NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » ASKETSKI OGLEDI

ASKETSKI OGLEDI

 

ASKETSKI OGLEDI
 

 
STRANAC[1]
 
Odakle ideš? Gde je tvoj stalni stan? Gde si bio do sada? Zašto si me do sada ostavljao u samoći, u sirotovanju, u siromaštvu, u užasnoj smrti? Kada sam poznao Tebe, poznao sam da je bez Tebe takvo bilo moje stanje. Tako je ono bilo jadno! Stajao sam u predvorju mračnog pakla, bio sam bačen u duboku, bezizlaznu provaliju. Ne ostavljaj me! Ne mogu bez Tebe! Ako me ostaviš, opet sam pred vratima pakla, opet u provaliji, opet u nepodnošljivoj i neiskazivoj nesreći.
Ti dolaziš! Ne vidim kako dolaziš, ali vidim Tvoj dolazak, osećam ga, iako ga ne vidim telesnim očima. Ne daješ ni vremena ni načina da razmislim o tome ko si Ti? Neočekivano se javljaš u duši, Nevidljivi i Nepojmljivi! Javljaš se neiskazivo tiho i tanano, ujedno sa vlašću i silom Tvorca, zato što menjaš celokupnog čoveka: menjaš, preobražavaš, presazdaješ, obnavljaš i um i srce i telo! Ti si Silni – ulaziš u dom, vezuješ snažnog, otimaš sasude doma, otimaš ih u spasenje, ne u propast! I dom i sasudi bili su pre Tvoji; stvorio si ih za sebe, a oni su sami otišli u žalosno ropstvo otimaču. Do sada su i moj um i moja duša i moje telo bili pod vlašću ljutog vlastodršca, dejstvovali su pod njegovim uticajem. Ti dolaziš: od sada su Tebi potčinjeni, počinju da dejstvuju pod Tvojim svetim, blaženim uticajem.
Kako da Te nazovem? Kako da kažem svojoj braći o Tebi? Kako da im saopštim ime Stranca koji se sklonio pod krov moje duše, pod trošni, potpuno razrušeni krov, razjapljen za žestoke vetrove, za kišu i sneg – pod krov podesan jedino za to da se za pod njega uvuku beslovesna stvorenja? Šta si našao u mom srcu, u koje su naizmenično dolazile različite grešne pomisli, ulazile u njega bez smetnji, nalazili u njemu, kao u jaslama, kao u svinjskom koritu, nezasitu hranu raznih strasnih osećanja? Čini mi se da znam ime mog Gosta! Ali čim pogledam na moju nečistotu plašim se da ga izgovorim. I samo nepobožno izgovaranje velikog i svesvetog imena može da izloži osudi! A koliko je tek strašnije samo prisustvo Imenovanog!
No Ti me predusrećeš pozdravom! Tvoja bezmerna blagost privela Te je ka nečistom grešniku, da bi grešnik, čim pozna čovekovo dostojanstvo i naznačenje, čim okusi samim opitom, čim oseti da je dobar Gospod[2], ostavio puteve bezakonja, ostavio omiljeno blato smrdljivih strasti, pobrinuo se da zadobije čistotu pokajanjem i postao Tvoj hram i stan.
Kako da nazovem Stranca koji gostuje kod mene, koji gostuje u meni? Kako da nazovem neobičnog gosta koji je došao da me uteši u mom izgnanstvu, da me isceli od neisceljive bolesti, da me izvuče iz mračne provalije, da me izvede na Gospodnje žitorodno polje, da me postavi na prave i svete staze, da ispred mojih očiju skine neprozirnu zavesu koja je do sada zaklanjala od mene veličanstvenu večnost i moga Boga? Kako da nazovem Učitelja koji mi javlja učenje o Bogu, novo i ujedno staro učenje, božansko, a ne ljudsko učenje? Da li da nazovem Učitelja svetlošću? Ne vidim svetlost, ali ona obasjava moj um i moje srce više od svih reči, više od svakog zemaljskog učenja, bez reči, neiskazivom brzinom, nekim neobičnim – tako ću iskazati neiskazivo – doticanjem uma, ili dejstvom unutar samog uma. Da li da ga nazovem ognjem? Ali On ne spaljuje, već, naprotiv, prijatno