АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА
ДУХОВНИК ОТАЦ АРСЕНИЈЕ – РУС
(умро 1846)
Одгајила га је велика Русија, уз велику и славну реку Волгу; био је из Нижњегородске губерније из града Балахни. Родио се од правоверних родитеља, и на светом крштењу био назван Алексије. У детињству је научио да чита и пише. Младост је проводио у светским занимањима, али Господ, видећи у њему будућу благодат и станиште Светог Духа није дао да огрезне у светским страстима него му је ускоро открио ризницу Јеванђеља и списа Отаца, из којих је он убрзо увидео и спознао лаж и сујету овог света и бескорисност бриге о њему. У својој двадесетој години Алексије је оставио кућу и родитеље и пошао да странствује Бога ради по руским манастирима. Дошавши у Московску губернију у Песношски општежитељни скит, почео је тамо монашки живот, придружио се братији и био на послушању три године. Онда га је обузела жеља да оде у иностранство, у молдавске манастире, који су тада били чувени по великим старцима и подвижницима. Када је открио своју жељу духовном оцу, духовник га је благословио. Мада га је игуман много одвраћао, он је ипак кренуо на пут. Дошавши у Кијев и поклонивши се моштима кијевских чудотвораца, нашао је себи сапутника по имену Никита из Тулске губерније, који му је све до смрти, више од четрдесет година, у свим бригама, радовима и подвизима био саучесник. Узевши благослов од кијевских чудотвораца и помоливши им се, упутили су се даље.
Дошавши у Молдавију и обишавши све молдавске манастире и скитове, нашли су себи духовног оца и пастира у Балашевском скиту, четири сата хода од града Буташани, и препоручили су му на старање заједно своје душе и тела. После неког времена духовни отац их је обојицу постригао и Алексију дао име Авељ, а сапутнику његовом Никандар. Видећи њихове велике подвиге и смирење, ускоро је Авељу понудио да као достојан и вичан Писму прими хиротонију. Овоме се то показало претешко и са сузама је молио свог пастира да га не оптерећује таквим бременом које премашује његове снаге, него да га остави да као прост монах ради Господу. Али му је старац рекао да савршени послушник не би требало сам да расуђује, него је дужан да чини оно што му је заповеђено, да не поучава свог старца, него да му буде послушан чак и ако је смрт у питању. Авељ му се поклонио до земље и рекао: – “Опрости ми, оче свети! Сагреших пред тобом; уради како мислиш да треба!” И ускоро је био рукоположен за јеромонаха, а по вољи све братије скита, био је одређен и за духовника. Али ни сада, као јеромонах, ништа није изменио у свом послушању и смирењу: у свему се повиновао свом старцу, мада овај беше сасвим прост, и никада ништа није почињао без његовог благослова. Живели су тако њих двојица, отац Авељ и отац Никандар, у савршеном послушању и одсецању своје воље, пуних осамнаест година. Испративши свог наставника и пастира у вечно блаженство, остали су сирочад, без заступника пред Господом Богом; па пошто нису хтели да живе по својој вољи, решили су да живе као браћа, у послушању један другоме, и да се не одвајају до смрти. То су и испунили. Мада је отац Никандар желео да му отац Авељ буде пастир, јер је овај био јеромонах и духовник, отац Авељ никако није хтео да пристане да буде старац. Живели су тако неко време, и обојица су имала откровење од Бога, где им је речено да иду на Свету Гору и да тамо проведу остатак живота. Они су један другом објавили откровење и почели припреме за пут. Чувши за то, скитски и остали оци су почели да их одвраћају говорећи да у ова немирна времена не може да се иде не само на Свету Гору, него ни у Турску, да су и они који су тамо живели сви отишли, да је Света Гора пуна Турака и разбојника и да су сви манастири заузети и затворени, да су по келијама разбојници, а да по целој Турској хришћани не могу ни да прођу: свуда се хришћанска крв на велико лије. Отац Авељ им је одговорио: – “Оци и браћо, заиста је тако како кажете – то и ми знамо – али нека буде како је Богу угодно!” И заиста је било тако како су говорили оци; недавно (1821) у Цариграду су убили патријарха Григорија и тамо су били велики нереди. Али је отац Авељ осећао да је света воља Божија да оде на Атон, па није слушао људске савете, него је тврдо веровао да Господ неће дозволити искушења већа од његових снага. Отац Никандар се колебао као човек, али га је старац убеђивао да је боље послушати Бога него људе. И решили су да крену на пут. Све што су имали поделили су братији, а себи су оставили новац за пут и књиге.
Пошли су у Галац и тамо сели на брод за Цариград. Дошавши тамо видели су плач и невоље – грчка крв се лије потоцима. Грци су им говорили: – “Зашто сте нам, оци, сада дошли? Да ли хоћете да са нама поделите горке тренутке? Код вас у Молдавији ни јагањце не кољу тако како овде нас кољу, свакодневно по 100 и по 200, и то на тргу пред свима, а по улицама и не зна се колико. Враћајте се натраг у Молдавију, а на Свету Гору ићи не можете чак и да хоћете: јер бродова нема, а по сувом су свуда разбојници. И гора Атонска је пуна разбојника. У манастирима с монасима живе Турци!” Али су наши оци веровали и чврсто се надали да ће бити на Светој Гори.
V то је време у Цариграду хлеб био веома скуп а они су паре потрошили, нешто за брод, нешто за храну, па већ ништа није остало, а књиге нико није куповао. Они су редом ишли и просили милостињу па су се сами хранили, и чак хранили и сиромашне Грке. Тако су презимили у Цариграду. Колико су тамо претрпели невоља то зна само онај који их је послао. Дочекавши пролеће оставили су своје књиге код једног Грка, а сами пошли сувим на Свету Гору. Колико су на том путу претрпели напасти брига и удараца – једино је Бог сведок. Он је видео њихове патње и искушавао их као злато у пламену, да буде светлије. Скоро сваки час нападали су их разбојници. Али нису имали шта да опљачкају: новца није било, а одело све у закрпама. Неки их само премлате, други узму и последњу корицу хлеба, а неки их измуче па после пусте. На таквом су путу провели више од месец дана и најзад дошли до Свете Горе. И шта су видели? Станишта монашка запустела, баште подивљале и обрасле шумом. Манастири стоје затворени, а војска Царице Небеске се разбежала на све стране: једни се крију по непроходним шумама, горама и јазбинама, други се затворили унутар манастира, и мало ко се могао видети. Наши оци су пошли до саме Заштитнице Горе Атонске, у Иверски манастир, чудотворној икони Царице Небеске, Вратарки атонској. И када су дошли до капије манастира примили су их иверски оци и увели у цркву да се поклоне Царици Небеској. Ушавши и видевши је, веома су се обрадовали, пали ничице пред њом и пролили многе сузе. Молили су је да их прими у свој свети удео. И зачудило их је, и много су се радовали, што у тако немирно време када су се сви светогорци разбежали, Она, Царица Небеска стоји на свом месту ведра и радосна у пуној својој лепоти, украшена златом, сребром и драгим камењем. Пун манастир Турака, а не могу да је отму. Оци наши су питали Грке: зашто је нису узели и сакрили? Или зашто бар с ње нису скинули драгоцености, и како то да Турци ово богатство не узму? Оци иверски су одговорили: “Куда да је склонимо и зашто? Она је наша покровитељка и заштитница и чуварка Свете Горе; иако нас је казнила за наше грехе, лице своје није окренула од нас, и није се на нас до краја разгневила, него је још увек са нама – пошто весело на нас гледа то се надамо да ће ове невоље проћи. Сада је нама радост и утеха то што је она, Владичица са нама. А када нас опхрвају неподношљиве невоље од Турака и оскудице, ми прибегавамо к њој, и утеха не изостаје. Ви питате зашто Турци не скину са ње драгоцености? Не само што не могу да скину богатство него не могу ни да уђу у овај мали храм. Ево већ трећа година како живе у манастиру, а њихова нога још није ступила у ову цркву. Када се на нас разбесне, почну да траже злата и сребра и свештене предмете, а ми се бранимо да немамо (иако има, али је сакривено, а то им нећемо рећи па макар и сви страдали); онда им покажемо ову свету икону и кажемо: ево, на овој икони много злата и сребра и драгог камења, узимајте ако хоћете! А они, стојећи на вратима говоре – ми не можемо да јој приђемо; она нас љутито гледа – и одлазе постиђени. Ми благодаримо Царицу Небеску што штити сама себе, и нас грешне спасава. И још јој благодаримо што је послала Турке да нас грешне смири; кад њих не би било, онда би нас разбојници сасвим разорили и опустошили!”
“Казаћемо вам још нешто: пре отприлике годину дана била је велика невоља и узнемиреност на Светој Гори, тако да су и остали оци хтели да беже напоље. Пре тих немира говорило се да на Светој Гори сва братства броје око десет хиљада, а сад није остало више од хиљаду монаха, па и ти су хтели да све оставе и да беже куд који зна, јер су мислили да је Богородица потпуно напустила Свету Гору, и да је Гора због тога опустела. Али када су почели да помишљају на одлазак, Брзопослушница, Царица Небеска, Владичица наша Богородица јавила се многим оцима и пустињацима и рекла: – Зашто сте се толико уплашили и зашто свакакве помисли налазе пут у ваша срца? Све ће ово проћи и опет ће се Света Гора испунити монасима. Ево, кажем вам, све док се моја икона буде налазила у Иверском манастиру, ничега се не бојте, него живите у својим келијама. А када изађем из Иверског манастира, тада нека свако узме своју торбу и нек иде куд зна! – И сада сви пустиножитељи сваке недеље долазе у наш манастир и гледају да ли Божија Матер стоји на свом месту. И када је виде, враћају се у пустињу у своје келије.”
Чувши ово, наши оци су се веома обрадовали. Најпре због покровитељства Царице Небеске, а затим зато што још увек има доста пустињака.
Онда су их Иверски оци одвели у странопримницу где су се одмарали недељу дана. Затим су им рекли: – “Оци наши свети, ми смо вам за прву нужду помогли; али вас молимо да више не остајете, јер ни сами немамо одакле да узмемо. Код нас седи четрдесет Турака, а немамо чиме да их хранимо. Свуда около су разбојници па од метоха никакав приход не долази. Него ви узмите у нашем скиту једну келију с малом црквом; тамо можете да обрађујете башту и да се бавите рукодељем, па ћете се некако исхранити. Ако будете имали неку потребу, помоћи ћемо. А да ноћите, долазите у манастир!”
Наши оци су захвалили иверским монасима за гостопримство, узели у скиту једну келију и почели тамо да раде; садили су башту и правили кашике, али у то време рукодеље нико није куповао. Тако су преживели то немирно време више од четири године. Чиме су се хранили, једини Бог зна, а они нису ником говорили; у то време је било веома тешко доћи до хлеба. Често сам питао свог старца:
– “Оче свети, чиме сте се хранили у та тешка времена?”
– “А шта је Господ рекао у Јеванђељу? – иштите најпре Царство Божије, и правду његову, и ово ће вам се све додати (Матеј 6, 33). И још: – Погледајте на птице небеске како не сеју, нити жању, ни сабирају у житнице; па Отац ваш Небески храни их (Мт. 6, 26). Тако је Господ и нас прехранио!”
На тај начин су се прехранили наши оци, али не само они, него их је више од хиљаду остало на Светој Гори и све је Бог хранио.
Тих година стекли су они велико богатство духовно: бриге и патња, у недостатку телесних потреба, процвали су и сазрели, и донели плодове. Владика и Цар Небески их је за све наградио даровима Духа Светога, и даровао моћ да савладају непријатеља ђавола, да победе страсти душевне и телесне. Упловили су они у тихо пристаниште душевног мира и молитвеног тиховања, тј. сједињења ума с Богом. Оцу Авељу Господ је дао дар расуђивања и прозорљивости, а оцу Никандру дар суза, те је плакао даноноћно све до смрти.
Када је после бурног и тегобног времена Господ послао мир на земљу, утишала се ратна хука, пропали су сви разбојници и свуда је настала велика тишина и мир, па су и монаси поново почели да се скупљају на Светој Гори. И православни хришћани су похрлили на поклоњење. Почело је да се продаје рукодеље. Дошао је један трговац и покуповао све што се у кога затекло. Наши оци су продали све своје кашике и за њих добили 2000 лева. Отац Никандар је рекао: – “Сада ћемо, оче, имати за све наше потребе.” И отац Авељ је рекао: – “Да, сад ћемо имати за све.”
Ускоро је до њих дошао један мирјанин који је просио милостињу. Отац Авељ га је питао одакле је и каква га невоља тера. Мирјанин је одговорио са сузама: – “Оче свети, ја сам са острва Хиоса. Моју жену и децу су одвели Турци у ропство. Турчин за њих тражи пет хиљада лева и ја скупљам већ другу годину. Накупио сам, слава Богу, три хиљаде, и још ми треба две хиљаде. Бог ће дати, па ћу и то мало помало скупити!”
Саслушавши ово наш отац му је рекао: – “Уђи код мене у келију, а ја ћу ти некако помоћи.”
Он је ушао, а наш отац је истресао све паре које је имао и дао му. – “Узми, па иди и откупи своју жену и децу!” На то му мирјанин рече: – “Оче свети, зашто ми се подсмевате? Мени је и без тога мука. Него дајте ми један лев па да идем!” А отац му рече: – “Не, чедо моје, не подсмевам се, ја сам духовник – како могу да се подсмевам? Него ти узми!” Па га одведе до врата, и мирјанин с радошћу оде на пут. Видевши ово, отац Никандар заплака горким сузама и рече: – “Оче, шта то уради? Зашто си дао сав новац? Четири године смо се мучили и скупљали за нужду, а сад ћемо поново да оскудевамо!” А наш отац му одговори: – “О, оче Никандре, кад ће од нас бити савршени монаси? Већ нас је Господ провео кроз све невоље, а ти још увек кукаш. У најтежа времена нас је Господ прехранио, а зар сад не може? Сада, слава Богу, рукодеље иде; док будемо радили, и продаваће се, а вишак новца ћемо давати Богу: зашто да чувамо туђе? Само мисли од Бога одводе. Станеш на молитву: а мисли – за њим! А Господ је рекао: где је ваше благо, ту нека буде и срце ваше (уп. Мт. 6, 21). Нек новац лежи у Бога, а ми ћемо тамо срца да држимо!” Отац Никандар је био ганут, пао му је пред ноге, плакао и молио за опроштај. Од тог часа, отац Никандар се није низашта интересовао, него је до саме смрти плакао.
Ускоро су се обојица постригли у велику схиму. Отац Авељ је добио име Арсеније, и примио је схиму од једног схимонаха Арсенија. А отац Никандар је добио име Николај, и примио је схиму од оца Арсенија. И живели су као старац са учеником у скиту светог Јована Претече десет година.
Кад је у скиту порастао број братије, нарушено је тиховање, а због све веће баште воћњака било је много овоземаљских брига. Од свега тога, обојици је било тешко. И сложили су се да се усаме у пустињу ради савршеног тиховања, да не би имали никаквих телесних и овоземаљских брига, него да живе Богом јединим; јер љубитељ пустиње и тиховања не може да подноси разговоре и свакдоневне бриге. Тако су оставили скит и нашли усамљену келију, на један сат од скита, а и од Иверског манастира удаљену сат хода, на брду, у скоро непроходној пустињи, посвећену светом Јовану Златоусту. Некада је то била велика келија, али у време немира скоро до темеља разрушена. Они су је само мало поправили, осветили су цркву, и оспособили две собе. Ту су почели да живе по пустињском типику: не бавити се никаквим животним бригама – ни баштом, ни воћњаком. Иако је келија имала маслине они их нису обрађивали. Када је дозревао плод, оци су позивали неког од сиромаха и давали му да бере. Ја (монах Партеније) сам био сведок строгог живота, а често ми се дешавало да код њих и заноћим. Пажљиво сам гледао како живе, а желео сам да и сам са њима поживим и да код њих учим право монаштво. Али они никога нису примали. – “С нама нико не може. Ми смо тек после тридесет година достигли овакав живот, а и сада неки пут клонемо, иако је дух бодар, али је тело слабо, и само нас благодат Божја снажи и држи.”
