NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » ASKETSKI OGLEDI

ASKETSKI OGLEDI

 

ASKETSKI OGLEDI
 

 
TAJANSTVENO OBJAŠNJENJE 99. PSALMA
 
Uskliknite Gospodu [Bogu] sva zemljo.[1] Zemljom je ovde nazvan čovek. Taj naziv čoveku je dao sam njegov Tvorac, Bog. Bog je rekao Adamu: Zemlja si.[2] Oživeo sam, ali sam zemlja: mrtva duša me je oživela. Za vreme zemaljskog života mrtva duša je pogrebena u zemlju, to jest zaključana je u strasno telo, kao u tamnicu, kao u okove, i potčinjena je telu, a nakon razdvajanja od tela, ona silazi u utrobu zemlje. Nema spasenja bez oživljenja.
Da bi zemlja oživela, i da bi uskliknula Gospodu, mora se pre toga ukloniti razdvojenost koja postoji u njoj zbog pada, zemlja se mora sjediniti sa sobom i u sebi. Jedino sva zemlja može da usklikne Gospodu: svim svojim silama može da se ustremi prema Bogu jedino celovito čovekovo biće, ponovo sjedinjeno sa samim sobom i u sebi, rukovođeno umom, i to umom kojeg tuđe pomisli ne pokradaju u molitvi, ne dovode u nedoumicu; jedino sve kosti mogu da se obrate Bogu živim rečima istinske molitve. Svim kostima nazvani su u Pismu svi čovekovi sastavni delovi, koje je Gospod sakupio, presazdao, sjedinio i jedne sa drugima i sa samim Sobom.[3] Tada će čovek na osnovu unutrašnjeg opita shvatiti da je oživeo duhovno, da je do tada bio u zarobljeništvu, u okovima, u smrti. Na osnovu tog blaženog opita prepodobni Jefrem je rekao: „Umnožila se na meni, Gospode, blagodat Tvoja, utolila moju glad i žeđ, obasjala moj pomračeni um, sabrala moje misli skitnice, ispunila moje srce. Sada se poklanjam, sada pripadam i sada se molim Tebi, i ispovedam svoju slabost: radi Tvog čovekoljublja prestani da me zapljuskuješ valovima blagodati Tvoje, i sačuvaj je za mene da bi je opet dao u strašnom danu (Tvog drugog dolaska, ili na dan moje smrti). Nemoj se razljutiti na mene, Čovekoljupče! Ne podnosim da postojim bez nje, i zato se, odbacivši svaku sumnju, obraćam Tebi molitvom. Više nego što treba umnožila se u meni blagodat Tvoja, i moj jezik je iznemogao, jer nema načina da je izrazi; moj um je došao u nedoumicu, jer ne može da izdrži mnoštvo njenih valova. Liku i svetlosti blagoslovenog Oca! Ukroti u meni sada njene valove, jer će spržiti moje delove i moje srce; ukroti je ovde, da bi mi je tamo opet dao. Spasi me, Gospode, i učini me dostojnim carstva Tvoga. Ne pomeni bezakonja moja, ne razljuti se na drskost molitve moje. Daruj mi ono što molim, i nastani se u meni, kao u svom obitalištu,[4] sa blagoslovenim Ocem Tvojim, u dan javljanja Tvoga.[5] Daruj mi, Hriste, molitvu moju, jer Ti si jedini davalac života. Sakrij moja bezakonja od mojih prijatelja! Primi ove moje suze! Neka izađe pred Tebe plač moj!“[6] Ova reč, reč napojenog milošću Božijom, ona je klicanje.
Služite Gospodu u veselju, uđite pred Njega u radosti.[7] Dokle molitvu pokradaju tuđe pomisli, dotle će se podvig molitve činiti sa trudom, sa bolom, sa primoravanjem sebe i nasiljem nad sobom, dotle se niko ko se tako moli ne pušta pred lice Božije. A kada molitva počne da se izgovara iz celog bića, tada se njen podvig preispunjava duhovnim naslađivanjem. To naslađivanje vuče podvižnika ka podvigu, hrabri ga, osnažuje, zadržava u podvigu; podvig molitve postaje najvažniji, neprestan, jedini podvig podvižnika. U neizrecivoj radosti delatelji neprestane molitve stupaju duhom prema nevidljivom licu Božijem, i staju pred lice Božije. Oni stoje pred tim licem zato što je neprozirna zavesa (tuđe pomisli i maštanja) skinuta. Nema nikakve prepreke za gledanje! No Bog, koji se neobjašnjivo vidi čistotom srca, ostaje nevidljiv: Boga niko nije video nikad[8] zato što je On beskrajno tanan, duhovan. Savršenstvo Boga je uzrok Njegove nepristupnosti[9], ne samo u smislu da li ljudi mogu da ga vide, nego i da li mogu da ga pojme: Primrak je pod nogama Njegovim; Bog postavi tamu na skrovište Svoje, i prikloni nebesa i siđe, i usede na Heruvime i polete, polete na krilu vetrova.