orošava i osvežava. On je neki glas tih i tanak2, ali od Njega, kao od ognja, beži svaka strast, svaka grešna pomisao. On ne izgovara nijednu reč, ne izgovara i ujedno izgovara, uči, peva čudesno, tajanstveno, neiskazivo tiho, tanano, i pri tome menja, obnavlja um i srce koji ga osluškuju u tihovanju, u kleti svoje duše. On nema nikakvog lika, ni izgleda: ničeg čulnog nema u Njemu. On je potpuno nematerijalan, nevidljiv, krajnje tanan: najednom, neočekivano, neizrecivo tiho javlja se u umu, u srcu, postepeno se razliva u celoj duši, u celom telu, ovladava njima, udaljava iz njih sve grešno, zaustavlja kretnje tela i krvi, sjedinjuje čovekove rasečene delove u jedno, pokazuje da je naša priroda celina, da se zbog strašnog pada razasula onako kako se razaspe zemljani sud. Ko, kada vidi presazdanje, ne poznaje ruke Sazdatelja, jedinog koji ima vlast da sazdaje i presazdaje?
Do sada sam govorio samo o dejstvu, i nisam rekao ko dejstvuje. Strašno mi je da Njemu dam ime! Pogledajte me, braćo! Razgledajte ono što se dešava u meni! Recite mi šta se u meni dešava? Recite mi ko je taj koji to čini? Osećam, primećujem u sebi prisustvo Stranca. Ne znam otkuda je došao, kako se u meni javio. Javio se, i sada prebiva nevidljiv, potpuno nepojmljiv. Ali On je tu, i to znam po tome što dejstvuje u meni, što ovladava mojim bićem, a pri tome ne uništava moju slobodnu volju tako što je odvlači u svoju volju neiskazivom svetošću svoje volje. Nevidljivom rukom uzeo je moj um, uzeo je srce, uzeo je dušu, uzeo je moje telo. Čim su osetili tu ruku, oživeli su! U njima se javilo novo osećanje, nova kretnja – duhovno osećanje i duhovna kretnja! Do sada nisam poznavao ta osećanja i kretnje, nisam čak znao, nisam pretpostavljao da postoje. Javila su se, i od njih su se skrila ili su bačena u okove telesna i duševna osećanja i kretnje, javila su se kao život, i prethodno stanje je iščezlo, kao smrt. Od samog dodira te ruke naš um, srce i telo su se sjedinili, sastavili u nešto celo, jedno, zatim su se pogruzili u Boga, tamo prebivaju dok ih tamo drži nevidljiva, nedostižna, svemoguća ruka. A kakvo osećanje me obuzima tamo? Celo moje biće obuzima duboko, tajanstveno ćutanje, izvan svake misli, izvan svakog maštanja, izvan svakog onog pokreta duše kojeg je izazvala krv; celo moje biće subotuje i ujedno dejstvuje pod upravom Svetog Duha. To upravljanje nije moguće objasniti rečima. Obitavam kao u zanosu, zaboravljam sve, hranim se nepostižnom, nepropadljivom hranom, nalazim se izvan svega čulnog, u sferi nematerijalnog, iznad materije, ali i iznad svake misli, iznad svakog mišljenja, tako da ne osećam ni samo telo. Moje oči gledaju i ne gledaju, vide i ne vide; uši čuju i ne čuju; svi moji udovi su u zanosu – zanosim se dok stojim na nogama, držim se za nešto rukama da ne padnem, ili ležem bačen na postelju kao da sam bezbolno bolestan i oduzet zbog preizobilja snage. Čaša Gospodnja, čaša Duha napaja najjače.[3] Tako provodim dane, sedmice!… I skraćuje se vreme!… Divno ćutanje obuzima um, srce, dušu onih koji su se svom svojom snagom ustremili ka Bogu, koji su se, uslovno rečeno, izgubili u tom beskonačnom kretanju ka beskrajnom; to divno ćutanje ujedno je i razgovor, ali razgovor bez reči, bez ikakve raznolikosti, bez misli, iznad misli. Stranac koji čini sve to ima tako neobičan glas i tako neobičnu reč da taj glas i ta reč tajanstveno govore i tajanstveno se čuju iako su i bez reči i bez zvuka. Tražim mesto u Pismu koje govori o takvim dejstvima u želji da poznam neobičnog Stranca, i nehotice se zaustavljam pred Spasiteljevim rečima: Duh diše gdje hoće, i glas njegov čuješ, a ne znaš otkuda dolazi i kuda ide: tako je svaki koji je rođen od Duha.