Од времена свог доласка на Свету Гору, отац Николај је проживео 19 година, а отац Арсеније 24, а да нису окусили ни рибу, ни сир, ни вино, ни уље. Храна су им били суви комади хлеба које су они из Иверског манастира на својим лећима узносили на брдо, и које су пре него што би их јели, умакали у воду. Још су волели понеку црвену паприку. Ево како је изгледала њихова трпеза: сув хлеб, паприка и патлиџан, дешавало се да има и лука ако неко донесе. Усољене маслине или смокве су нудили само гостима. Тако су они јели, а мени се често дешавало да будем са њима. И јело се само једном дневно, у трећи час; средом и петком су остајали без трпезе.
А њихов типик је био овакав: после трпезе до вечерње занимали су се келејним читањем духовних списа. Онда су служили вечерњу по типику – читали су увек с пажњом и сузама, не журећи, тихо и кротко; онда повечерје с каноном Богородици и молитве пред спавање. Ноћ су проводили у бдењу, молитви и метанијама. Ако би их сан савладао, онда би мало одспавали седећи, али не више од сата за сву ноћ, па и то некако неприметно; принуђивали су се на бдење, и често ноћу излазили да прошетају. Часовник нису имали али су увек знали колико је сати, јер под брдом, у Иврском манастиру са торња откуцавају сати, а они су могли да их чују. У поноћ су одлазили у цркву на заједничку молитву и тамо читали полуноћницу, а онда и јутрење по уставу; после јутрења увек су читали канон са акатистом Пресветој Богородици. Онда су се предавали молитвеном тиховању, до свитања. Ујутру су се занимали рукодељем. Имали су норму: по десет кашика на брата. Радили су одвојено. Међу собом никад нису разговарали, осим најнеопходнијег, а пребивали су увек у молитви срца. Израђивали су најпростије кашике. После тога су читали часове и молебан Богородици, а онда ишли за трпезу. Тако су дане и ноћи проводили у непрестаној молитви и рукодељу.
Старац је волео да често служи литургију; кад су имали вино и просфоре, скоро сваки дан су служили. Али је у вину и просфорама био велики недостатак. Литургију су најчешће служили удвоје. Понекад сам и ја био тамо да слушам њихово умилно певање, растворено сузама. Видим два старца, од поста сасушена и изнемогла; један у олтару, пред престолом Господњим, стоји и плаче, и од суза једва изговара возгласе, више уздисајима срца; други стоји за певницом и рида, па се од плача и ридања, а и због немоћи телесне, једва шта може чути. Ја грешни, међу тако великим огњеним стубовима, био сам обузет трепетом, не знају ни куда да усмерим свој слух: у олтар, или назад, за певницу? Одасвуд ме подстиче на плач. И мада су људске уши мало шта чуле, на њихову литургију је сам Господ смотрио, по обећању:” На кога ћу погледати? на невољнога и на онога ко је скрушена духа и ко дрхти од моје речи (Ис. 66, 2). Овде су певали “Трисвету песму” одбацивши сваку животну бригу и заиста не мислећи нинашта овоземаљско; овде је међу двојицом сам Господ пребивао, по речима: где се двојица или тројица скупе у моје име онде сам и ја мећу њима (Мт. 18, 20). Ова два старца су толико љубили свог Господа да нису хтели ни један минут са њим да се растају, него су увек са Њим беседили умом, срцем и устима. Ако је код њих и било разговора, то је било само о молитви, или о љубави према Богу и према ближњему. А кад би неко пред њима почео да говори нешто лоше о свом брату, они су прекидали разговор. Сваког ближњег су волели више него себе саме, и то су њихова дела јасно показивала. Увек су се старали да свакога успокоје. Када би им било ко дошао с неком потребом, из келије га нису пустали тужног. Ко је био потиштен због телесне потребе давали су му и више него што су могли: и последње своје књиге су давали у залог, па су их после, Божјом помоћу, откупљивали. А ко је имао душевних јада тога су тешили својим благим речима. Сиромашни су у њима имали помоћ, ојађени утеху, а страсни и слаби на грех – брзо исправљање и ослобођење.
Рећи ћу о себи: када сам дошао на Свету Гору, скоро да нисам имао ни копејке. Отац Арсеније ме благословио да учим да правим кашике, али нисам имао новца да купим алатку. Када сам му то рекао, одговорио ми је: – “О томе не брини!” Скинуо је с прозора кесу, просуо новац, избројао, и дао ми све што је било рекавши: – “Узми, нема више од тридесет лева.” Ја сам заплакао и рекао: – “Свети оче, а да ли сте себи нешто оставили?” – “Ми ћемо бити сити, не секирај се за нас; послаће Бог. А колико кошта алатка?” Рекао сам да кошта педесет лева. Он је ушао у цркву, узео отуда књигу, дао ми је и рекао: – “Иди и заложи код Корењевих (два руска монаха, стричевићи, који су живели у келији Преображења Господњег недалеко од манастира Кутлумуша) и узми новаца колико ти треба, а ја ћу после да је откупим.” Колико ме суза ово коштало: целог пута сам плакао.
Прво питање које је свакоме постављао, било је: – “Па како је, јеси ли задовољан? Да немаш неку потребу?”
Испричаћу још један случај који се у мом присуству десио на празник Успења Пресвете Богородице. Један мој духовни брат по имену Теоклит узео је све паре које је имао, сто педесет лева, да за празник себи купи расу и платно. Пошао је и све изгубио, и због тога се веома ожалостио. Видевши га, отац Арсеније га је питао: -“Зашто си тако тужан?” Овај је одговорио да је изгубио сав свој новац. Старац га је питао: – “Зар си у великој нужди?” А онда је извадио своју кесу и дао му рекавши: – “Ево има шездесет лева, иди и купи шта ти треба!” Отац Теоклит је узео и кренуо; а затим је размислио: – “Ја сам млад човек, могу да радим, а они су стари и немоћни, па су ми дали последње што имају. Они се уздају у Бога да ће их наситити; а зар ће мене Господ оставити? Идем да им вратим!” Стигао је оца Арсенија и стао да му враћа новац, али старац никако да узме. Он му је пао пред ноге и са сузама га једва умолио да прими. Узевши новац, старац рече: – “И нећеш бити тужан?” А отац Теоклит је одговорио: – “Нећу оче свети, сад сам радостан, јер сте ви узели паре назад!”
Доста дуго су поживели у својој пустињи, па су пожелели да оду до Светог града Јерусалима, да се поклоне живоносном Христовом Гробу, и Господ не остави слуге своје без помоћи. Године 1836. дошао је на Свету Гору из Русије јеромонах Аникита, кнез Ширински – Шихматов, велики посник. Обишао је целу Гору Атонску, посетио и ова два постника у пустињи, побеседио духовно с њима, веома их заволео и оца Арсенија изабрао за свог духовног оца. Онда им је предложио да, ако желе, путују заједно с њим у Јерусалим. Прихватили су. Кнез је био много радостан што ће имати такве сапутнике. Отишли су у Јерусалим и тамо провели целу зиму, па су се, отпразновавши Ускрс, вратили на Свету Гору и у своју келију. Нисам само ја из уста духовника слушао, да су на путу у Јерусалим доживели толико невоља колико је само Богу познато. Питао сам: – “Каквих невоља, оче, и шта им је био узрок? Да није била оскудица?” А он одговори: – “Не, и од Бога и од људи смо имали свега довољно, боље није могло бити. У Јерусалиму су нас ходочасници обасули дукатима, али смо их, милошћу Божјом, разделили сиромашним Арапима. Али су муке биле друге врсте: седећи толико година у пустињи, скоро да смо заборавили како изгледа свет, а ту смо упали у највећу вреву и гужву. А највише смо се насекирали због поста: сви нас траже, сви нас поштују, свима је све на утеху, а ми не живимо како треба; толико смо се секирали, јер нисмо знали како што брже да дођемо до Свете Горе!”
По повратку на Свету Гору отац Николај је молио духовника да посетиоце келије не пушта њему, да га не би узнемиравали. Годину дана пре смрти оца Николаја, обојица су у сну имали откровење: оцу Николају се јавио глас који је рекао да он само што није препливао велико и узбуркано море, и ушао у мирну луку. И оцу Арсенију се јавио глас да се он приближава великом и прелепом граду, где ће завршити свој пут. Старци су један другом испричали виђења, и препознали да су од Бога. Схватили су да им се приближава смрт. Тад су додали пост на пост и сузе на сузе, и почели да се спремају за свој одлазак. Пола године пре смрти отац Николај је био лишен телесног вида, али је духовним очима савршено видео. Јер, Бог му је открио своје угоднике на Светој Гори, оне који су још били међу живима, о чему је он саопштавао оцу Арсенију, плашећи се да не упадне у ђаволску прелест. Отац Арсеније је био веома опрезан, и није му рекао да верује својим виђењима, него да само плаче пред Богом и да моли опроштај својих грехова. На оца Николаја су напале и друге телесне болести: више није могао да долази у цркву, него је углавном седео на одру, па и тиме се мучио, али није хтео да лежи. Али када би у суботу или недељу духовник решио да служи литургију, дошао би у келију оца Николаја и рекао: – “Оче Николаје, требало би одслужити литургију!” Овај би весело одговорио: -“Служи оче!” Духовник онда каже: – “Како да служим? Ти си болестан, а сам не могу!” Отац Николај одговара: – “Доћи ћу да ти помогнем.” Па устане са одра, и крене; прочитају правило, и литургију одслуже. Отац Николај се причести светим Тајнама Тела и Крви Христове, узме просфору, и њом се храни скоро недељу дана, а да другу храну и не узима. И тако су живели пола године.
Сваке недеље су имали по једну литургију а понекад и две. Појац и чтец је био болестан и слеп, па ипак због њега није било застоја. Увек је био спреман на послушање. На месопусну суботу су такође служили литургију. Онда је отац Николај пошао у своју келију, а духовник, спремивши све, у своју. Након краћег времена отац Николај долази духовнику у келију, пада му пред ноге и говори: – “Опрости ми, свети оче, што сам ти дошао у невреме: морам ти нешто рећи!” Духовник рече: – “Бог да прости, кажи шта имаш!” Тада је отац Николај, сав у сузама, почео да говори: – “Оче свети, кад сам после литургије отишао у келију и сео на одар, одмах се отворише моје очи, и одједном сам добро видео, а онда се отворише и врата моје келије и сва се келија напуни светлошћу. Ушла су три човека, двојица младића са свећама, а међу њима човек у свештеничкој одежди која је сијала неизрецивом славом. Пришли су ми. Човек у одеждама ме упита: – “познајеш ли ко сам ја?” Ја се осмелих и одговорих му: – “заиста, препознао сам те!” А он ће онда: – “И ко сам ја?” Ја му одговорих – “Заиста, ти си отац Аникита, наш друг и сапутник у Јерусалим, и има већ три године како си умро.” А он ми онда рече: – “Јесте, оче Николаје, ја сам. Видиш ли каквом ме је славом наградио Цар Небески, Исус Христос? И тебе ће тако наградити; за четири дана бићеш ослобођен свих невоља и болести, а мене је Господ послао да те утешим!” Одмах су изашли из келије а ја сам остао сам, па су се поново затвориле моје очи, али се срце испунило неисказаном радошћу”. Саслушавши ово, духовник му је рекао: -“Пази се, оче Николаје, да не будеш искушан, и немај поверења у све ово, него се уздај у Бога, и моли његову милост!” Онда је отац Николај рекао: – “свети оче, опрости ми. Нек са мном буде воља Господња; али се моје срце испунило неисказаном радошћу. Молим те, оче, служи од сада сваки дан литургију, а ја ћу да се спремам за причешће Светим тајнама!” Духовник му је рекао: – “Добро, ја ћу служити; само немој да те чекам!” И тако је отац Николај отишао у своју келију.
Литургија је била у недељу, и у понедељак, и у уторак; отац Николај се причешћивао и било му је лакше. У среду Сиропусне недеље били су часови, а у четвртак литургија. Отац Николај је читао и певао на литургији, и причестио се. Онда му је духовник по обичају пружио просфору, али он није узео; само је рекао: – “Оче, дођи до мене у келију!” – и духовник је пошао за њим. Отац Николај је сео на одар, леђима у зид, његово лице је почело да се мења, обасуло се руменилом, а он је, подигавши очи према небу, био у некој врсти екстазе. Онда се повратио, и почео да говори: – “Благодарим ти, свети оче, што си све до моје смрти трпео све моје недостатке, и довео ме до Царства Небеског!” Духовник га је питао: – “Да ли, оче Николаје, видиш нешто?” – “Видим, оче, да су дошли по мене, и исцепали списак мојих грехова; а сад, оче, благослови!” Духовник је рекао: – “Бог те благословио!” А он ће: – “Благослови руком!” Духовник је благословио руком. Он је, узевши руку, целивао, и још је није ни испустио, кад је подигао очи к небу и тихо изговорио: -“Господе, прими дух мој!” И истог трена је испустио своју душу, предао је Господу Коме је од младости радио, служио са вером и љубављу. Заиста је часна пред Господом смрт преподобних његових. (Пс. 115). Умро је 1841. године, 6. фебруара, на четвртак Сиропусне недеље. Ми смо тада живели у Русику. Вест нам је стигла већ у суботу увече, а ми смо дошли у недељу, на четврти дан. На погреб је дошло много руске братије, сви ученици оца Арсенија. И сви се дивљаху: отац Николај лежи као жив, његово лице се ниучему није изменило, руке и ноге, као у живога, нису укочене, сви чланци и састави су меки, а из уста излази пријатан мирис, слично тамјану. Сви су се радовали и прослављали Бога. Сахранили су га на Сиропусну недељу и разишли се.
Отац Арсеније је остао сам са Богом, да се припрема на одлазак. Многи ученици су га молили да их прими, многи су желели да живе с њим, али он годину дана никога није примао. Онда га је Бог известио да ће неко време још поживети у овом свету ради користи братије. Тада је он почео да прима све који су желели да живе с њим, и ускоро се скупило њих осморица. Онда га је нужда натерала да остави своју келију, јер је била сувише мала, па је са ученицима отишао у скит Лаку, у најдаљу пустињу. Узели су тамо велику келију, и сместили се.
Скитски оци су се веома обрадовали што је међу њих дошао такав светионик који је у стању да их све осветли својим животом; али се руска братија око Кареје и по Капсали веома растужила што се отац удаљио од њих. Ипак, иако је пут био далек и тежак, нису остављали свог утешитеља, него су се старали да иду код њега. Духовник није од њих тражио тај напор, него им је препоручио да изаберу другог духовника, ближег. А они су одговорили да духовника има много, али да оца и утешитеља у невољи не могу да нађу.
Од ученика који су живели са оцем Арсенијем многи нису могли да поднесу његов живот и немаштину, па су одлучили да га напусте, и почели су да га моле за благослов да их отпусти, да на Светој Гори изаберу друго место за живот. Он им је, међутим, саветовао: “Чеда моја љубљена, чиме ли сте незадовољни? И чиме сам вас оптеретио? Ако сте тужни зато што се много ради, седите онда сваки у својој келији у молитвеном тиховању, само не остављајте своје келејно правило и саборну службу, него увек живите са мислима о Богу и непрестаној умној молитви, свим снагама настојте да очистите унутрашњег човека у вама, и не примајте никакве ђаволске предлоге. Откривајте све своје помисли, немојте их скривати да неким од вас не би завладао ђаво. Или можда нисте задовољни храном? Ни због тога не тугујте. Све што је потребно да се наситимо и утешимо, послаће Господ, јер Он је рекао: иштите најпре Царство Божје, и правду његову, и ово ће вам се све додати (Мт. 6, 33).” – Али неки ученици нису послушали старчеву поуку него су говорили: “ко може да поднесе твој начин живота и одбојност према стицању? Што год нам Господ пошаље, ти све разделиш другима!” – А он им је рекао: – “Ко жели да живи са мном, нека живи као ја; а ко не жели да следи мом начину живота, нека живи где хоће. Ја благосиљам, али само унутар Свете Горе Атонске, а за излазак из Свете Горе не дам благослов, осим по Божјој вољи!”
После овога многи су се разишли, како је коме одредио. Иако су се телесно раздвојили, духом и љубављу су за њега остали везани. Проживевши у скиту три године, по Божјем благослову он је отуда отишао са остатком својих ученика, купио келију Свете Тројице близу манастира Ставрониките, где су се и настанили.
Отац Арсеније је у животу трпео многе увреде и клевете, па скоро и прогон од оних који су му завидели. Заиста, како је рекао Апостол, они који хоће да живе побожно у Христу Исусу биће гоњени (2 Тим. 3, 12).
За то време је из Русије, из Саровске пустиње дошао јеромонах Паладије, који је решио да живи у скиту светог пророка Илије, и поживевши ту кратко време, умро. Малоруси, то јест Украјинци, житељи скита, нашли су после њега лестовку (како су расколници називали бројанице) и мантију, и узбунили се, повикавши да су сви Руси расколници. Одавно су они мрзели Русе и тражили разлога да их протерају са Свете Горе. Почела је истрага: Грци и Бугари су се свему томе јако чудили, јер су они Русе више волели него Малорусе, и веома су били изненађени таквим необичним стварима. Ипак, Малоруси су своје учинили, оклеветали су Русе, а више од свих духовника оца Арсенија. (Године 1838. отац Арсеније је на краће време био старешина Илинског скита.) Нађене ствари су послали на разматрање патријарху у Цариград, додавши свакакве клевете. Примивши пошиљку, патријарх се много зачудио. Цео сабор је о томе расправљао, и видели су да је у питању некаква клевета, јер су добро знали да је сва Русија заиста православна. Ипак је патријарх затражио да му се духовник Арсеније лично јави. Чувши ово, спремили су се обојица у Цариград, духовник и отац Николај. Отишли су пешке, сувим путем, јер нити су имали новаца, нит било шта друго што би могли дати за превоз бродом, а копном од Свете Горе до Константинопоља има око хиљаду километара. Дошавши, јавили су се патријарху. Он се о свему распитао, и препознавши клевету, веома их пожалио. Онда им је показао мантију и бројанице, и рекао: “а шта је ово?”
Духовник је одговорио да је јермонах Паладије дошао из Саровске пустиње; а тамо је такав обичај, да такве мантије и посебне бројанице држе ради келијног правила.
Патријарх је рекао: – “Чуо сам за Саровску пустињу, и њен типик ми се веома допада.” Онда је још упитао: – “Којим сте путем дошли овамо, морем или копном?” Они су одговорили: – “Копном, свети владико!” Патријарх је са сузама у очима рекао: – “О оци, како сам вас намучио. Зашто нисте дошли бродом?” Они су одговорили: – “Нисмо имали чиме да платимо превоз!” Патријарх им је дао новаца и рекао да пођу бродом, и написао је светогорским властима да убудуће овакве старце не узнемиравају, и да не примају никакве клевете против њих, а ако се усуди да их клевета, да буде одлучен од Цркве и од светих Тајни. И тако су се наши оци вратили кући, а уста клеветника беху запушена.
Много тога је старац Арсеније на Светој Гори одлучивао и распоређивао, и нико му није могао противречити; са његовим благословом су Руси дошли у Русик; многе је он задржао да на Светој Гори проводе свој живот, иако нису желели; а многе је послао из Свете Горе на разна места. Чудесне су ствари причали о духовнику Арсенију:
Године 1839. у келији руске браће Корењових лежао је болестан монах Јоасаф; једне ноћи било му је веома тешко, и очекујући смрт, затражио је духовника. Код Корењових су тада на конаку били гости, двоје од њих су са фењером пошли да доведу духовника, а раздаљина је била више од 5 километара. Дошавши духовнику, рекли су му да монах Јоасаф умире, и да жели да га види. Молили су да што пре крене са њима, јер имају фењер, а ноћ је веома тамна, а и киша пада. Он је рекао: “да, мора се брзо, заиста умире; идите ви напред, а ја ћу се сад спремити и са својим фењером ћу вас стићи!” Пошли су брзо и жалили га пошто ће ићи сам шумом и кроз кишу, и још су се плашили да болесник не умре пре доласка духовника. Када су стигли у келију срео их је монах Филип и рекао да је отац Јоасаф већ умро. Питао их је зашто су њих двојица тако дуго лутали. Они су рекли: “ишли смо брзо и журили да бисмо га још затекли у животу!” Монах Филип је рекао: “зашто се правдате? Скренули сте некоме у госте; има више од пола сата како је духовник дошао, исповедио, причестио и прочитао молитву, и истог трена је отац Јоасаф умро!” Чувши ово њих двојица су се јако зачудили, знајући да није прошло ни сат од како су кренули од келије духовника. Пришли су самом оцу Арсенију, поклонили се и питали: – “Свети оче, како сте тако брзо дошли? Нисмо приметили када сте нас престигли!”
Он је рекао: – “Нисам смео да се задржавам, и овако сам га једва затекао. Пошао сам правим путем за који ви не знате!” Оћутали су, иако су добро знали да другог пута нема, и помислили су – “није ли ишао оним путем којим је пророк Авакум из Палестине у Вавилон пророку Данилу донео јело?”
Отац Арсеније је на такав начин долазио још двојици болесника на Капсали.
А ево шта се десило 1845. године: 4. јула решио је отац Арсеније да иде на празник у лавру преподобног Атанасија Атонског. Тог дана, одслуживши литургију, пошао је на пут око Атона и у лавру дошао пред бденије. А раздаљина је била од његове келије до манастира Светог Павла осам сати хода, а од Светог Павла до лавре седам сати хода. У лаври је стајао на бденију и литургији, што је трајало шеснаест сати. У трпезу није пошао него је узео хлеб и отправио се на пут, те је око вечерње опет био у својој келији, која се налазила на осам часова удаљености. Сви су се томе много чудили: и младоме би било потребно да иде три дана, а он седамдесетогодишњи старац, при том занемоћао, са болесним ногама, одстојао је 16 сати и цео пут обавио за дан и по. Касније су га питали: – “Оче, како сте могли тако брзо да се вратите кад пут води са брда на брдо, преко оштрог камења?” Он је одговорио: – “Обнови се као у орла младост моја. Не зато што ја тако могу, него с Божјом помоћу!”
Почетком 1846. г. видело се да се старцу Арсенију приближава смрт. Још раније, када је сам окопао целу башту, питали су га: – “Зашто се, оче, толико напрежете? Зашто не наредите својим ученицима?” А он је одговорио: – “Мени више није много остало да окопавам, а ученици ће без мене још доста да се накопају!” Затим су му се ноге потпуно разболеле, па више није могао ни да ради ни да хода; али је сваке недеље служио по 4 литургије, у недељу, среду, петак и суботу, иако са великим напором. Пете недеље великог поста у суботу је одслужио, једва. 23. марта, исте те суботе, обавестили су његове ученике по целој Светој Гори да је старац болестан, не би ли сви дошли да приме последњи благослов. У недељу 24. марта рано ујутру, сакупила су се сва његова духовна чеда, из Русика духовник Јероним, из Илинског скита игуман Пајсије и мноштво других. Пришао му је ученик отац Павле хроми и питао: – “Свети оче, зар хоћеш да нас оставиш, да одеш од нас?” Он је одговорио: – “Да, дошло је време, треба вратити дуг!” Отац Павле је поново питао: – “Зар се, оче, не бојиш смртног часа, не ужасаваш и не дрхтиш пред одговор праведном Судији? Био си више од 30 година духовник!” А старац га је весело погледао и рекао: – “Страх и ужас не осећам, него ми нека радост испуњава срце и много се уздам у Господа мог, Исуса Христа, да ме по милости Својој неће оставити, макар добрих дела и не имао; јер чиме да се похвалим осим својим немоћима? Својом вољом ништа нисам учинио, а и што учиних, то је уз помоћ Господа мога и по вољи Божјој!” – Онда је свим својим духовним чедима наредио да прилазе један по један, свакоме је опраштао и отпуштао, давао последњи благослов и поуку где и како да проводе живот, и тако је радио скоро до последње минуте свог живота. Лежао је на галерији. Онда је наредио да се сви удаље, па су сишли. Он је почео да се моли, али се није могло чути шта је говорио. Три пута је подигао руке према небу. Онда их је спустио и више се ништа није чуло. Монаси су пришли и видели да је старац већ предао душу у руке свог Господа. Кога је од младости тако заволео и ради Кога је своје тело потпуно исушио. Заиста је часна пред Господом смрт Његових преподобних.
Онда су почели да га спремају за погреб. Када су му открили ноге, указала се страшна слика: на обе ноге, од колена наниже, скоро да су остале само голе кости, док је сва плот иструлела од стајања и дугогодишњих рана. Сви су се много чудили на чему је уопште стајао и како је могао тако брзо да иде. Никада није говорио да су му ноге болесне, него је увек стајао, а по Светој Гори летео као птица. Од тих рана се чак није ширио никакав непријатан мирис. Сахранили су га поред самог олтара у келији Свете Тројице 1846. г., 25. марта.
И тако се Света Гора лишила стуба и светионика који је 24 године подржавао и просвећивао сву руску братију, али не само Русе, него и Грке, Бугаре и Молдављане. Грци су говорили “мегалос герондас Арсениос!” И шта још да се каже? Ако бисмо хтели све његове подвиге, добра дела и случајеве који су се са њим десили, подробно да опишемо, требало би написати велику књигу. Довољно је рећи да је на Светој Гори живео старац Арсеније и да је својим ученицима показао пример живота: није речју поучавао, него је делом показивао.
Отац Арсеније је био средњег раста, имао је русу косу, проседу браду средње дужине, и главу је увек држао наклоњену на десно раме. Лицем је био чист и весео, очи су му биле пуне суза; био је веома сув, али му је на лицу увек било руменило. Посебно онда када је служио литургију он је све доводио у чуђење јер су виђали да му је лице бивало као огњено. Беседа му је била кратка, без много речи, говорио је увек једноставно, без ласкања, одрешито и не понављајући се. Веома је добро познавао Свето писмо и списе отаца, и увек их је као сведоке приводио напамет, чему су се дивили и учени људи. Његови искушеници га никада нису видели да спава или да лежи поребарке, него је највише стајао, а понекад и седео. И премда је свом телу давао мало сна, но је то чинио седећи, скоро неприметно, и увек је творио молитву док би читао или се бавио рукодељем.
Поуке оца Арсенија су у свему биле сагласне са поукама древних отаца. Свакога је учио да живи по вољи Божјој и по савету стараца, а не по своме уму и жељама. Многима је изгледао тежак човек, јер, како се сам трудио, тако је и другима строго говорио да све чине и предузимају по Божјој вољи. Таквог старца на Светој Гори међу Русима није остало, сем ако касније неко не процвета. Мада има много подвижника, али су они углавном прости људи и такво расуђивање нису достигли. По светогорском обичају, после три године су му откопали кости, и оне су биле жуте као восак, ширећи око себе мирис.
