Свети ФИЛАРЕТ Московски
Чуј, кћери, и види, и приклони ухо твоје, и заборави народ твој и дом оца твога,
и пожелеће Цар лепоту твоју; и Он је Господ твој, и поклонићеш се Њему.
(Пс. 44, 11-12)
Ваведење Пресвете Богородице у Храм (Панселин, 8. век, Кареја, Света Гора)
Чудесни су путеви Божји, јер да би благословио биће које од Њега долази најузвишенијим и насхватљивим благословом, Он је од века изволео да сједини Своју сопствену природу са природом човека, у Лицу Свог Јединородног Сина – и тако кроз Њега прошири ово сједињење и на пуноћу Цркве, која је, према закону оваплоћења, Његово тело, растварајући и узајамно изједначавајући Божанство са свим нижим стварима. За остварење пуноће времена (Еф. 1, 10), како каже апостол, а кад му све покори, онда ће се и сам Син покорити Ономе који му све покори, да буде Бог све у свему (1. Кор. 15, 28). Ово велико решење вечног савета, или, према апостолу, тајну сакривену од векова и поколења, која се сада јави светима Његовим (Кол. 1, 26), ово откривење, које носи седам печата, Свети Дух је ипак открио Својим пророцима, а преко њих и читавом човечанству до степена његовог постепено растућег разумевања, које га обавезује да се сложи и олакша његово испуњење. Тако је учинио један од Пророка, који је видео човечанство у последњим данима свог детињства и под Законом како расте до пуноће својих година, када је било у обавези да постане способно за свој задатак – да буде заручено за Божанство и роди ванвремено Дете, приказујући Сина Божјег као Краља који приступа венчању. И, преузимајући на себе улогу онога који ће довести невесту, или младожењиног пријатеља, Пророк као да нестрпљиво убеђује људску природу да не одлаже више ово благословено сједињење својом издајом и непослушношћу, већ да му се посвети искрено и верно. Чуј, кћери, и види, и приклони ухо твоје, и заборави народ твој и дом оца твога, и пожелеће Цар лепоту твоју.
Дуго је овај Божански глас позивао у Цркви, као и у пустињи, и очигледно није нашао ухо које чује. Човечанство није имало смелости да тријумфално крене у сусрет Божанству. Шта би се с нама догодило да се срце благословене Дјеве Марије није отворило за несхватљиву реч оваплоћења, да се њена безгранична посвећеност Божјој вољи није одазвала небеском гласнику: Ево слушкиње Господње – нека ми буде по речи твојој (Лк. 1, 38)? Поверила је себе Краљевој жељи не задржавајући ништа – и заруке Божанства са људским родом испуниле су се заувек.
Из овога ми, хришћани можемо видети како један наизглед лични догађај – улазак у храм и посвећење Богу трогодишње девојчице – постаје предмет тријумфа читаве Цркве. Овај подухват Божије невесте, још увек девојчице, представља почетак њеног заручења са Светим Духом, и стога, у одређеном смислу, први залог заручења читавог човечанства са Божанством. Истина, за сада је ова тајна требало да буде дубоко скривена у њој, попут цвета у свом семену; али да би показао савршенство својих путева, Бог Својим Промислом често уређује да Његовим суштинским акцијама претходе одређени значајни догађаји који нам дају неко разумевање будућности. И Свето Предање нам, такође, говори да је улазак Пресвете Богородице у храм већ био најављен пророчким речима: Чуј, кћери, и види…
Сада, у данима испуњења древних почетака и претходних знакова, желите ли јасније видети славу садашње свечаности? Онда следите Пророкову наредбу. Приведоше се Цару девојке за њом (Пс. 45, 15). Зар не видите сада да је вођење Пресвете Дјеве Цару царева почетак велике, свечане поворке, у којој све чисте, непорочне душе следе за њом; да је садашња свечаност, према намери Цркве, део и наставак ове велике поворке; да се они који желе учествовати у садашњој свечаности морају прикључити свечаној поворци, украшавајући себе по угледу на Ону која води – девојке за њом?
Како ми, хришћани не би постали тврда срца и како не би, у овој светој поворци, били ништа више од беспослених гледалаца туђе гозбе, обратимо се својим душама пророковим позивом: Чуј, кћери, и види, и приклони ухо твоје, и заборави народ твој и дом оца твога, и пожелеће Цар лепоту твоју; и Он је Господ твој, и поклонићеш се Њему.
Ваведење Пресвете Богородице у Храм (Панселин, 8. век, Кареја, Света Гора)
И пре свега, душо хришћанска, препознај овде своје вечно право по којем припадаш Цару царева и буди вођена к Њему у покорности и љубави. И пожелеће Цар лепоту твоју; и Он је Господ твој.
