АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА

 

АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА

ЖИВОТ И ПОДВИЗИ СТАРЦА ЈЕРОСХИМОНАХА
ИЛАРИОНА ГРУЗИНА

КРАЈ ИМЕРЕТИНСКОГ ЦАРСТВА
И БЕКСТВО ЦАРА СОЛОМОНА
 
Након што је 1801. године Грузинско царство, по молби цара Георгија VIII, било прикључено Руској Империји, руска влада је почела писмене преговоре са царем Имеретије о присаједињењу и његовог Царства Русији. Цар Соломон II је сазвао савет велможа и донето је овакво решење: пошто цар нема наследника престола, Имеретија ће до његове смрти сачувати своју независност, налазећи се са Русијом у братским односима две државе исте вере. Руска војска слободно може да пролази кроз територију Имеретије према турској граници, и војска Имеретије је дужна да јој пружа сваку помоћ. Односи две земље треба да буду засновани на свештеним условима који су својствени двојици Божијих помазаника.и народима хришћанским, сједињеним неразрушивим савезом душа – вечно и непоколебљиво; после смрти цара, међутим, у Имеретији треба да се уведу закони Руске Империје. Протокол овог заседања је био послан у Тифлис, намеснику Кавказа, да га овај спроведе императору Александру I.
Иако су овакве одлуке одобравали сви поданици цара Соломона, у глави једног великаша – кнеза Зураба Церетели – сазревао је други план. Кнез Зураб, кога је цар Соломон I послао у Петербург, и који је од Јекатерине II добио чин генерал-мајора, страшно се погордио; богатство и слава завртели су му главу. Његов дворац у Сачхери се одликовао раскошом који је надилазио онај царски. Живео је у окружењу племића, од којих су многи напустили свог законитог господара и прешли њему у службу. У Имеретији, Грузији, Мингрелији и Гурији, свуда је подржавао родбинске везе са свим великим породицама. Водио је живот налик на живот неког феудалног витеза, уживајући особите слободе и намећући своју неограничену власт. Лицемерно је изражавао своју верност Русији. А уствари је гајио мисао да свргне цара Соломона са престола, и да се сам тамо устоличи. На сваки начин се старао да разруши пријатељске односе цара и императора. Противника цара Соломона II, Григорија Дадиани, надахнуо је на писање клеветничких писама против цара императору Александру I, а самом је цару саветовао да не пропушта руску војску из Мингрелије у Грузију преко Имеретије, јер, говорио је он, Руси могу да окупирају царство пре његове смрти. Цар, међутим, будући човек простосрдачан и незлобив, није обраћао пажњу на његове лукаве савете, него је волео Русе сматрајући их браћом по вери.
Када кнез није успео да посеје мржњу између два монарха на тај начин, прибегао је другам средствима. Почео је да одржава преписку са намесником Кавказа, а затим је и сам путовао до њега, и то не једном, сугеришући му мисао да присуство цара у Имеретији смета сређивању прилика на Кавказу. Царску свиту је представио у најмрачнијим бојама, као људе вероломне, својевољне и сумњиве, а самог цара као човека слабоумног и неспособног за решење државних послова.
После многих покушаја, најзад је и успео у својим настојањима. Генерал-ађутант Тормазов, после тајног разговора са кнезом Церетели, написао је цару и целом Савету нека им не буде тешко да се јаве у Сурам, на граници Имеретије и Грузије, ради личног сусрета и преговора, јер, наводно, за њих постоји усмени указ императора. Цар Соломон је одмах осетио да нешто није у реду, и сазвао је веће, да саставе одговор генералу. На саветовању су била потврђена пређашња решењат а генералу је одговорено да се убудуће не замара шаљући предлоге понижавајуће за цара и његов народ. Пред крај већања, кнез Зураб Церетели је устао против оваквог општепримљеног решења, лукаво прикривајући своје замисли бригом о судбини цара. Он је свима почео да доказује како не треба у тако оштрој форми одговарати императору, да то може имати за последицу рат и изгон цара из земље. У исто време, он је цару саветовао да се под изговором шетње или лова сретне у Сураму са генералом Тормазовим, и да на тај начин спречи невоље које прете Имеретији. Ту је презвитер Јесеј, осетивши лукаве планове кнеза Зураба, почео у присуству свих да га разобличава као издајника, вероломног властољупца и виновника неслоге и свађа у земљи. На тај начин, отац Јесеј је затворио уста гордог кнеза, и овај је из двора изашао посрамљен. Захтевао је да му дају коња, и одјахао је кући у Сахчери претећи оцу Јесеју. Одговор цара је, онако како је договорено, послат у Тифлис. Неколико дана после тога, отац Јесеј је од куће добио вест о смрти супруге. Пожурио је своме дому да ода последњу пошту почившој.
У његовом одсуству, појавиле су се несугласице у Већу. Неки су се покајали што су написали онакво писмо, други су отворено подржавали ставове кнеза Церетели, а трећи су убеђивали цара да се треба држати савета презвитера Јесеја и не напуштати Кутаис све док овај не оконча четрдесетодневну жалост за својом супругом. Цар није знао који од тих савета да прими. На несрећу, превагнуо је лукави план кнеза Церетели, против кога је тако одлучно устао отац Јесеј, и цар Соломон је изашао из Кутаиса у пратњи 300 војника и, под изговором шетње, отпремио се у Сурам.
Генерал Тормазов, сазнавши да се цар приближава, неочекивано је напустио Сурам и отишао у Гори, оставивши наређење једном од чиновника да извести цара, како је због необично важних послова хитно морао да се јави у Гори, куда најљубазније позива и његово височанство (по речима оца Гаврила, имеретински цареви су носили назив височанство, а не величанство). У случају да цар одбије, Тормазов је истом оном чиновнику наредио да уз помоћ војске и артиљерије која је била остављена у заседи, цара довуче силом. Када је цар Соломон II стигао у Сурам, био је дочекан на најсвечанији начин; али када је сазнао за лукаве маневре генерала, веома га је ожалостило тако неблагодарно понашање према њему. Више од свега га је бринула судбина родне Имеретије. Питао се шта ће бити с њом, ако из Русије и убудуће буду слали сличне људе – какве беде они могу навући на његову земљу? Растужен, он је говорио: “Зар је могуће да благоразумни господар-император Русије може да поставља такве људе који не заслужују ни трунке поверења?” И заплакао је цар Соломон над судбином своје земље, коју је будно и са љубављу чувао двадесет пет година, старајући се да сачува свој народ на свештеним путевима Јеванђеља.
Љубазни дочек од стране чиновника које је послао генерал Тормазов, није могао да ублажи горчину прве вести. Цар је брижно говорио да такво неблагородно понашање генерала захтева разјашњење без одлагања, како се слуга не би уздизао и злоупотребљавао указано му поверење. Царска свита му је тако и предложила: да спали градић и да се врати у двор, али он није пристао, и смиривши се пред незнаним путевима Свевишњег, који управља свим људским делима, пошао је у Гори.
Али је генерал Тормазов, оставивши и тамо одред у заседи, журно отпутовао у Тифлис, поручивши свом чиновнику да извести цара како је због хитних послова морао да буде у Тифлису, па покорно моли да га његово височанство тамо посети. Лаж генералова, тако понижавајућа по част Цара, довела је до његовог негодовања и дубоке недоумице: “Зар је могуће да се држава ослања на нечасне генерале, зар је могуће да сам император има поверења у такве људе који не могу користити ни вери, ни цару, ни држави?” – помислио је. И тада је пљунуо три пута, што се односило на част генерала Тормазова, па је, не часећи часа, кренуо за Тифлис.