[4] A kako da nazovem samo dejstvo? Ono pomiruje, sjedinjuje čoveka sa samim sobom, a zatim i sa Bogom: nemoguće je ne opaziti da u tom dejstvu struji Božiji blagodatni mir koji prevazilazi svaki um, i koji će sačuvati srca vaša i misli vaše u Hristu Isusu.[5] Taj mir daje Sveti Duh dok prilazi čoveku i tim mirom obnavlja čoveka. I zaista! Pri tom dejstvu um i srce postaju jevanđelski, postaju Hristovi: čovek vidi Jevanđelje napisano u sebi, na tablicama duše, i zna da ga je napisao prst Duha.
Božanstveni Stranac odlazi, skriva se isto onako neprimetno kao što neprimetno dolazi i javlja se. Ali On ostavlja u celokupnom mom biću miris besmrtnosti, nematerijalni miris, kao što je i On sam nematerijalan; taj duhovni, životvorni miris osećam novim osećanjem koje je On posadio ili vaskrsao u meni. Oživljavan i hranjen tim miomirisom pišem i govorim reč života mojoj braći. Kada taj miomiris nestane, kada se u mojoj duši proširi smrtni miris strasti, tada je moja reč bez života, tada je zaražena smradom i truljenjem!…
Onoga koga koleba neverovanje i zbunjuje misao čim čuje iz usta grešnika veliku reč o dejstvu Duha, jer smatra da javljeno dejstvo nije ništa drugo do dejstvo demonske prelesti, savetujemo da odbaci takve hulne pomisli. Ne, ne! Ne dejstvuje tako prelest, nisu takva njena svojstva! Kaži: da li je svojstveno đavolu, neprijatelju, ubici ljudi, da postane onaj koji ih leči? Da li je đavolu svojstveno da sjedinjuje grehom rasečene čovekove delove i snage, da ih izvodi iz robovanja grehu na slobodu, da ih izvodi iz stanja protivljenja i međusobne borbe u stanje svetog mira u Gospodu? Da li je đavolu svojstveno da iz duboke provalije nepoznanja Boga izvlači i pruža živo, opitno bogopoznanje, kome višu nisu potrebni nikakvi spoljašnji dokazi? Da li je đavolu svojstveno da propoveda i podrobno objašnjava Iskupitelja, da propoveda i objašnjava približavanje Iskupitelju pokajanjem? Da li je đavolu svojstveno da vaspostavlja pali lik u čoveku, da dovodi u red rastrojeno podobije? Da li je svojstveno da prinosi krajnju duhovnu bedu i ujedno vaskrsenje, obnovljenje i sjedinjenje sa Bogom? Da li je svojstveno đavolu da uznosi na visinu bogoslovlja, na kojoj čovek bude kao ništa, bez misli, bez želja, sav pogružen u neobično ćutanje? Takvo ćutanje je presahnjivanje svih snaga čovečijeg bića koje su se ustremile ka Bogu i koje, uslovno rečeno, iščezavaju pred beskonačnom veličinom Boga.[6] Drugačije dejstvuje prelest, a drugačije Bog, neograničeni Vladika ljudi, koji je bio a i sada jeste njihov Tvorac. Onaj koji je sazdao i presazdaje, nije li Sazdatelj? Čuj, dakle, ljubljeni brate, čuj u čemu se razlikuje dejstvo prelesti od Božijeg dejstva! Prelest pristupa čoveku kroz misao, ili maštanje, ili tanano mišljenje, ili kroz neku pojavu vidljivu čulnim očima, ili kroz glas sa zemlje čujan čulnim ušima, ali je važno znati da nikada ne pristupa kao neograničena gospodarica, već uvek kao zavodnica koja traži čovekovu saglasnost, i na osnovu te saglasnosti dobija vlast nad njim. I kada dejstvuje u čoveku, i kada dejstvuje izvan čoveka, prelest uvek dejstvuje izvana, i zato čovek može da je odbaci. Prelest uvek nailazi najpre na određenu sumnju srca: u prelest ne sumnjaju oni kojima je ona potpuno ovladala. Prelest nikada ne sjedinjuje čoveka kojeg je greh rasekao, ne zaustavlja kretanje krvi, ne uči podvižnika pokajanju, ne unižava ga pred njim samim, već, naprotiv, pobuđuje u njemu maštanje, pokreće krv, donosi mu neku bezukusnu, otrovnu nasladu, tanano ga laže, uliva mu uobraženost, uspostavlja u njegovoj duši idolja.
Božije dejstvo je nematerijalno: ne vidimo ga, ne čujemo, ne očekujemo, ne možemo da ga shvatimo, ne možemo da ga objasnimo ni posredstvom svih poređenja ovoga veka; ono dolazi tajanstveno i dejstvuje tajanstveno. Ono najpre pokazuje čoveku greh, podiže u čovekovim očima njegov greh, dovodi u dušu samoosuđivanje, javlja joj da smo pali, pokazuje joj užasnu, mračnu, duboku provaliju pogibije u koju je naš rod pao zbog greha našeg praoca, zatim nam, malopomalo, daruje da na molitvi imamo veliku pažnju i skrušeno srce. Čim tako pripremi sasud, ono iznenada, neočekivano, nematerijalno dotiče rasečene delove, i oni se sjedinjuju u jedno. Kako dotiče? Ne mogu da objasnim: ništa nisam video, ništa nisam čuo, ali vidim da sam izmenjen, najednom sam osetio da me je to neograničeno dejstvo učinilo takvim. Tvorac je dejstvovao pri presazdanju kao i pri stvaranju. Zamisli da Adamovo telo, izvajano od zemlje, leži bez života, bez duše, pred Tvorcem, i kaži: da li je ono moglo da zna nešto o životu, da ga oseća? Da li je moglo pre trenutka u kome mu je udahnuta duša da razmisli, da primi dušu ili da je odbaci? Stvoreni Adam je najednom osetio da je živ, da misli, da želi! I presazdanje je isto tako nenadano. Tvorac je bio i ostaje neograničeni Gospod – On dejstvuje neograničeno, natprirodno, iznad svakog mišljenja, svakog poimanja, beskrajno tanano, potpuno duhovno, nematerijalno.
A ti se još kolebaš, sumnjaš! Gledaš u mene, i kad vidiš pred sobom tolikog grešnika, nehotice pitaš: „Zar u ovom grešniku, u kome je dejstvo strasti tako otvoreno i tako snažno, zar u njemu dejstvuje Sveti Duh?“
Pitanje je sasvim opravdano. I mene ono dovodi u nedoumicu, u užas. Strasno se predajem, grešim; čineći greh varam, izdajem moga Boga, prodajem ga za odvratnu cenu greha. Ali On ostaje neizmenjen bez obzira na moju stalnu izdaju, na moje izdajničko, verolomno ponašanje. Nezlobiv, On dugo i strpljivo čeka moje pokajanje, svim sredstvima privlači me da se pokajem, da se ispravim. Jesi li čuo šta Sin Božiji govori u Jevanđelju? Ne trebaju zdravi ljekara nego bolesni. Nisam došao da zovem pravednike no grješnike na pokajanje.[7] Tako je govorio Spasitelj, tako je i dejstvovao. Sedeo je On i sa carinicima i sa grešnicima, obraćao ih prema veri i vrlini, i tako ih uvodio u duhovno srodstvo sa Avramom i ostalim pravednicima. Iznenađuje te, čudi te beskonačna blagost Sina Božijega? Znaj da je isto toliko blag i svesveti Duh; isto toliko želi spasenje ljudi, isto toliko je krotak, nezlobiv, dugotrpeljiv i mnogomilostiv Duh – jedno od tri lica svesvete Trojice, jedno, ali dostojno jednakog poštovanja kao i druga dva lica sa kojima nesliveno i nerazdeljivo čini jedno Božije biće upravo zato što ima istu prirodu kao i druga dva lica.