Изгледало би чудно када би неко у људском царству ушао у цареву кућу и, у царевом присуству, испитивао његову власт над поданицима. Не постоји ли одређена дрскост када се у овој кући и у овом, додуше невидљивом, али ипак блиском и неотуђивом присуству Цара царева, суди и одриче Његова вечна власт над нама? Али шта да се ради с људима који дубоко поштују људску величину, и презиру Господство (Божије), а на славе хуле (Јуда 1, 8)? Не говоре ли толике арогантне мисли, толико самовољних жеља, толико дела учињених у забораву на Бога гласније од оних речи којима Давид прекорава сва уста лукава и језик велеречиви, оне који рекоше: Језик наш величаћемо, уста су наша у нас; ко нам је господар (Пс. 11. 4-5)? О, кад бисмо бар мало утишали овај срамни крик признањем и перцепцијом Божје владавине над нама!
Бог је наш Господ по праву Његовог стварања; Господ по праву Његовог лика у нама; Господ по праву Његовог искупљења; Господ по праву Његовог непрестаног старања и Промисла испуњеног милошћу.
Бог је наш Господ по праву Његовог стварања. Ако поштујемо сопствени дом који градимо или врт који садимо, зар Бог нема неупоредиво веће право да располаже свим оним што имамо и што јесмо, као Својом имовином? Ако би се дела наших руку могла отимати с нама око наше власти над њима, као што би неки од нас желели да се отимају с Богом око граница Његове власти над нама, онда би наша кућа могла рећи да нисмо створили дрво и камење у којима живимо; а наша башта би могла рећи да нисмо гајили плодове које беремо. Шта ли имаш, о човече, што ниси примио (1. Кор. 4, 7) од Бога? Одрекните се само на тренутак дарова Онога Чију бисте власт над вама желели да умањите; вратите оно што сте добили – и шта остаје? Ништа; и што је још горе од ничега – грех који уништава Божју творевину!
Бог је наш Господ по праву Његовог лика у нама. Како свој печат стављамо било на ствари које сматрамо својим власништвом или на ствари које желимо да сакријемо од других, тако је и Бог у човека, као у Своје власништво, утиснуо Свој лик, који ниједно биће не може да се усуди да тражи, и који је као рукопис који нико осим Јединородног Сина Божијег не може отворити. Иако је човек сломио овај свети печат, разоткрио у себи скривену тајну о познању добра и зла, и продао Божје власништво за грех, у човековој природи још увек постоји одређени, рецимо, траг Божјег печата; одређени остатак Божјег лика. Сачуван је како би овим знаком Бог могао да обнови човека и означи га. У човеку је чист Божји лик био извор блаженства; код палог човека он је нада у блаженство. Он је сам темељ људске природе, који, иако је сада прекривен прашином и скривен у земљи, ипак држи читаву зграду. Да бисмо боље разумели свој однос с Богом кроз Његов лик у нама, замислимо тело које уз помоћ светлости око себе обележава своју сенку на земљи. Каква би била ова сенка без тела и светлости? Без Божје снаге и светлости човек је прашина!
Бог је наш Господ по праву искупљења. Дешава се да када пожелимо да своју омиљену имовину задржимо као своју док нам је неко отима, пристанемо да је поново стекнемо куповином; и другу имовину жртвујемо неправедном отимачу како бисмо осигурали поседовање оног што волимо. Тако је бескрајна љубав Божја на чудесан начин повећала Његова вечна права на нас, кроз јединствено искупљење. Човек није желео да припада Богу; украо је себе од Бога, одбио Божје власништво и сањао да постане господар и бог. Светогрдном и бунтовном разбојнику непристрасно је суђено и осуђен је на вечну смрт. Али љубав не жели да изгуби човека. Предузима његов повратак из пакла сигурније него пре. Искупљује злочинца од проклетства закона (Гал. 3, 13); и како? Чинећи себи проклетство; поново стиче оно што је продато греху. И по којој цени? Не пропадљивим сребром или златом; него часном крвљу Христа, као Јагњета непорочног и безазленог (1. Петр. 1, 18-19). О, недокучивa власти љубави, која нам, да би нас имала, даје себе и стиче нас да би нам све дала! Хришћани! Господ није могао да нам учини веће добро од овога: Ви нисте своји (1. Кор. 6, 19).
