АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА

 

АТОНСКИ ПОДВИЖНИЦИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА
 

СТАРАЦ АТАНАСИЈЕ – МОЛДАВЉАНИН
(умро 1873)
 
Иза молдавског скита, на месту званом Вигла, у тихој колибици живео је старац Атанасије, човек искусан и зрео у духовном делању. Крајем 18. и почетком 19. века на том месту подвизавао се старац Молдављанин, отац Георгије, који је био штампар и учен човек. За време устанка отац Георгије је изашао у Мореју. Тамо га је митрополит, оценивши његов узвишени живот, принудио да прими рукоположење. Проживевши тамо годину дана, отац Георгије је отпутовао у Влашку где се задржао у манастиру Черника на усамљеном месту. Тамо је и умро, непрестано помишљајући да се врати на Свету Гору. Своју жељу није успео да испуни јер је Атон био преплављен Турцима.
По доласку оца Георгија у Чернику, пришао му је младић Атанасије, који је чуо о његовом подвижничком животу, и остао уз њега, желећи да подражава његове подвиге. Раније је Атанасије живео у Њамецком манастиру, у који је дошао још као дечак. Са старцем Георгијем живео је 8 година, а после смрти старца кренуо је да тражи свог рођеног брата, у монаштву Нектарија, кога је нашао и заједно са њим дошао на Свету Гору 1840. год. Због тога што је брат био веома млад, ту су проживели само годину дана, у ксенофонтском скиту. После те године, отпремили су се за Јерусалим, а отуда у Молдавију. Чим је Нектарију никла брада, поново су приспели у Свету Гору, па се отац Атанасије настанио на Вигли, где је живео његов покојни старац Георгије.
У умном делању је оцу Георгију руководилац био један од најближих ученика старца Пајсија Величковског, и он по имену Георгије, под чијим је руководством отац Георгије тако добро успевао да су се и од њега, као из извора, напајали сви који су волели молитвено тиховање. Отац Атанасије је причао о своме старцу: – “Од многог плача, изгубио је све трепавице. Када је умирао, ја сам горко плакао због растанка са таквим старцем, али он ме утешио рекавши да ћу само годину дана живети сам. Тако је и било: кроз годину дана нашао сам свог брата, оца Нектарија и заједно смо отишли на Свету Гору!”
О величини старца Пајсија Величковског старац Атанасије је рекао: – “Ја сам још затекао у животу, у дубокој старости, једног Пајсијевог ученика. Можете схватити колико је велики био тај Пајсије из догађаја који су се десили с његовим учеником. Он је био добар човек зреле духовности. Седео је једном на кревету и размишљао и одједном видео. Поставио се био престо, окружила га је била маса ђавола, и други ђаволи су свечано довели Сатану који је сео на престо. Сатани су прилазили ђаволи један по један са извештајем, а он би их питао: – “Где си ти био?” Први ђаво који је пришао је одговорио: – “Био сам код тог и тог монаха, који молитвено тихује иза манастира Њамца, и нисам могао да му приђем зато што чим кренем, пада на земљу, а од њега излази ватра која ме пали!” Сатана је наредио да га бију као и остале који нису успели у својим пакостима. Тако су претукли пет или шест ђавола. Затим је Сатана силно закукао и рекао: – “О како ми сметају ти трефолои (књиге о духовном делању које је старац Пајсије превео), али ће доћи време кад их више неће бити и све ће поново ићи по мојој вољи.” Ево, додао је отац Атанасије, и дошло је то време, јер је чувена библиотека изгорела у Њамцу а оно књига о духовном делању што су остале – ко их гледа?”
(Из записа оца Пантелејмона о посети старца): Када смо први пут дошли оцу Атанасију, до кога нам је водич био скитски старац, из далека смо видели да старац ради у свом винограду. Чим нас је приметио, одмах је оставио свој посао и убрзаним кораком пошао према својој колиби. Наш водич, познајући старца, пожурио је за њим вичући: – “Оче Атанасије!” Али је онај без освртања тако брзо одлазио, као да га неко јури. Ми смо скренули са стазе и зашли на пут према колиби на ивици стене, а водича смо послали да стигне и пита старца да ли ће нас примити. Овај га је стигао, викао му, али се старац није зауставио.
Дуго смо куцали тако да сам већ наговарао нашег водича да престанемо, али је он, знајући старца, настављао да куца све јаче и јаче. На крају је старац отворио врата и изашао, примио нас с љубављу, извињавајући се јер је глув, па није чуо да смо куцали!
Говорећи о месту на коме се населио рекао је: – “Ви посећујете пустињаке и она места где су живели некада свети оци, и зато ћете бити награђени више од нас који ту живимо; а ми окајани живимо овде и, проводећи дане у лењости, заслужујемо двоструку осуду!
– У искушењима је нужно молити се како би нам Господ помогао да их понесемо.
– Свети оци пишу да је боље јести и пити све и осуђивати себе, него не јести, а робовати гордости. Свети Василије одобрава онима који одржавају тело умерено: то је нужно ради подршке души у подвизима, без чега би она занемоћала; али све треба да је учињено са расуђивањем!