[10] Priklanjanjem nebesa i silaženjem sa njih nazvana je ovde kenoza, samoumanjenje Božije veličine, Njegovo prilagođavanje svojstvima tvari, a sve po Njegovoj svemoći i neizrecivoj blagosti. Bog silazi sa visine svog savršenstva, kao da se umanjuje, da bi učinio primetnim svoje svesveto dejstvo heruvimima i onim ljudima koji su, kao i heruvimi, sposobni za bogonošenje. Dejstvo Božijeg Duha uporediću sa kretanjem vetra ili sa kretanjem na krilima vetra da bih pokazao da je to dejstvo nematerijalno, dakle potpuno duhovno.
Duši je svojstveno da se raduje i veseli čim oseti da je oživela, da je izbavljena iz robovanja u kome su je držali greh i pali duhovi, da ju je osenila Božija blagodat, da ju je dejstvo te blagodati stavilo pred lice Božije, da je uzdignuta u neporočno i blaženo služenje Bogu. Radost i veselje su tako silni da Sveti Duh poziva one koji su ih osetili da uskliknu. Kako da ne usklikne od radosti čovek koji je oslobođen, oživeo, dobio krila, vazneo se sa zemlje na nebo? Usklik je svojstven ljudskom duhu. Usklik je silan, ali duhovno: telo i krv nemaju i ne mogu imati u njemu učešća. Njihovo samovoljno dejstvo iščezava; telo i krv postaju potčinjeni Božijoj blagodati koja dejstvuje, služe kao oruđa u istinskom podvigu, i više ne odvlače čoveka u nepravilna stanja i dejstva.
Poznajte da je Gospod, On je Bog naš, On na je stvorio, a ne mi; a mi smo narod Njegov i ovce paše Njegove.[11] Onaj koji se moli Bogu nečistom molitvom, taj ima mrtvo mišljenje o Bogu, kao o Bogu nepoznatom i nevidljivom. A kada se oslobodi od pomisli koje ga otimaju i zarobljavaju, biće mu dopušteno da stane pred nevidljivo lice Božije, i tada će poznati Boga živim, opitnim poznanjem. On poznaje Boga kao Boga.[12] Tada čovek okreće oči uma na sebe i vidi da je delo, a ne samobitno biće, kako ljudi lažno vide sami sebe zato što se nalaze u pomračenju i samoobmani; tada on postavlja sebe u onaj odnos prema Bogu u kome mora biti Njegovo delo, i saznaje da je obavezan da se pobožno pokorava Božijoj volji i da je svesrdno ispunjava. Paša Njegova je volja Božija, otkrivena za ovce Njegove u Svetom pismu, i javljana u Njegovim nedokučivim sudovima.
Uđite na vrata Njegova u hvaljenju, u dvorove Njegove u himnama. Ispovedajte se Njemu, hvalite Ime Njegovo.[13] Sredstvo za dobijanje pristupa pred lice Božije je smirenje. Smirenje su vrata Božija, vrata u dvorove Božije, u nerukotvorenu odaju i hram Božiji, u dom srca, u koji se Bog nastanio posredstvom tajne krštenja. To su vrata Njegova; njih otvara jedino prst Božiji. Pre otvaranja vrata daruje se ispovedanje, ispovedanje srca, ispovedanje iz sve duše. Ispovedanje je dejstvo smirenja. Ispovedanje je čovekov izraz njegovog saznanja pred Bogom. To saznanje se javlja kada otvorimo svoje oči i pogledamo na sebe same zato što je blagodat dotakla oči duše, pri čemu um raskida sa slepilom koje ga je do tada mračilo i lišavalo pravilnog, Bogu ugodnog gledanja samog sebe. Mi ispovedamo, ispovedamo od punoće ubeđenja – od takve punoće ubeđenja kakvom se izgovara i ispoveda Simvol vere – da smo pala bića, pritisnuta i onim grehom koji pripada celom ljudskom rodu i onim koji pripada svakom od nas pojedinačno. Mi slavimo Božiju pravednost, koja je izbacila naš prestupni rod iz raja na zemlju, osudila sve čovečanstvo na trud i nevolju, i kažnjava svakog čoveka pojedinačno za njegova pojedinačna sagrešenja. Odmah nakon ispovedanja javlja se pribrana molitva. Ona je dar