Бог је наш Господ по праву Његовог непрестаног старања и Промисла испуњеног милошћу. Призивање човека ни из чега, његово величање кроз лик Божији и обнављање палих, по мишљењу синова човечјих, укључује древно Божје право да влада над нама, које више можемо поштовати сећањем, него га уочити у сили и деловању. Али шта каже Син Божији? Отац мој до сада дела, и ја делам (Јн. 5, 17). Не постоји прошлост за вечног – увек је садашњост. Све постоји само непрекидним деловањем Онога који јесте. Човек може да напусти своје дело; пошто он не ствара, већ само примењује оно што већ јесте. Али, ако би Бог само скренуо поглед са својих створења, она би престала да постоје. А када лице Твоје окренеш, смуте се (и колебају); кад им одузмеш дах њихов они нестају, и у прах се свој враћају (Пс. 103, 29). Треба ли далеко да Те тражимо, Господе? Ако само нисмо нестали, то је већ знак да је Твоје лице окренуто ка нама. Да ли у нама гори чиста жеља? Да ли радимо добра дела? Јер Бог је онај који чини у вама и да хоћете и да творите по његовом благовољењу (Фил. 2, 13). Настаје ли добра мисао? Не да смо способни сами од себе што помислити, него је наша способност од Бога (2. Кор. 3, 5). Да ли смо избегли опасности, да ли су се туге растопиле у утеси, или су искушења побеђена? … Бог који вас неће пустити да се искушате већма него што можете, него ће учинити са искушењем и крај, да можете поднети (1. Кор. 10, 13). О, како бисмо ми хришћани били запрепашћени сваког тренутка кад бисмо само могли да продремо и откријемо тајанствене трагове Божје владавине у свему што нам се дешава и што нас окружује! … Једном се пророк Јелисеј, желећи да умири слабост младића који се бојао непријатеља, молио: Господе, отвори му очи да види. И Господ отвори очи момку, те виде, а то гора пуна коња и кола огњених око Јелисија (4 Цар. 6, 17). Ако би и сада вера отворила наше духовне очи, видели бисмо свуда око себе све небеске силе, покренуте да чувају нашу безбедност и ратују са нама против царства таме – тако! Све небеске силе; јер, нису ли сви они духови за служење, који се шаљу да служе онима који ће наследити спасење (Јевр. 1, 14)? Чак и онај који се не усуђује, који не верује ни у шта што не може да додирне – чак ни он, док непрестано посматра све догађаје, попут Томе, неће морати дуго да чека да би осетио близину и признао истину Божју и Христову свеприсутну владавину: Господ мој и Бог мој (Јн. 20, 28)!
Ваведење Пресвете Богородице у Храм (Панселин, 8. век, Кареја, Света Гора)
Господ и Бог је тако моћан, тако доброћудан, тако близу нас. Шта није у Његовој моћи да захтева од Својих робова, чију судбину држи у руци, јер у Њему једином живимо, и крећемо се, и јесмо (Дап. 17, 28)? Који јарам, који је Он на нас ставио, бисмо се усудили назвати теретом своје слободе? Који би данак који Он тражи могао премашити Његова права над нама? Која Му је жртва довољна? Ако би нам рекао да жели да нам узме све што нам је икада дао, шта бисмо Му могли одговорити него: „Нека буде воља Твоја, Господе, јер нисмо имали никакво право ни на зрно дарова Твојих, ни на један тренутак постојања?“ Али Бог не ставља на нас никакав други јарам и бреме осим благог и лаког; не тражи никакав данак осим наших раширених руку да примимо Његове дарове; Он не жели никакво жртвовање и жртву паљеницу, јер је задовољан вечном жртвом Свог Сина за нас. А овај Син, Који је по тако високој цени стекао право да влада над нама, влада нама само због нас, и Његова безгранична владавина, усудићемо се да кажемо у славу Његове доброте, само је Његово свестрано служење сопственим створењима. Шта онда, коначно, овај Цар жели од својих робова? Његов гласник нашим душама каже: пожелеће Цар лепоту твоју. Твој Спаситељ жели да те обручи (2. Кор. 11, 2), да те заручи Себи довека (Ос. 2, 19). И како се радује женик невести, тако ће се теби радовати Бог твој (Ис. 62, 5). Можете ли приговорити овој благословеној жељи?
И тако, чуј, кћери, и види, и приклони ухо твоје, и заборави народ твој и дом оца твога, и пожелеће Цар лепоту твоју; и Он је Господ твој, и поклонићеш се Њему. Учи, душо хришћанска – а ово је друга тема пророкове објаве – научи се верности, која ће те довести до добре воље Цара царева, јер Његова једина жеља је лепота у нама, који немамо никакву сопствену лепоту.
