moja duša. Jednom prilikom morao sam da pevam u hramu gde je sveštenik služio na francuskom jeziku. Bio sam malo razočaran. Gde se izgubi sva ta lepota naših bogosluženja koje osećam na kad se služi na crkvenoslovenskom jeziku…?
 
– Danas, ovde u našem manastiru kada sam posle polunoćnice hteo da uzmem parče vate primetio sam da je isticalo mnogo mira iz ikone.
 
I neračunajući to da sam po molbi o. Vladimira preko noći tri puta menjao vatu. I još jednom se desilo nešto neobično kada smo bili u Toronu u Kanadi. Tamo je došlo negde oko 850 grka da ih pomažu ovim mirom. I zbog toga sve skupljeno miro bilo je iskorišteno. Posle toga mira nije bilo i vata je bila suva. Ona nije mirotočila ni sledećeg jutra. Pošli smo za London koji je od Toronta udaljen dva sata vožnje. Vladika Vitalije mi je rekao: „Kazaćemo ljudima u Londonu da mira za pomazivanje nema i da ikona ponekad nemirotiči“. Ali kada smo tamo stigli Vladika je uzeo ikonu iz automobila (nalazila se na zadnjem sedištu), i u njoj je bilo toliko mira da se još i po polu lilo, i tamo su svi bili miropomazani. Jedan vldaika mi je govorio da ovo što ikona neravnomerno miotiči (nekada više a nekada manje), jeste znak da nije na nama da objašnjavamo ovo čudesno javljanje; jer sve što se dešava, dešava s po volji Božijoj, i Bogorodičinoj želji koliko da mirotoči.
 
– Meni se čini da to isto zavisi i od toga kako se mi pred njom molimo?
 
Da, i vladika Antonije takođe je o tome govorio. Kada je naša molitva usrdnija onda nas Bogomajka blagosinja izobilnijim mirotočenjem. Srećni su ljudi koji su to videli.
 
– Ovo se čudo ne sastoji smo u istakanju mira nego i u posebnom mirisu koji se od njega širi. Moglo bi biti ulje bez ikakvog mirisa.
 
Ovo miro je slično ulju ali kada ga uzmete na prste ono brzo isparava. Ono tako mnogo ističe iz ikone da ne uspeva da ispari. Interesantno je i to, da kada se vata sasvim osuši ovaj miomiris i dalje ostaje.
 
U početku jedan je sveštenik predlagao da se uzme malo mira i da na analizu. Ali vladika Vitalije je rekao da bi to bila velika uvreda za Bogomajku. Ja uvek govorim ljudima: „Evo, pred vama je ikona i mi vas ne primoravamo da verujete u ovo čudo; ako želite veujte a ako ne – ne morate. Jednom mi je jedan obrazovani mladić rekao: „Vidim šta se dešava ali svojim umom ne mogu da poverujem – a srce veruje“. A kakvo je vaše mišljenje?
 
– Iz svega ovog što smo videli za vreme njenog trodnevnog boravka u našem manastiru jedino što mogu da kažem to je da smo svedoci veličanstvenog i retkog čuda koje se po milosti Božijoj dešava pred nama grešnim.
 
Hvala vam, jer takoće i meni je potrebno mišljenje drugih. To me ukrepljuje.
 
– Hvala vama sto ste nam doneli ovakvu neizrecivu radost.
 
„Pravoslavnaя Rusь“, Jordanville, NY
 
Sa ruskog:
Protojerej Ljubo Milošević
 


 
NAPOMENE:

  1. Brat Josif je bio dobar ikonopisac i profesor umetnosti (prim. prev.).
  2. Skoro svima u Dijsapori poznato je da je brat Josif pod potpunom vlašću ikone. Na primer, dešava se često da on neobjašnjivo dođe sa ikonom nekom teškom bolesniku, naravno bez ičijeg poziva. On sam to ne ume da objasni ali oseća da ga neko vodi i njime upravlja.
  3. Treba razlikovati od Svete Tajne Miropomazanja.

   

Jedan komentar

  1. Slava Gospodu Bogu .

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *