АСОМАТА

АСОМАТА
 
Сабор светог архангела Михаила и других бестелесних сила небеских је 8. новембра. Зашто? Почетком месеца марта је створен свет, па је овај празник у част девет анђелских чинова назначен за новембар, који је девети месец по марту; дан Страшног суда и време другог доласка Христовог Оци називају Осмим даном, а у тај дан ће се сабрати све силе ангелске као пратња Господа долазећег по други пут.
Анђели су створени пре ичега другог, а сами нису ничега створитељи. Анђели су по природи божански духови, другостепене светлости, невештаствени пламен огњени, хитропокретни умови. Они су словесни, самовласни (имају слободну вољу да сами одлучују), по благодати Божијој су бесмртни, троми су на зло али не и сасвим непокретни; ипак сада су заиста непокретни на зло, али не дакле по природи, него по благодати Божијој и својој добровољној блискости Добру. Разликују се по слави, достојанству и служби. Деле се у девет чинова, који су расподељени у три јерархије:
 

• Серафими – распаљују огњену љубав према Богу
• Херувими – просвећују премудрошћу и богопознањем
• Престоли – разумни и по благодати богоносни, изливају силу правосуђа на престоле земаљских судија и владара

• Господства – господаре нижим чиновима, нису робови већ служе са радошћу, дају силу и мудрост земним господствима, уче нас да владамо вољом и осећањима
• Силе – дају силу чудотворства и помажу послушницима и слабима
• Власти – кроте демоне, одбијају искушења, помажу подвижницима

• Начела – начелују нижим чиновима, брину за државе, народе, племена, уче нас да поштујемо старешине, и узводе достојне на старешинство
• Архангели – благовесте, пророкују, укрепљују веру
• Ангели – јављају мање тајне и намере Божије, подстичу на врлину

 
Само највиши чин прима светлост и познање од самог Бога, а сви нижи чинови се просвећују и примају тајне од виших чинова. Они за светлошћу и познањем Божијим чезну, па Бог и човеку открива тајне свога домостроја преко њих, не зато што су му они неопходни, већ зато што у то “анђели желе завирити” (1.Пт 1:12). Не треба им ни језик ни слух, него без изговорене речи предају један другоме властите мисли и одлуке. Они увек чине само једно: служе Богу и хвале га песмом.
Они се сви заједно називају ангелима (весницима), зато што сви служећи Богу учествују у нашем спасењу; мада то није њихова једина служба, они су због ње Светим Духом у Светом Писму добили име. Сходно томе се и серафими као највиши и Богу најближи чин називају арханђелима (тј. “наданђелима”), што у овом случају није назив чина, него службе (да их не поистовећујемо са осмим анђеоским редом); арханђела (серафима) има осам: Михаил, Гавриил, Рафаил, Уриил, Јеремиил, Салатиил, Јегудиил, Варахиил. Сваки од њих, опет, има различит задатак: свети Михаил, например, да брани православну веру и народ Божији, свети Гавриил да благовести.
Анђели су створени вишим од нас (Пс 8:6), пошто немају тела ни телесних страсти (мада нису потпуно бестрасни, јер само је Бог сасвим бестрастан). Телесно нису ограничени, не попримају облик по законима вештаственог света, нису спутани тварју и тварним предметима, нису подложни земаљским законима времена и простора, али јесу просторно и временски ограничени, јер им је потребно кретање одређеном (мада веома великом) брзином и време (мада веома кратко) да са једног места дођу на друго. Кажемо да су бестелесни (јер немају овакво тело као ми) односно да имају танана “ваздушаста” (етерна) тела, јер уистину је само Бог једини бестелесан. Кажемо да су невештаствени (нетварни) пошто је њихова природа много истанчанија од грубог човечјег тела и сродна је човечијој души, али су они у поређењу са Богом и вештаствени и груби, јер само Бог је једини невештаствен (ово посебно подвлачи преп. Јован Дамаскин на више места у својим делима). Нама се, како каже свети Василије, јављају увек у обличју својих тела, мада, како каже свети Јован Дамаскин, не онакви какви јесу, у пуном и застрашујућем блештавилу, већ у нама прилагођеном сјају, а такође могу попримити облик какав Бог зажели од њих, нпр. човека или облака или огњеног/светлоносног стуба. Но поједини Оци нарочито наглашавају да су анђели и сви створени духови у свом сопственом обличју човеколики.
Они нас заступају код Бога, молећи се за нас и уз нас, те нам доносе Божије дарове. По образу девет ангелских чинова постоји на земљи саборна Црква Православна.
 
Ђаволи имају исту природу као анђели – немају вештаствено тело. Што је за човека смрт, то је за анђеле пад, одвраћање од Бога – после тога нема покајања. За човека је, наиме, покајање могуће само због слабости тела и ограничености сазнања. Бивши анђео Даница (гр. Εωσφορος или Φωσφορος, лат. Lucifer – називи за јутарњу звезду, зорњачу, даницу, тј. планету Венеру када се јавља пред свануће; в. Ис 14:12; Лк 10:18) (за њега неки кажу да је био херувим – Јез 28:14, а други опет да је припадао највишем чину и био један од арханђела) је начеловао над десетим анђеоским чином, коме је било поверено чување земље. На почетку је, наиме, у знак Тројединог Бога, било створено десет чинова, као што тројка и јединица помножени сами собом и сабрани дају десет.
Даница је хтео да постане раван Богу. Како је једна толико савршена природа могла да пожели нешто тако немогуће – бити раван Несравњивом, Ономе који је изнад сваке творевине и и по Својој суштини нема ни најмањег заједништва са њом? Наравно да он није хтео да “смени” Бога, него је усхтео нешто што Бог није хтео, нешто што је против Божијег хтења, а то само по себи значи тражење независности која припада само Богу, постављање своје воље у исту раван са Божијом и отпадање од Бога. А шта је он то могао хтети против воље Божије? Претпоставља се: постизање блаженства својим личним моћима. Тако се због своје гордости одвојио од Бога, одбацио просвећење и част од Бога, те је тако настало зло (одсуство добра). За њим је пао и сав његов чин, као и мноштво анђела из других чинова, нпр.начела, власти (види Еф 6:12) Неки кажу да је чак трећина војске небеске пала, а други веле да се то догодило у четврти дан, после стварања светила. Због своје злоће су демони постали црни, помрачени, без Светлости Божије, иако су задржали исту природу, иста својства и моћи као анђели. Са неба односно из своје заједнице су их избацили Богу послушни анђели на челу са светим архистратигом Михаилом. Бригу над земљом и заповедништво над свим војскама је преузео управо Михаил. Он је у време сатаниног пада у гордост и бездан, сабрао све чинове ангелске и громогласно ускликнуо: “Пазимо! стојмо смерно, стојмо са страхом пред Творцем нашим, и не помишљајмо на оно што је противно Богу! Погледајмо каква страдања претрпеше они који заједно с нама беху саздани, и досада заједно с нама беху причесници Божанске Светлости! Обратимо пажњу како се они због гордости изненада из светлости сурваше у таму и са висине стропошташе у бездан! Погледајмо како спаде с неба јутарња звезда Даница и разби се на земљи!” Тада сви чинови анђелски на челу са Михаилом сложно запеваше: Свет, свет, свет, Господ Саваот, пуно је небо и земља славе Твоје!”
Из зависти и љубоморе је сатана (јев. “противник”; уп. и реч “шејтан”) и човека наговорио на пад. Но он и његови приврженици немају никакву власт ни моћ над било ким, осим кад им Бог по свом домостроју то допусти (као у случају Јова или свиња). Када добију дозволу, преображавају се по својој машти у облик који желе (нпр. псе, змије, лепотице, познанике… било шта). Подвижници их често виђају као мале и веома црне људе, због чега су их у старини понекад звали “етиопи” (гр. назив за житеље Нубије – црнце; αιθιοψ дословно значи “изгорело лице”). Услед склоности ка злу, они су својој природи придодали нешто што јој није било својствено: пали су у плотско умовање, преузели су плотске страсти које нису имали, и чак и човека превазишли у њима. Ђаволи (од гр. διαβολος – клеветник) су добили овај свој назив зато што клеветају врлине и оне који врлине воле и држе, а међу људима клеветају и самог Бога. О будућности нагађају, гледају у даљину и крећући се брзо осматрају многа места, знају Свето Писмо, те што према томе дознају то и “проричу”. И они имају своју сопствену јерархију и разликују се по степену зла и снаге. Неколико светих Отаца говори и о томе да у невидљивом царству духова злобе постоје посебна места са престолима (“престона места”), на којима седе кнезови бесова; ту се састављају планови, добивају распоређења, примају извештаји са одобравањем или укором кнезова подређеним демонима; ова места се зову “дубине сатанине”, које спомиње свети Јован Богослов (Отк 2:24). Демони силазе и право у ад да добију наређења и упутства од сатане и обавесте га о свему што се збива на површини земље. Беси, као ни анђели Божији, нису смртни и немају потребе за браком, па свети Оци одломак из Светог Писма који приповеда како “видевши синови Божији кћери човечје да су лепе, узеше себи жене од свих које изабраше” (Пост 6:2), тумаче тако да су демони ушли у грешни савез са женама и научили их чаробништву и заклињањима, а ове су њима посвећивале своју децу.
Непоменик је по доласку Христовом први пут сазнао да је осуђен на пакао: кад је Господ распет, ђаво је свезан у паклу. Тамо се чува све до пред крај света када ће бити накратко пуштен. Уместо палих ангела се светим чиновима прибрајају изабраници, свако по величини и врсти својих заслуга; Господ неће доћи да суди све док се број отпалих ангела не испуни светим људима (тако кажу преп. Симеон Нови Богослов и Лаврентије Черњиговски). Пред крај, палих духова у аду неће бити, већ ће сви обитавати на земљи и у људима. Сам сатана ће се уселити у антихриста, а свети арханђео Михаил ће овог убити и сатану коначно свезати и предати вечном огњу и муци.
Што се тиче положаја небеса и пакла – Свето Писмо, богослужење, житија светих, дела светих Отаца, сви они кажу да су рај и небеса горе, а ад доле. Небеса су горе у односу на било коју тачку на земљи, а ад је у самој утроби земље. Они се не налазе у нашем просторно-временском систему, тако да је до њих немогуће доћи “тек тако”; они јесу тамо, ту и започињу, али се пружају у сасвим другом смеру.