АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА
ПОХВАЛА СВЕТОГОРСКОМ МОНАШТВУ МОНАХА ПАРТЕНИЈА
Желим да опишем богатство Свете Горе – непролазно богатство које се чува у њеним брдима и дубравама, у шумама и долинама, тј. да опишем слуге Божје, подвижнике Атонске.
Много је Света Гора послала Цару Небеском преподобних отаца, свештеномученика и мученика, који су у древна времена пострадали од безбожних Арапа, Сарацена и Турака док су је много пута пустошили, братију мачем секли, имања пљачкали, а манастире рушили и огњу предавали. Због тога је за нас светогорска старина често пропадала. Познато је само то да су манастире зидали цар Константин Велики, и Велики Теодосије, и царица Пулхерија. Али ко је у њима живео и са каквим типиком – то је непознато, јер су све записе уништили Арапи. Мноштво монаха је пострадало и од иконобораца. Пошто је иконоборачка јерес истребљена, Света Гора је почела да цвета, и од тoг времена па до данас о њој имамо сигурније податке. Она се посебно развијала од 9. до 14. века, а тад је много страдала од Латина и од морских разбојника. Али је цар Андроник Палеолог тада обновио Свету Гору, поправио манастире, иако не све који су раније били.
О древним оцима је много писано у књигама које се називају “Патерици”. Када се ученик Григорија Синаита, који је живео у скиту Магуле, молио Богоматери, тражећи од Ње да му покаже колико има монаха који се спасавају на Светој Гори, јавио му се глас у ноћи, да изађе из келије и да погледа на високо брдо. Он је изашао и над брдом видео где стоји Царица Небеска у неисказивом светлу, а око Ње велико мноштво огњених стубова. И јави му се глас: “То што видиш бескрајно мноштво огњених стубова – то су Атонски оци; и да можеш да избројиш звезде небеске, пребројао би и преминуле атонске подвижнике; напоследак ће их бити још више”. Сада желим да опишем светогорски општежитељни живот – живе мртваце, земаљске анђеле, и небеске људе који подражавају анђелски живот, војнике Цара Небеског. Као што анђели даноноћно служе Небеском Владици, тако и ови, предавши своја тела заједно с душама свом предводнику, оцу игуману, и један другом, Господа ради и царства ради Небескога, усвојили су речи Господа свога Исуса Христа који је у Светом Јеванђељу казао: “Ако хоће ко за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој, и за мном иде” (Мт. 16, 24; Мк. 8, 34; Лк. 9, 23). Војници ови делом испунише речи Христове: потпуно одбацише себе, узеше крст свој тј. страдања и иду трагом Исуса Христа на гору Голготу, да се распну за свет и до краја умртве своје страсти, да се сахране у гробу смирења и да бестрашћем васкрсну у Христу. Пост поштују свакодневни, ноћу стоје на молитви, а дању се налазе на послушањима. Овим трима добродетељима достижу Царство Небеско: постом укроћују тело своје и страсти, јер је утроба царица свих страсти; када убијеш царицу и слуге се разбеже. Послушањем чупају и искорењују страсти, постижу смирење и предају се смиреноумљу. Молитвом разгоне све узнемирујуће помисли и сједињују се са самим Богом. Ови добровољни страдалници положили су веру као чврст темељ свог спасења. Верују своме Творцу да их Цар Небески неће лишити мученичке круне. Мученици су трпели ране, ударце и заточење, и на крају смрт. И ови бескрвни мученици свакодневно подносе муке одрицањем од сопствене воље, и носе јарам – послушање, пост, молитву, стајање целе ноћи, бдење, метаније. Што не траже, то им дају; што не желе, то им наређују; куда моле да иду, не пуштају их; куда не би хтели, тамо их шаљу. И стално висе на крсту не прибијени тамо мржњом својих мучитеља, него својом вољом. Па још и зли мучитељ ђаво непрестано против њих мислено војује, наговара их да сиђу с крста, наводи их на штетне помисли: тугу за светом и свиме што је у свету, родитељима и сродницима, благом и свим обманама и лепотама овог света. Још им лукави непријатељ ђаво шапуће: сиђи са крста, не можеш се тако постити, не можеш носити такво послушање, изгубићеш своје здравље; млад си и живот је твој дуг, сиђи са крста. Ко ово не прими, њега наговара да изађе из манастира, и да се удаљи на подвиг у пустињу, само да би га одвојио од братства и одвојио од Богом изабраног стада. Али ови духовни војници побеђују лукавог саветника: и сами собом и молитвом; а ако сами не могу, онда о борби објављују свом пастиру, оцу игуману. Јер у светогорским општежитељним манастирима постоји обичај да братство свакодневно исповеда своје помисли и сва наговарања лукавог свом пастиру и предводнику, оцу игуману. А према њему имају такво поверења да све помисли и сва наговарања дају њему на увид и разматрање: како он каже тако и чине; и од њега примају савет као од самог Бога, и одлазе мирни. Зато ђаво и сва његова лукавства и смицалице остају без дејства, и немају никакве снаге на савршене послушнике. Па и кад им дође помисао они је као коња узму за узду и поведу своме пастиру говорећи: “Зашто ми досађујеш? Ти знаш да ја немам своју вољу и своје расуђивање и да не знам откуда си: од Бога или од ђавола? Пођимо к мом пастиру, па како он расуди.” И бивају мирни!
У сваки час и минут старају се да сачувају чисту и непорочну савест, како пред Богом тако и пред пастиром, оцем игуманом, и пред свим у Христу братством.
Ови живи мртваци су погребени као у гробу, у одрицању од своје воље и свог расуђивања. Телом чине и обављају послушање, носе тегобе свог предводника и један другога, а умом и срцем увек разговарају с Богом не престајући да говоре у уму: Господе, Исусе Христе, помилуј ме!
Ови војници Небеског Цара ходе по оба пута монашког живота: послушаљем у заједници и молитвеним тиховањем. Послушањем постижу смирење и смиреноумље, а тиховањем се успињу на највиши степен љубави и бестрашћа. Где је ту грамзивост и љубав према земаљским стварима? Где завист и мржња? Где сластољубље и пијанство? Заиста тамо нема места ни једној јединој страсти, јер онај ко долази у манастир и одлучује се да живи у општежићу, тај сав свој посед, ствари, књиге и иконе даје заједници.
Сви ови војници Цара Небеског, заволевши Господа свога свим срцем својим, свом душом својом и свим умом својим, ови робови Бога Вишњег, не речју, него делом, испуњавају речи свог Спаситеља: Ако неко доће мени и не мрзи оца својега, и матер, и жену, и децу, и браћу, и сестре, па и живот свој, не може бити мој ученик (Лк. 14,26). На њима се остварује Господње обећање: “И сваки, који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или децу, или земљу, имена мога ради, примиће сто пута онолико, и наследиће живот вечни” (Мт. 19, 29).
Ови духовни војници могу смело да кажу: ми све то остависмо и за тобом идосмо: шта ће бити са нама? И Господ ће им на последњем суду одговорити: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено (Мт. 25, 34). Ни у овом веку не оставља Господ слуге своје, који му са вером и љубављу служе, него им шаље разне утехе и награђује их разним даровима Духа Светога. Многи су, препливавши страсно и бурно море, достигли тишину бестрашћа.
Видео сам многе који су свој живот провели у општежићу, у савршеном послушању и одрицању од своје воље. Неки су за двадесет, неки за тридесет, а неки за четрдесет, педесет и шездесет година, достигли савршенство бестрашћа, успели се на највиши степеник љубави и незлобивости, и постали као анђели. Други су достигли дубине смиреноумља и кротости. Они који су достигли бестрашће примили су дар суза и не могу никада да задрже плач, једно због својих грехова, друго због своје братије, или због целог света (да Господ целом свету опрости грехе). Други су добили дар радосних суза, и увек плачу од радости, јер много воле Господа свога, и осећају Његову велику милост и доброту према људском роду; и зато што их је удостојио да се удаље од овог сујетног и бригама опхрваног света, и да дођу у тихо пристаниште монашког живота. Неки су добили дар прорицања, откровења и виђења, а други дар узношења ума Богу, и ове дарове откривају само својим пастирима, духовним оцима, који могу да разликују истину од преваре и као искусне вође све проверавају смиреноумљем, приписујући све великом човекољубљу Господњем и молитвама братства, а увек заповедају опрезност пред лукавствима нашег старог непријатеља; јер се он претвара у анђела светлости. Свакоме духовни оци дају поуку да непрестано призива име Господа Исуса Христа, да тражи Његову велику милост, да плаче због својих грехова и да не скрива никакве помисли ни дарове. Ови војници духа, живећи у телу, побеђују бестелесног непријатеља ђавола; све његове замке кидају послушањем и смирењем, и све његове обмане разоткривају, управљајући се у свему расуђивањем духовних отаца.
Проводећи такав живот и добродушно пливајући овим житејским морем, они достижу мирно и безбедно пристаниште и прелазе у небеску, вечну домовину, где нема ни бола, ни туге, ни уздисаја, где је вечни живот.
Када се неко од њих разболи, одлази у болницу, а ако не може сам да иде онда га воде и брину се о његовом здрављу. Ни једна мати око своје болесне деце не може тако да се труди, колико се духовна браћа старају о болеснима. И отац игуман два пута на дан посеђује болеснике, за њих чита посебно правило, а причешћују се скоро свакодневно. За дивљење је да болесници на Светој Гори не леже много, него или брзо оздрављају, или брзо одлазе у вечни живот, а умиру као да тону у сан.
Све сам ово говорио о оцима који живе по манастирима или близу манастира. Али на Светој Гори Атонској има много савршених пустиножитеља, који живе на непроходним местима и у најдубљим пустињама, по целом Атосу, у горама и у долинама и у провалијама, где људи мало пролазе. Живе по пећинама. Одежда је на њима од старости у ритама, и иду полуголи, а неки обрасли длаком. Хране се травама и зељем, а неке храни сам Бог. Од људи се крију, мало се коме показују. Дешава се да нађеш њихове келије, али да затекнеш и њих саме, редак је случај. Неки монаси су тако нашли једнога и с њим разговарали. Питали су:
“Одавно ли живиш у пустињи, и одакле си дошао?” Он им је одговорио:
“Вама није корисно да знате мој светски живот; можда само то да сам свет оставио у младости, дошао овамо на Свету Гору, и ту живим већ педесет година. Од тога сам десет проживео у манастиру на послушању, а четрдесет у овој пустињи, а за то време никога од отаца нисам видео, сем вас и моје братије!” Даље су питали:
“А зар ти овде у пустињи не живиш сам?”
Он је одговорио:
“Не, нас овде има четрдесет, које Бог храни!”
И још су га питали:
“А како сте живели у време када је Света Гора била скоро разорена, и када су свуда крстарили Турци и разбојници?”
“Ништа ми нисмо ни видели ни чули!”
Онда је, поклонивши се, кренуо у унутарњу пустињу.
Године 1844. монаси из скита Капсокаливија ишли су кроз непроходне пустиње где су скупљали лековите траве ради продаје. Међу њима је био један Рус, монах Давид. Он је причао да су нашли једног пустиножитеља који је већ умро и лежао на земљи, а на себи никакве одеће није имао. Не зна се да ли је давно умро; јер тело његово уопште није трулило, него је напротив ширило мирис. Они су га, отпојавши га, сахранили, а да име његово нису сазнали.
1846. године, три човека су ишла на врх Атоса па су зашли и у пећину у којој се спасавао преподобни Петар Атонски, и видели су да неко у њој живи, али се нису удостојили да сретну и самог пустињака. Чувши да иду људи, овај је изашао. Разгледали су све што је имао: једну икону, бројанице, посуду са водом и траву за храну; хлеба није било; кревет је био гола земља.
Може се рећи да Света Гора личи на кошницу; као што у кошници има много пчелињих гнезда, тако и на Атону има много монашких келија. Као што у кошници непрестано зује пчеле, тако и на Атосу монаси даноноћно брује изговарајући псалме и духовне песме.
