АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ
 

 
СТРАНАЦ[1]
 
Одакле идеш? Где је твој стални стан? Где си био до сада? Зашто си ме до сада остављао у самоћи, у сиротовању, у сиромаштву, у ужасној смрти? Када сам познао Тебе, познао сам да је без Тебе такво било моје стање. Тако је оно било јадно! Стајао сам у предворју мрачног пакла, био сам бачен у дубоку, безизлазну провалију. Не остављај ме! Не могу без Тебе! Ако ме оставиш, опет сам пред вратима пакла, опет у провалији, опет у неподношљивој и неисказивој несрећи.
Ти долазиш! Не видим како долазиш, али видим Твој долазак, осећам га, иако га не видим телесним очима. Не дајеш ни времена ни начина да размислим о томе ко си Ти? Неочекивано се јављаш у души, Невидљиви и Непојмљиви! Јављаш се неисказиво тихо и танано, уједно са влашћу и силом Творца, зато што мењаш целокупног човека: мењаш, преображаваш, пресаздајеш, обнављаш и ум и срце и тело! Ти си Силни – улазиш у дом, везујеш снажног, отимаш сасуде дома, отимаш их у спасење, не у пропаст! И дом и сасуди били су пре Твоји; створио си их за себе, а они су сами отишли у жалосно ропство отимачу. До сада су и мој ум и моја душа и моје тело били под влашћу љутог властодршца, дејствовали су под његовим утицајем. Ти долазиш: од сада су Теби потчињени, почињу да дејствују под Твојим светим, блаженим утицајем.
Како да Те назовем? Како да кажем својој браћи о Теби? Како да им саопштим име Странца који се склонио под кров моје душе, под трошни, потпуно разрушени кров, разјапљен за жестоке ветрове, за кишу и снег – под кров подесан једино за то да се за под њега увуку бесловесна створења? Шта си нашао у мом срцу, у које су наизменично долазиле различите грешне помисли, улазиле у њега без сметњи, налазили у њему, као у јаслама, као у свињском кориту, незаситу храну разних страсних осећања? Чини ми се да знам име мог Госта! Али чим погледам на моју нечистоту плашим се да га изговорим. И само непобожно изговарање великог и свесветог имена може да изложи осуди! А колико је тек страшније само присуство Именованог!
Но Ти ме предусрећеш поздравом! Твоја безмерна благост привела Те је ка нечистом грешнику, да би грешник, чим позна човеково достојанство и назначење, чим окуси самим опитом, чим осети да је добар Господ[2], оставио путеве безакоња, оставио омиљено блато смрдљивих страсти, побринуо се да задобије чистоту покајањем и постао Твој храм и стан.
Како да назовем Странца који гостује код мене, који гостује у мени? Како да назовем необичног госта који је дошао да ме утеши у мом изгнанству, да ме исцели од неисцељиве болести, да ме извуче из мрачне провалије, да ме изведе на Господње житородно поље, да ме постави на праве и свете стазе, да испред мојих очију скине непрозирну завесу која је до сада заклањала од мене величанствену вечност и мога Бога? Како да назовем Учитеља који ми јавља учење о Богу, ново и уједно старо учење, божанско, а не људско учење? Да ли да назовем Учитеља светлошћу? Не видим светлост, али она обасјава мој ум и моје срце више од свих речи, више од сваког земаљског учења, без речи, неисказивом брзином, неким необичним – тако ћу исказати неисказиво – дотицањем ума, или дејством унутар самог ума. Да ли да га назовем огњем? Али Он не спаљује, већ, напротив, пријатно орошава и освежава. Он је неки глас тих и танак2, али од Њега, као од огња, бежи свака страст, свака грешна помисао. Он не изговара ниједну реч, не изговара и уједно изговара, учи, пева чудесно, тајанствено, неисказиво тихо, танано, и при томе мења, обнавља ум и срце који га ослушкују у тиховању, у клети своје душе. Он нема никаквог лика, ни изгледа: ничег чулног нема у Њему. Он је потпуно нематеријалан, невидљив, крајње танан: наједном, неочекивано, неизрециво тихо јавља се у уму, у срцу, постепено се разлива у целој души, у целом телу, овладава њима, удаљава из њих све грешно, зауставља кретње тела и крви, сједињује човекове расечене делове у једно, показује да је наша природа целина, да се због страшног пада разасула онако како се разаспе земљани суд. Ко, када види пресаздање, не познаје руке Саздатеља, јединог који има власт да саздаје и пресаздаје?
До сада сам говорио само о дејству, и нисам рекао ко дејствује. Страшно ми је да Њему дам име! Погледајте ме, браћо! Разгледајте оно што се дешава у мени! Реците ми шта се у мени дешава? Реците ми ко је тај који то чини? Осећам, примећујем у себи присуство Странца. Не знам откуда је дошао, како се у мени јавио. Јавио се, и сада пребива невидљив, потпуно непојмљив. Али Он је ту, и то знам по томе што дејствује у мени, што овладава мојим бићем, а при томе не уништава моју слободну вољу тако што је одвлачи у своју вољу неисказивом светошћу своје воље. Невидљивом руком узео је мој ум, узео је срце, узео је душу, узео је моје тело. Чим су осетили ту руку, оживели су! У њима се јавило ново осећање, нова кретња – духовно осећање и духовна кретња! До сада нисам познавао та осећања и кретње, нисам чак знао, нисам претпостављао да постоје. Јавила су се, и од њих су се скрила или су бачена у окове телесна и душевна осећања и кретње, јавила су се као живот, и претходно стање је ишчезло, као смрт. Од самог додира те руке наш ум, срце и тело су се сјединили, саставили у нешто цело, једно, затим су се погрузили у Бога, тамо пребивају док их тамо држи невидљива, недостижна, свемогућа рука. А какво осећање ме обузима тамо? Цело моје биће обузима дубоко, тајанствено ћутање, изван сваке мисли, изван сваког маштања, изван сваког оног покрета душе којег је изазвала крв; цело моје биће суботује и уједно дејствује под управом Светог Духа. То управљање није могуће објаснити речима. Обитавам као у заносу, заборављам све, храним се непостижном, непропадљивом храном, налазим се изван свега чулног, у сфери нематеријалног, изнад материје, али и изнад сваке мисли, изнад сваког мишљења, тако да не осећам ни само тело. Моје очи гледају и не гледају, виде и не виде; уши чују и не чују; сви моји удови су у заносу – заносим се док стојим на ногама, држим се за нешто рукама да не паднем, или лежем бачен на постељу као да сам безболно болестан и одузет због преизобиља снаге. Чаша Господња, чаша Духа напаја најјаче.[3] Тако проводим дане, седмице!… И скраћује се време!… Дивно ћутање обузима ум, срце, душу оних који су се свом својом снагом устремили ка Богу, који су се, условно речено, изгубили у том бесконачном кретању ка бескрајном; то дивно ћутање уједно је и разговор, али разговор без речи, без икакве разноликости, без мисли, изнад мисли. Странац који чини све то има тако необичан глас и тако необичну реч да тај глас и та реч тајанствено говоре и тајанствено се чују иако су и без речи и без звука. Тражим место у Писму које говори о таквим дејствима у жељи да познам необичног Странца, и нехотице се заустављам пред Спаситељевим речима: Дух дише гдје хоће, и глас његов чујеш, а не знаш откуда долази и куда иде: тако је сваки који је рођен од Духа.[4] А како да назовем само дејство? Оно помирује, сједињује човека са самим собом, а затим и са Богом: немогуће је не опазити да у том дејству струји Божији благодатни мир који превазилази сваки ум, и који ће сачувати срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу.[5] Тај мир даје Свети Дух док прилази човеку и тим миром обнавља човека. И заиста! При том дејству ум и срце постају јеванђелски, постају Христови: човек види Јеванђеље написано у себи, на таблицама душе, и зна да га је написао прст Духа.
Божанствени Странац одлази, скрива се исто онако неприметно као што неприметно долази и јавља се. Али Он оставља у целокупном мом бићу мирис бесмртности, нематеријални мирис, као што је и Он сам нематеријалан; тај духовни, животворни мирис осећам новим осећањем које је Он посадио или васкрсао у мени. Оживљаван и храњен тим миомирисом пишем и говорим реч живота мојој браћи. Када тај миомирис нестане, када се у мојој души прошири смртни мирис страсти, тада је моја реч без живота, тада је заражена смрадом и труљењем!…
Онога кога колеба неверовање и збуњује мисао чим чује из уста грешника велику реч о дејству Духа, јер сматра да јављено дејство није ништа друго до дејство демонске прелести, саветујемо да одбаци такве хулне помисли. Не, не! Не дејствује тако прелест, нису таква њена својства! Кажи: да ли је својствено ђаволу, непријатељу, убици људи, да постане онај који их лечи? Да ли је ђаволу својствено да сједињује грехом расечене човекове делове и снаге, да их изводи из робовања греху на слободу, да их изводи из стања противљења и међусобне борбе у стање светог мира у Господу? Да ли је ђаволу својствено да из дубоке провалије непознања Бога извлачи и пружа живо, опитно богопознање, коме вишу нису потребни никакви спољашњи докази? Да ли је ђаволу својствено да проповеда и подробно објашњава Искупитеља, да проповеда и објашњава приближавање Искупитељу покајањем? Да ли је ђаволу својствено да васпоставља пали лик у човеку, да доводи у ред растројено подобије? Да ли је својствено да приноси крајњу духовну беду и уједно васкрсење, обновљење и сједињење са Богом? Да ли је својствено ђаволу да узноси на висину богословља, на којој човек буде као ништа, без мисли, без жеља, сав погружен у необично ћутање? Такво ћутање је пресахњивање свих снага човечијег бића које су се устремиле ка Богу и које, условно речено, ишчезавају пред бесконачном величином Бога.[6] Другачије дејствује прелест, а другачије Бог, неограничени Владика људи, који је био а и сада јесте њихов Творац. Онај који је саздао и пресаздаје, није ли Саздатељ? Чуј, дакле, љубљени брате, чуј у чему се разликује дејство прелести од Божијег дејства! Прелест приступа човеку кроз мисао, или маштање, или танано мишљење, или кроз неку појаву видљиву чулним очима, или кроз глас са земље чујан чулним ушима, али је важно знати да никада не приступа као неограничена господарица, већ увек као заводница која тражи човекову сагласност, и на основу те сагласности добија власт над њим. И када дејствује у човеку, и када дејствује изван човека, прелест увек дејствује извана, и зато човек може да је одбаци. Прелест увек наилази најпре на одређену сумњу срца: у прелест не сумњају они којима је она потпуно овладала. Прелест никада не сједињује човека којег је грех расекао, не зауставља кретање крви, не учи подвижника покајању, не унижава га пред њим самим, већ, напротив, побуђује у њему маштање, покреће крв, доноси му неку безукусну, отровну насладу, танано га лаже, улива му уображеност, успоставља у његовој души идолја.
Божије дејство је нематеријално: не видимо га, не чујемо, не очекујемо, не можемо да га схватимо, не можемо да га објаснимо ни посредством свих поређења овога века; оно долази тајанствено и дејствује тајанствено. Оно најпре показује човеку грех, подиже у човековим очима његов грех, доводи у душу самоосуђивање, јавља јој да смо пали, показује јој ужасну, мрачну, дубоку провалију погибије у коју је наш род пао због греха нашег праоца, затим нам, малопомало, дарује да на молитви имамо велику пажњу и скрушено срце. Чим тако припреми сасуд, оно изненада, неочекивано, нематеријално дотиче расечене делове, и они се сједињују у једно. Како дотиче? Не могу да објасним: ништа нисам видео, ништа нисам чуо, али видим да сам измењен, наједном сам осетио да ме је то неограничено дејство учинило таквим. Творац је дејствовао при пресаздању као и при стварању. Замисли да Адамово тело, извајано од земље, лежи без живота, без душе, пред Творцем, и кажи: да ли је оно могло да зна нешто о животу, да га осећа? Да ли је могло пре тренутка у коме му је удахнута душа да размисли, да прими душу или да је одбаци? Створени Адам је наједном осетио да је жив, да мисли, да жели! И пресаздање је исто тако ненадано. Творац је био и остаје неограничени Господ – Он дејствује неограничено, натприродно, изнад сваког мишљења, сваког поимања, бескрајно танано, потпуно духовно, нематеријално.
А ти се још колебаш, сумњаш! Гледаш у мене, и кад видиш пред собом толиког грешника, нехотице питаш: “Зар у овом грешнику, у коме је дејство страсти тако отворено и тако снажно, зар у њему дејствује Свети Дух?”
Питање је сасвим оправдано. И мене оно доводи у недоумицу, у ужас. Страсно се предајем, грешим; чинећи грех варам, издајем мога Бога, продајем га за одвратну цену греха. Али Он остаје неизмењен без обзира на моју сталну издају, на моје издајничко, вероломно понашање. Незлобив, Он дуго и стрпљиво чека моје покајање, свим средствима привлачи ме да се покајем, да се исправим. Јеси ли чуо шта Син Божији говори у Јеванђељу? Не требају здрави љекара него болесни. Нисам дошао да зовем праведнике но грјешнике на покајање.[7] Тако је говорио Спаситељ, тако је и дејствовао. Седео је Он и са цариницима и са грешницима, обраћао их према вери и врлини, и тако их уводио у духовно сродство са Аврамом и осталим праведницима. Изненађује те, чуди те бесконачна благост Сина Божијега? Знај да је исто толико благ и свесвети Дух; исто толико жели спасење људи, исто толико је кротак, незлобив, дуготрпељив и многомилостив Дух – једно од три лица свесвете Тројице, једно, али достојно једнаког поштовања као и друга два лица са којима несливено и нераздељиво чини једно Божије биће управо зато што има исту природу као и друга два лица.
И управо је грех оно што привлачи Светог Духа човеку! Светог Духа не привлачи грех коме се још предајемо – не, Светог Духа привлачи грех којег гледамо у себи, признајемо, оплакујемо! Што се човек више загледа у свој грех, тим више се даје у плач због себе, тиме је пријатнији, доступнији Светом Духу, а Свети Дух, као лекар, прилази једино онима који су схватили да су болесни. Супротно од овога, Свети Дух се окреће од богатих зато што то њихово богатство није ништа друго до њихова празна гордост.[8] Гледај и загледај се у свој грех! Не скидај очи са њега! Одреци се себе, и не мари за свој живот![9] Сав се дај у виђење свог греха, у плач због њега. Тада ћеш, у своје време, увидети да је твоје пресаздање непојмљиво, необјашњиво дејство Светог Духа. Он ће ти прићи када га не очекујеш, почеће да дејствује у теби када увидиш да си потпуно недостојан Њега.
Но ако потајно очекујеш благодат, чувај се, и знај да си у опасној ситуацији. Такво очекивање потврђује да си потајно удостојио себе части, а то показује да си потајно уображен, дакле горд. А после гордости долази прелест. Прелест се лако лепи за гордост. Прелест је удаљавање од Истине и од Светог Духа, који је у садејству са Истином. Прелест је скретање према лажи и према одбаченим духовима који су у садејству са лажи. Прелест постоји већ у уображености, у томе да си удостојио себе онога чега ниси достојан, постоји у самом очекивању благодати. То су њени први облици, као што су пупољак, цвет, заметак први облици зрелог плода. Лажно мишљење изазива лажна осећања. Лажно мишљење и лажна осећања спајају се у самообману. Дејству самообмане придружује се саблажњујуће дејство демона. Демони су први у лажи; они о свему одлучују у лажи. Чим се човек драговољно покори демонима, он потпада под њихов насилнички утицај. Чим сматра да је лаж истина, та лаж га помрачи и обмане, и он губи власт над собом, а не примећује то. Такво стање је стање прелести. У њега улазимо, у њега падамо због наше гордости и уображености. Који воли живот свој изгубиће га, а ко мрзи живот свој на овоме свијету, сачуваће га за живот вјечни.[10] Амин.
 

1. Чланак је позајмљен из опита монаха којег је занимање молитвом ума довело у онај занос о коме говори свети Исак Сиријски на крају свог Педесет петог слова. Такав занос је дејство духовног осећања, како је исти тај Исак Сиријски рекао у Тридесет осмом слову. “Духовно знање је осећање вечног живота, а вечни живот је божанско осећање, тј. осећање које дарује Свети Дух.” О духовном осећању говори преподобни Макарије Велики у Седмој беседи; преподобни Симеон Нови Богослов у Првом слову; преподобни Григорије Синаит и Нил Сорски називају га благодатним молитвеним дејством. Назив “странац”, у смислу у коме је дат у наслову овог чланка, употребљен је Четвртој беседи преподобног Макарија Великог.
2. Пс 33, 8.
3. Упореди Пс 22, 5.
4. Jн 3, 8.
5. Флп 4, 7.
6. Jов 42, 6.
7. Mт 9, 12 и 13.
8. Лк 1, 53.
9. Види: Дап 20, 24.
10. Jн 12,25.