– Није невоља у томе што се једе, али је расуђивање неопходно. Без умерености ум се помрачује, али и појевши он себе укорева да се прејео као скот и каје се пред Богом, а то је Богу угодно. А ако неко, макар живео у пустињи, и макар се молио и постио, замишља како чини добро (ђаво га хвали у срцу његовом) он је роб таштине. Монах пак, који једе и прекорева себе приближава се Богу покајним осећањима. – Почетницима свети оци говоре да живе у општежићу и тамо побеђују страсти, а тек потом да се осамљују. Сећање на смрт и молитвено расуђивање просвећују човека; на тај начин се светлост открива у његовом уму и он без штете пролази искушења, јер му та светлост показује пут!
– Добро је живети као келиот али се при том мора стално држати молитва, јер нема другог тако снажног и поузданог оружја против ђавола ни на небу ни на земљи, као што је молитва Исусова. Непрестано треба творити ову молитву све док она не нађе себи место, а наћи ће га када то место буде припремљено – срце очишћено од страсти. Срце се, међутим, чисти посредством молитве! Постојана молитва исправља недостатке од неиспуњеног правила и других неиспуњених подвига.
– Ако хоћете, можете молитвено тиховање наћи на месту где живите. Ако вас има тројица или четворица, вероватно једномишљеника, јер иначе не бисте живели заједно, значи да можете тиховати. Тајну своју не треба откривати коме било него само духовно искусном који се разуме у ствар: јер постоје и такви који осуђују и хуле на молитвене тиховатеље. Ево примера: дошао је један човек у ксиропотамски манастир, донео прилог, укључили су га међу проестосе и он је живео тамо неколико година. Затим је чуо за пустињачки живот и видевши како се живи у идиоритмичком манастиру, пожелео да се удаљи ради тиховања и дошао у капсокаливијски скит к старцу Јеротеју. После годину дана међутим, осетио је да му је пустињачки живот тежак па се вратио у Ксиропотам, где је старији проестос приметио: – “Живи брате у манастиру; куд си кренуо? У пустињу! То само Молдављани и понеки Рус траже некакву умну молитву и излуђују се. Туда иду људи изгубљени и који нису ни за шта” – Ето, додао је старац, каква схватања неки имају о пустињацима и о духовном животу уопште. Зато не треба свакоме откривати своју тајну. Свети Исак Сирин пише: “Не поверавај свакоме своју тајну, него истомишљенику и духовном делатељу”.
И свети оци су читали док нису добили благодат молитве; а када су је добили, оставили су читање. Веома је добро с времена на време посећивати места где су живели свети: преподобни Атанасије, преподобни Максим, преподобни Нил и многи други. То може да користи поуци и утврђењу душе јер на таквим местима саме собом долазе мисли: ту је живео такав и такав отац, а ја окајани како живим? Таквим самопрекором и молитвом светима, душа се умиљава и учвршћава. Сећање на смрт и суд Божји треба гајити непрестано, а особито у току молитве.
– Када би било неопходно, дали би ми ученика из скита; а ја мислим да је боље да сам сам. Када бива тешко због болести, долази брат, отац Нектарије, и помаже. Некада су свети оци живели са другима, па и сада духовно јаки људи имају ученике при себи и руководе њиховим животом; а ми, немоћни, не можемо то да поднесемо, него живимо усамљено, јер човек сам некако лакше мисли на своје грехе. Они јаки могу да поучавају друге; њима ће и награда бити већа. Тако у Кијеву у пећинама има много светих отаца, али ће преподобни Антоније и Теодосије имати већу славу од свих, они су велики!
– Или преподобни Нил Сорски, како је он лепо писао о тиховању!
– Не брините да ће вас братија узнемиравати. Ако они желе да се са вама посаветују, и ви им нешто кажете, то не разара тиховање – љубав према братији се рачуна у тиховање. Јер има много облика тиховања: понеко цео дан говори, а све иде на корист; други каже једну реч, и она увреди брата!”
Опраштајући се питали смо старца да ли дозвољава да дођемо и други пут? Не смета ли му то? Старац је одговорио: – “Ми смо привикли да затварамо не спољашње двери, него двери на које улазе страсти”.
Пошто смо чули да старац има браду до земље, хтели смо да га замолимо да нам је покаже; али смо се плашили да га не увредимо и зато смо унапред молили да нам опрости. Старац се зачудио и обећао да ће опростити. Тада смо га замолили да развеже браду и да нам је покаже. Раскопчао је подрасник, развезао браду којом се опасивао и опустио је. Брада није допирала до пода, али су четири власи лежале на земљи. Учинивши то старац нам је приметио да је ова наша радозналост пуста и некорисна: длака ништа не значи, кратка или дуга, ништа не доприноси спасењу, за које нису неопходне дуге длаке које труну у гробу него богоугодна дела.
С јесени октобра 1873. г. старац Атанасије је осетивши велику слабост, оставио колибу, дошао у скит и легао у болницу. Ускоро после тога, 23. октобра, мирно се преставио у Господу.

Comments are closed.