Božiji. Desnica tog dara uzima onoga koji se moli iz rasejanosti koja okružuje i zarobljava, stavlja ga, bez imalo rasejanosti, pred lice Božije u nerukotvorenom Božijem hramu. Iz savršenog smirenja i iz savršene pokornosti Božijoj volji rađa se najčistija, sveta molitva. Ona ne može drukčije da se rodi; ona ne može da se rodi ni iz drugih delanja: tako grožđe raste na lozi, a ne na nekom drugom drvetu. Ta molitva je nazvana pevanjem zato što je molitva duha sveta, tajanstvena pesma kojom se slavi Bog. Veliki Pavle je rekao: Ispunjavajte se Duhom, govoreći među sobomu psalmima i himnama i pjesmama duhovnim, pjevajući i pojući Gospodu u srcu svome.[14] „Prosveti moje duhovne oči, otvori usta moja da se nauče rečima Tvojim i razumevanju zapovesti Tvojih, da čine volju Tvoju, da Ti pevaju u srdačnoj ispovesti i da slave presveto ime Tvoje!“[15]
Jer je dobar Gospod, doveka je milost Njegova, i do naraštaja i naraštaja istina Njegova.[16] Kada pozna i ispovedi Božiju pravednost, kada proslavi sudove Božije,[17] podvižnik molitve stupa u poznanje beskonačne blagosti Božije, nerazdvojne od Njegove pravednosti. U savezu Božije blagosti i Božije pravednosti otkriva se Njegova svesveta istina: milost i istina poljubiše se, pravda i mir celivaše se. U molitvu onoga koji se moli čistom molitvom[18] izliva se iz osećanja Božije blagosti duhovna sladost koja pogružava čovečiji duh u bezdan smirenja i ujedno ga uznosi sa zemlje na nebo. Takav molitvenik je i najusamljeniji tihovatelj. Taj tihovatelj neprestano ostaje uz Boga zbog dejstva Boga u njemu, ostaje izvan sveta, izvan pomisli o prolaznom, izvan saosećanja prema prolaznom. Čim srce oseti Boga, čim oseti sve što pripada Bogu, ono oživi, a time i umre za svet, umre za sve što je neprijateljsko Bogu i za sve što je daleko od Boga. U toj smrti je život, i u toj pogibiji je spasenje. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Ps 99, 1.
  2. Uporedi sa Post 3,19.
  3. Ps 34, 10.
  4. Jn 14,23.
  5. Jn 14,21.
  6. Slovo 58. u slovenskom prevodu. Na ove reči prepodobnog Jefrema Sirina poziva se sveti Jovan Lestvičnik u svojoj Lestvici: „Ko se pre buduće rajske svetlosti udostojio takvog bestrašća kao onaj Sirijac? Ta David, toliko čuveni prorok, kaže Gospodu: Ostavi meda se odmorim (Ps 38,14). A ovaj podvižnik Božiji kaže: ‘Prestani da me zapljuskuješ valovima blagodati Tvoje“‘ (Spovo29, gl. 8). U stanje slično ovde opisanom došao je mladi monah Zaharija, kome je za smirenje bila darovana naročita, primetna blagodat Svetog Duha. Vidi: Nezaboravna kazivanja i Azbučni paterik. Sveti Jovan Lestvičnik govori:“Oganj, koji je sišao u srce, obnavlja molitvu. A kada ona ustane i uznese se na nebo, tada oganj silazi u odaju duše“ (Pouka 27, 45). O duhovnoj toplini vidi u Slovu o Isusovoj molitvi (Asketski ogledi, tom II). Ta toplina na svom početku nije ista kao i ona u svojoj nedostižnoj punoći.
  7. Ps 99,2.
  8. Jn 1,18 Slično: Mt 5, 8.
  9. 1 Tim 6,16. „Živi u svjetlosti nepristupnoj“, vidi objašnjenje Jovana Zlatoustog. Asketski ogledi, tom II, str. 751, izd. 1865. god.
  10. Ps 17,10-12.
  11. Pc 99,3.
  12. Prep. Marko Podvižnik, Dvesta poglavlja o duhovnom zakonu, poglavlja 13. i 14.
  13. Ps 99,4.
  14. Ef 5, 18, 19.
  15. Jutarnja molitva posle 12 puta Gospode, pomiluj.
  16. Ps 99, 5.
  17. Ps 18,10. Sudovi Gospodnji su istiniti, ujedno opravdani.
  18. Ps 84,10.

4 komentar(a)

  1. Vladimir Smiljanić

    jednostavno: Slava i Hvala Bogu milom našem za sve !!!

  2. Pingback: MOLITVA PROGONJENOG ČOVEKA | duhovna oaza

  3. Pingback: Žitejsko more – Podvižnička slova

  4. Pingback: Rasejan i usredsređen život – Podvižnička slova

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *