АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА
ЖИВОТ И ПОДВИЗИ СТАРЦА ЈЕРОСХИМОНАХА
ИЛАРИОНА ГРУЗИНА
ИСКУШЕЊЕ У ДИОНИСИЈАТУ
Одломак из дневника игумана манастира Русика, архимандрита Макарија:
“Године 1857, јануара осмог дана, монах Јоасаф Грузин који живи код нас био је у Дионисијату ради исповести код знаменитог подвижника нашег времена, јеросхимонаха Илариона. Испраћајући нашег монаха, наложио сам му да каже старцу нека се помоли за мене, да ми Господ да трпљење; и ако мој живот буде на славу Божију, нека ми га Господ продужи, а ако мој живот буде на штету, нека га прекрати.
Одговор старца Илариона: ‘Трпљење се стиче надом на Бога и признањем да је човек лично недостојнији од свих. Људи које Господ призива себи на служење, из смирења себе сматрају слабим, како пред Господом, тако и пред људима: такви људи не траже да прославе себе, него се старају за славу Божију; што се тиче људи који траже своју славу, они су у стању све да жртвују, само да се домогну власти’ и обећао је да ће се молити за мене.”
Непријатељ нашег спасења није оставио старца ни у Дионисијату; он је против оца Илариона подигао игумана Евлогија, који је натерао старца да оде из манастира и да се пресели у скит Мале Ане. Ево како је то било:
Сазнало се да су мачке спавале на брашну од кога су се пекле просфоре; чак су и у кориту, на самом тесту, видели мачију нечистоћу. Не једном су то замерили просфорнику, али је он, страсно везан за своје мачке, са негодовањем одговарао да он већ двадесет година пече просфоре, и да зна свој посао.
Неки из братства, имајући љубав према старцу Илариону, испричали су му све подробно, жалећи се на такво бешчиње у просфорници. Старац није оћутао, него је отишао до игумана и строго му приметио да је таква небрига недопустива, да је сама просфорница тесна и мрачна и непогодна, и додао: “Ево, ти имаш добру келију у којој можеш спокојно да живиш до смрти; али си се ужелео простора и саградио нову, још бољу. Тако нешто је требало да урадиш за просфорницу, макар да си је направио и дупло мањом од своје келије, било би довољно.”
Игуману се није свидео тако директан и строг укор. Није се ни у чему сложио с оцем Иларионом него га је изгрдио и рекао: “Зар ћеш ти да будеш игуман нада мном?” Отац Иларион је изашао увређен и малтене избачен.
После тог разговора, игуман је почео да наговара братију против оца Илариона, грдећи га: “Шта он мисли? Зар хоће да буде старешина овде? Требало би га смирити; требало би га казнити, да се не меша у туђе послове; треба га отерати одавде!”
Ове речи и намере игумана били су саопштени оцу Илариону који је рекао: “Да, са таквим људима ја не могу да живим.” И отишао је у скит Мале Ане. Тамо су га већ добро знали, јер је то место близу пећине где је раније живео старац. Примили су га с великом радошћу, а неки трговац му је купио келију преподобног Онуфрија, где је старац живео све до 1862. године.
Ускоро по преласку у скит, код старца је дошао ученик његовог бившег духовника, оца Неофита Караманлиса, старац Хаџи-Георгије, који му је, љубави ради Христове, приметио: “Ето, ти си мене учио трпљењу, а сам си отишао!” “Не!” – кротко је одговарао старац. “Ја сам само послушао Јеванђеље које каже: Ако вас гоне у једном граду, бежите у други.”
Док је старац живео у скиту Мале Ане, десио се догађај вредан да се забележи. Црква његове келије је била посвећена преподобном Онуфрију, и њен олтар је захтевао веће поправке, али старац није хтео да досађује манартиру молбама да му у томе помогну. Међутим, његов ученик му је о томе често говорио, и тражио је да старац замоли манастир да им помогне. Тада је старац рекао: “Док сам жив, ја не желим било коме да досађујем ради себе, а овде, ако поправимо престо, после треба звати архијереја да га освети, а с њим оне који прислужују и појце, што је све везано за велике расходе; боље ће бити да се стрпимо и оставимо ту ствар вољи Божијој.”
Заиста, онај ко се брине за најважније, за живот вечни, тај ће добити, иако не одједном, и све остало, као што је речено: “Тражите најпре Царство Божије и правду Његову, а све остало ће вам се додати.”
У то време, у Влашкој се налазио монах из Лавре, ради скупљања прилога. Идући једном градом, срео је жену која му је уручила двадесет златника, молећи га да их достави на Свету Гору, старцу Илариону Грузину, на келију преподобног Онуфрија, напоменувши да је то њему сада потребно. Затим је та жена нестала.
Када се тај монах, завршивши своје послове, вратио, одмах је пошао до оца Илариона и предао му новац, рекавши да га та жена вероватно познаје. Отац Иларион је, изненађен, рекао да он у Влашкој никада није био и да тамо никога не зна, па ће бити да се монах преварио, а да су новци били послани неком другом. Али монах је стао да објашњава да жена није само поменула његово име, него и цркву због које се новац даје, па зато никоме другом не може бити предан.
Иако је указање било више него јасно, отац Иларион је одлучно одбијао да прими новац, и молио је монаха да, ако не може да нађе никог другог са истим именом, новац раздели сиромасима.
Монах је о свему томе испричао у Лаври, а пошто је тамо већ било познато да старчева црква има потребу за поправком, саборни старци су решили да тај монах сам најми раднике и да обави све што је неопходно, да затим позове владику с клиром и да после освећења обезбеди послужење за госте, што је овај и испунио. По жељи оца Илариона, новоосвећени храм је био посвећен Васкрсењу Христовом.
Две године пошто се преселио у скит Мале Ане, десило се следеће искушење: духовник, отац Григорије, који је живео у скиту Велике Ане, договорио се са игуманом манастира Кутлумуша да прими енглеско држављанство и пасош. Сазнавши за то, отац Иларион је приликом првог сусрета, будући да су били другови, укорио духовника и указао на зло из кога се такав наговор и родио. Отац Григорије се покајао и, павши пред старцем ничице, молио да му овај одреди ептимију; али је отац Иларион то одбио говорећи: “Ја такве ствари не могу да судим друкчије, сем по светим канонима, тим пре што се ради о самој светој Цркви; због тога епитимију нећеш бити у стању да носиш, и од друга ћу ти постати непријатељ. Зато ће бити боље да пођеш код свог духовника, њему откри свој грех, и оно што ти он каже прими и испуњавај.”
Али, отац Григорије је дуго и упорно молио да му сам отац Иларион одреди епитимију, тврдећи да ће је примити и понети на себи. После дугог убеђивања, отац Иларион је најпре објаснио оцу Григорију у чему се састоји зло његовог поступка, а онда је навео црквене каноне по којима га је одлучио од литургисања четрдесет дана. После четрдесет дана ствари ће бити јасније: ако због њихових односа са Енглезима дође паша, одлучиће га заувек, а ако не дође, поново ће размотрити случај, па ће с обзиром на степен његовог покајања одлучити како да чини даље.
Отада Григорије је радосно примио епитимију и неколико дана није служио; али се касније срео са игуманом Кутлумуша и сасвим се променио. Овај га је убедио да се држи чврсто своје претходне намере (у вези са држављанством), да не слуша никога, и да је то чиста глупост подвргавати се епитимији за такву ствар, и слушати човека који даље од своје дивље пустиње ништа не види и не разуме. После овог сусрета, отац Григорије је одбацио епитимију старца Илариона, почео да служи, а да би смирио своју савест, стао је силно да грди и клевеће оца Илариона.
После овог случаја, у светопавловски манастир је дошао енглески посланик. Треба рећи да су сви мрнаси тог манастира били родом са јонских острва која су тада још увек била у енглеском поседу. Посланик је замолио да га помињу у молитвама, и јеромонах који је служио јето чинио не само на јектенијама, него и на проскомидији. Али је касније, поколебавши се, отишао код духовника и рекао му своје сумње. Духовник га је изгрдио за то што је помињао јеретика и рекао да три године не сме да служи литургију. Јеромонах није био убеђен да је то исправно, па је отишао до оца Илариона, а овај, запрепастивши се кад је чуо, одлучно је рекао да не треба да служи читавог живота!
После повратка у манастир јеромонах је одбијао да служи. Игуман је тражио да сазна у чему је ствар. И када је чуо да су му оба духовника забранили, почео је да грди обојицу, називајући их људима неразумним, јер због таквих ситница као што је помињање протестанта одлучују од служења.
Али, Богу се не можеш наругати без последица. После литургије, јеромонаху је ударила крв на нос, и ничим се није дала зауставити, и он је, на уразумљење многих, умро. То се прочуло по целој Светој Гори.
Ускоро после тог догађаја – 1862. године – отац Иларион и Сава су прешли у Русик.
