АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА
ЖИВОТ И ПОДВИЗИ СТАРЦА ЈЕРОСХИМОНАХА
ИЛАРИОНА ГРУЗИНА
ЖИВОТ У ИВИРОНУ И ПРИЈЕМ УЧЕНИКА
У Ивирон је отац Иларион прешао болестан; чим се, међутим, мало опоравио, прихватио се да среди тамошњу грузинску библиотеку; саставио је каталог, затим је написао избор из књига и рукописа, што је чинило дванаест томова под насловом “Цветник”, где су углавном била житија светих. Тај зборник је био предан зографском игуману који се спремао на пут у Русију. Овај је и издао свих дванаест томова на грузинском језику, не означивши ко је саставио зборнике.
У Ивирону је старац проживео шест месеци у пуном тиховању. Пошто се опоравио од болести, прешао је у скит светог Јована Претече, где су његови сународници – грузински монаси – живели још од осмог века; ту се населио у малој колиби близу саборне цркве.
На питање: зашто је оставио пирг и прешао у скит старац је одговарао: “Овде сам нашао истинско тиховање, јер све који долазе к мени могу да упутим на скитског духовника, и шаљем их њему, а ја, кажем им, нисам духовник, него сам дошао да оплакујем своје грехе.” Тако је старцу било драго тиховање – тај неопходни сапутник свих који се баве умним делањем.
Без обзира на то што старац никога није пуштао у своју колибу, и врата стално држао затворена, народ је као и раније долазио. Због тога је решио да остави и то место, и да се настани у келији светих Архангела, коју је манастир сазидао посебно за њега. Ту су ка њему дошла два брата и молила старца да их прими као ученике. Они су на Светој Гори најпре били ступили код једног старца који је после три године умро, и оставио ученицима велику келију са доста земље у околини. Али су браћа убрзо видела да се без духовног уководства не може живети; тада је старији од њих, Макарије, ступио у Ивирон, куда су га позвали као доброг калиграфа; а млађи, Сава, остао је привремено сам на келији, јер је за себе тражио искусног старца. Пошто се глас о оцу Илариону, због великих његових подвига пронео целом Светом Гором, Сава је одлучио да оде баш код њега.
Када је стигао код старца, затекао га је у танкој искрпљеној одећи, прљавој и свој у ритама; слична је била и камилавка, а коса и брада су били потпуно замршени.
На његову молбу да га прими, отац Иларион га је одлучно одбио, говорећи да Сава са њим не може живети. Али је после врло упорних молби рекао: “Ако хоћеш да ступиш код мене треба да знаш каква су правила која ћеш испуњавати: ни од кога ништа не узимати, новац немати и до последњег дана водити испоснички живот, бити задовољан сухоједенијем, и трудити се на молитви дан и ноћ.” Сава је са пуном спремношћу пристао на све и настанио се код старца.
Ускоро после тога, и његов брат Макарије је зажелео да пређе код старца. Сазнавши за то, ивиронски проестоси су га наговарали да остане код њих, обећавали да ће га послати у академију, на школовање, али се овај није дао завести, него је желео једино да поради Господу, за своје спасење. После шест месеци је дошао код оца Илариона и био примљен.
Тај Макарије је био веома чврстог карактера и испуњавао је све подвиге по заповести старца, пожртвовано, како то само ретки могу. Потпуно се предао на послушање, одсекао је своју вољу и предао је у руке оца Илариона. У непрестаним тешким подвизима он је ускоро и оставио овај свет – после осам година – и његов крај је сведочио о дубокој мудрости оца Илариона, који га је тако брзо довео на изузетно висок духовни степеник.
Сава је, међутим, био лакомислен, па, иако је слушао старца, много тога је чинио и по својој вољи, често спорећи. Како га је већ једном примио, отац Иларион није хтео да га тера, него се надао да ће трпљењем и очинским саветом некако исправити неискусног младића. Не могући да контролише младалачке пориве, Сава је неколико пута хтео да оде код старца Хаџи-Георгија на Керасију, и једном је већ био прешао код њега, али је овај, пошто је схватио искушења и настројење младићево, питао: “Хоћеш ли испуњавати све што се нареди?” Сава је одговорио да је спреман, и молио старца да га прими под своје руководство, надајући се да ће му општење са новим братством донети олакшање и разоноду. Али, Хаџи-Георгије гаје одвео даље и сместио под једним каменом који је под собом образовао нешто налик на пећину, и поново га питао да ли је спреман у свему да слуша. Овај је поново одговорио потврдно. Затим га је старац поучио што се тиче типика, рекао да ће му сам доносити и то ону коју и сам једе.
Једно време Сава је држао реч и узимао само ону храну коју му је доносио старац; али није могао дуго да подноси такво лишавање, будући да му је старац доносио само траву, грубу и горку. Сава је без знања старца почео да одлази у скит свете Ане и да тамо краде хлеб и суварке, а у одсуству старца уопште је излазио са места свог затворничког живота, и као заточеник који се отме на слободу, заподевао детиње игре са некима од млађих сабрата.
Сазнавши за све то, старац га је укротио за преслушање и лакомисленост, и додао да је та храна, која се њему чини неподхошљивом, била његова сопствена, какву једе сваки дан. Пошто је Сава пројавио пуну самовољу, старац је рекао, ако овај још жели да живи код њега, за казну ће бити смештен у велико буре, и седеће тамо све док се старац не увери како је послушање младићево нелицемерно; ако не пристаје на то, старац га код себе не задржава.
Сава се поново сагласио, осећајући се кривим, и сместио се у буре, где га је старац држао никуда га не пуштајући. Буре је било веома велико и пространо, тако да је Сава у њему могао да обавља своје правило, да чини велике метаније, па чак и да мало корача; за обављање природних потреба био је начињен посебан отвор.
Циљ Хаџи-Георгија био је да исправи Саву, то јест да он, не могући да трпи такве услове, сам зажели да се врати старцу Илариону.
После извесног времена, старац је дошао код Саве и рекао како је чуо да је отац Иларион умро. Сава је заплакао, стао да се буса у груди и да себе горко укорава за то што га је напустио. Затим је рекао: “Нећу изићи из бурета, него ћу да умрем овде!” И стао је да моли старца како би овај својом молитвом васкрсао оца Илариона.
Видевши да се Сава покајао, старац Хаџи-Георгије га је питао хоће ли бити послушан оцу Илариону, ако овај оживи? Сава је са сузама обећао да ће старца послушати до гроба, само ако оживи тај пред ким се он осећа великим кривцем. Хаџи-Георгије је обећао да ће се помолити да старац оживи.
После извесног времена узео је Саву, и обојица су пошли код оца Илариона. Сава је од нестрпљивости, желећи да види је ли старац Иларион жив, стално истрчавао напред, све док није сасвим отрчао и изгубио се из вида. Почело је да се смркава. Када је издалека видео ватру у келији старца Илариона и схватио да је овај жив, Сава је јурнуо ка келији и тамо почео да лупа на врата. На питање оца Илариона ко је тамо, одговорио је: “Пас.” Отац Иларион га је познао по гласу и рекао: “Ја се плашим пса, да ме не уједе.” “Ја сам твој ученик”, тужно је изговорио Сава. “Немам никаквог ученика – пса” одговорио је старац на то и ућутао. Сава га је на то стао молити да отвори и да га прими натраг, као отац блудног сина, јер се за све каје и дошао је да моли за опроштај. Старац је међутим рекао, да га неће пустити док не дође Хаџи-Георгије.
Онда је пристигао и Хаџи-Георгије. Отац Иларион је изишао, поклонио му се, скинуо своју расу и дао му је, а од њега примио расу и оденуо је; тек онда их је увео у келију. Старац Георгије, веома близак оцу Илариону, питао га је зашто тако чини. Овај је одговорио да, како сам није умео да исправи ученика и није успео да га одбрани од прелести, а Георгије је то учинио – зато му даје своју расу, прихватајући га за свог старца: “Много сам ти захвалан, јер ме Сава никако није слушао, и нисам могао да га водим ка спасењу, него је ишао куда је хтео. А ти си га стекао за Господа, довео си га до скрушености, и ја сада видим како велику благодат имаш!” Затим су сели. Сава је хтео да им опере ноге у знак свог пуног покајања и смирења, али му је Хаџи-Георгије забранио. Онда се отац Иларион обратио Сави с питањем: “Зашто то чиниш? Ја још нисам умро. Шта би ти хтео од мене?” Сава је рекао: “Хоћу само једно: да ти будем послушан, у свему и увек!” Старац га је погледао и рекао: “И шта год ти кажем, чинићеш?” Овај је потврдио. Онда је старац продужио: “Сада ја више немам поверења у твоје речи; ко ти је јемац, да ћеш ме слушати?” – “Ево, Христос ми је сведок!” – рекао је Сава показујући икону. “Ако Христа позиваш за сведока, онда ти кажем да се понозо вратиш оцу Георгију, и ради тамо.”
Сава је на то стао да моли старца да га не тера од себе. Говорио је да неће моћи поднети тамошњи живот, да ће га, вероватно, Хаџи-Георгије поново сместити у буре. И шта ће он тада? Али је отац Иларион био неумољив; обратио се оцу Георгију и замолио га да узме Саву натраг. Овај је, из уважења према оцу Илариону, пристао, али под условом да Сава једе исто што и он сам, и да не краде суварке, а такође да себи не дозвољава слободно понашање са младим искушеницима, када остану сами.
Старац Иларион је рекао Сави: “Шта ти мислиш? Отац Георгије непрестано ради, и то тешке послове, а једе такву храну; а ти, који ништа не радиш, ниси њоме задовољан? А што се тиче преслободног понашања, зар не знаш да оно рађа дрскост, а дрскост је мати свих порока.” И заповедивши му да у свему слуша оца Георгија, отпустио је Саву. Хаџи-Георгије гаје сместио у пређашњу пећину, дао му поуку и молитвено правило. Храну му је доносио као и раније, ону исту горку траву коју је и сам јео.
Али Сава овога пута није дуго живео код Хаџи-Георгија. Брат његов, Макарије, разболео се од туберкулозе која је била последица претераних подвига, и силно је патио. Отац Иларион је написао Хаџи-Георгију поруку у којој је молио да му пошаље некога да послужи болеснику. У поруци он није помињао Саву, али је управо он био послан. За време свог другог, кратког боравка код Хаџи-Георгија, Сава је толико претрпео од њега, да је запамтио за цео живот.
Прошло је десет дана откако је Сава поново био код оца Илариона, а Макарије је већ умро. Крај његов био је блажен: у тренутку смрти, његово је лице засијало необичним сјајем, који се постепено појачавао, осветливши келију, па чак и сву околину, и видели су га многи који су се скупили у келију оца Илариона.
Сав сијајући од радости, Макарије је говорио да су дошли анђели, онда преподобни оци, мученици, исповедници, светитељи и пророци. “А ево и саме Владичице Богородице!” Сви су стајали са трепетом; светлост је била тако блистава да очи нису могле да је поднесу. Када је самртник рекао “Ево и самог Господа нашег Исуса Христа!” – сви су попадали ничице у побожном страху.
Макарије је рекао старцу: “Оче, опрости и благослови ме, јер ме узимају одавде.” Са тим речима, његова душа је одлетела на небеса, а светлост, која је обасјавала целу пустињу, постепено се угасила. Сви су се дивили и прослављали Бога, који је тако велике милости удостојио слугу свога, за нелицемерно послушање и одсецање своје воље.
Сахранивши оца Макарија, старац Иларион је позвао Саву и рекао му како не може да га задржи код себе; зато нека иде куд хоће. И без обзира на све Савине молбе, остао је непоколебљив. Сава је отишао код Хаџи-Георгија, али му је овај рекао да не може више да се носи с његовом превртљивошћу и слабостима, и наредио му нека се врати оцу Илариону. После дугих молби и одлучног одбијања оца Георгија, Сава је био приморан да још једном оде старцу Илариону. Путем он је скинуо узду са мазге и ставио је на себе. Тако опремљен дошао је код старца. И прве његове речи су биле: “Управљај мноме како год хоћеш – предајем се као мазга у твоје руке!”! Тек тада га је старац примио.
Ускоро је дошао Хаџи-Георгије и рекао старцу, показујући на Саву: “Канон њему треба, канон[1]!” Отац Иларион, као штитећи Саву, успротивио се: “Не! Сада је намакнута узда, и ја ћу њиме управљати, а он ће ме слушати.”
После тога отац Иларион је почео да хвали Саву за његово трпљење и рекао: “Сада можемо да га рукоположимо за ђакона.” – “Не – одсекао је отац Георгије – још је рано! Велика је он још луда, велика!” Али, разговаранши још много о томе, трећег дана су произвели Саву у јерођакона, а ускоро затим су га рукоположили и за јеромонаха. Тај чин старац је желео да добије Макарије, али после смрти Макарија, а видећи чисто покајање Савино, решио је да произведе њега. При томе га је обавезао оваквом заповешћу: да сваки дан служи литургију, целог свог живота, и да се моли за цео свет.
НАПОМЕНЕ:
