АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА
СТАРАЦ ГЕРАСИМ – ГРК
(умро 1880)
Отац Герасим је на Атон дошао мало после окончања грчког устанка и ступио у манастир светог Павла, где је живео тридесет година. Онда је добио благослов од игумана да ступи у усамљенички живот и населио се у колибу изнад Новог скита. Његова колиба је имала високу ограду са капијом уз коју је увек стајао крст, као знак да га нема код куће, да му посетиоци не би нарушавали тиховање. За оне који су га знали био је спроведен канап до звонцета у келији. Када би га неко звоњењем позвао, излазио је у сусрет као ка некоме који има неки неопходан духовни разговор.
Излазећи из манастира, он је уплатио две хиљаде лева, а манастир се обавезао да ће му до краја живота давати сухарке. У почетку су давали радо, додајући још одећу и обућу, али су после и сухарке давали преко воље.
Рукодељем се није много бавио. Покаткад је правио нешто бројаница и давао их једном монаху ради продаје у Кареји, али сам никада није излазио и ни од кога није ништа тражио, због чега је живео у оскудици.
Када су га посетиоци једном много запиткивали, он је рекао: – “Има тренутака када човек као да лети на небо; али има и таквих времена, када по неколико сати наилази таква тескоба, да не знаш куда би се део. У такво време не можеш ни да спаваш, ни да се молиш, ни да читаш, ни да седиш на свом месту, ни да једеш, ни да разговараш. Таква времена су веома тешка и потпуно необјашњива свакоме који то сам на својој кожи није осетио!”
– “Деси се тако некад, да те сви удови боле, па не можеш да устанеш на молитву. Али, ако у таквим тренуцима сам себе натераш на напор, сваки бол може да нестане без трага. Особито ако у то време притекнеш Божјој Матери, убрзо ћеш осетити помоћ. Она помаже увек. Када се лоше осећаш или када се деси какав бол у удовима, неопходна је потпуна одлучност – до смрти – иначе нећеш победити. Кад живиш усамљено, не треба да се обазиреш ни на шта. Ако је дошло време за вечерњу или за неко друго молитвено правило, ма шта да се десило, устани са пуном одлучношћу и Господ ће помоћи!”
Гости су хтели да га изазову на отворенији разговор о плодовима његовог тиховања, али се он правио невешт, потврђивао углавном њихове речи, не изјашњавајући се и сам о таквим питањима.
– “Старче, говорили смо, није ли тешко тиховати таквима као што си ти, на таквом месту, где нико и не пролази, јер је молитвеницима потребна међусобна отвореност и поверење, као и провера онога што чине?”
Старац је одговорио: – “Да, тешко је. Али ја идем до оца Висариона који живи изнад скита и са њим разговарам, а и исповедам се код овдашњег скитског духовника Ефтимија!” – “Али он нема искуства у молитвеном тиховању?” Старац је одговорио: – “Нема, али је исповедање помисли неопходно. Ради духовног разговора идем код оца Висариона!”
– “Не доживљавају сви молитвени тиховаоци исто. Свети Исак Сирин пише да се највиших виђења удостојавају само ретки, профињеног ума. Он чак саветује да ако те захвати такво стање да не можеш ништа да учиниш, умоташ своју главу у мантију и легнеш да спаваш док тај час не прође. То је стање такве природе да га душа ником другом не може објаснити. Упоређени са овим стањем, сви подвизи и напори и било шта друго, значе мало или готово ништа. Али, што је чешће душа у таквом стању, то се она више уздиже и човек прима велике дарове од Господа. Свети Исак је још рекао да слично искушење не траје никада више од сата, иначе би душа страдала. После тога долази благородна промена: у човека се усељава таква радост да је душа ирожета неисказаним блаженством, као сунђер водом. У то време он осећа такву снажну ревност, као што понекад бива ратнику у борби, када он види како му све полази за руком, те се баца силно на непријатеље, не видећи пред собом никакву препреку. Тако бива и са тиховаоцем. Али, тешко њему ако му се при том деси нека препрека. Он ће тада окусити горчину смртног отрова, а непријатељ ће ненадано да се баци на њега. И шта онда бива? У његовој души се распламсава неукротива ревност да се непријатељима освети не обазирући се ни на шта!”
Старац Герасим, добри ратник Христов, умро је 1880. године.
