АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА

 

АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА
 

СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ – ГРК
(умро 1876)
 
Отац Пајсије се родио 1799. и на Свету Гору је дошао када му је било седамнаест година. У скиту Свете Ане живео је тридесет година, у почетку код старца, а онда сам. Затим је код њега дошао рођак који га је молио да пређе у Нови скит, место које је погодније за рад, и они су се населили у келији Успења Мајке Божје, где је рођак био пострижен са именом Кирил. С њим је старац проживео тридесет година.
Њихово рукодеље је било прављење камилавки и резбарење великих кашика. Једном приликом је неки руски монах свратио код њих и затекао их при раду. Море је поткопало зид, зид се срушио и они су поново постављали камење не би ли задржали земљу коју је свака киша могла да спере у море. Када их је посетилац позвао, пожурили су да дођу. Пре свих је дошао сам старац и то са младићком лакоћом. На њему је све тако висило да се дошљак избезумио, те је полунагом старцу дао нешто новца, и затражио да обећа да ће себи купити другу одећу.
(Из прича оца Пајсија): – “Пред долазак Турака на Свету Гору манастир светог Павла је потпуно опустео. Одлазећи, старци су замолили становнике скита да припазе на манастир, обећавајући да ће, ако оци учине нешто у корист манастира, после одласка Турака манастир да их ослободи свих пореза, о чему су дали писмену потврду.
За све време боравка Турака скитски оци су им служили у скиту и у манастиру и плаћали порез по тридесет лева месечно за сваког Турчина. Тешко је било и оскудевало се. За то време они су плели фесове и продавали не би ли платили свој порез. Јели су сув хлеб, и то не пшенични него кукурузни или јечмени.
По окончању немира, када су се манастирски оци вратили, питали су становништво скита како се живело. Затим су потврдили своја обећања, само су тражили документ. И скићани су им га без сваког подозрења предали. Ускоро је манастир разрезао скиту порез много већи него раније. Скићани су се позвали на обећања, наводећи своје патње и плату коју су давали Турцима за манастир. Манастир је одговарао: – “А зашто сте платили? Зашто сте остали овде? Ми смо, ето, отишли и нисмо платили, тако је требало и ви да урадите!”
После овакве захвалности становници скита нису имали шта да кажу, а пошто су зависили од манастира, морали су да се повинују. Чували су десет година потврде о уплати пореза. Те потврде су однели у Константинопољ када су се становпици скитова судили с манастирима, али тамо на њих нису обратили пажњу.
Старац Пајсије је умро 1876. године.

Comments are closed.