Стигавши тамо, био је дочекан са великом чашћу и смештен у велелепне одаје, које су биле окружене бројном стражом, под маском почасне гарде. Када је пред њега изашао генерал Тормазов, цар је, стојећи, не дозволивши му да каже макар једну реч, гневно рекао: “Ко си ти и каквог си порекла, и за какве заслуге си се домогао тако важног положаја?” Када му је генерал објаснио да води порекло из старе племићке породице, чуо је овакве речи: “Када би ти поштено заслужио твој чин, и када би твоје порекло било такво, као што говориш, никада не би себи дозволио да ме на тако неблагородан начин увредиш и принудиш ме на непријатна објашњења с твојим господаром; твоји су поступци ниски и нису достојни ни твог рода ни твог чина. Ја бих одмах могао да се разрачунам с тобом, као са безобразником, али то нећу учинити, јер ме на великодушност обавезује мој царски положај, а и ради части твог господара, нашег брата.” С овим речима он га је отпустио. Генерал је изашао крајње збуњен. Дошавши себи, позвао је грузинске кнезове, Давида Џамбакуријан-Оберлианија, Константина Багратион-Мухранског и Давида Тархан-Моуравова, показао им императорску наредбу и стао да се правда, покушавајући да свали сву кривицу на кнеза Зураба Церетели. Окривљујући га за све, молио је кнезове да посредују у његову корист пред имеретинским царем, да би он свој гнев заменио милошћу, обећавајући са своје стране да ће писати императору и молити га да цару у Санкт-Петербургу приреде достојан дочек. Затим је ослабио стражу и дозволио цару да слободно прима посете.
Кнезови су цару испричали њихов разговор с генералом, али нису могли да га изведу из стања мрзовоље и малодушности, тако да ни извињења, ни обећагдо срдачног пријема у северној престоници нису обрадовали срце царево. На већању са људима који су му били одани, цар је проклео кнеза Зураба Церетели: “Нека Господ Сведржитељ опустоши његов дом за то што нам је учинио, јер се због његових сплетки Имеретија пре времена лишава цара и владара.” Међу присутнима налазио се и трећи син кнеза Зураба Церетели, Симеон. Чувши тако страшно проклетство из уста Божијег помазаника, он је у страху пао пред ноге цару и у сузама, губећи дах од узбуђења, почео да моли: “Господару! Скини то проклетство са мене и брата мојега, митрополита Давида, јер ми нисмо учествовали ни у каквим плановима нашег оца и брата Григорија!” Тада му је цар рекао: “Ти не треба да се плашиш тог проклетства, јер правда Божија прогони само онога ко је крив; а ко је без кривице, њега не дира.”
Друго посланство од генерала Тормазова донело је цару вест, да је по примљеном саопштењу из Санкт-Петербурга за цара тамо већ припремљен дворац, а да је за издржавање његово и царске свите назначена довољно висока сума, и да император жели од свег срца да има поред себе таквог великог сабрата. За пут у Русију дат му је рок од два месеца. Цар је преко тих истих посланика одговорио генералу: “Имеретија је рај Божији и цела је дворац за свог цара, зато ме не могу намамити ваши петербургски дворци. Умерена трпеза, украшена даровима поданика имеретинског цара чини једину раскош у дворцу, при чему су се са тог стола хранили и велможе и просјаци и скитнице и сиромаси, и сви су благосиљали Господа. Такви огромни трошкови су за мене сасвим излишни, и нека ваш господар њима не оптерећује државну благајну. А што се тиче обећања да ће ми приредити љубазан дочек и да ће се са мном понашати као са својим сабратом, то ће се, ако буде угодно Богу, и десити. О мојим припремама, нека генерал зна, како се пре времена не би узрујавао – ова два месеца посвећујем молитви, будући да одлазим у непознату земљу.”
Након одласка посланика, цар се предао пламеној молитви, изливајући пред Бога своја осећања. Затим је позвао све своје људе и рекао им: “Сви ви, браћо моја моји сте васпитаници, или моји саваспитаници. До данашњег дана, налазећи се у нашој очевини, проводили смо живот ослањајући се на Божији Промисао, како ја, ваш отац, тако и ви, вољени моји, присна ми децо и браћо по срцу. Само се по себи разуме да, налазећи се већ више од двадесет пет година међу вама као владар, и будући задовољан свим вашим услугама, никада нисам имао потребе да се уверавам и посебно о вашој преданости, јер је ваше служење само све показивало. Служећи ми, често сте бивали одвојени од ваших породица, нисте се са њима скоро ни сретали. Али сада, непознатим путевима Промисла Божијег, Господ је допустио да се наш начин живота измени и мораћемо до смрти да пребивамо у туђини. Ја бих желео да вас питам: ко ће ми и сада остати до краја веран? Ова ствар није ни једноставна, нити ће брзо проћи, то што се дешава превазилази људске снаге. Ко жели да дели моју судбину, да буде учесник у невољи која ме је снашла?” И сви су одмах, у један глас, уверавали цара у своју потпуну оданост и спремност да са њим поделе све тегобе и радости, занемаривши интересе својих породица и имања, за шта су као доказ тражили да се донесе Живоносни Крст, и пред њим су Цару положили заклетву да реч своју неће погазити.
Неколико дана после тога, Цар је позвао свог верног слугу, кнеза Кајхосро Церетели, и открио му шта мисли о предстојећем путу у Санкт-Петербург. Говорио је о томе да руски император жели да га има поред себе само зато да би се гордио; можда не отворено, али макар у мислима: како је он цар царева и владар над царствима. “Помисли само шта ће значити моја појава међу збором племића у дворцу? То ће на мене оставити неизбрисиву и увредљиву мрљу, тако да је боље и пре времена да примим горку смртну чашу, него да постанем узроком бешчашћа моје свештене династије. Открих тако пред тобом своју душу, а ти сада размисли и дај ми свој пријатељски савет.”
Кнез Кајхосро, од детињства одан своме цару свом својом благородном душом, пожурио је да одговори: “Царе! Вама је познато да сам спреман да докажем своју љубав према Вама и душом и срцем, зато Вас молим, поверите ми Вашу намеру.” Тада му је цар рекао да је спреман чак и на бекство у Турску, или да се постриже у монаха, или да све одбаци и постане скитница, али да ни у ком случају не путује у Санкт-Петербург, како императору тамо не би дао могућност да се шепури тиме што је цар царева!
Кнез Кајхосро је обећао да ће у свему помоћи цару, и још исте вечери је свим кнезовима из свите саопштио планове цара. Сви су још једном клетвом потврдили своју оданост. Тада је кнез позвао једног од незнатнијих племића и питао га: “Као верни поданик свог господара, који те је васпитао и у свему уздигао, реци који је степен твоје љубави према цару?” Овај је одговорио да је за љубав према цару спреман да заборави и љубав према родитељима и породици, и да је спреман на било каква лишавања. Кнез је даље питао: “Ако би околности захтевале да жртвујеш и живот за свог господара, да те посеку мачем, или обесе, или чак и искидају на делиће, би ли прихватио све то?” Овај је, збунивши се, одговорио да му се чини како тај захтев превазилази снаге, и молио је да му опросте, као човеку слабом и малодушном. Кнез му је захвалио за искреност и наградио га новцем, одеждом и оружјем. Затим га је извео пред цара, и дат му је био налог да оде у Кутаис, да царици исприча о свему што се збило, и да је замоли нека одмах отпутује до Гуријског кнеза, а одатле у Кобулетски Санџак, у границама Турске, и да тамо чека цара, како би затим заједно кренули у Константинопољ (Цариград).
Идућег дана, после ручка, кнез Кајхосро је позвао једног младог великаша који је измалена био васпитаван на двору и који је прислуживао цару за креме трпезе, додавао воду и вино, па га питао: “Ти, брате, налазећи се у таквој царевој близини, и користећи се непрестано његовнм покровитељством, колико си предан свом добротвору?” Овај је одговорио да је спреман да жртвује све, па и свој живот, и да моли Бога да му се да прилика, па да своје речи и докаже. Кнез је рекао: “У таквом случају, да ли си спреман на подвиг, да избавиш свог цара из невоље?” А племић, испунивши се искреним одушевљењем, одговорио је: “Благодарим ти, Господе, што си ме удостојио да своме цару послужим крвљу.” Тада му је кнез открио замисао цара, и какав су план смислили: “Сутра увече, променићеш са царем одећу, и лећи ћеш у његов кревет. А цар ће за то време, прерушен у простог слугу, заједно са кнезовима, изаћи из двора, као да иду у купатило.” Младић је са радошћу обећао да ће све то испунити, и од тог тренутка стао да се припрема за смрт.
Затим је кнез Кајхосро предложио кнезовима да пред стражом одглуме како је међу њима избио раздор поводом преласка у Русију, што су они вешто и испунили. Дигла се галама, свађа и крици. Дотрчао је сам генерал Тормазов и покушао да смири посвађане кнезове, али узалуд. Скоро сви су викали да не желе да иду у Санкт-Петербург. Тада је изашао и Цар Соломон и објавио да онај ко не жели да иде с њим, може да се врати кући. Скоро сва свита, са изузетком шест кнезова, зажелела је да се врати. Још исте вечери, кнезови су оседлали коње и изјахали из Тифлиса, зауставивши се седам километара од града, где су почели да припремају залихе за даљи пут. Следећег дана, неки од њих су се појавили у граду, правећи се да се баве неопходним куповинама, а тајно су саопштили кнезу Кајхосро да је већ све спремно за бекство.
Увече, тек што је почело да се смркава, цар је са својим верним слугом променио одело и, узевши у руке глинену посуду за вино, изашао са остатком свите, а верни слуга је затворио двери и легао у постељу свог господара. Кнез Кајхосро је рекао дежурном команданту страже нека нико не узнемирава цара док се остали не врате из купатила.
Изашавши из дворца, они су се упутили ка капији купатила, а успут су свратили до једног пекара, Имеретинца, да купе врућих лепиња. Тај Имеретинац, пажљиво се загледавши у преобученог цара, запитао их је: “Ко је овај благородни човек? Биће да није слуга, јер мада и по својој одећи личи на слугу, по лицу се види да је важна особа”. На то је кнез Симеон Церетели, господар тог пекара, у гневу стао да га грди: “Откад ли си постао тако речит, и без сваког размишљања се мешаш у туђе послове? За овакву дрскост ћу те продати кнезу Кикнадзе!” А овај кнез је био познат по најсуровијем понашању према својим поданима (кметовима). Престрашен овом претњом, пекар им се одмах склонио с очију оставивши дућан. Кнезови су узели неколико топлих лепиња и дали их цару да носи, па су кренули даље.
Прошавши базар, они су се приближили купатилима, па су још свратили и до једног трговца вином, купили бокал вина и такође га дали цару да носи. Пролазећи између купатила и кожарских радњи, почели су да се пењу према Персијској капији, која се налази у Сејдабадском кварту. Успут су их срели неки Јермени; један од њих, погледавши на целу групу, обратио је пажњу на цара и, задививши се његовој лепоти, стасу и племенитом изгледу, рекао је на грузинском: “Види овог човека, како је красан!” Овај узвик је привукао пажњу још неких Јермена који су ту близу стајали. Један од њих је рекао: “Они су, изгледа, Имеретинци”, а други је додао: “А тај лепи човек, биће да је њихов цар”. Ове речи су тако погодиле цара Соломона, да је он неочекивано пао и просуо све вино. Кнезови Кајхосро и Симеон брзо су га подигли, и први је стао да га грди: “Слушај, момак, теби није први пут да данас збијаш овакве шале. Шта то треба да значи? Јеси ли пијан или ти се ђаво руга? За овакве ствари има да ти покажемо, дуго ћеш памтити!” Ове речи су некако освестиле цара, и поворка је могла да крене даље.
Кад су већ излазили из града, кнез Кајхосро је укорио цара за његову млакост и малодушност. Цар је од жалости тако ослабео, да није могао сам даље да иде, него су га узели на руке и носили. Али је Господ ускоро олакшао његове муке. На путу су срели кнеза Баратошвили који је путовао у Тифлис. Замолили су кнеза да цару уступи свог коња, испричавши му о свим невољама које су га снашле. Благородни кнез је одмах дао коња и све своје залихе које је његов слуга имао на другом коњу, и пожелео им што срећнији исход.
Ускоро су стигли до договореног места и, придруживши се осталима из свите, продужили су пут преко Триалетских гора у Ахалцих. Трећег дана су се приближили граду, и послали пред собом јахача да обавести пашу о царевом доласку, и о његовој намери да иде у Цариград, султану Махмуду.

Comments are closed.