NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Duhovno uzdizanje » Beseda na dan Vavedenja Presvete Bogorodice

Beseda na dan Vavedenja Presvete Bogorodice

Sveti FILARET Moskovski

 

Čuj, kćeri, i vidi, i prikloni uho tvoje, i zaboravi narod tvoj i dom oca tvoga,
i poželeće Car lepotu tvoju; i On je Gospod tvoj, i poklonićeš se Njemu.
(Ps. 44, 11-12)

 

Vavedenje Presvete Bogorodice u Hram (Panselin, 8. vek, Kareja, Sveta Gora)

 

Čudesni su putevi Božji, jer da bi blagoslovio biće koje od Njega dolazi najuzvišenijim i nashvatljivim blagoslovom, On je od veka izvoleo da sjedini Svoju sopstvenu prirodu sa prirodom čoveka, u Licu Svog Jedinorodnog Sina – i tako kroz Njega proširi ovo sjedinjenje i na punoću Crkve, koja je, prema zakonu ovaploćenja, Njegovo telo, rastvarajući i uzajamno izjednačavajući Božanstvo sa svim nižim stvarima. Za ostvarenje punoće vremena (Ef. 1, 10), kako kaže apostol, a kad mu sve pokori, onda će se i sam Sin pokoriti Onome koji mu sve pokori, da bude Bog sve u svemu (1. Kor. 15, 28). Ovo veliko rešenje večnog saveta, ili, prema apostolu, tajnu sakrivenu od vekova i pokolenja, koja se sada javi svetima Njegovim (Kol. 1, 26), ovo otkrivenje, koje nosi sedam pečata, Sveti Duh je ipak otkrio Svojim prorocima, a preko njih i čitavom čovečanstvu do stepena njegovog postepeno rastućeg razumevanja, koje ga obavezuje da se složi i olakša njegovo ispunjenje. Tako je učinio jedan od Proroka, koji je video čovečanstvo u poslednjim danima svog detinjstva i pod Zakonom kako raste do punoće svojih godina, kada je bilo u obavezi da postane sposobno za svoj zadatak – da bude zaručeno za Božanstvo i rodi vanvremeno Dete, prikazujući Sina Božjeg kao Kralja koji pristupa venčanju. I, preuzimajući na sebe ulogu onoga koji će dovesti nevestu, ili mladoženjinog prijatelja, Prorok kao da nestrpljivo ubeđuje ljudsku prirodu da ne odlaže više ovo blagosloveno sjedinjenje svojom izdajom i neposlušnošću, već da mu se posveti iskreno i verno. Čuj, kćeri, i vidi, i prikloni uho tvoje, i zaboravi narod tvoj i dom oca tvoga, i poželeće Car lepotu tvoju.

Dugo je ovaj Božanski glas pozivao u Crkvi, kao i u pustinji, i očigledno nije našao uho koje čuje. Čovečanstvo nije imalo smelosti da trijumfalno krene u susret Božanstvu. Šta bi se s nama dogodilo da se srce blagoslovene Djeve Marije nije otvorilo za neshvatljivu reč ovaploćenja, da se njena bezgranična posvećenost Božjoj volji nije odazvala nebeskom glasniku: Evo sluškinje Gospodnje – neka mi bude po reči tvojoj (Lk. 1, 38)? Poverila je sebe Kraljevoj želji ne zadržavajući ništa – i zaruke Božanstva sa ljudskim rodom ispunile su se zauvek.

Iz ovoga mi, hrišćani možemo videti kako jedan naizgled lični događaj – ulazak u hram i posvećenje Bogu trogodišnje devojčice – postaje predmet trijumfa čitave Crkve. Ovaj poduhvat Božije neveste, još uvek devojčice, predstavlja početak njenog zaručenja sa Svetim Duhom, i stoga, u određenom smislu, prvi zalog zaručenja čitavog čovečanstva sa Božanstvom. Istina, za sada je ova tajna trebalo da bude duboko skrivena u njoj, poput cveta u svom semenu; ali da bi pokazao savršenstvo svojih puteva, Bog Svojim Promislom često uređuje da Njegovim suštinskim akcijama prethode određeni značajni događaji koji nam daju neko razumevanje budućnosti. I Sveto Predanje nam, takođe, govori da je ulazak Presvete Bogorodice u hram već bio najavljen proročkim rečima: Čuj, kćeri, i vidi

Sada, u danima ispunjenja drevnih početaka i prethodnih znakova, želite li jasnije videti slavu sadašnje svečanosti? Onda sledite Prorokovu naredbu. Privedoše se Caru devojke za njom (Ps. 45, 15). Zar ne vidite sada da je vođenje Presvete Djeve Caru careva početak velike, svečane povorke, u kojoj sve čiste, neporočne duše slede za njom; da je sadašnja svečanost, prema nameri Crkve, deo i nastavak ove velike povorke; da se oni koji žele učestvovati u sadašnjoj svečanosti moraju priključiti svečanoj povorci, ukrašavajući sebe po ugledu na Onu koja vodi –  devojke za njom?

Kako mi, hrišćani ne bi postali tvrda srca i kako ne bi, u ovoj svetoj povorci, bili ništa više od besposlenih gledalaca tuđe gozbe, obratimo se svojim dušama prorokovim pozivom: Čuj, kćeri, i vidi, i prikloni uho tvoje, i zaboravi narod tvoj i dom oca tvoga, i poželeće Car lepotu tvoju; i On je Gospod tvoj, i poklonićeš se Njemu.

 

Vavedenje Presvete Bogorodice u Hram (Panselin, 8. vek, Kareja, Sveta Gora)

 

I pre svega, dušo hrišćanska, prepoznaj ovde svoje večno pravo po kojem pripadaš Caru careva i budi vođena k Njemu u pokornosti i ljubavi. I poželeće Car lepotu tvoju; i On je Gospod tvoj.

Izgledalo bi čudno kada bi neko u ljudskom carstvu ušao u carevu kuću i, u carevom prisustvu, ispitivao njegovu vlast nad podanicima. Ne postoji li određena drskost kada se u ovoj kući i u ovom, doduše nevidljivom, ali ipak bliskom i neotuđivom prisustvu Cara careva, sudi i odriče Njegova večna vlast nad nama? Ali šta da se radi s ljudima koji duboko poštuju ljudsku veličinu, i preziru Gospodstvo (Božije), a na slave hule (Juda 1, 8)? Ne govore li tolike arogantne misli, toliko samovoljnih želja, toliko dela učinjenih u zaboravu na Boga glasnije od onih reči kojima David prekorava sva usta lukava i jezik velerečivi, one koji rekoše: Jezik naš veličaćemo, usta su naša u nas; ko nam je gospodar (Ps. 11. 4-5)? O, kad bismo bar malo utišali ovaj sramni krik priznanjem i percepcijom Božje vladavine nad nama!

Bog je naš Gospod po pravu Njegovog stvaranja; Gospod po pravu Njegovog lika u nama; Gospod po pravu Njegovog iskupljenja; Gospod po pravu Njegovog neprestanog staranja i Promisla ispunjenog milošću.

Bog je naš Gospod po pravu Njegovog stvaranja. Ako poštujemo sopstveni dom koji gradimo ili vrt koji sadimo, zar Bog nema neuporedivo veće pravo da raspolaže svim onim što imamo i što jesmo, kao Svojom imovinom? Ako bi se dela naših ruku mogla otimati s nama oko naše vlasti nad njima, kao što bi neki od nas želeli da se otimaju s Bogom oko granica Njegove vlasti nad nama, onda bi naša kuća mogla reći da nismo stvorili drvo i kamenje u kojima živimo; a naša bašta bi mogla reći da nismo gajili plodove koje beremo. Šta li imaš, o čoveče, što nisi primio (1. Kor. 4, 7) od Boga? Odreknite se samo na trenutak darova Onoga Čiju biste vlast nad vama želeli da umanjite; vratite ono što ste dobili – i šta ostaje? Ništa; i što je još gore od ničega – greh koji uništava Božju tvorevinu!

Bog je naš Gospod po pravu Njegovog lika u nama. Kako svoj pečat stavljamo bilo na stvari koje smatramo svojim vlasništvom ili na stvari koje želimo da sakrijemo od drugih, tako je i Bog u čoveka, kao u Svoje vlasništvo, utisnuo Svoj lik, koji nijedno biće ne može da se usudi da traži, i koji je kao rukopis koji niko osim Jedinorodnog Sina Božijeg ne može otvoriti. Iako je čovek slomio ovaj sveti pečat, razotkrio u sebi skrivenu tajnu o poznanju dobra i zla, i prodao Božje vlasništvo za greh, u čovekovoj prirodi još uvek postoji određeni, recimo, trag Božjeg pečata; određeni ostatak Božjeg lika. Sačuvan je kako bi ovim znakom Bog mogao da obnovi čoveka i označi ga. U čoveku je čist Božji lik bio izvor blaženstva; kod palog čoveka on je nada u blaženstvo. On je sam temelj ljudske prirode, koji, iako je sada prekriven prašinom i skriven u zemlji, ipak drži čitavu zgradu. Da bismo bolje razumeli svoj odnos s Bogom kroz Njegov lik u nama, zamislimo telo koje uz pomoć svetlosti oko sebe obeležava svoju senku na zemlji. Kakva bi bila ova senka bez tela i svetlosti? Bez Božje snage i svetlosti čovek je prašina!