Чуј, кћери, и види. Али Пророк не објашњава шта би требало да чујемо, нити где можемо видети вољеног Женика душе. То је нешто што се не може рећи једном заувек, за све. Не постоји један глас за сваки слух, нити једно виђење за сваки поглед. Понекад се Господ појављује души када га није очекивала: Потражише ме који не питаху за ме; нађоше ме који ме не тражаху; рекох народу који се не зове мојим именом: Ево ме, ево ме (Ис. 65, 1). Али, понекад Он ћути и не налази Га онај који Га тражи и призива: Сада ћу устати, па идем по граду, по трговима и по улицама тражићу оног кога љуби душа моја. Тражих га, али га не нађох (Пнп. 3, 2). Али не очајавај због овога, кћери Његове милости – само слушај, непрестано пази на сваки знак Његовог присуства и гледај, прегледај све стазе Његове, тражите Господа, док се може наћи; призивајте Га, докле је близу (Ис. 55, 6).
Чуј, кћери, и види. Само два од пет чула остављена су ти као гласници воље Цара царева. Почни да излазиш попут Лота из ових пет градова који ускоро морају пропасти. Напусти царство чула, пошто си се претходно одрекла оних телеснијих и грубљих. Не додирни, не окуси, не опипај (Кол. 2, 21) у жељи и задовољству и ситости, већ само из потребе и телесне немоћи. Чула засићена задовољствима спавају изван Небеске Брачне одаје и не чују Његов глас; уље у њиховим лампама догорева и не виде лице Његово.
Чуј, кћери, и види. Буди пажљива! Много је величанствених гласова који погађају унутрашњи слух; али нису сви они глас Господа Бога, који иђаше по врту (Пост. 3, 8) – чак је и змији било дозвољено да говори у Рају. Постоји много светлих облика који се сусрећу са духовним оком, али нису сви они истинска светлост Христова; јер се сам сатана претвара у анђела светлости (2. Кор. 11, 14). Научите чему треба да се окренете, да вас демони не би намамили: приклони срце твоје, са Давидом, у сведочанствима (Пс. 118, 36) о Господу. Не дајте се завести различитим и туђим учењима (Јевр. 13, 9). И имамо најпоузданију пророчку реч, и добро чините што пазите на њу као на светилник који светли у тамном месту (2. Петр. 1, 19).
Започевши своју духовну поворку до Небеског Женика и чувајући своју верност Њему, још дуго можемо бити задржани далеко од Њега страстима наших срца. Али, требало би да се ослободимо и ових веза: заборави народ твој и дом оца твога. Да ли је то могуће? – пита страсна душа. Али, може ли бити било каквог питања у вези с тим, када исти Бог заповеда законом брачне љубави да остави човек оца свог и матер своју (Пост. 2, 24)? Зар срце које воли не постаје тада тумач и заговорник овог наизглед строгог закона? Да ли је оно што је могуће за љубав према створењу, немогуће за љубав према Богу? Зар ово друго не би требало да буде неупоредиво јаче од првог? Ако се једна љубав према створењу може жртвовати за другу љубав према створењу, да ли би онда љубав према Богу могла да понуди мању жртву, јер све генерације имају љубав према себи и према другима? И може ли Небески Женик захтевати мање од оних који желе заруке с Њим, као: Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде (Мт. 16, 24) . Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан (Мт. 10, 37). Не би требало да постоји баријера, нити посредник. Ниједна сенка не би смела пасти између Њега и душе. Мој је драги мој, и ја сам његова (Пнп. 2, 16).
Благословена си ако разумеш и певаш ову песму, душо хришћанска. Тада ће Цар силно пожелети твоју лепоту и показати ти богатство Своје љубави. Ја љубим оне који мене љубе (Прич. 8, 17).
Али, такође, побрини се, кћери добре воље, да се не саплетеш прилазећи свом Цару. Дрхтећи гледај на славу коју ти Он обећава; и сматрај да је не можеш ничим зарадити; и да те и најмања неверност може заувек лишити ње. Сети се последње поуке онога који приводи невесту Цару: и поклонићеш се Њему. Непрестано се моли Ономе Који испуњује добрима жеље твоје, и када те венчава милошћу и добротама, понизно падни пред ноге Његове. Нека се срце које љуби, према речима благословеног, покрије страхом Господњим у смиреној мудрости, да се не би погордило и отпало од Свемилостивог Бога.
Нека овај истински пут и постојана поворка од света ка Богу, и од таме до светлости, приведу девојке до Небеског Цара наших душа, хришћанке, које следе Најблагословенију Дјеву која је данас уведена у храм; и оне ће за неко време бити уведене у вечни двор Царев направљен без руку, Његовом милошћу, саосећањем и љубављу према човечанству. Амин.
Превод са енглеског за svetosavlje.org
Бојана Милидраговић
Извор:
Orthodox Christianity