I upravo je greh ono što privlači Svetog Duha čoveku! Svetog Duha ne privlači greh kome se još predajemo – ne, Svetog Duha privlači greh kojeg gledamo u sebi, priznajemo, oplakujemo! Što se čovek više zagleda u svoj greh, tim više se daje u plač zbog sebe, time je prijatniji, dostupniji Svetom Duhu, a Sveti Duh, kao lekar, prilazi jedino onima koji su shvatili da su bolesni. Suprotno od ovoga, Sveti Duh se okreće od bogatih zato što to njihovo bogatstvo nije ništa drugo do njihova prazna gordost.[8] Gledaj i zagledaj se u svoj greh! Ne skidaj oči sa njega! Odreci se sebe, i ne mari za svoj život![9] Sav se daj u viđenje svog greha, u plač zbog njega. Tada ćeš, u svoje vreme, uvideti da je tvoje presazdanje nepojmljivo, neobjašnjivo dejstvo Svetog Duha. On će ti prići kada ga ne očekuješ, počeće da dejstvuje u tebi kada uvidiš da si potpuno nedostojan Njega.
No ako potajno očekuješ blagodat, čuvaj se, i znaj da si u opasnoj situaciji. Takvo očekivanje potvrđuje da si potajno udostojio sebe časti, a to pokazuje da si potajno uobražen, dakle gord. A posle gordosti dolazi prelest. Prelest se lako lepi za gordost. Prelest je udaljavanje od Istine i od Svetog Duha, koji je u sadejstvu sa Istinom. Prelest je skretanje prema laži i prema odbačenim duhovima koji su u sadejstvu sa laži. Prelest postoji već u uobraženosti, u tome da si udostojio sebe onoga čega nisi dostojan, postoji u samom očekivanju blagodati. To su njeni prvi oblici, kao što su pupoljak, cvet, zametak prvi oblici zrelog ploda. Lažno mišljenje izaziva lažna osećanja. Lažno mišljenje i lažna osećanja spajaju se u samoobmanu. Dejstvu samoobmane pridružuje se sablažnjujuće dejstvo demona. Demoni su prvi u laži; oni o svemu odlučuju u laži. Čim se čovek dragovoljno pokori demonima, on potpada pod njihov nasilnički uticaj. Čim smatra da je laž istina, ta laž ga pomrači i obmane, i on gubi vlast nad sobom, a ne primećuje to. Takvo stanje je stanje prelesti. U njega ulazimo, u njega padamo zbog naše gordosti i uobraženosti. Koji voli život svoj izgubiće ga, a ko mrzi život svoj na ovome svijetu, sačuvaće ga za život vječni.[10] Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Članak je pozajmljen iz opita monaha kojeg je zanimanje molitvom uma dovelo u onaj zanos o kome govori sveti Isak Sirijski na kraju svog Pedeset petog slova. Takav zanos je dejstvo duhovnog osećanja, kako je isti taj Isak Sirijski rekao u Trideset osmom slovu. „Duhovno znanje je osećanje večnog života, a večni život je božansko osećanje, tj. osećanje koje daruje Sveti Duh.“ O duhovnom osećanju govori prepodobni Makarije Veliki u Sedmoj besedi; prepodobni Simeon Novi Bogoslov u Prvom slovu; prepodobni Grigorije Sinait i Nil Sorski nazivaju ga blagodatnim molitvenim dejstvom. Naziv „stranac“, u smislu u kome je dat u naslovu ovog članka, upotrebljen je Četvrtoj besedi prepodobnog Makarija Velikog.
  2. Ps 33, 8.
  3. Uporedi Ps 22, 5.
  4. Jn 3, 8.
  5. Flp 4, 7.
  6. Jov 42, 6.
  7. Mt 9, 12 i 13.
  8. Lk 1, 53.
  9. Vidi: Dap 20, 24.
  10. Jn 12,25.

4 komentar(a)

  1. Vladimir Smiljanić

    jednostavno: Slava i Hvala Bogu milom našem za sve !!!

  2. Pingback: MOLITVA PROGONJENOG ČOVEKA | duhovna oaza

  3. Pingback: Žitejsko more – Podvižnička slova

  4. Pingback: Rasejan i usredsređen život – Podvižnička slova

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *