АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА
ПРИЛОГ
У рукописима оца Пантелејмона нађене су следеће три беседе непознатих стараца које је он записао око 1870. године:
* * *
– “Када је човек још пун страсти и његова савест као да је засута нечистим материјалом, он не може тренутно да постави срце и ум свој пред Господа. А ако се човек буде упорно подвизавао, и своје срце и ум не буде одвајао до Господа и то не само онда када га на то подсети нека страст, онда ће он брзо да напредује због тога што је он увек срцем смирен и често се налази у сузама и умиљењу. И ако би му се као човеку и десило да сагреши, он је одмах спреман на покајање. Оно је поред њега и одмах се излива пред Господа. А све је то савршено скривено од људи, осим од онога руководитеља коме се он открива. Он може такав пут да проходи без ичијег знања и само духовни човек може да га разуме по некој промени на његовом лицу.
Онима који улазе на ова врата покајања откривају се велике тајне Премудрости Божје због чега се они стално налазе као у неком запрепашћењу и неизреченом плачу. Они схватају и немоћ људску која им се открива до детаља, чак и код врлииских људи, због чега они никада не могу да осуђују. На том степену свети Исак Сирин налаже да се не буде без плача, јер непријатељи спасења у то време особено на њих шкргућу зубима.
– Свети оци су се када би хтели да испуне било какву врлину, најпре припремали да претрпе све што их сусретне. Они нису полагали наду ни на каквог човека него јединствено на Бога. И тако, при помоћи Божјој, они су могли да чине добра дела и да не трпе штете од искушења.
Већ је тешко када човек има борбу са сатаном. Но ако постоје и људи преко којих ђаво напада на њега, онда је несравњиво теже. Искушења се ничим не побеђују осим једино стрпљењем и смирењем. Боље је оставити све своје намере и претпоставке и бити без икакве бриге, ма шта чинили са нама: – то ће бити дело по Богу. Јер, ако се неко налази у разним маштањима ума, он никада неће наћи времена да се побрине о својој души. А ако положи наду на Бога, он ће моћи да наће време за своје спасење пошто Бог свакоме човеку распоређује искушења сразмерно његовим силама и делима. Ако је ваше дело богоугодно, Господ неће допустити да паднете у грешно искушење непријатељства него ће вам у томе, по молитвама стараца, дати трпљење. Положите бригу своју на Господа. Ако Он хоће кроз та искушења да гради ваше спасење, даће и трпљење. Господ ће тако устројити да вам буде лако усред искушења. Ми знамо да су многи добили благодат Светог Духа од Господа, али искушења од њих Господ није узимао, него им је давао трпљење. Ако се будемо трудили око врлина и о побољшању живота потребитих, онда се до смрти неће прекратити искушења зато што она имају природни узрок и теку без престанка. Без тога није могуће.
Ко живи у безмолвију, има другачија искушења. У пустињи су много већа искушења, ако неко пребива у савршеном безмолвију и безметежности. Ма куда пошли свугде нас чакају искушења: то је наш крст који смо ми дужни да носимо до смрти.
Када те нападне нека страст, на пример блудна, или ако неког осудиш, онда одмах стави срце и ум свој пред Господа и жалостиво признај из дубине: – Господе, Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме! Тада ће у трен ока, док још не стигнеш све да искажеш, искушење исчезнути. Враг се тада боји, дрхти. У мирном стању човек не може тако брзо и силно да прибегне ка Богу као у искушењу. Ђаво, пак, видећи да не побеђује, него да плете венце, бежи од тог човека без освртања. То је могуће свугде чинити, јер је то невидљиво и тренутно. Било где да се човек налази и било шта да ради, он тиме може своје срце да сачува чистим. Чувајући на такав начин своје срце, чини га готовим за примање благодати која га брзо посећује”.
– “Ево сад је најпогодније време, ево сад је дан спасења (2 Кор. 6, 2). Сада је оно у нашим рукама, а не после, не сутра, како често говоримо себи, јер нам тако шапуће ђаво или сопствена рањена и унакажена природа. И савест у нама вапије: “докле”? Бог је милостив, Он нас воли, и страдао је за нас! Ако је Он за нас живот дао, онда и ми треба бар мало да пропатимо са Њим да бисмо ушли у Његову славу. Он је милостив, али и праведан. Милује, стрпљив је, очекује наше обраћање свим срцем!” Старац, као удубивши се у неку безграничну даљину, наставља: – “Ах, Божанска љубави, колико си велика, безмерна, неприступачна уму. Христе Исусе! Он је за нас положио Своју душу. Нама остаје само да му се обратимо пуним покајањем због свог греха пред Њим и опростиће нам! Ако Га будемо тражили и наћи ћемо. Он воли Своја чеда и јавиће нам се и биће с нама, ако поново не захладнимо злом безосећајношћу. Тешко мени окајаном грешнику. Ако се будемо трудили да у свему следимо Његовим светим заповесткма садржаним у светом Јеванђељу, које су често супротне нашем људском разуму, нећемо се застидети када се Он јави у Својој слави, и сви свети анђели с Њим. Више од наших могућности Он не тражи, а Његове заповести нису тешке; када не би биле по мери снаге, не би их такве давао. Јарам је мој благ, потврдио је Он Сам, и бреме је моје лако! Узмите јарам мој на себе… и наћи ћете покој душама вашим! Покајте се, јер се приближило Царство небеско. Родите род достојан покајања!
Не мислите, зато што сте на Светој Гори, да ћете одатле право и у рај. Не, од нас се тражи више него од мирских: ми смо лишени брига о породицама, о куповању и продавању. Од свега тога смо избављени, али смо дали завет послушања Самом Господу: да испунимо у свему Његову свету вољу и да се повинујемо старцима и браћи својој манастирској, само ако они од нас не траже нешто што је противно вољи Божјој”.
– “Али како то, старче, питали смо ми, свети оци говоре да се без усамљеног тиховања не може стећи покајање, а нас у обитељи има много, па смо много принуђени да свакодневно општимо један с другим?” – “Да, осим покајања нема другог пута на небо. Права тишина рађа подвиг, подвиг рађа плач, а са њима сама по себи иде молитва. Али шта ви можете да чините? У пустињу? Она је недоступна за неспремне. Добро би било негде близу манастира у колиби, али и то тражи своје време и доста снажан дух, такав који се при нападима непријатељским јача, и не подлеже им. У манастиру је борба као с голубовима, а у пустињи је као са лавовима. Пустиња и тиховање су плодоноснији и заиста погоднији за покајање и самооплакивање. Али, рекао сам да није то за свакога. Понекад и ђаволи, видећи да стичемо корист у општежићу, подстрекавају на неумерени подвиг тиховања и једва чујно шапућу: – “будите као богови!” Не подмећу ли нам они даноноћно своје замке? Ако не успеју да нас у почетку победе страстима, они почињу да делују са десне стране, преко жеље за вишим подвизима. Дешава се да нападају неког подвижника, а онда, да га преваре, са очајном дреком о свом поразу беже. Ако тај неразумник као лав са виком јурне за њима са гордим мишљењем да је на крају победио и њих окајање, онда у ствари сам бива побеђен демоном високоумља”.
– “Мени је скоро увек било тешко да саветујем одлазак из општежића, осим када је у питању неки јак разлог или искушење. Трпи, бићеш мученик! Истина, код вас у манастиру има много младежи, а они доста штете наносе монасима којима је стало до свог спасења. Ох, свуда је монасима којима је стало до свог спасења. Ох, свуда је тесно! Треба трпети. Господ нам је преко пророка рекао: безаконик нека се обрати од свог безакоња које је починио и нека чува заповести моје, и чини суд и правду и милост, и поживеће и неће умрети (уп. Јез, 18,21). И још: праведник, ако се обрати од своје правде, сва његова правда коју је починио биће заборављена: у свом преступу којим преступи и у својим греховима ће умрети (уп. Јез. 18,24). Значи, у чему нас Господ затекне, у томе ће и судити. Ако затекне у покајном плачу због грехова, несумњиво ћемо бити помиловани и утешени Његовом бесконачном радошћу. Блажени који плачу јер ће се утешити” – “Старче, рекли смо ми, говорио нам је један наш монах да му је приликом пријема у искушенике духовник рекао како ради спасења неодложно треба да се брине о умној молитви. После тога, када је после пострига пошао духовнику, овај је своје речи поновио. Затим, пре свог одласка у вечност, и трећи пут је са још већом упорношћу поновио исте речи!” – “Заиста је тако, приметио је старац, иако се речено можда по особитој нарави односило управо на то лице. Али истовремено то је корисно и за све. Особито за нас монахе то је неопходан и најбољи пут у Царство Небеско, које је у нама још овде на земљи, а затим и у блаженство у вечности!”
– “Како то, оче, кад знамо да су многи од монаха и световњака, не знајући ништа о умној молитви, избављени од вечних мука и удостојени небеских Господњих дарова? У Јеванђељу се узвишују сиромашни и они који плачу, кротки и милостиви, а о умној молитви се тамо не говори ништа!”
– “Једна је ствар бити помилован а друга бити освећен. Једна је ствар бити роб, а друга бити пријатељ коме се поверавају тајне. Једна је ствар са страхом стајати пред прагом, а друга смело улазити у унутрашњост одаја Господњих. А монасима се при постригу молитва Исусова ставља као обавеза, јер се при уручењу бројанице говори: “прими брате, мач духовии који је реч Божја, свагдашња молитва Исусова. Увек у својим устима треба да имаш ове речи: Господе, Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме!” Блажени старац Серафим Саровски је достигавши велики успех у тој молитви, стално саветовао свим монасима да пажљиво воде живот, да се баве Исусовом молитвом. Једном га је посетио младић који је завршио богословију, и поверио старцу своју намеру да ступи у монаштво. Старац му је дао поуку за спасење душе, између осталог и завет да се обучи Исусовој молитви. Говорећи о њој, додао је: – “Само спољашња молитва је недовољна. Бог обраћа пажњу на оно што се дешава у нашем уму, и зато они монаси који не сједињују спољашњу молитву са унутрашњом, и нису монаси, него погашено угљевље!” За живота старца Серафима у Сарову су сваког новопримљеног монаха одмах обучавали Исусовој молитви. Онај је монах, ко је монах унутра. Зато су свети оци, који су многоструким подвизима обележили трновиту стазу живота, свим силама настојали да људима који од њих траже савет покажу како сав наш подвиг треба да је усмерен на очишћење срца и откривање у себи дароване благодати крштења која се може повратити само дугим напорима и знојем скоро до крви. Ретки су којима је дато спознање о самом себи и својој величини међу свим створењима, о својој ништавности после пада, о повратку изгубљеног доласком Спаситељевим, и о деловању при крштењу свемоћне Божје благодати. Већина ово самопознање стиче посредством читања Светог писма и дела светих отаца и учитеља Цркве, а такође и кроз беседу са људима истинитог духовног живота. Добро је бити сиромашан духом, кротак, милостив, миротворац, чист срцем. Али ако при том нема непрестане молитве, све ове врлине немајући чврсту основу, биће од мале користи. Господ Исус Христос је рекао: Без мене не можете чинити ништа. И још: Ко у мени не остане избациће се напоље… и осушиће се, и: Останите у мени и ја ћу у вама, да многи плод донесете. Молитва је мати врлина. Ако њу стекнемо, онда лако можемо стећи и све друге набројане врлине. Али ако се не будемо старали о молитви тако да она неодвојиво са нама пребива на сваком месту, чак и у сну, како бисмо могли да кажемо о себи: “ми спавамо а срце наше бди” – онда не треба да се обмањујемо лажном надом у било каква друга добра дела која сама по себи већ и нису више добра, ако их чинимо само зато што их добрима сматрамо, како говори свети Петар Дамаскин!”
– “Осенивши подвижника, молитва га мало по мало преображава из немилосрдног у милостивог, кротког и податног на сузе. Коме је до јарости или похоте тада кад га молитва целог испуњава? Схватите да овде не говорим о молитви саборној, или гласној келијној, него о молитви Исусовој коју ум твори у срцу, а не у глави, како то бива са усним молитвама!
Када ум после многих напора уђе у срце и у њему увек пребива, тада престају сва лутања васељеном. Дотле, док је он у глави, лутање је немогуће избећи. У почетку је то веома тешко; и четврт сата принудног држања ума у срцу изгледа као вечност. Ум се упиње да отуда изађе, али мало по мало, уз помоћ Божје благодати и свог трпљења, он се привикава, и на крају ништа одатле не може да га истера!
Једна светогорска обитељ је имала метох близу светског насеља. У одређено време је ради исповести тамошње братије из манастира слат духовник. Тада су сељани духовника позивали да служи молебне, да освећује воду и њихове куће. Ту је он, прилагодивши се простоти сеоског народа, поучавао: – “Слушајте шта ћу вам рећи! Чим сунце гране, одмах устајте, осењујте се знамењем крста и говорите: Господе, Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме, а онда се трудите да се цео дан тако молите. То није тешко, а од тога и посао лакше иде и Богу је пријатније!” Много сличног им је говорио духовник, на корист простом човеку. Једном је после такве поуке пришао млад човек и рекао: – “Оче, прошле године ти си нас исто овако поучавао да се непрестано молимо. Када си отишао почео сам тако да чиним. У мом срцу је постало топло, онда врело, и нешто као да се окренуло!” Духовник је схватио о чему се ради, позвао свог ученика и рекао му: – “Не треба више поуке тамо где је почело дело. Ми учимо оно што сами немамо, а овде у простим људима изобилно делује божанска благодат!”
У манастиру Пантократор се подвизавао један прост старац по занату кројач. Био је веома побожног живота. Беспоговорно је испуњавао све што су му наређивали да учини, али није имао појма о Исусовој молитви. Треба рећи да игуман и духовници, нажалост, веома често, саветујући братију да ступи на пут унутрашњег живота, не објашњавају како да се почне, и како да се спроводи то дело. Тако је и овај старац, немајући представу о вишем животу, испуњавао све што му је савест налагала, као што је и младић Георгије кога помиње свети Симеон Нови Богослов, поштовао сваку наредбу стараца. Једном је манастир посетио неки даскал (учитељ) и по Божјем промислу ступио у разговор са тим старцем. Видевши његово незнање о духовном делању, објаснио му је како почети и бавити се њиме. Старац је одмах прионуо на посао. У простоти свог срца и због велике ревности и будући већ припремљен својим делатним подвигом, ускоро у себи осетио срдачну топлоту, говорећи у умиљењу: – “Исусе, Исусе мој!”
Даскал је видео шта се са старцем десило. Рекавши о томе једном пријатељу он је додао: – “Ето, ми учени све знамо, па и друге поучавамо многоме, а сами шта имамо? Ево, овај старац је прост човек, а тако нас је брзо престигао и сад видимо шта се са њим збива!”
Али је и даскал био пажљивог подвижничког живота: његова савест га је усмеравала, па је тако успламтео љубављу према Богу да се отпремио право у турска насеља где се исповедивши хришћанску веру удостојио да прими мученички крај од муслимана.
Старац је причао још много тога што се није задржало у мом сећању, а понешто ће остати једино у дубини мог срца.
КРАЈ И БОГУ НАШЕМ СЛАВА
