АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА
СТАРАЦ ЗОСИМА – ГРК
Сакупљач животописа пустињака, отац Пантелејмон, чуо је једном да у дубокој пустињи, мало коме познатој и доступној, између Катунакије и Керасије, живи пустињак, па је силно пожелео да га посети. Тај старац је био по пореклу Грк, а име му је било Зосима.
По доласку у Свету Гору у почетку је био у Ксиропотаму, али је неопштежитељни поредак, и још више послушање које је добио – да плови бродовима и у разним местима обавља послове – у тој мери смутило његов дух, да је пошао на врх Атоса где се молио Царици Небеској не би ли му показала пут. Тамо га је захватио снег и он је десет дана провео на врху, све док није наишла могућност да се спусти низ планину Кармил, где се и населио при храму светог пророка Илије, без колибе, под избоченом стеном. Задивљује како је могао да живи на таквој висини без заштите. Али њега спољашње неудобности и патње нису узнемиривали, него невоље друге врсте, невоље од којих је трпео жестока искушења: демони му нису давали мира ни дању ни ноћу на све начине кидишући на њега. Да у то време није имао уз себе искусног руководиоца, пропао би.
Пошто није имао никаквих средстава да изгради колибу на планини, отац Зосима је кренуо по пустињи да тражи неко друго место. На крају је стигао у непроходну пустињу, и ту нашао готову колибицу коју је некада изградио неко кога можда нико и не зна.
О напорима старца Зосиме не може се ни говорити без ужаса: он носи воду од Керасије, два часа хода, и то по таквом путу да се и без терета једва иде.
(Из белешки оца Пантелејмона који је старца посетио 1872. године): Старац је изненађен нашим доласком, устао, поздравио нас и показао шта има: колиба је тесна и претопла, и зато је овде напољу хладније. Бацио сам поглед у њу: пред иконама гори кандило, прозора нема и светлост улази кроз врата. Високи одар је прибијен уз зид и под њим је све његово складиште: сухарци и рукодеље.
Питали смо га: – “Шта те је довело, старче, овамо на овако дивље место? Који си циљ имао?” – “Љубав Христова, а циљ је један: да овде страдам Христа ради за време овог кратког живота, па да се преселим у вечност!”
– “Какав утисак на тебе оставља ова пустиња, ове горе и камење и ово узбуркано море?” – “У свему видим величину Божју. Велика су дела Његова и ја се усхићавам и прослављам Његову доброту!”
Још смо га питали како може да иде бос и због чега не купи обућу. Старац је одговорио: – “Када бих ишао обувен тада моје рукодеље не би било довољно ни за саму обућу, макар се трудио и два пута више. Идем бос иако не без тешкоћа!” Рукодеље његово су једноставне дрвене кашике.
– “Како можеш тако да живиш и да трпиш овакву оскудицу у животу? Ми то не бисмо могли да поднесемо!” – “Ви, то је нешто друго. Ја сам прост човек и навикао сам. Кад се човек одрекне себе самог и пође за својим Господом, онда га благодат снажи и чува. Ви не гледајте на ово место, место не спасава човека, него добра дела Христа ради. А пошто сам био човек без скровишта, дошао сам овамо и населио се из тог простог разлога што за мене на другом месту није било пристаништа”. Онда је додао: – “Бдење доноси човеку друго бдење – када човек бди његово срце се разгара и укорењује се у таквој љубави према Богу да молитва која у срцу делује не даје сна, чак и када би се на сан принуђавао. Ђаво се ничега толико не боји колико таквог трезвеног стања душе која бди и моли се. Он бежи као огњем опрљен и уопште није у стању да јој приђе!” Ето, то је све што знамо о пустињаку оцу Зосими.