Bog je naš Gospod po pravu iskupljenja. Dešava se da kada poželimo da svoju omiljenu imovinu zadržimo kao svoju dok nam je neko otima, pristanemo da je ponovo steknemo kupovinom; i drugu imovinu žrtvujemo nepravednom otimaču kako bismo osigurali posedovanje onog što volimo. Tako je beskrajna ljubav Božja na čudesan način povećala Njegova večna prava na nas, kroz jedinstveno iskupljenje. Čovek nije želeo da pripada Bogu; ukrao je sebe od Boga, odbio Božje vlasništvo i sanjao da postane gospodar i bog. Svetogrdnom i buntovnom razbojniku nepristrasno je suđeno i osuđen je na večnu smrt. Ali ljubav ne želi da izgubi čoveka. Preduzima njegov povratak iz pakla sigurnije nego pre. Iskupljuje zločinca od prokletstva zakona (Gal. 3, 13); i kako? Čineći sebi prokletstvo; ponovo stiče ono što je prodato grehu. I po kojoj ceni? Ne propadljivim srebrom ili zlatom; nego časnom krvlju Hrista, kao Jagnjeta neporočnog i bezazlenog (1. Petr. 1, 18-19). O, nedokučiva vlasti ljubavi, koja nam, da bi nas imala, daje sebe i stiče nas da bi nam sve dala! Hrišćani! Gospod nije mogao da nam učini veće dobro od ovoga: Vi niste svoji (1. Kor. 6, 19).

Bog je naš Gospod po pravu Njegovog neprestanog staranja i Promisla ispunjenog milošću. Prizivanje čoveka ni iz čega, njegovo veličanje kroz lik Božiji i obnavljanje palih, po mišljenju sinova čovečjih, uključuje drevno Božje pravo da vlada nad nama, koje više možemo poštovati sećanjem, nego ga uočiti u sili i delovanju. Ali šta kaže Sin Božiji? Otac moj do sada dela, i ja delam (Jn. 5, 17). Ne postoji prošlost za večnog – uvek je sadašnjost. Sve postoji samo neprekidnim delovanjem Onoga koji jeste. Čovek može da napusti svoje delo; pošto on ne stvara, već samo primenjuje ono što već jeste. Ali, ako bi Bog samo skrenuo pogled sa svojih stvorenja, ona bi prestala da postoje. A kada lice Tvoje okreneš, smute se (i kolebaju); kad im oduzmeš dah njihov oni nestaju, i u prah se svoj vraćaju (Ps. 103, 29). Treba li daleko da Te tražimo, Gospode? Ako samo nismo nestali, to je već znak da je Tvoje lice okrenuto ka nama. Da li u nama gori čista želja? Da li radimo dobra dela? Jer Bog je onaj koji čini u vama i da hoćete i da tvorite po njegovom blagovoljenju (Fil. 2, 13). Nastaje li dobra misao? Ne da smo sposobni sami od sebe što pomisliti, nego je naša sposobnost od Boga (2. Kor. 3, 5). Da li smo izbegli opasnosti, da li su se tuge rastopile u utesi, ili su iskušenja pobeđena? … Bog koji vas neće pustiti da se iskušate većma nego što možete, nego će učiniti sa iskušenjem i kraj, da možete podneti (1. Kor. 10, 13). O, kako bismo mi hrišćani bili zaprepašćeni svakog trenutka kad bismo samo mogli da prodremo i otkrijemo tajanstvene tragove Božje vladavine u svemu što nam se dešava i što nas okružuje! … Jednom se prorok Jelisej, želeći da umiri slabost mladića koji se bojao neprijatelja, molio: Gospode, otvori mu oči da vidi. I Gospod otvori oči momku, te vide, a to gora puna konja i kola ognjenih oko Jelisija (4 Car. 6, 17). Ako bi i sada vera otvorila naše duhovne oči, videli bismo svuda oko sebe sve nebeske sile, pokrenute da čuvaju našu bezbednost i ratuju sa nama protiv carstva tame – tako! Sve nebeske sile; jer, nisu li svi oni duhovi za služenje, koji se šalju da služe onima koji će naslediti spasenje (Jevr. 1, 14)? Čak i onaj koji se ne usuđuje, koji ne veruje ni u šta što ne može da dodirne – čak ni on, dok neprestano posmatra sve događaje, poput Tome, neće morati dugo da čeka da bi osetio blizinu i priznao istinu Božju i Hristovu sveprisutnu vladavinu: Gospod moj i Bog moj (Jn. 20, 28)!

