АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА

 

АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА

ЖИВОТ И ПОДВИЗИ СТАРЦА ЈЕРОСХИМОНАХА
ИЛАРИОНА ГРУЗИНА

ДОЛАЗАК ОЦА ЈЕСЕЈА У РУСИЈУ
И БОРАВАК У МОСКВИ
 
Свита цара Соломона, састављена од Имеретинаца, бројала је шест стотина људи. После смрти цара, протопрезвитер Јесеј се решио да по сваку цену оде у Русију, о чему је саопштио свим дворјанима и предложио да следују његовом примеру. Многи су са радошћу прихватили такву одлуку, али су се истовремено и плашили да је спроведу у дело, да их не достигне гнев императора. Отац Јесеј их је све умиривао, и обећао је да ће на себе преузети сву бригу и заступништво пред императором. Одмах је и написао молбу у име кнезова и остале свите, и послао је императору. Господар је милостиво примио ту молбу, и не само што је опростио својим дојучерашњим непријатељима, него им је вратио раније чинове и имања. А само је кнезова у царској свити било седамдесет шест.
Маја месеца 1814, само три месеца после смрти цара Соломона, отац Јесеј се са свима осталима вратио у Имеретију, и настанио се у дому својих родитеља. Сада, ослобођен дужности царског духовника, почео је да тражи место погодно за молитвено уједињење. Мислио је да се настани негде близу родног села, или у пустињи поред Табакинског манастира, где је провео прве године своје младости. Али није прошло ни седам месеци након повратка у домовину, како га је имеретинска царица Марија позвала у Москву, куда је она била отпремљена из Имеретије после бекства цара Соломона у Турску. Отац Јесеј, као царски духовник, могао је боље од свих да јој исприча о последњим данима њеног мужа. Веран своме дугу, отац Јесеј није оклевао да се јави царици, и да је обавести о свему што се десило.
Ценећи оданост оца Јесеја њеном покојном мужу, а истовремено не желећи да има странца за духовника, царица је задржала оца Јесеја. Он је са собом донео крупан део Животворног Крста Господњег, сопственост цара Соломона, који је царица Марија узела у своју дворску цркву.
Не зна се тачно зашто, да ли због заслуга оца Јесеја пред императором, по питању обраћања свите цара Соломона у верне поданике Руске Империје, или услед посредовања царице Марије, Господар император Александар I је зажелео да га унапреди у престоне архијереје. Али, величина чина никако није могла да примами пустинољубиву душу оца Јесеја. Он је непоколебиво стремио усамљеништву.
Настанивши се у двору, он је ускоро видео у каквом јадном стању је био духовни и морални живот дворјана – у поређењу са оним благочестивим животом кога су се држали некадашњи Имеретински цареви и цео народ. Приметио је да су и царица и цео двор све више стали да се предају светским разонодама, заборављајући на своје хришћанске обавезе. Непоштовање поста средом и петком, непрестане забаве, а затим и разврат – за који је пример дала сама царица, нашавши себи љубавника – све је то крајње оптерећивало оца Јесеја, као духовника и као старог хришћанина који је навикао од детињства да живи по заповестима Господњим. Сви савети и упозорења оца Јесеја су били узалудни.
Без обзира на строг однос према себи, он је почео да примећује да у његовом животу, који је увек носио печат строгог аскетизма, почињу да се осећају промене, и то крупне; хтео не хтео, био је принуђен да се повинује условима престоног живота: сто је увек био претрпан различитим јелима, вина је пио много, и спавао је на перинама. Уза све то појавила се и нова, озбиљнија опасност, опасност дубоког и тешког пада. Отац Јесеј се одликовао спољашњом лепотом: висок растом, широк у плећима, стасит мушкарац; лепота душе се одражавала на племенитом његовом лицу, па су се и невољно погледи многих задржавали на њему. У благочестивим душама он је изазивао уважење, а у људима страсним – нечисте похоте. Отац Јесеј је морао да на себи опроба сву жестину напада исконског непријатеља људског спасења, преко дворских дама и девица које су својом наметљивошћу тако притешњивале његову скромну душу, да је он најзад чврсто решио да се по сваку цену удаљи са двора, јер није налазио другог начина да се избави од сталних прогона тих жена. Истовремено је био потпуно свестан да он сам неће моћи да преокрене дворске обичаје.
Одасвуд притешњен, отац Јесеј је много пута молио царицу да га ослободи мучног престоног живота и да га отпусти у домовину, али ова није хтела ни да чује; понекад је све окретала на шалу, а понекад је чврсто и озбиљно одбијала. Са своје стране, отац Јесеј је више пута одлучно стављао до знања да, ако га не отпусти добровољно, он ће отићи тајно. На то је царица, кроз смех, приметила да ово није Имеретија, и да су таква бекства немогућа: у првом граду ће га ухватити полиција и присилно га довести натраг к њој. Али, без обзира на ову претњу, отац Јесеј је одлучно изјавио да ће кад-тад отићи са двора. Тако су прошле три и по године које су биле велико искушење за благочестиву душу оца Јесеја, искушење неупоредиво веће него седмогодишње лутање по туђини са царем Соломоном.
Налазећи се у тако тешком положају, отац Јесеј је налазио успокојење једино у молитвеном обраћању Господу и Његовој Пречистој Матери. Откривајући пред њима своју ожалошћену душу, он им се молио да испуне његову заветну жељу, да се насели као отшелник негде у пустињи. Такође се молио великомученику Георгију, према коме је од саме младости у родитељском дому гајио особиту веру, и од кога је много пута у животу добијао помоћ.
У то време се отац Јесеј упознао са архимандритом светогорског Иверског манастира, који је боравио у Николајевском манастиру. Тај архимандрит је касније светогорцима открио ко је у ствари био отац Јесеј, будући да се он на Светој Гори скривао као бедни сиромашан монах.
Време је текло, а са њим су се, дан за даном, умножавале и невоље оца Јесеја. Једном, он је у искреном разговору са камердинером царице Марије, човеком који му је био веома одан, открио своју заветну жељу. Овај је одобрио његову богоугодну намеру и обећао своју помоћ. Сковао је план и саопштио га оцу Јесеју. Најпре се помолише Богу, а онда одоше до митрополита Серафима. Митрополит је често посећивао царицу и добро је знао камердинера и самог оца Јесеја – њеног духовника. Дошавши код митрополита, камердинер је рекао како га је царица послала да моли, не би ли се дао пасош оцу Јесеју, јер ће он на неко време отпутовати кући у Имеретију. Митрополит, не сумњајући ништа, одмах је издао наређење да се изда пасош, који је ускоро и био добијен.
Окриљен надом да ће се његова жеља најзад остварити, отац Јесеј се јавио царици, и као раније почео да говори о томе како ће отићи. Царица се ругала његовим речима; а када је он казао да је већ добио пасош, она је одговорила да у такво нешто никада неће поверовати, јер без њене дозволе, нико му неће дати пасош. Отац Јесеј је још рекао: “Опростите за све, ја одлазим!” – и оставио царицу. Отпутовао је још те исте ноћи. Није, међутим, отпутовао у Грузију, знајући да ће га царица тамо лако наћи и поново довести у Москву, него је кренуо у Одесу и, нигде се не задржавајући, ускоро стигао у Цариград. Његова намера је била да посети Палестину и Синај, и да тамо нађе себи уточиште, на једном од места где су се од давнина подвизавали Грузини. О Светој Гори он скоро ништа није ни знао.
У Цариград је стигао у дане Педесетнице и отишао је до Јерусалимског Патријарха да се посаветује у вези пута у Јерусалим. Патријарх је сматрао овако: ако отац Јесеј има намеру да у Јерусалиму сачека Ускрс, мораће тамо да проведе скоро целу годину, што ће му вероватно досадити, па је зато боље да најпре оде на Свету Гору, буде тамо до зиме, а да одатле, кад се приближи Велики пост, стигне у Јерусалим. Отац Јесеј је захвалио Патријарху на добром савету.
Природно је да је, спремајући се на пут у Свету Гору, царство монаха, отац Јесеј морао помислити и о трајном свом насељавању на Атосу. Судећи по свему, он је о томе озбиљно мислио. Одлучност да у свему послужи Господу била је код њега велика. Одмах је заменио своје свилене одежде са некакве старе рите, чиме се надао да ће сакрити своју ранију светску величину и као непознат порадити Господу у пуном самоодрицању.
Нашао је брод за Свету Гору и напустио Цариград. То је било 1819. године.

Comments are closed.