АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА
СТАРАЦ НИКОДИМ – ГРК
(умро 1867)
Отац Никодим се родио 1807. године. Незадовољан мирским животом, његовом испразношћу, он је као тридесетдвогодишњак дошао на Свету Гору. После краћег боравка у Новом скиту, по савету духовника, прешао је у Капсокаливију, где се населио у малој келији и почео да води строг молитвени живот. Рукодеље није имао никакво, све док му нису дошли ученици, а тада је већ било неопходно да се прихвате неког посла, као и ради скитских обавеза које веома сметају свима који пролазе пут умног делања. Јео је он сув хлеб, чак ни поврће није употребљавао.
Но завидљивац нашег спасења није могао да поднесе брз успех оца Никодима него је бацио на њега разне муке: откривала су му се страшна привиђења, разне претње и на крају светла виђења. Али, руковођен искусним старцем, он је побеђивао ђавола и све његове хорде.
Неко време његова келија је била завејана снегом тако да се није могло изаћи. Док је трајала та невоља, исцрпла се код њега залиха сухарака, и он је дуго времена био без ичега, тако да је од глади крајње изнемогао. Тада му се јавио ђаво, сав у блиставој светлости, седећи на престолу, у виду Свете Тројице, и рекао: – “Ја сам Света Тројица, поклони ми се и испунићеш се благодати и јешћеш!” И истовремено, гладном старцу су били показани столови са различитим ђаконијама, и њихов мирис је напао чула изгладнелога. Старац је пао ничице и молио Господа да не допусти да се непријатељ над њим смеје. Молио се дуго, и Господ је погледао на смирење старца и прогнао демона. Старац је устао тек онда када је ишчезао мирис јела.
Пред смрт, код старца Никодима су се на пет места откриле огромне ране, и он је веома патио више од три месеца. У почетку је могао сам полако да излази из келије, али је после лежао непокретан и с муком су га окретали у кревету. Његов ученик Нил служио је старца даноноћно, и толико изнемогао да је био као сув штапић. Старац је изгубио и сан, али је при свему томе задржао добродушност и непрестано је хвалио Господа, ништа не говорећи о љутој својој болести. Само једном, када је дошао један монах из скита и почео да говори као да завиди старцу због такве болести, коју би он желео сам да има, ради очишћења грехова и будуће награде, старац је одговорио: – “Ти не знаш шта говориш; кад би знао каква је ово болест и какве муке од ње човек трпи, не би тако нешто рекао!”
На кратко време пред смрт старац је имао виђење о припремљеној награди и о доласку анђела који ће опојати његову душу. У то време он је узео за руку ученика Нила и у радости духовној почео да говори: – “Чедо, држи се пута коме сам те научио и добићеш оно што и ја сада добијам!” Од радости старац није могао да продужи, и са тим речима његова душа је излетела ка Господу. Али у тај тренутак ученик је са тугом ускликнуо: – “Оче, да ти не умиреш?” и тиме као да је задржао душу старца да би одговорио на његов бол:
– “Да, умирем!” после чега је затворио очи. То је било 1867. године.
Руководећи ученика Нила у умном делању, старац га је поучио да њиме треба да се занима без попуштања и да не верује никаквим маштањима. – “Макар се јавио и сам Христос, не веруј, него реци:
– “Ја не желим да видим Христа у овом животу, него у будућем!”” Сећајући се са тугом, ученик је говорио: – “Нема више таквих стараца. Ево сасвим недавно, после његове смрти, спремао сам се за причешће Светим Тајнама и обављао правило затворених очију. Одједном се у мени јавила оваква помисао: “толико времена се већ подвизавам, а никако да нешто видим!” И у тај исти тренутак пред мојим очима се појавио нерукотворени лик. Отворио сам очи и видео то исто – преда мном је у великој светлости стајала икона Спаситеља. Из поука старца схватио сам да је то од ђавола. Затворио сам очи и продужио да се молим и привиђење је ишчезло”.
Дивни су и разни путеви светогорског живота. Господ је готов да благодатно помогне свакоме, а од нас већ зависи да ли ћемо у помоћ примити, усвојити је, користити се њоме за своје спасење.