 

Vavedenje Presvete Bogorodice u Hram (Panselin, 8. vek, Kareja, Sveta Gora)

 

Gospod i Bog je tako moćan, tako dobroćudan, tako blizu nas. Šta nije u Njegovoj moći da zahteva od Svojih robova, čiju sudbinu drži u ruci, jer u Njemu jedinom živimo, i krećemo se, i jesmo (Dap. 17, 28)? Koji jaram, koji je On na nas stavio, bismo se usudili nazvati teretom svoje slobode? Koji bi danak koji On traži mogao premašiti Njegova prava nad nama? Koja Mu je žrtva dovoljna? Ako bi nam rekao da želi da nam uzme sve što nam je ikada dao, šta bismo Mu mogli odgovoriti nego: „Neka bude volja Tvoja, Gospode, jer nismo imali nikakvo pravo ni na zrno darova Tvojih, ni na jedan trenutak postojanja?“ Ali Bog ne stavlja na nas nikakav drugi jaram i breme osim blagog i lakog; ne traži nikakav danak osim naših raširenih ruku da primimo Njegove darove; On ne želi nikakvo žrtvovanje i žrtvu paljenicu, jer je zadovoljan večnom žrtvom Svog Sina za nas. A ovaj Sin, Koji je po tako visokoj ceni stekao pravo da vlada nad nama, vlada nama samo zbog nas, i Njegova bezgranična vladavina, usudićemo se da kažemo u slavu Njegove dobrote, samo je Njegovo svestrano služenje sopstvenim stvorenjima. Šta onda, konačno, ovaj Car želi od svojih robova? Njegov glasnik našim dušama kaže: poželeće Car lepotu tvoju. Tvoj Spasitelj želi da te obruči (2. Kor. 11, 2), da te zaruči Sebi doveka (Os. 2, 19). I kako se raduje ženik nevesti, tako će se tebi radovati Bog tvoj (Is. 62, 5). Možete li prigovoriti ovoj blagoslovenoj želji?

I tako, čuj, kćeri, i vidi, i prikloni uho tvoje, i zaboravi narod tvoj i dom oca tvoga, i poželeće Car lepotu tvoju; i On je Gospod tvoj, i poklonićeš se Njemu. Uči, dušo hrišćanska – a ovo je druga tema prorokove objave – nauči se vernosti, koja će te dovesti do dobre volje Cara careva, jer Njegova jedina želja je lepota u nama, koji nemamo nikakvu sopstvenu lepotu.

Čuj, kćeri, i vidi. Ali Prorok ne objašnjava šta bi trebalo da čujemo, niti gde možemo videti voljenog Ženika duše. To je nešto što se ne može reći jednom zauvek, za sve. Ne postoji jedan glas za svaki sluh, niti jedno viđenje za svaki pogled. Ponekad se Gospod pojavljuje duši kada ga nije očekivala: Potražiše me koji ne pitahu za me; nađoše me koji me ne tražahu; rekoh narodu koji se ne zove mojim imenom: Evo me, evo me (Is. 65, 1). Ali, ponekad On ćuti i ne nalazi Ga onaj koji Ga traži i priziva: Sada ću ustati, pa idem po gradu, po trgovima i po ulicama tražiću onog koga ljubi duša moja. Tražih ga, ali ga ne nađoh (Pnp. 3, 2). Ali ne očajavaj zbog ovoga, kćeri Njegove milosti – samo slušaj, neprestano pazi na svaki znak Njegovog prisustva i gledaj, pregledaj sve staze Njegove, tražite Gospoda, dok se može naći; prizivajte Ga, dokle je blizu (Is. 55, 6).

Čuj, kćeri, i vidi. Samo dva od pet čula ostavljena su ti kao glasnici volje Cara careva. Počni da izlaziš poput Lota iz ovih pet gradova koji uskoro moraju propasti. Napusti carstvo čula, pošto si se prethodno odrekla onih telesnijih i grubljih. Ne dodirni, ne okusi, ne opipaj (Kol. 2, 21) u želji i zadovoljstvu i sitosti, već samo iz potrebe i telesne nemoći. Čula zasićena zadovoljstvima spavaju izvan Nebeske Bračne odaje i ne čuju Njegov glas; ulje u njihovim lampama dogoreva i ne vide lice Njegovo.

Čuj, kćeri, i vidi. Budi pažljiva! Mnogo je veličanstvenih glasova koji pogađaju unutrašnji sluh; ali nisu svi oni glas Gospoda Boga, koji iđaše po vrtu (Post. 3, 8) – čak je i zmiji bilo dozvoljeno da govori u Raju. Postoji mnogo svetlih oblika koji se susreću sa duhovnim okom, ali nisu svi oni istinska svetlost Hristova; jer se sam satana pretvara u anđela svetlosti (2. Kor. 11, 14). Naučite čemu treba da se okrenete, da vas demoni ne bi namamili: prikloni srce tvoje, sa Davidom, u svedočanstvima (Ps. 118, 36) o Gospodu. Ne dajte se zavesti različitim i tuđim učenjima (Jevr. 13, 9). I imamo najpouzdaniju proročku reč, i dobro činite što pazite na nju kao na svetilnik koji svetli u tamnom mestu (2. Petr. 1, 19).

Započevši svoju duhovnu povorku do Nebeskog Ženika i čuvajući svoju vernost Njemu, još dugo možemo biti zadržani daleko od Njega strastima naših srca. Ali, trebalo bi da se oslobodimo i ovih veza: zaboravi narod tvoj i dom oca tvoga. Da li je to moguće? – pita strasna duša. Ali, može li biti bilo kakvog pitanja u vezi s tim, kada isti Bog zapoveda zakonom bračne ljubavi da ostavi čovek oca svog i mater svoju (Post. 2, 24)? Zar srce koje voli ne postaje tada tumač i zagovornik ovog naizgled strogog zakona? Da li je ono što je moguće za ljubav prema stvorenju, nemoguće za ljubav prema Bogu? Zar ovo drugo ne bi trebalo da bude neuporedivo jače od prvog? Ako se jedna ljubav prema stvorenju može žrtvovati za drugu ljubav prema stvorenju, da li bi onda ljubav prema Bogu mogla da ponudi manju žrtvu, jer sve generacije imaju ljubav prema sebi i prema drugima? I može li Nebeski Ženik zahtevati manje od onih koji žele zaruke s Njim, kao: Ako hoće ko za mnom ići, neka se odrekne sebe, i uzme krst svoj i za mnom ide (Mt. 16, 24) . Koji ljubi oca ili mater većma nego mene, nije mene dostojan; i koji ljubi sina ili kćer većma nego mene, nije mene dostojan (Mt. 10, 37). Ne bi trebalo da postoji barijera, niti posrednik. Nijedna senka ne bi smela pasti između Njega i duše. Moj je dragi moj, i ja sam njegova (Pnp. 2, 16).

Blagoslovena si ako razumeš i pevaš ovu pesmu, dušo hrišćanska. Tada će Car silno poželeti tvoju lepotu i pokazati ti bogatstvo Svoje ljubavi. Ja ljubim one koji mene ljube (Prič. 8, 17).

Ali, takođe, pobrini se, kćeri dobre volje, da se ne sapleteš prilazeći svom Caru. Drhteći gledaj na slavu koju ti On obećava; i smatraj da je ne možeš ničim zaraditi; i da te i najmanja nevernost može zauvek lišiti nje. Seti se poslednje pouke onoga koji privodi nevestu Caru: i poklonićeš se Njemu. Neprestano se moli Onome Koji ispunjuje dobrima želje tvoje, i kada te venčava milošću i dobrotama, ponizno padni pred noge Njegove. Neka se srce koje ljubi, prema rečima blagoslovenog, pokrije strahom Gospodnjim u smirenoj mudrosti, da se ne bi pogordilo i otpalo od Svemilostivog Boga.

Neka ovaj istinski put i postojana povorka od sveta ka Bogu, i od tame do svetlosti, privedu devojke do Nebeskog Cara naših duša, hrišćanke, koje slede Najblagosloveniju Djevu koja je danas uvedena u hram; i one će za neko vreme biti uvedene u večni dvor Carev napravljen bez ruku, Njegovom milošću, saosećanjem i ljubavlju prema čovečanstvu. Amin.

 


Prevod sa engleskog za svetosavlje.org
Bojana Milidragović

Izvor:
Orthodox Christianity

 

Ključne reči:

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *