NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » ASKETSKI OGLEDI

ASKETSKI OGLEDI

 

ASKETSKI OGLEDI
 

 
SLOVO O ISUSOVOJ MOLITVI[1]
 
Počinjem ovo slovo o Isusovoj molitvi i odmah prizivam sveblagog i svemogućeg Isusa da pritekne u pomoć mom ograničenom umu. Počinjem ovo slovo o Isusovoj molitvi i sećam se Simeonovih reči o Gospodu: Gle, ovaj leži da mnoge obori i podigne u Izrailju, i da bude znak protiv koga će se govoriti. Kao što je Gospod bio i jeste istinski znak, znak protiv koga će se govoriti, predmet neslaganja i sporenja između onih koji su poznali i onih koji nisu poznali Gospoda, tako i moljenje Njegovim svesvetim imenom predstavlja u pravom smislu veliki i divni znak, i kao takvo ono je od određenog vremena postalo predmet neslaganja i sporenja između onih koji se takvim moljenjem zanimaju i onih koji se njime ne zanimaju. Sa pravom jedan otac[2] primećuje da taj način moljenja odbacuju jedino oni koji ne poznaju takav način moljenja, a razlog odbacivanja su predubeđenja i lažna mišljenja o njemu. Ne obazirući se na povike predubeđenja i neznanja, u nadi na Božiju milost i pomoć, predlažemo ljubljenim ocima i braći naše ubogo slovo o Isusovoj molitvi na osnovu Svetog pisma, crkvenog predanja i svetootačkih dela, u kojima je izloženo učenje o toj svesvetoj i svesilnoj molitvi. Neka budu neme usne lažljive, koje govore na pravednika i na veličanstveno ime njegovo bezakonje, u oholosti svojoj, svojim velikim neznanjem i sa njim sjedinjenom porugom nad čudom Božijim. Razmotrivši veličinu Isusovog imena i spasonosnu silu moljenja njime, uzviknimo u duhovnoj radosti i divljenju: Kako je veliko mnoštvo dobrote Tvoje, Gospode, koju si pripremio onima koji Te se boje, koju činiš onima koji se uzdaju u Tebe, pred sinovima čovečijim.[3] Jedni (se hvale) kolima, a drugi konjima – na telesnom i sujetnom umovanju svome – a mi ćemo se prostodušno i sa dečijom verom veličati Imenom Gospoda Boga našega.[4]
Isusova molitva se izgovara ovako: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog. Ona se prvobitno izgovarala bez reči grešnog; ta reč je kasnije dodata. „Ta reč sadrži u sebi priznanje i ispovedanje pada“ napominje prepodobni Nil Sorski, „ta reč nama priliči, a Bogu prija zato što On zapoveda da mu molitve upućujemo iz priznanja i ispovedanja svoje grešnosti.“[5] Pokazujući blagost prema slabosti onih koji tek počinju da se zanimaju Isusovom molitvom, sveti oci dozvoljavaju početnicima da nekad govore: Gospode Isuse Hriste, pomiluj me grešnog, a nekad: Sine Božiji, pomiluj me grešnog. Uostalom, ovo je samo dopuštenje i znak milosti, a nikako ne naredba ili uredba koju treba neizostavno ispunjavati. Mnogo je bolje da izgovaramo uvek jednoobraznu, celovitu, nepromenjenu molitvu, jer tada promene i vođenje računa o promenama neće zauzimati um i odvlačiti njegovu pažnju. Čak ni onaj koji radi sopstvene slabosti ima potrebu za promenom ne sme to često da dopusti sebi. Na primer: do ručka može da se moli rečima: Gospode Isuse Hriste, pomiluj me grešnog, a posle ručka rečima: Sine Božiji, pomiluj me grešnog. Prepodobni Grigorije Sinait zabranjuje čestu promenu, i zato govori: „Ne može da pusti korenje drveće koje se često presađuje.“[6]
Moljenje Isusovom molitvom je uredba Božija. Nju nisu ustanovili ni proroci, ni apostoli, ni anđeli – nju je ustanovio sam Sin Božiji i Bog. Posle Tajne večere, Gospod Isus Hristos je, pored ostalih najuzvišenijih, konačnih zapovesti, ustanovio da se molimo Njegovim imenom, dao nam je taj način moljenja kao novi, neobični, besceni dar. Apostoli su već donekle znali silu Isusovog imena: tim imenom isceljivali su neisceljive bolesti, a demone pokoravali, pobeđivali, vezivali, progonili. Gospod zapoveda da u molitvama upotrebljavamo to najmoćnije, najdivnije ime, i obećava da će ono molitvu učiniti naročito delotvornom. I što god zaištete (od Oca) u ime moje – rekao je On apostolima – to ću učiniti, da se proslavi Otac u Sinu. Iako šta zaištete u ime moje, ja ću učiniti.[7] Zaista, zaista vam kažem da što god zašitete od Oca u ime moje, daće vam. Do sada ne iskaste ništa u ime moje; ištite i dobićete, da radost vaša bude ispunjena.[8] O, kakav dar! On je zalog neprolaznih, nemerljivih blaga! On je istekao iz usta neograničenog Boga koji se obukao u ograničenu čovekovu prirodu i uzeo čovečije ime – Spasitelj.[9] To ime po svojoj spoljašnjosti jeste ograničeno, ali izobražava neograničeni predmet, Boga, pozajmljuje od Njega neograničeno, božansko dostojanstvo, Božija svojstva i silu. Davaoče bescenog, neprolaznog blaga! Kako mi ništavni, smrtni, grešni da primimo dar? Nisu za to sposobne ni naše ruke, ni um, ni srce. Nauči nas da poznamo, koliko možemo, i veličinu dara, i njegov značaj, i način primanja, i način upotrebe, da ne bismo pogrešno pristupili daru, da ne bismo bili izloženi kazni zbog bezumlja i drskosti, i da bismo zbog pravilnog poznanja i upotrebe dara primili od Tebe druge, jedino Tebi poznate darove koje si obećao.
Iz Jevanđelja, Dela apostolskih i poslanica vidimo da su sveti apostoli imali neograničenu veru u ime Gospoda Isusa i neograničeno strahopoštovanje prema tom imenu. Imenom Gospoda Isusa oni su činili najneobičnija čuda. Nema primera iz koga bi se moglo naučiti kako su se oni molili imenom Gospoda, ali su se sigurno njime molili. Kako su mogli da se ne mole njime kada im je sam Gospod predao i zapovedio to moljenje, kada je zapovest dva puta ponovio i potvrdio? Ako Pismo ne govori o ovome, onda ne govori jedino zato što je to moljenje bilo u opštoj upotrebi i nije bilo potrebe da bude posebno uneto u Pismo upravo zato što je bilo poznato i uobičajeno. Tvrdnja da Isusova molitva jeste bila u opštoj upotrebi i opštepoznata jasno proizilazi iz odluke Crkve kojom se neukima nalaže da Isusovu molitvu koriste umesto svih drugih molitava.[10] Drevnost te uredbe je nesumnjiva. Kasnije je ona dopunjavana onako kako su se u Crkvi pojavljivale nove molitve. Sveti Vasilije Veliki je pismeno izložio molitveno pravilo za svoju pastvu, zbog čega neki upravo njemu pripisuju i samo uvođenje pravila. Ono ni u kom slučaju nije ni izum ni uredba velikog svetitelja; svetitelj je usmeno predanje samo zamenio pismenim, isto onako kako je liturgiju, najveći sveti čin – savršavan u Kesariji od apostolskih vremena, prenošen usmeno i po prejemstvu – napisao da bi ga zaštitio od neznabožačkog bogohuljenja. Monaško pravilo se sastoji najviše u Isusovoj molitvi. To pravilo se predaje u tom obliku svim monasima Pravoslavne Crkve;[11] u tom obliku anđeo ga je predao prepodobnom Pahomiju Velikom i monasima njegovog opštežića. Prepodobni je živeo u IV veku; u pravilu se govori o Isusovoj molitvi isto onako kako se govori o Molitvi Gospodnjoj, o pedesetom psalmu i o Simvolu vere – kao o onom što je opštepoznato i opšteprihvaćeno. Prepodobni Antonije Veliki, otac iz III i IV veka, nalaže svojim učenicima najrevnosnije vežbanje u Isusovoj molitvi, i govori o njoj kao o nečemu za šta nije potrebno nikakvo objašnjenje. Objašnjenje ove molitve počelo je da se pojavljuje kasnije u onoj meri u kojoj je živo poznanje o njoj postajalo sve oskudnije. Podrobnije učenje o Isusovoj molitvi izložili su oci XIV i XV veka, kada je vežbanje u njoj počelo skoro da pada u zaborav čak i među monasima.
Nama poznati istorijski spomenici ranog hrišćanstva ne govore posebno o molitvi imenom Gospodnjim: pominju je jedino u izlaganju nečeg drugog. Životopis svetog Ignjatija Bogonosca, episkopa antiohijskog, koji je završio svoj život mučeničkom smrću u Rimu, za vreme cara Trajana, beleži sledeće: „Dok su bezbožnici izvodili svetog pred zveri, da ga zveri pojedu, primetili su da on neprestano ima na ustima ime Isusa Hrista, pa su ga zapitali zašto neprestano pominje to ime. Sveti je odgovorio da je u njegovom u srcu napisano ime Isusa Hrista, i da ispoveda ustima Onoga kojeg uvek nosi u srcu. Zveri su pojele svetog: ostale su njegove kosti, a njegovo srce je, po Božijoj volji, ostalo netaknuto. Čim su nevernici našli srce, setili su se reči svetog Ignjatija, pa su, u želji da saznaju je li tačno ono što je svetitelj rekao, razrezali to srce na dva jednaka dela. Na oba dela razrezanog srca našli su natpis zlatnim slovima: Isus Hristos. Tako je sveti mučenik Ignjatije imenom i delom bio bogonosac, jer je uvek nosio u svom srcu Hrista Boga, čije je ime, kao prutićem, um ispisao razmišljanjem o Bogu.“ Bogonosac je bio učenik svetog apostola i jevanđeliste Jovana Bogoslova, i bio je udostojen da u svom detinjstvu vidi samog Gospoda Isusa Hrista. To je ono blaženo dete za koje Jevanđelje kaže da ga je Gospod postavio među apostole, koji su raspravljali o tome ko je najveći u Carstvu nebeskom, a zatim zagrlio, i rekao: Zaista vam kažem, ako se ne obratite i ne budete kao djeca, nećete ući u Carstvo nebesko. Koji se, dakle, ponizi kao dijete ovo, onaj je najveći u Carstvu nebeskom.[12] Naravno, sveti Ignjatije je učio od svetog jevanđeliste i naučio se Isusovoj molitvi, i zanimao se njome u tom vremenu procvata hrišćanstva, kao i svi ostali hrišćani. Tada su se Isusovoj molitvi obučavali svi hrišćani, prvenstveno zato što je ta molitva izuzetno značajna, zatim zato što su rukopisne svete knjige retke i skupocene, zato što je mali broj ljudi bio pismen (većina apostola je bila neuka), zato što je Isusova molitva pogodna, dovoljna, i što ima neobično dejstvo i silu. „Veliko je i neizmerno ime Sina Božijeg“, rekao je anđeo svetom Jermi, neposrednom učeniku apostola, „ono drži ceo svet.“ Čim je čuo ovo učenje, Jerma je upitao anđela: „Ako Sin Božiji drži sve stvoreno, podržava li one koji, otkako ih je On prizvao, nose Njegovo ime i hode u Njegovim zapovestima?“ Anđeo je odgovorio: „On podržava one koji od sveg srca nose Njegovo ime. On sam je njihova osnova, i drži ih sa ljubavlju, zato što se oni ne stide da nose Njegovo ime.“[13] U crkvenoj istoriji čitamo ovakvu priču: „Vojnik Neokora, Kartaginjanin, služio je u rimskom odredu zaduženom da brani Jerusalim u vreme kada je Gospod naš Isus Hristos dragovoljno pretrpeo stradanja i smrt radi iskupljenja ljudskog roda. Kada je video čuda koja su se dogodila za vreme smrti i vaskrsenja Gospoda, Neokora je poverovao u Gospoda i apostoli su ga krstili. Po završetku vojne službe, Neokora se vratio u Kartaginu i blago vere predao celoj svojoj porodici. Hrišćanstvo je primio i Kalistrat, unuk Neokorin. Kada je napunio potreban broj godina, Kalistrat je stupio u vojsku. Vojni odred u kome je služio činili su idolopoklonici. Oni su počeli da obraćaju naročitu pažnju na Kalistrata čim su primetili da se ne poklanja kumirima i da se noću, usamljen, dugo moli. Jednom prilikom su ga prisluškivali dok se molio, i kada su čuli da neprestano ponavlja ime Gospoda Isusa Hrista, izvestili su o tome svog zapovednika. Ispovedao je Isusa sveti Kalistrat nasamo i noću i danju, pred svima, i svoje ispovedanje zapečatio krvlju.“[14] Pisac V veka, prepodobni Isihije Jerusalimski, već se žali da je vežbanje u Isusovoj molitvi veoma retko među monasima.[15] Vremenom je vežbanje u Isusovoj molitvi postajalo sve ređe, i zato su sveti oci nastojali da ga podrže. Poslednji pisac o ovoj molitvi bio je blaženi starac, jeromonah Serafim Sarovski. Pouke ukrašene njegovim imenom nije pisao samo starac: u njima su zapisane i reči jednog monaha kojeg je starac poučavao; one su obeležene blagodatnim pomazanjem.[16] Danas su monasi gotovo prestali da se vežbaju u Isusovoj molitvi. Razlog ostavljanja je nemar, smatra prepodobni Isihije. Mora se priznati da je ova optužba istinita.
Blagodatna sila Isusove molitve sadržana je u samom božanskom imenu Bogočoveka, Gospoda našeg, Isusa Hrista. Iako nam brojna svedočanstva Svetog pisma javljaju veličinu Božijeg imena, značenje tog imena neobično jasno objasnio je sveti apostol Petar pred judejskim Sinedrionom, kada je Sinedrion ispitivao apostola kakvom silom ili u čije ime im je darovano da iscele hromog od rođenja? Tada Petar, ispunivši se Duha Svetoga, reče im: Knezovi narodni i starješine Izrailjeve, ako nas danas ispitujete zbog dobročinstva bolesnom čovjeku, kako on ozdravi, neka je na znanje svima vama, i svemu narodu Izrailjevu, da u ime Isusa Hrista Nazarećanina, kojega vi raspeste, kojega Bog podiže iz mrtvih, njime stoji ovaj pred vama zdrav. On je kamen koji vi zidari odbaciste, a koji postade glava od ugla: i nema ni u jednome drugome spasenja. Jer nema drugoga Imena pod nebom danoga ljudima kojim bismo se mogli spasti.[17] Ovo svedočenje je svedočenje Svetog Duha: usta, jezik, glas apostola bili su samo oruđa Duha. I drugo oruđe Svetog Duha, apostol neznabožaca, proglašava sličnu objavu. Svaki – govori on – koji prizove Ime Gospodnje biće spasen.[18] Isus Hristos je unizio sebe i bio poslušan do smrti, i to do smrti na krstu. Zato i Njega Bog visoko uzdiže, i darova mu Ime kojeje iznad svakoga imena, da se u Ime Isusovo pokloni svako koljeno što je na nebesima i na zemlji i pod zemljom.[19]
Čim je predvideo dalju budućnost, David, Isusov praotac po telu, opevao je veličinu Isusovog imena, živopisno izobrazio dejstvo tog imena, borbu posredstvom tog imena protiv vlasti greha, silu koju ono daje pri oslobađanju iz robovanja strastima i demonima, blagodatni trijumf onih koji su pobedu odneli pomoću Isusovog imena. Poslušajmo, poslušajmo bogonadahnutog Davida!
Car prorok neobično jasno opisuje ono što će se zbiti za hiljadu godina: uspostavljanje duhovnog Hristovog carstva na zemlji, i govori da će se vlast Bogočoveka prostirati od mora do mora i od reka do krajeva vaseljene. I pokloniće se njemu svi carevi zemaljski, svi narodi njemu će služiti. I dragoceno je ime njegovo pred njima, i moliće se za njega svagda, vasceli dan njega će blagosiljati. Neka bude ime njegovo blagosloveno u vekove, pre sunca prebivaće ime njegovo; i blagosloviće se u njemu sva plemena zemaljska, svi narodi nazivaće ga blaženim. I blagosloveno Ime slave Njegove doveka i u vek veka, i ispuniće se slave Njegove sva zemlja.[20] Veliko služenje molitve, koja uvodi čoveka u najbliže zajedničarenje sa Bogom, pojavilo se na zemlji u najširim razmerama onda kada je Bogočovek pomirio čoveka sa Bogom. To služenje je obuhvatilo zemlju: nastanilo se u gradovima i selima, procvetalo u bezljudnim, dotad nenaseljenim pustinjama, zasijalo u mračnim pećinama, u klisurama, u provalijama i na planinskim vrhovima, u čestarima neprohodnih šuma. Ime Bogočoveka dobilo je u molitvenom služenju najvažniji značaj zato što to ime jeste ime Spasitelja ljudi, Tvorca ljudi i anđela, ime očovečenog Boga, Pobednika pobunjenih slugu i stvorenja – demona. Pred njim – našim Gospodom i Iskupiteljem – pred njim će pripasti Etiopljani, demoni, i neprijatelji njegovi, pali duhovi, prah će lizati.[21] Gospode, Gospode naš, kako je divno Ime Tvoje po svoj zemlji! Jer se uzdiže veličanstvenost Tvoja iznad nebesa. Iz usta dece i odojčadi načinio si (Sebi) hvalu, nasuprot neprijatelja Tvojih, da satreš neprijatelja i osvetnika.[22] I zaista! veličina Isusovog imena nadmašuje moć razumevanja koju poseduju razumna bića na zemlji i na nebu: ono se nepojmljivo poima dečijom prostodušnošću i verom. Sa takvom istom nesebičnom nastrojenošću moramo pristupati moljenju Isusovim imenom i prebivati u tom moljenju; neprestano i revnosno moljenje mora biti slično neprestanoj težnji deteta za majčinim grudima: tada moljenje Isusovim imenom može da se završi potpunim uspehom, tada nevidljivi neprijatelji mogu biti zgaženi, konačno može biti slomljen neprijatelj i osvetnik. Neprijatelj je nazvan osvetnikom zato što on povremeno, a ne stalno nastoji da od onih koji se mole oduzme posle molitve ono što su stekli tokom molitve.[23] Za odlučujuću pobedu neophodna je neprestana molitva i neprekidna budnost nad sobom. Zbog takvog značaja moljenja Isusovim imenom, David poziva sve hrišćane na to moljenje. Hvalite, sluge, Gospoda; hvalite Ime Gospodnje. Neka je Ime Gospodnje blagosloveno od sada i doveka. Od istoka sunca do zapada hvaljeno je Ime Gospodnje.[24] Prinesite Gospodu slavu Imenu Njegovom; poklonite se Gospodu u dvoru svetom Njegovom;[25] molite se tako da se u vašim molitvama pokaže veličina Isusovog imena, i da vi Njegovom silom uđete u nerukotvoreni hram srca radi poklanjanja u duhu i istini; molite se revnosno i bez prestanka, molite se u strahu i drhtanju pred veličinom Isusovog imena, i neka se uzdaju u Tebe, svemogućeg i sveblagog Isusa, svi koji znaju Ime Tvoje, iz svog blaženog opita, jer nisi ostavio one koji Te traže, Gospode.[26] Veličinu Isusovog imena sposoban je da otkrije u sebi jedino onaj koji je siromašan duhom, jedino onaj koji se zbog neprestanog osećanja svoje ništavnosti neprestano prilepljuje molitvom uz Gospoda. Da se ne vrati uniženi postiđen sa stajanja na svojoj molitvi, već da je prinese potpuno Bogu, nepokradenu zbog rasejanosti: siromah i ubogi hvaliće Ime Tvoje.[27] Blažen je čovek kome je Ime Gospodnje nada njegova, i koji ne gleda na sujetnosti (idolske) i na manije lažne:[28] on neće pri svome moljenju obratiti pažnju na sablažnjivo dejstvo sujetnih briga i strasti koje pokušavaju da opogane i obeščaste molitvu. Zbog svoje tišine i mraka, noć naročito doprinosi vežbanju u Isusovoj molitvi; noću se zanimao sećanjem na Boga veliki podvižnik molitve David: Opomenuh se u noći Imena Tvoga, Gospode, govori on; noću sam podešavao svoju dušu na božansko raspoloženje, i, stekavši to raspoloženje u delatnosti narednog dana, sačuvah zakon Tvoj.[29] „Noću mnogo vremena posvećuj molitvi, a malo pojanju psalama“, savetuje prepodobni Grigorije Sinait, pozivajući se na svetog Jovana Lestvičnika.[30]
U teškoj borbi protiv nevidljivih neprijatelja našeg spasenja najjače oružje je Isusova molitva. Svi narodi – narodima su nazvani glagoljivi i prefrigani demoni – okružiše me, govori David, i Imenom Gospodnjim branjah se od njih. Opkolivši opkoliše me, i Imenom Gospodnjim branjah se od njih. Opkoliše me kao pčele saće, i planuše kao oganj u trnju, i Imenom Gospodnjim branjah se od njih.[31] „Isusovim imenom bij neprijatelje: jačeg oružja ni na nebu ni na zemlji nema.“[32] Tobom ćemo, Gospode Isuse, neprijatelj naše izbosti rogovima, i Imenom Tvojim uništićemo one koji ustaju na nas. Jer se ne uzdam u luk svoj, i mač moj neće me spasiti. Jer si nas (Ti) spasao od tlačitelja naših, i mrzitelje naše posramio si. Bogom ćemo se hvaliti sav dan, i Ime ćemo Tvoje ispovedati i hvaliti doveka.[33] Kada Isusovim imenom pobedi i rastera neprijatelje, um se priključuje blaženim duhovima, ulazi radi istinskog bogosluženja u hram srca, koji je do sada bio zatvoren za njega, pojući novu, duhovnu pesmu, pojući tajanstveno: Ispovedaću i slaviti Tebe, Gospode, svim srcem svojim, jer si uslišio sve reči usta mojih, i pred anđelima psalmopevaću Ti. Pokloniću se hramu svetome Tvome, i ispovedaću i slaviti Ime Tvoje radi milosti Tvoje i istine Tvoje, jer si uzveličao iznad svega Ime sveto Tvoje. U dan u koji Te prizovem, brzo me usliši; umnožićeš me (i ohrabriti) u duši mojoj silom Tvojom.[34] Sveti David nabraja čudesna delovanja svetog i strašnog Imena[35] Isusovog. Ono deluje kao prijatni lek, čiji način delovanja bolesnik ne poznaje i ne razume, ali je samo delovanje očigledno na osnovu stvarnog isceljenja. Radi Isusovog imena, uzimanog u molitvi, silazi čoveku pomoć od Boga i daruje mu otpuštenje grehova; zato sveti David, iznoseći pred Boga pustoš i jadno stanje duše svakog čoveka, nužnu posledicu grešnog života, traži u ime svih ljudi pomilovanje i govori: Pomozi nam, Bože, Spasitelju naš; radi slave Imena Tvoga, Gospode, izbavi nas; i očisti grehe naše radi Imena Tvoga.[36] Radi imena Gospodnjeg naša molitva biva uslišena, daruje nam se spasenje; ubeđen u to, David se opet moli: Bože, u Ime Tvoje spasi me, i silom Tvojom sudi mi. Bože, usliši molitvu moju, čuj reči usta mojih.[37] Silom Isusovog imena um se oslobađa od kolebanja, volja jača, a ostala svojstva duše dobijaju pravilnost revnosti; jedino se bogougodnim mislima i osećanjima, tim svojstvima čovekove neporočne prirode, dozvoljava da obitavaju u duši; nema u njoj mesta za tuđe misli i osećanja jer će Bog spasiti Sion, i izgradiće se gradovi Judeje. I nastaniće se tamo, i naslediće je (narod Tvoj); i seme slugu Tvojih posedovaćeje (= Judeju), i koji ljube Ime Tvoje nastaniće se u njoj.[38] U ime Gospoda Isusa daruje se oživljenje duše koju je greh umrtvio. Gospod Isus Hristos je život,[39] i Njegovo ime je živo: ono oživotvorava one koji tim imenom vapiju izvoru života, Gospodu Isusu Hristu. Imena Tvoga radi, Gospode, oživi me pravdom Tvojom;[40] i nećemo odstupiti od Tebe, oživećeš nas, i Ime Tvoje prizivaćemo.[41] Kada silom i dejstvom Isusovog imena molitva bude uslišena, kada Božija pomoć siđe čoveku, kada neprijatelji budu odbijeni, i kada odstupe od njega, kada bude udostojen otpuštanja grehova, kada bude isceljen i vraćen u neporočno prirodno stanje, kada njegov duh bude obnovljen u svojoj sili, tada će nakon pokajanja, u ime Gospoda, uslediti blagodatni darovi, duhovno imanje i blago, zalog blažene večnosti, jer si Ti, Bože, uslišio molitve moje; dao si nasleđe onima koji se boje Imena Tvoga. Dane na dane cara dodaćeš, Godine njegove kroz dane naraštaja i naraštaja. Ostaće (car) doveka pred Bogom.[42] Tada će čovek postati slobodan da peva Gospodu pesmu novu: on se isključuje iz onih koji su telesni i duševni, priključuje se onima koji su duhovni i hvali Gospodau crkvi prepodobnih. Do sada ga je Sveti Duh prizivao i poticao jedino na plač i pokajanje, a sada ga priziva: Neka se uzveseli Izrailj Stvoritelju svome, i sinovi Sionovi obradovaće se Caru svome. Neka hvale Ime Njegovo u horu, uz bubanj i psaltir neka mu psalmopoju,[43] zato što nakon obnovljenja duše sve njene sile, dovedene u čudesni sklad i saglasje, postaju sposobne da, čim ih dotakne Božija blagodat, proizvode Bogu prijatne duhovne zvuke i glasove koji odlaze na nebo, pred presto Božiji. Da se obraduje srce moje, da se boji imena Tvoga. Ispovedaću Te i hvaliti, Gospode Bože moj, svim srcem svojim, i slaviću Ime Tvoje doveka, jer je milost Tvoja velika na meni, i izbavio si dušu moju od pakla najdubljega.[44] Pravedni će ispovedati i slaviti Ime Tvoje, i pravi će se nastaniti pred licem Tvojim,[45] zato što um, čim otera neprijatelje, koji izazivaju rasejanost, slabe i pogane molitvu, ulazi u mrak i ne vidi ništa, i stoji pred licem Božijim bez ikakve pomoći. Mrak u mislima je onaj veo, ona zavesa kojom je pokriveno lice Božije. Taj veo je nedokučivost Boga za sve stvorene umove. Umiljenje u srcu postaje tada toliko snažno da je nazvano ispovedanjem. Blagodatno dejstvo Isusove molitve u hrišćaninu koji napreduje David prikazuje ovako: Blagoslovi dušo moja Gospoda, i sve što je u meni Ime sveto Njegovo.[46] Upravo tako! Pri obilnom dejstvu Isusove molitve u njoj učestvuju sve sile duše i samo telo. Vežbanje u Isusovoj molitvi sveti David, tačnije Sveti Duh ustima Davidovim, predlaže svim hrišćanima, bez izuzetka: Carevi zemaljski i svi narodi, knezovi i sve sudije zemaljske, momci i devojke, starci sa decom, neka hvale Ime Gospodnje, jer se uznese Ime Njega jedinoga.[47] Bukvalno razumevanje stanja navedenih u ovim stihovima biće potpuno tačno, ali njihovo suštinsko značenje je duhovno. Reči ovih stihova imaju sledeće značenje: narodi su svi hrišćani, carevi su oni hrišćani koji su udostojeni da dobiju savršenstvo, knezovi su oni koji su dostigli značajno napredovanje, sudije su oni koji još nisu zadobili vlast nad sobom, ali su upoznati sa Božijim zakonom i mogu da razlikuju dobro od zla i da po uredbi i pravilu Božijeg zakona prebivaju u dobru i odbacuju zlo, devojke su pravedno srce, toliko spremno za molitvu, starci sa decom su stepen delatnog napredovanja, koje se veoma razlikuje od blagodatnog napredovanja, mada i prvo ima svoju veoma značajnu cenu; onaj koji je dostigao savršenstvo u pobožnom delanju nazvan je starcem, a onaj koji je uznet u blagodatno savršenstvo nazvan je carem.
Isusovo ime ima, između ostalih nepojmljivih, čudesnih svojstava, svojstvo i silu da izgoni demone. To svojstvo objavio je sam Gospod. „Imenom mojim izgoniće demone[48] oni koji veruju u Gospoda“, rekao je Isus. Na ovo svojstvo Isusovog imena moramo obratiti naročitu pažnju zato što ono ima izuzetno važan značaj za one koji se vežbaju u Isusovoj molitvi. Najpre moramo reći nekoliko reči o prebivanju demona u ljudima. To prebivanje je dvojako: jedno možemo nazvati čulnim, a drugo moralnim. Satana prebiva čulno u čoveku onda kada se nastani u njegovom telu, i muči i dušu i telo. Tako u čoveku može da živi jedan demon, ali i mnogi demoni. Tada se čovek naziva besomučnim. Iz Jevanđelja vidimo da je Gospod isceljivao besomučne; i Hristovi učenici isceljivali su besomučne tako što su izgonili demone imenom Gospodnjim. Satana moralno prebiva u čovek onda kada čovek postane izvršilac volje đavola. Tako je u Judu Iskariotskoga ušao satana,[49] to jest ovladao je njegovim razumom i voljom, sjedinio se sa njim u duhu. U tom su stanju bili i u tom se stanju nalaze svi koji ne veruju u Hrista: i sveti apostol Pavle to govori hrišćanima koji su iz neznaboštva prešli u hrišćanstvo: I vas koji bijaste mrtvi zbog prijestupa i grijehova svojih, u kojima nekada hodiste po duhu ovoga svijeta, po knezu koji vlada u vazduhu, po duhu koji sada dejstvuje u sinovima protivljenja, među kojima i mi svi živjesmo nekada po željama tijela svoga, čineći volju tijela i pomisli, i bijasmo po prirodi djeca gnjeva kao i ostali.[50] U tom stanju nalaze se manje ili više, shodno stepenu grešnosti, oni koji su se krstili u Hrista, ali su se otuđili od Njega kroz sagrešenja. Tako sveti oci razumeju Hristove reči o tome da se đavo, sa sedam drugih duhova gorih od sebe, vratio u duševni dom iz koga se Sveti Duh udaljio.[51] Takvi duhovi, koji su ponovo ušli, ponovo se izgone Isusovom molitvom, uz uslov da se život provodi u neprestanom i revnosnom pokajanju. Preduzmimo za nas spasonosni podvig! Potrudimo se da Isusovom molitvom izgnamo duhove koji su ušli u nas zahvaljujući našem nemaru.[52] Ona ima svojstvo da oživljava one koje je greh umrtvio, ona ima svojstvo da izgoni demone. Ja sam – rekao je Spasitelj – vaskrsenje i život; koji vjeruje u mene ako i umre, živjeće.[53] A znaci onima koji vjeruju biće ovi: imenom mojim izgoniće demone.[54] Isusova molitva i otkriva prisustvo demona u čoveku, i izgoni ih iz čoveka. Pri tome se dešava nešto slično onome što se desilo pri izgonjenju nečistog duha iz dečaka, posle preobražaja Gospodnjeg. Kada je dečak video pred sobom Gospoda, nečisti duh ha odmah stade lomiti; i padnuvši na zemlju dečak se valjaše i bacajući penu. Kada je Gospod zapretio nečistom duhu, i zapovedio mu da iziđe iz dečaka, duh je, od zlobe i žestine sa kojom je izašao, povikao, a zatim tako snažno i dugo lomio dečaka da je dečak posle toga izgledao kao mrtav.[55] U čoveku koji vodi rasejan život sila satane prebiva neprimećena i neshvaćena, no čim čuje da čovek u molitvi priziva ime Gospoda Isusa, ona postaje zbunjena. Ona podiže sve strasti u čoveku, posredstvom njih dovodi celog čoveka u strašno kolebanje, izaziva u telu razne, neobične bolesti. U tom smislu treba razumeti reči prepodobnog Jovana Proroka: „Nama nemoćnima ostaje jedino da pribegavamo Isusovom imenu, jer, kako rekosmo, strasti sudemoni, i izlaze iz nas od prizivanja ovog imena.“[56] To znači da strasti i demoni deluju zajednički: demoni deluju posredstvom strasti. Kada prilikom Isusove molitve primetimo da su strasti posebno uzrujane i uzavrele, ne padnimo zbog toga u uninije i nedoumicu, već se, naprotiv, ohrabrimo i spremimo za podvig, za revnosno moljenje imenom Gospoda Isusa, jer smo dobili jasan znak da je Isusova molitva počela da deluje u nama. Sveti Jovan Zlatousti govori: „Sećanje na ime Gospoda našeg Isusa Hrista razdražuje neprijatelja na bitku, jer duša koja primorava sebe na Isusovu molitvu može da stekne tom molitvom sve, i zlo, i dobro. Ona može da ugleda najpre zlo u unutrašnjosti svog srca, a zatim i dobro. Ta molitva može da pokrene zmiju, a može i da je smiri. Ta molitva može da izobliči greh koji živi u nama, ta molitva može i da ga istrebi. Ta molitva može da pokrene svu silu neprijatelja u srcu, ta molitva može, malo-pomalo, da je pobedi i iskoreni. Silazeći u dubinu srca, ime Gospoda Isusa Hrista će smiriti zmiju koja gospodari na poljima srca, a dušuće spasiti i oživotvoriti. Neprestano prebivaj u imenu Gospoda Isusa, neka srce proguta Gospoda, i neka Gospod proguta srce, i neka ovo dvoje budu jedno. Ovo delo se, uostalom, i ne čini za jedan dan, ni za dva dana – potrebne su godine i mnogo vremena; potrebno je mnogo vremena i podviga da bi bio izgnan neprijatelj i da bi se nastanio Hristos.“[57] Ovde je očito opisano ono delanje, i jasno ukazano na oruđe delanja, o kome govori i na koje poziva prepodobni Makarije Veliki u svom Prvom slovu: „Posredstvom pomisli, koje neprestano rastu u tebi, uđi, ko god ti bio, u svoju zarobljenu dušu, robinju i slugu greha, i razmotri do dna svoje misli i ispituj dubinu svojih pomisli: i ugledaćeš u nedrima svoje duše zmiju kako puže i gnezdi se i ubija otrovom delove tvoje duše. Srce je neizmerni bezdan. Ako ubiješ zmiju, pohvali se pred Bogom svojom čistotom; a ako je ne ubiješ, smiri sebe tako što ćeš se, slab i grešan, moliti Bogu za svoje tajne.“[58] Isti ovaj veliki Božiji ugodnik govori: „Carstvo tame, to jest zli knez duhova, koji odiskona zarobljava čoveka, obložio je i obukao njegovu dušu vlašću tame. Taj zli gospodar obukao je u greh dušu, celokupno njeno biće, svu ju je opoganio, celu ju je zarobio u svoje carstvo; on nije ostavio na slobodi ni pomisli, ni razum, ni telo, nijedan njen deo – svu ju je zaodenuo u plašt tame. Taj zli neprijatelj je celog čoveka oskrnavio i izobličio dušu i telo; obukao je čoveka u starog čoveka, opoganjenog, nečistog, Bogu neprijateljskog, nepokornog Božijem zakonu, to jest obukao ga je u sam greh da čovek više ne bi video kako hoće, nego da bi video strasno, da bi čuo strasno, da bi njegove noge bile upravljene prema zlim delima, ruke prema činjenju bezakonja, srce prema zlim pomislima. Pomolimo se zato Bogu da svuče sa nas starog čoveka, jer On jedini može da oduzme od nas greh, pomolimo se Bogu pogotovu zato što su oni koji su nas zarobili i koji nas drže u svojoj vlasti jači od nas, a On je obećao da će nas osloboditi iz tog ropstva.“[59] Na osnovu ovakvih razmišljanja sveti oci daju onom koji se moli Isusovom molitvom sledeću, za dušu spasonosnu pouku: „Duša neće moći dovoljno da se raduje dobru pravednosti ako ne postrada mnogo zato što se nije oslobodila greha. Ako želiš da očistiš svoje srce, razbuktavaj ga stalno sećanjem na Gospoda Isusa, i neka ti to bude jedino neprekinuto poučavanje i delo. Ako neko želi da odbaci starog čoveka u sebi, neka zna da to ne može učiniti tako da se nekad moli, a nekad ne moli: on mora neprestano da prebiva u molitvi tako što će čuvati um, makar se nalazio i izvan molitvenog hrama. Ako nameravamo da prečistimo zlato, pa i zakratko dozvolimo da zgasne vatra u peći, ponovo ćemo dobiti stvrdnut i neprečišćen materijal: ako se nekad opominjemo Boga, a nekad ne opominjemo, onda neradom uništavamo ono što mislimo da ćemo dobiti molitvom. Čoveku koji voli vrline svojstveno je da sećanjem na Boga stalno istrebljuje zemljanost srca, da bi tako, malo-pomalo, zlo sagorelo u vatri sećanja na dobro, i da bi se duša potpuno vratila u svoju prirodnu svetlost sa velikom slavom. Prema tome, um se čisto i neoprelešćeno moli ako prebiva u srcu. Tako je isti taj sveti (Dijadoh) rekao: ‘Molitva je istinska i neoprelešćena onda kada je um tokom molitve sjedinjen sa srcem.'“[60] Ne bojte se, trudbenici Isusove molitve, ni vetrova, ni talasa! Vetrovima nazivam demonske pomisli i maštanja, a talasima metež strasti nadraženih pomislima i maštanjima. Iz oluje koja besni mi ćemo postojano, hrabro i sa suzama vapiti Gospodu Isusu Hristu: On će zapretiti vetrovima i talasima, a tako ćemo opitno saznati Isusovu svemoć, i zato odati dužno božansko poštovanje govoreći: Vaistinu si Ti Sin Božiji.[61] Mi se borimo za naše spasenje. Od naše pobede ili našeg poraza zavisi naša večna sudbina. Prepodobni Simeon Novi Bogoslov kaže da se „bitka vodi tokom vežbanja u Isusovoj molitvi; lukavi demoni ratuju i stvaraju veliko uznemirenje, posredstvom strasti izazivaju metež i buru u srcu, ali se Isusovim imenom troše i rastapaju, kao vosak u vatri. No demoni ne odustaju od bitke ni onda kada budu prognani i odstupe od srca: tada oni počnu da uzbunjuju um spolja, posredstvom spoljašnjih osećanja. Umu je potrebno dosta vremena da počne da oseća tišinu i tihovanje u sebi zato što demoni, čim vide da nemaju snagu da uzbune um u dubini, počinju da ga uzbunjuju izvana, posredstvom maštanja. Zato čovek ne može potpuno da se oslobodi bitke, ne može da ne ratuje protiv lukavih duhova. To je svojstveno savršenima i onima koji su se potpuno udaljili od svega i stalno prebivaju u paženju srca.“[62] Može na početku izgledati da je i samo delanje neobično suvo, da ne obećava nikakvog ploda. Ulažući napore da se sjedini sa srcem, um najpre nailazi na neprozirni mrak, na ogrubelost i zamrlost srca koje je nespremno da odmah podrži um.[63] Trudbenik ne sme zbog ovoga da pada u uninije ili malodušnost; ovo smo pomenuli da bismo ga upozorili i pozvali na oprez. Strpljivi i revnosni trudbenik će sigurno naći zadovoljenje i utehu: obradovaće se bezmernom obilju takvih duhovnih darova koje u svom telesnom i duševnom stanju ne može čak ni da zamisli. Isusova molitva deluje postepeno: ona najpre deluje na sami um, dovodi ga u stanje tišine i paženja, zatim počinje da prodire prema srcu tako što ga budi iz smrtnog sna, a oživljavanje srca obeležava tako što se u njemu pojavljuje osećanje umiljenja i plača. Prodirući sve dublje, ona, malo-pomalo, počinje da deluje u svim delovima duše i tela, da odasvud izgoni greh, da svuda uništava vladavinu, uticaj i otrov demona. Zato je u tom početnom delovanju Isusove molitve duša „neiskazivo slomljena i neizrecivo bolesna“, kaže prepodobni Grigorije Sinait. Duša tada boluje zato što je, kaže Pismo[64], bolesna, i zato što rađa: jer je riječ Božija živa i djelotvorna, oštrija od svakoga dvosjekloga mača, to jest Isus prodire sve do razdiobe duše i duha, zglobova i srži, i sudi namjere i pomisli srca,[65] prodire tako što istrebljuje grešnost iz svih delova duše i tela.[66]
Kada su sedamdesetorica malih apostola, koji su po volji Božijoj bili poslani na propoved, izvršili svoje služenje, oni su se vratili i radosno saopštili Gospodu: Gospode, i demoni nam se pokoravaju u ime tvoje.[67] O, kako je ta radost bila istinska! Kako je bila osnovana! Više od pet hiljada godina vladao je đavo nad ljudima tako što ih je posredstvom greha učinio svojim robovima i svojim srodnicima, a sada čuje Isusovo ime – i pokorava se ljudima, a oni su se do sada pokoravali njemu, vežu ga oni koje je on bio vezao, satiru ga oni koje je on satirao. Učenicima, radosnim što su zbacili vlast demona nad ljudima i što su ljudi zadobili vlast nad demonima, Gospod je rekao: Evo vam dajem vlast da stajete na zmije i na skorpije i na svu silu vražiju, i ništa vam neće nauditi.[68] Data im je vlast, ali im je ujedno ostavljena sloboda da pravilno upotrebljavaju tu vlast, da staju na zmije i na skorpije, ili da, sasvim suprotno, zanemare dar, i da im se dragovoljno pokore. Rečju zmije sveti oci označavaju nesumnjivo grešne poduhvate, a rečju skorpije poduhvate spolja prikrivene neporočnošću, čak i dobrim. Vlast koju je Gospod dao sedamdesetorici svojih učenika data je i svim hrišćanima.[69] Upotrebljavaj pravilno tu vlast, hrišćanine! Posecaj Isusovim imenom glave, to jest začetke greha u pomislima, maštanjima i osećanjima; uništi u sebi vlast đavola nad sobom; uništi sve njegove uticaje na tebe; stiči duhovnu slobodu. Osnova tvog podviga je blagodat svetog krštenja, a oružje moljenje Isusovim imenom. Čim je svojim učenicima darovao vlast da staju na zmije i skorpije, Gospod je dodao: Ali se tome ne radujte što vam se duhovi pokoravaju, nego se radujte što su imena vaša napisana na nebesima. „Radujte se“, govori blaženi Teofilakt, „ali ne tome što vam se demoni pokoravaju: radujte se tome što vaša imena nisu napisana na nebu mastilom, nego Božijom blagodaću i sećanjem na Boga“, Isusovom molitvom. Isusova molitva uznosi sa zemlje na nebo svog trudbenika i pridružuje ga žiteljima neba. Prebivanje umom i srcem na nebu i u Bogu – to je glavni plod, to je cilj molitve; odbijanje i satiranje neprijatelja, koji se suprotstavljaju ostvarenju cilja, tek je drugostepena stvar, i ne treba to da privlači na sebe svu pažnju, jer kroz saznanje i razmišljanje o pobedi mogu da uđu u nas gordoumlje i uobraženost, a time bismo povodom same pobede doživeli strašni poraz. Jevanđelje dalje govori: U taj čas obradova se duhom Isus i reče: Hvalim te, Oče, Gospode neba i zemlje, što si ovo sakrio od mudrih i razboritih, a otkrio to bezazlenima. Da, Oče,jer je tako bila volja tvoja. I okrenuvši se učenicima reče: Sve je meni predao Otac moj, i niko ne zna koje Sin osim Oca.[70] Raduje se Gospod nedostižnom Božijom radošću kada vidi da ljudi napreduju; objavljuje da se tajne hrišćanske vere ne otkrivaju mudrima i onima koje svet uzdiže već onima koje svet za decu drži, a takvi su bili Hristovi učenici, uzeti iz običnog naroda, neuki, neobrazovani. Da bismo bili Hristovi učenici, moramo biti deca, i sa dečijom prostodušnošću i ljubavlju primiti Njegovo učenje. Onima koji su već postali Njegovi učenici Gospod se obraća tako što im izlaže najveće tajne učenja, otkriva da je Sin, i da nezavisno od toga da li ga čovečanstvo prihvata ostaje iznad poimanja svih razumnih bića. Iznad ljudskog poimanja je i Njegovo svesveto ime. Kao deca prostodušno i puni poverenja primimo učenje o molitvi Isusovim imenom; kao deca prostodušno i puni poverenja pristupimo vežbanju u toj molitvi: jedino Bog potpuno zna njenu tajnu i poučiće nas vežbanju u njoj, u nama dostupnoj meri. Obradujmo Boga trudom i napredovanjem u služenju kojem nas je poučio i koje nam je zapovedio.
Već smo rekli da je Isusova molitva bila opšteprihvaćena u prvim vekovima hrišćanstva. Drukčije nije moglo ni biti. Imenom Gospoda Isusa Hrista zbila su se zapanjujuća čuda pred očima celog hrišćanskog sveta, što je podsticalo da se u celoj hrišćanskoj zajednici gaji vera u neograničenu silu Isusovog imena. Hrišćani koji su napredovali shvatali su tu silu na osnovu svog napredovanja. O toj sili, koja se veoma razvijala u Božijim svetiteljima, prepodobni Varsanufije iznosi ovakvo mišljenje: „Znam jednog slugu Božijeg u našem rodu, u našem vremenu, i u ovom blagoslovenom mestu koji i mrtve može da vaskrsava u ime Gospoda našeg Isusa Hrista, i demone da izgoni, i neizlečive bolesti da leči, i da čini druga čuda, ne manja od apostolskih, kako svedoči Onaj koji mu je dao dar, ili, tačnije, darove. A i šta je to u poređenju sa onim šta se može učiniti Isusovim imenom!“[71] Verujući rane Crkve imali su pred očima čuda, u sećanju zavet Božiji, u srcu plamenu ljubav prema Gospodu, i zato su se neprestano, marljivo i sa ognjenom revnošću heruvima i serafima vežbali u moljenju Isusovim imenom. Takva je ljubav! Ona se neprestano seća voljenog, ona se neprestano naslađuje imenom voljenog, ona ga čuva u srcu, ima u umu i na usnama. Ime Gospodnje je više od svakog imena; ono je izvor naslađivanja, izvor radosti, izvor života; ono je Duh, ono daje život, menja, pretapa, obožuje. Neukima ono potpuno nadomešta molitve i pevanje psalama; učeni, čim napreduju u Isusovoj molitvi, ostavljaju razna psalmopojanja i počinju prvenstveno da se vežbaju u Isusovoj molitvi radi sile i hrane, koje u njoj ima preizobilno. Sve je to očito iz dela i odluka svetih otaca. Sveta, istočna, Pravoslavna crkva predlaže svim neukima Isusovu molitvu umesto svih drugih molitava,[72] predlaže je, ali ne kao nešto novouvedeno, nego kao opštepoznato vežbanje. Ta odluka, zajedno sa drugim predanjšuga Istočne crkve, prešla je iz Grčke u Rusiju, i mnogi obični ljudi, veoma malo učeni, čak i potpuno neuki, napojili su se silom Isusove molitve za spasenje i večni život, a mnogi su znatno duhovno napredovali. Savetujući revnosno i neprestano vežbanje u Isusovoj molitvi, naročito monasima, sveti Jovan Zlatousti govori o njoj kao o nečemu što je opštepoznato. „I mi“, govori on, „imamo duhovna zaklinjanja: ime Gospoda našeg Isusa Hrista i silu krsnu. To zaklinjanje izgoni aždaju iz njene jazbine i baca je u vatru, a čak isceljuje rane koje ona nanosi. Ako su mnogi izgovarali to zaklinjanje i nisu se iscelili, onda je to zbog njihovog maloverja, a ne zbog nedelotvornosti izgovorenog. Mnogi su neumorno hodili za Hristom i bili uz Njega, ali nisu dobili koristi, a žena koja je dugo bolovala od točenja krvi isceljena je iako nije dodirnula njegovo telo već samo skute njegove haljine. Isusovo ime je strašno za demone, za duševne strasti i bolesti. Njime se ukrasimo, Njime se ogradimo. Njime je i apostol Pavle postao velik, iako je imao prirodu koju i mi imamo.“[73] Anđeo Božiji je predao molitveno pravilo prepodobnom Pahomiju Velikom radi brojnog monaštva koje je njemu bilo dato na upravljanje. Monasi potčinjeni duhovnom rukovođenju prepodobnog Pahomija morali su svakog časa da savršavaju pravilo; od ispunjenja pravila bili su oslobođeni oni koji su dostigli savršenstvo i s njim sjedinjenu neprestanu molitvu. Pravilo koje su mu anđeli predali sastojalo se od Trisvete pesme, Molitve Gospodnje, pedesetog psalma, Simvola vere i sto Isusovih molitava.[74] I Isusovu molitvu i Molitvu Gospodnju pravilo smatra opštepoznatim molitvama, koje su ušle u opštu upotrebu. Prepodobni Varsanufije Veliki kazuje da su se monasi egipatskog Skita prvenstveno zanimali molitvom, što se vidi i iz žitija prepodobnog Pamva, monaha i ave Nitrijske gore, koja se nalazila nedaleko od Skita, u kojoj su, slično kao u Skitu, monasi provodili život u tihovanju.[75] Od Božijih ugodnika pomenutih u tom Slovu, koji su se vežbali u Isusovoj molitvi ili pisali o njoj, sveti Ignjatije Bogonosac je živeo u Antiohiji, a Bogu se prestavio u Rimu; sveti mučenik Kalistrat je rođen u Kartagini i živeo je u svom rodnom gradu; prepodobni Pahomije Veliki je živeo u Gornjem Egiptu; skitski i nitrijski monasi, isto kao i prepodobni Isaija, živeli su u Donjem Egiptu; sveti Jovan Zlatousti je živeo u Antiohiji i u Konstantinopolju; sveti Vasilije Veliki u istočnom delu Male Azije, u Kapadokiji; sveti Varsanufije Veliki u okolini Jerusalima; sveti Jovan Lestvičnik na Sinajskoj gori i jedno vreme u Donjem Egiptu, blizu Aleksandrije. Iz ovoga se vidi da je moljenje Isusovom molitvom bilo u opštoj upotrebi u svim mestima vaseljenske Crkve. Osim pomenutih otaca, o Isusovoj molitvi su pisali i sledeći: prepodobni Isihije, jerusalimski prezviter, učenik svetog Grigorija Bogoslova, pisac iz V veka, koji se već žali da monasi ostavljaju vežbanje u Isusovoj molitvi i trezvenost; prepodobni Filotej Sinait, Simeon Novi Bogoslov, Grigorije Sinait, Teolipt Filadelfijski, Grigorije Palama, Kalist i Ignjatije Ksantopul i mnogi drugi. Njihova dela su uglavnom smeštena u opširni zbornik asketskih pisaca, u Dobrotoljublje. Od ruskih otaca o ovoj molitvi su pisali prepodobni Nil Sorski, jeromonah Dorotej, arhimandrit Pajsije Veličkovski, shimonah Vasilije Poljanomeruljski i jeromonah Serafim Sarovski. Sva dela pomenutih otaca dostojna su velikog uvažavanja zbog toga što sva žive i odišu obiljem blagodati i duhovnog znanja, ali su nam dela ruskih otaca, zbog naročite jasnosti i jednostavnosti izlaganja, zbog velike bliskosti sa vremenom u kome mi živimo, dostupnija nego dela grčkih svetila. Naročito dela starca Vasilija možemo i moramo smatrati prvom knjigom kojoj bi se u naše dane morao da obrati svaki onaj koji želi da se uspešno zanima Isusovom molitvom.[76] Takva je i njena namena. Starac je nazvao svoja dela prethodnicom, predgovorom, ili pripremom za čitanje grčkih otaca. Izvanredna je knjiga prepodobnog Nila Sorskog. Dobro bi bilo da čitanje ove knjige bude uvod u čitanje grčkih pisaca; ona se stalno poziva na njih i objašnjava ih, priprema za čitanje i pravilno razumevanje tih dubokomisaonih, svetih učitelja, neretko govornika, filosofa, pesnika. Sva dela svetih otaca o monaškom životu, naročito o Isusovoj molitvi, predstavljaju za nas, današnje monahe, neprocenjivo blago. U doba prepodobnog Nila Sorskog, tri veka pre nas, živi sasudi Božije blagodati bili su krajnje retki, veoma retki, kako on kaže; danas su oni toliko retki da bez suzdržavanja i straha da ćemo pogrešiti možemo reći da njih nema. Naročitom milošću Božijom smatra se ako neko, iscrpivši se dušom i telom u monaškom životu, pred kraj tog života neočekivano nađe negde u zabačenom mestu sasud koji je izabrao pravedni Bog, kojeg su ljudi ponizili, a Bog uzveličao i uzneo. Tako je Zosima, izvan svakog očekivanja, našao u zajordanskoj bezljudnoj pustinji veliku Mariju.[77] Zbog takve potpune oskudice duhonosnih učitelja otačke knjige predstavljaju jedinstven izvor kome se glađu i žeđu izmučena duša može obratiti radi sticanja suštinski potrebnih znanja u duhovnom podvigu. Te knjige su najdragocenije nasleđe koje su sveti oci ostavili monaškom potomstvu, nama ništavnima. Te knjige su mrve koje su pale nama i čine naš deo, mrve sa duhovne trpeze otaca, bogatih duhovnim darovima. Upadljivo je da se vreme u kome je napisana većina tih knjiga o umnom delanju podudara sa vremenom velike oskudice umnog delanja u monaštvu. Stigavši na Atonsku goru, prepodobni Grigorije Sinait, monah iz XIV veka, našao je tamo, među hiljadama monaha, samo trojicu koji su imali neko znanje o umnom delanju. U XIV i XV vek spada većina dela o Isusovoj molitvi. „Potaknuti tajnim božanskim nadahnućem“, govori Pajsije Veličkovski, „mnogi oci su izložili u knjigama sveto učenje, puno premudrosti Svetog Duha, o toj božanskoj molitvi uma na osnovu Svetog pisma Starog i Novog zaveta. To je uređeno po naročitom Božijem promislu da božansko delanje ne bi palo u potpuni zaborav. Mnoge od tih knjiga su, po Božijem dopuštenju, zbog naših grehova uništili muhamedanci kad su osvojili Grčku; neke su Božijim nadgledanjem sačuvane da naših dana.“[78] Za primanje najuzvišenijeg umnog delanja potrebna je dečija prostodušnost i vera, ali mi smo postali toliko složeni da je ta prostodušnost za nas neosvojiva i nedostupna. A mi hoćemo da budemo umni, hoćemo da oživimo svoje ja, ne podnosimo samoodbacivanje, ne želimo da delujemo verom. Zato nam je potreban učitelj koji bi nas izveo iz naše složenosti, iz našeg lukavstva, iz naše prevejanosti, iz našeg slavoljublja i naše uobraženosti u širinu i prostotu vere. Eto zašto na poprištu umnog delanja dete dostiže neobično napredovanje, a mudrac skreće sa puta i survava se u mračnu provaliju prelesti. „U drevnim vremenima“ govori Pajsije Veličkovski, „svesveto delanje molitve uma sijalo je na mnogim mestima u kojima su prebivali sveti oci, i mnogo je tada bilo učitelja tog duhovnog podviga: zato su sveti oci tih vremena pišući o njemu objašnjavali samo neizrecivu duhovnu korist koju taj podvig donosi i nisu imali, po mom mišljenju, potrebu da pišu o onom delu delanja koji priliči početnicima. Pisali su oni donekle i o tome, što je jasno onima koji imaju opitno znanje o podvigu, ali za one koji ga nemaju taj deo ostaje prikriven. Kada su neki oci videli da tih istinskih i neprelešćenih učitelja tog delanja ima sve manje, onda su, podignuti Božijim Duhom i u nameri da istinsko učenje o početku te unutrašnje molitve ne presahne, izložili pismeno svoje mišljenje o samom načelu i o tome kako valja obučavati početnika, kako um ulazi u srce, kako se u njemu istinski i neprelešćeno moli.“[79]
Videli smo da sveti prorok David poziva sve Božije ljude bez izuzetka na moljenje Isusovim imenom; videli smo takođe da je sveta Crkva donela odluku da svi neuki i svi oni koji ne znaju Sveto pismo napamet mogu da koriste Isusovu molitvu umesto svih drugih molitava i psalmopojanja. Sveti Simeon, arhiepiskop solunski, zapoveda i daje savet arhijerejima i sveštenicima, svim monasima i mirjanima da u svako vreme i svakog časa izgovaraju tu svetu molitvu, i da im ona bude kao disanje;[80] pri postriženju u monaštvo, kada se novopostriženom daju brojanice, onaj koji vrši postriženje govori: „Primi, brate, mač duhovni, jer ovo je reč Božija: nju nosi na ustima svojim, a u umu i srcu govori neprestano: Gospode, Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me.'“[81] No prepodobni Nil Sorski poučava da je „sećanje na Boga, to jest molitva uma, iznad svih delanja, glava vrlina, kao ljubav Božija. Onoga koji bestidno i drsko hoće da stupi ka Bogu i besedi sa Njim čisto, koji se primorava da Boga nalazi u sebi, toga lako umrtvljavaju demoni, ako bude dopušteno, zato što to traži drsko i gordo, mnogo više nego što zaslužuje po svom dostojanstvu i stepenu svoje uređenosti.“[82] Površnom pogledu može izgledati da zavet prepodobnog Nila protivureči zakonodavstvu Svetog pisma, svetih otaca i predanju Crkve. Ali tu nema protivurečja: tu se govori o najvišem stepenu Isusove molitve. Svi hrišćani mogu i moraju da se zanimaju Isusovom molitvom radi pokajanja i prizivanja Gospoda u pomoć, da se zanimaju sa strahom Božijim i verom, sa najvećim paženjem na misli i reči molitve, skrušenog duha; no ne dozvoljava se svima da pristupe molitvenom svetom činu umom u kleti srca. Na prvi način mogu i moraju da se zanimaju Isusovom molitvom i mirjani, a ne samo monasi koji žive u manastirima ili su zauzeti poslušanjima. Takvu pažljivu molitvu možemo da nazovemo i molitvom uma i molitvom srca, zato što se ona često tvori samim umom, i u revnosnim trudbenicima uvek uz učešće srca, koje se, zbog umiljenja, pokazuje osećanjem plača i suzama. Molitveno sveto dejstvo uma u srcu zahteva prethodno vežbanje u prvom načinu moljenja i zadovoljavajuće napredovanje u tom moljenju. Božija blagodat sama po sebi, u njoj poznato vreme, po njenoj dobroj volji prevodi podvižnika molitve iz prvog načina moljenja u drugi. Ako je Bogu blagougodno da ostavi podvižnika pri molitvi pokajanja, neka on i ostane pri njoj, neka ne traži više stanje, neka ga ne traži, čvrsto ubeđen da se ono i ne zadobija čovekovim naporom, već da ga daruje Bog. Prebivanje u pokajanju je zalog spasenja. Budimo zadovoljni tim stanjem; ne tražimo više stanje. Takvo traženje je pouzdan znak gordosti i uobraženosti; takvo traženje ne dovodi do napredovanja već do spoticanja i propasti. Oslanjajući se na učenje svih svetih otaca, sveti Nil zabranjuje da preuranjeno težimo uvođenju uma u srce, spoljašnjem i unutrašnjem tihovanju, osećanju sladosti i ostalih visokih molitvenih stanja, koja se otkrivaju tada kada Bog primi molitvu pokajanja, a neprijatelji odstupe od duše. Psalmist je rekao: Odstupite od mene svi koji činite bezakonje, jer usliša Gospod glas plača mojega. Usliša Gospod moljenje moje, Gospod molitvu moju primi.[83] Uteha, radost, naslađivanje, davanje darova su posledice pomirenja. Nerazumno je tražiti ih pre pomirenja.
Za zadobijanje duboke molitve srca potrebna je značajna priprema: ona obavezno podrazumeva dovoljno opitno izučavanje monaškog života, navikavanje na postupanje po jevanđelskim zapovestima: sveta molitva se zasniva na uređivanju duše, i to postupanjem po zapovestima, molitva počiva na tom uređivanju i ne može da ostane u duši ako se ne nalazi u takvom uređivanju. Priprema mora da podrazumeva zadovoljavajuće izučavanje Novog zaveta i svetootačkih delao molitvi. Ova poslednja priprema je tim potrebnija zbog činjenice da u nedostatku duhonosnih vođa naš jedini vođa moraju biti otačka dela i molitveni plač pred Bogom.Žarko želimo molitvu srca, žarko želimo tihovanje u srcu, žarko želimo kelijno tihovanje bez izlaženja i životu bezljudnoj pustinji, jer to naročito doprinosi razvoju molitve srca i tihovanja u srcu. „No i sama ta dobra i divna delanja“ govori prepodobni Nil Sorski, „moramo činiti razborito, u pravo vreme, nakon dostizanja potrebnog stepena napredovanja, kako govori Vasilije Veliki: ‘Svakom delanju mora da prethodi rasuđivanje: bez rasuđivanja se i dobro delanje pretvara u zlo zato što je preuranjeno i neumereno. A kada se rasuđivanjem odredi vreme i mera dobrog delanja, tada ćemo imati neobičnu korist.’ I Lestvičnik, navodeći reči iz Pisma, govori: Svakom poslu pod nebom ima vrijeme;[84] i u našem svetom životu svakom poslu ima vreme: i tihovanju ima vreme, postoji i vreme mirnog govorenja; i neprestanoj molitvi ima vreme, i vreme nelicemernom služenju. Neće nas prelešćivati gordo usrđe, nećemo pre vremena tražiti ono što dolazi u određeno vreme. U suprotnom, nećemo dobiti ništa ni u pravo vreme. Ima vreme i setvi trudova, i vreme žetvi klasova neizrecive blagodati.“[85] Naročito prepodobni Nil zabranjuje nerazumnu težnju ka otšelništvu, a takva težnja se skoro uvek javlja u ličnostima koje ne razumeju ni sebe ni monaštvo: upravo zato takav život prate najteža spoticanja i samoobmanjivanja. Ako se monasima zabranjuje preuranjena težnja prema molitvi koju um prinosi u domu srca, tim više se ona zabranjuje mirjanima. Veoma duboku molitvu srca imali su sveti Andrej jurodivi i neki drugi, veoma retki mirjani: to je izuzetak, i izuzetna retkost, koja nikako ne može da bude pravilo za sve. Uvrštavanje sebe u red tih izuzetnih ličnosti nije ništa drugo do samoobmanjivanje uobraženošću, skrivena prelest pre otvorene prelesti. U pismu starcu Teodosiju, Pajsije Veličkovski govori: „Otačke knjige, naročito one koje poučavaju istinskom poslušanju, trezvenosti uma i tihovanju, paženju i molitvi uma, to jest onoj molitvi koja se tvori umom u srcu, isključivo priliče jedino monasima, a ne svim pravoslavnim hrišćanima. Izlažući učenje o ovoj molitvi, bogonosni oci tvrde da njen početak i nepokolebiva osnova jeste istinska poslušnost, da poslušnost rađa istinsko smirenje, a smirenje čuva podvižnika u molitvi od svih prelesti, koje čekaju samovoljne. Mirjani nikako ne mogu da zadobiju istinsku monašku poslušnost i potpuno odsecanje svoje volje i razuma. Kako mogu mirjani bez ikakvog poučavanja, bez poslušnosti, samo svojom voljom, nakon koje sledi prelest, da primoravaju sebe na tako strašno i užasno delo, to jest na takvu molitvu? Kako da izbegavaju mnoge i razne neprijateljske prelesti, lukavo usmerene na njene trudbenike? Tako je strašna ta stvar, to jest molitva – kako molitva uma, to jest molitva koju um tvori neumetnički, tako i molitva koju um umetnički tvori u srcu – da se i istinski poslušnici, ne samo oni koji su odsekli nego i oni koji su potpuno umrtvili svoju volju i rasuđivanje pred svojim ocima, istinskim i iskusnim učiteljima tvorenja te molitve, uvek nalaze u strahu i trepetu zato što se boje i strepe da u takvoj molitvi ne postanu žrtva neke prelesti, mada ih Bog uvek čuva od nje, radi njihovog istinskog smirenja, koje su zadobijali Božijom blagodaću posredstvom svoje istinske poslušnosti. Još veća opasnost preti mirjanima, dakle ljudima bez poslušnosti: ako jedino na osnovu samog čitanja takvih knjiga primoraju sebe na molitvu, oni će upasti u prelest, jer u nju upadaju svi koji samovoljno počinju podvig te molitve. Tu molitvu sveti oci su nazvali umetnošću nad umetnostima, a ko se njoj može naučiti bez umetnika, to jest bez iskusnog učitelja? Ta molitva je duhovni mač: Bog nam je darovao taj mač da njime posečemo neprijatelja naših duša. Ta molitva je kao sunce zasijala jedino među monasima, posebno među onima u Egiptu, u Jerusalimu, na Sinajskoj i Nitrijskoj gori, u mnogim mestima u Palestini, i na mnogim drugim mestima, ali ne svuda, što je očito iz žitija svetog Grigorija Sinaita. On je obišao svu Svetu (Atonsku) goru, i nije našao na njoj nijednog koji je bar nešto znao o ovoj molitvi.[86] Iz ovoga je jasno sledeće: ako na tako Svetom mestu prepodobni Grigorije nije našao nijednog trudbenika molitve, onda to znači da za tvorenje te molitve nisu znali ni monasi na mnogim drugim mestima. A tamo gde su i tvorili tu molitvu, tamo gde je ona poput sunca sijala monasima, tamo je tvorenje te molitve čuvano kao velika i neizreciva tajna, poznata jedino Bogu i njenim trudbenicima. Tvorenje ove molitve je bilo potpuno nepoznato mirjanima. No sada, nakon štampanja otačkih knjiga, za molitvu su saznali i monasi, ali i svi hrišćani. Zato se bojim i strepim da će zbog pomenutog razloga oni koji samovoljno, bez učitelja stupaju u podvig te molitve upasti u prelest: neka Hristos Spasitelj svojom blagodaću izbavi od prelesti sve koje hoće da spasi.“[87]
Smatram svojom obavezom da ovde, shodno svom oskudnom znanju i oskudnoj opitnosti, izložim učenje svetih otaca o umetnosti tvorenja Isusove molitve, i da jasno naznačim kakav način vežbanja u molitvi i koji oblik molitve uma i molitve srca priliči svim hrišćanima, bez izuzetka, i monasima početnicima, i kakav je način tvorenja svojstven onima koji su napredovali, dakle onima koje su Božija dobra volja i Božija blagodat uvele u napredovanje.
Najbolji je, bez imalo sumnje, onaj način koji predlaže sveti Jovan Lestvičnik, a najbolji je zato što je veoma pogodan, potpuno bezopasan, potreban, čak neophodan za istinsku molitvu, doličnu svim hrišćanima koji su pobožni i traže spasenje, i mirjanima i monasima. Veliki učitelj monaštva na dva mesta govori o tom načinu u svojoj Lestvici, kojom se uspinjemo sa zemlje na nebo: u Pouci o blaženoj i nezaboravnoj poslušnosti i u Pouci o molitvi. Već sama činjenica da on izlaže svoj način u učenju o poslušnosti opštežiteljnih monaha očigledno pokazuje da se taj način određuje i za monahe početnike. Taj način on iznosi još jednom u zasebnom, opširnijem učenju o molitvi, posle Pouke o sveštenom tihovanju tela i duše, s tim što ga ovaj put iznosi monasima koji su napredovali, a to jasno pokazuje da je taj način veoma dobar i za tihovatelje i za monahe koji su napredovali. Ponavljamo: najveća vrednost ovog načina je u tome što je pored sve svoje dovoljnosti i potpuno bezbedan. U Pouci o svetoj i blaženoj molitvi sveti Jovan Lestvičnik govori: „Bori se da zaključaš svoju misao u reči molitve. I ako se desi da se usled detinjske slabosti tvoja misao umori i padne, uvedi je ponovo u reči molitve. Nepostojanost je svojstvena ljudskom umu, ali Onaj koji može sve da učvrsti može i um naš da učini postojanim. Ako se istrajno podvizavaš, doći će i tebi Onaj koji određuje granice moru ljudskog uma i reći će mu u molitvi tvojoj: Doći ćeš dovde, i dalje nećeš preći.[88] Duh je nemoguće vezati, a gde je Sazdatelj duha, tamo se Njemu sve pokorava.“[89] „Početak molitve je odbijanje pomisli u samom njihovom začetku; sredina je kada um prebiva u samim rečima, izgovaranim glasno ili umom; završetak molitve je otimanje uma ka Bogu.“[90] U Pouci o blaženoj i nezaboravnoj poslušnosti sveti Jovan Lestvičnik govori: „Neprekidno se bori sa mislima – kada odlete, vraćaj ih sebi: Bog i ne zahteva od poslušnika potpuno pribranu molitvu. Ne budi neraspoložen kada osetiš da si pokraden, ali se dobro osećaj kada ustrajno vraćaš um samom sebi.“[91] Ovde je saopšten način kako se treba pažljivo moliti, kako se treba moliti i glasno i samim umom. U pažljivoj molitvi srce ne može ni da učestvuje, kaže prepodobni Marko. „Um koji se pribrano moli ograničava slobodu srcu.“[92] Prema tome, onaj koji se bude molio na način koji predlaže Jovan Lestvičnik, taj će se moliti i ustima, i umom, i srcem; taj će napredovati u molitvi i zato će zadobiti molitvu uma i srca, privući će u sebe Božiju blagodat, što se i vidi iz navedenih reči velikog učitelja monaha. Šta više da poželimo? Ništa. Ako se na taj način vežbamo u molitvi, kakva može biti prelest? Jedino samo uvlačenje u rasejanost, a to je očigledna i kod početnika neizbežna greška, no ona se može odmah ispraviti vraćanjem misli u reči. Tu grešku uništava milost i pomoć Božija, u svoje vreme, uz neprestani podvig. Neko će zapitati: „Zar tako veliki otac, koji je živeo u vreme u kome je umno delanje procvetalo, ništa ne govori o molitvi koja se tvori umom u srcu?“ Govori, ali toliko prikriveno da jedino oni koji su opitno upoznati sa delanjem molitve mogu da shvate o čemu je reč. Tako je postupio sveti jer ga je vodila duhovna mudrost, koja je i napisala celu njegovu knjigu. Kada je izložio potpuno tačno učenje, koje može da ispuni i najstrože zahteve, pa i da uznese trudbenika u blagodatno stanje, Lestvičnik se alegorijski izrazio o tome šta se dešava nakon što blagodat oseni molitvu. „Jedno je“, kaže on, „često se obraćati srcu, a drugo je posredstvom uma biti nadzornik srca, njegov knez i arhijerej, koji prinosi Hristu slovesne žrtve.“[93] Jedno je moliti se pažljivo, uz učešće srca, drugo je uvoditi um u dom srca, i otuda prinositi tajanstvenu molitvu, ispunjenu Božijom silom i blagodaću. Druto proizilazi iz prvog. Paženje uma pri molitvi privlači srce da saoseća sa njim; kada se paženje pojačava, tada se saosećanje srca sa umom pretvara u sjedinjenje srca sa umom; napokon, tokom paženja koje je molitva usvojila um silazi u srce radi najdubljeg svetog služenja. Sve se to dešava pod vođstvom Božije blagodati, po njenoj dobroj volji i sudu. Težnja ka drugom pre sticanja prvog je nekorisna, a može biti i uzrok veoma velike štete; a da bi se ta šteta sprečila, molitvena tajna je prikrivena od radoznalosti i lakomislenosti u knjizi namenjenoj monasima. U tim blaženim vremenima, u kojima je postojalo obilje živih sasuda blagodati, mogli su da pribegavaju savetu monaha svi oni kojima je savet bio potreban.
Među raitskim monasima, za koje je blaženi Jovan i napisao „Lestvicu“, procvetala je molitva uma pod rukovodstvom opitne, duhovne pouke. O tome sveti pisac govori opet alegorijski i prikriveno u Pouci o pastiru[94]. On govori ovako: „Pre svega, časni oče, potrebna nam je duhovna sila da bismo one koje smo želeli da uvedemo u svetinju svetih i pokažemo im Hrista, koji počiva na njihovoj tajanstvenoj i skrivenoj trpezi – naročito dok stoje tu, u predvorju, kraj tog ulaza, i čim primetimo da ih narod potiskuje i stiska sa ciljem da im zabrani da uđu tamo gde žele – mogli da uzmemo za ruku, kao decu, i oslobodimo od namera naroda. A ako su deca sasvim gola i nemoćna, onda moramo da ih podignemo na ramena, da ih nosimo na ramenima dok ne prođu kroz ulazna vrata, jer dobro znam da je tamo obično najveća navala i gužva. Zato je neko i rekao o toj navali: I bi preda mnom trud (i muka), dok ne uđoh u Svetilište Božije,[95] i trud seže samo do ulaza.“[96] „Onaj koji želi da vidi Gospoda u sebi, taj nastoji da očisti svoje srce neprestanim sećanjem na Boga. Misaona zemlja čoveka čiste duše nalazi se unutra, u njemu. Sunce koje sija u toj zemlji jeste svetlost Svete Trojice. Vazduh koji udišu njeni stanovnici jeste Svesveti Duh. Život, radost i veselje te zemlje je Hristos, Svetlost od Svetlosti – Oca; to je Jerusalim i Carstvo Božije, skriveno unutra u vama[97]. Ta zemlja je oblak slave Božije: čisti srcem će ući u nju da bi videli lice svog Gospoda i da bi njihove umove obasjala zraka Njegove svetlosti.[98] Potrudi se da uđeš u klet koja je u tebi i videćeš nebesku klet. Prva i druga su jedno: jednim ulaskom stupićeš u obe. Lestvica prema Carstvu nebeskom je u tebi: ona je tajanstveno podignuta u tvojoj duši. Pogruzi sebe u sebe od greha, i naći ćeš tamo stepenike kojima se možeš uspeti na nebo.“[99] Prepodobni Varsanufije, monah koji je dostigao najviši stepen duhovnog napredovanja, uvodio je svoje učenike u svetilište blagodatne molitve srca i u stanja koja ona stvara. Čitamo sledeću njegovu pouku, datu nekom tihovatelju koji je bio pod njegovim rukovodstvom: „Jedino bezgrešni Bog, Spasitelj onih koje se uzdaju u Njega, neka učvrsti tvoju ljubav da služiš Njemu u svetosti i u pravdi u sve dane života svoga, u hramu i na žrtveniku unutrašnjeg čoveka, gde se prinose duhovne žrtve Bogu, zlato, tamjan i smirna, gde se prinosi ugojeno tele, gde se proliva časna krv jagnjeta, neporočnog i bezazlenog, gde se razležu jednodušna klicanja svetih anđela: Tada će prineti na žrtvenik Tvoj teoce.[100] A kada je to tada? Tada kada dođe Gospod naš, taj veliki Arhijerej, koji prinosi i prima beskrvnu žrtvu, kada, u ime Njegovo, hromi koji seđaše pred Krasnim vratima hrama bude udostojen da čuje radosni glas: Ustani i hodi.[101] Tada hromi ulazi u svetilište, hodi i skače, i hvali Boga. Tada se čovek budi iz sna nemara i neznanja, tada pospanost uninija i lenjosti silazi sa očiju, tada mudre devojke pale svoje svetiljke[102] i likuju sa ženikom u svetoj ložnici pevajući jednodušno, tiho: Okusite i vidite da je dobar Gospod. Blago čoveku koji se nada u Njega,[103] tada prestaju i bitke, i kretnje tela koje prljaju čoveka, tada se u njega nastanjuje sveti mir Svete Trojice, pečati se riznica i više niko ne može da ukrade blago iz nje. Pomoli se da to razumemo i dostignemo i obradujemo se u Isusu Hristu, Gospodu našem.“[104] Na najveće strahopoštovanje pred molitvenom svetom službom srca opominje nas njen veličanstveni opis iznet u delima svetih otaca. To strahopoštovanje i sama razboritost zahtevaju od nas da se odreknemo preuranjenog, samovoljnog, gordog, nerazumnog naprezanja da uđemo u tajanstveno svetilište. I pobožnost i razboritost uče nas da prebivamo u pažljivoj molitvi, molitvi pokajanja, pred vratima hrama. Paženje i skrušen duh je ona klet koja je data grešnicima pokajnicima da bude njihovo pristanište. Ona je predvorje svetilišta. U nju ćemo se sklanjati i zaključavati od greha. Neka se saberu u tu Vitezdu svi moralno hromi, gubavi, slepi i suvi – rečju, svi koji boluju od greha, svi koji čekaju da se voda zatalasa,[105] da se izlije na njih milost i blagodat Božija. Samo Gospod, i jedino On, u vreme koje samo On zna, daruje isceljenje i uvodi u svetilište, jedinstveno po svojoj nepojmljivoj milosti. Ja znam koje izabrah,[106] govori Spasitelj. Ne izabraste vi mene – govori On svojim izabranicima – nego ja vas izabrah i postavih vas da vi idete i rod donosite; da što god zaištete od Oca u ime moje da vam da.[107]
Sasvim je dobar način obučavanja Isusovoj molitvi koji predlaže jeromonah Dorotej, ruski podvižnik i asketski pisac. „Ko se moli ustima“, govori jeromonah, „a za dušu ne haje i srce ne čuva, taj se moli vazduhu, a ne Bogu, i sav njegov trud je uzaludan zato što Bog sluša um i revnost, a ne mnogogovorljivost. Moliti se moramo svim svojim usrđem: iz svoje duše, i svog uma, i svog srca, sa strahom Božijim, svom svojom snagom. Molitva uma ne dozvoljava nepribranim i nečistim mislima da uđu u unutrašnju klet. Hoćeš li da se naučiš molitvi uma i srca? Ja ću te naučiti. Pazi revnosno i razumno, poslušaj me, voljeni moj. Najpre treba da tvoriš Isusovu molitvu glasom, to jest ustima, jezikom i govorom, naglas, sebi samome. Kada se usta, jezik i osećanja nasite glasno izgovarane molitve, tada se molitva glasom prekida i ona počinje da se izgovara šapatom. Posle toga moraš da se poučavaš umom, da se pribijaš i uvek budeš uz ono što grkljan oseća. Tada molitva uma i srca počinje na mig,[108] neprinuđeno, neprestano se obnavlja, prelazi u naviku i dejstvuje u svako doba, pri svakom poslu, na svakom mestu.“[109]
Blaženi starac jeromonah Serafim Sarovski zavetuje početnika da se, po ranijem zajedničkom običaju u Sarovskoj pustinji, neprestano moli rečima: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog. „Tokom molitve“ poučava starac, „pazi na sebe, to jest sabiraj um i sjedinjuj ga sa dušom. Na početku, dan-dva, ili više, izgovaraj ovu molitvu samim umom, odvojeno, i pazi na svaku reč posebno. Kada Gospod zagreje tvoje srce toplotom Svoje blagodati i kada te sjedini u jedan duh, tada će ta molitva početi da teče u tebi bez prestanka i uvek će biti sa tobom, naslađivaće te i hraniti.[110] Upravo to znače reči proroka Isaije: Probudite se i pjevajte, koji počivate u prahu, jer je rosa svjetlosti Tvoja rosa. Zemlja povraća sjene.[111] A kada budeš imao u sebi tu duševnu hranu, to jest razgovor sa Gospodom, zašto onda da ideš po kelijama kod braće, čak i kada te neki brat pozove? Zaista ti kažem da praznoslovlje nije ništa drugo do lenjost. Ako ne razumeš samog sebe, možeš li onda da rasuđuješ o nečemu drugom, i da učiš druge? Ćuti, neprestano ćuti, sećaj se uvek prisustva Boga i Njegovog imena. Ni sa kim ne započinji razgovor, ali ujedno pazi da ne osuđuješ one koji razgovaraju ili one koji se smeju. U tom slučaju budi gluv i nem. Šta god o tebi govorili, ponašaj se kao da to nisi ni čuo. Kao primer može da ti posluži Stefan Novi: njegova molitva je bila neprestana, narav krotka, usta ćutljiva, srce smireno, duh milostiv, telo i duša čisti, devstvenost neporočna, siromaštvo istinsko i negramzivost pustinjačka; njegova poslušnost bila je bespogovorna, delanje strpljivo, trud revnostan. Dok sediš za trpezom ne gledaj koliko ko jede i ne osuđuj, već pazi na sebe i hrani dušu molitvom.“[112] Starac je ovu pouku dao monahu početniku koji provodi život u manastirskim trudovima, poučio ga vežbanju u molitvi koja priliči delatnom životu, a onda mu zabranio da preuranjeno i nerazumno teži teorijskom životu i molitvi saobraznoj takvom životu. „Ako želiš da prođeš duhovni život, moraš početi od delatnog života pa tek onda preći na teorijski: bez delatnog života ne možeš ući u teorijski. Delatni život čisti od grešnih strasti i podiže na stepen delatnog savršenstva, a samim tim probija put ka teorijskom životu. U teorijski život mogu da stupe jedino oni koji su se očistili od strasti i potpuno obučili u delatnom životu, što se može videti iz Svetog pisma: Blaženi čisti srcem, jer će Boga vidjeti,[113] i iz reči svetog Grigorija Bogoslova: u teorijski život mogu da stupe jedino oni koji su savršeni po svojoj opitnosti (u delatnom životu). U teorijski život treba stupati sa strahom i trepetom, skrušenog srca i smireno, uz veliko ispitivanje Svetog pisma i pod rukovodstvom iskusnog starca, ako se takav može naći, a ne drsko i samovoljno. Pošto zbog svojih vrednosti nije tražio (uzvišeno duhovno stanje), onaj koji je drzak i gord se – kaže Grigorije Sinait – oholo napreže da ga dostigne pre vremena. Ponavljamo: ako neko uobražava da će dostići uzvišeno stanje teorijskim životom, a nalazi satansku, a ne istinsku želju, neka zna da ga đavo hvata u svoje mreže i da je postao njegov sluga.“[114] Starac, dakle, najpre odvraća od gordog stremljenja ka uzvišenim molitvenim stanjima, a onda istrajava na zahtevu da su pažljivi život i neprestana molitva neophodni svim monasima, pa i samim poslušnicima početnicima. Zapaženo je da usmerenje koje monah primi pri stupanju u manastir najčešće ostaje preovlađujuće u njemu tokom celog njegovog života. „Blagodatne darove“, potvrđuje Serafim, „dobijaju jedino oni koji imaju unutrašnje delanje i koji bdiju nad svojim dušama.[115] Ako smo istinski odlučili da služimo Bogu, onda moramo da se vežbamo u sećanju na Boga i u neprestanoj molitvi Gospodu Isusu Hristu tako što ćemo govoriti umom: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog. Takvim vežbanjem možemo se približiti Bogu i sjediniti se sa Njim ako ne upadnemo u rasejanost i ako sačuvamo mirnu savest. Isak Sirijski kaže da nema drugog načina da se približimo Bogu osim kroz Neprestanu molitvu.“[116] Monasima i poslušnicima koji se dragovoljno zanimaju Isusovom molitvom, a u cilju najlakšeg izbegavanja rasejanosti i očuvanja pribranosti tokom molitve, Serafim savetuje da tokom molitve u crkvi zatvore oči, i da ih otvaraju jedino onda kada osete da su ih san i dremanje opteretili. A tada, savetuje on, treba upravljati pogled u svete monahe, jer i to čuva od rasejanosti i podstiče na molitvu.[117] Duge molitve u manastiru su veoma prikladne za privikavanje početnika na Isusovu molitvu. Ako već prisustvuje molitvama, zašto da dozvoli svojim mislima da besplodno lutaju kuda stignu i nanose štetu duši? A to se ne može izbeći ako um nije privezan za nešto. Sav se predaj Isusovoj molitvi: ona će zadržati um da ne luta; postaćeš znatno usredsređeniji, dublji; mnogo bolje ćeš paziti na ono što se čita i poje u crkvi, a ujedno ćeš se neprimetno i postepeno obučiti u molitvi uma. Onome koji želi da provodi pažljivi život Serafim zapoveda da ne obraća pažnju na glasove sa strane, zbog kojih glava postaje puna praznih i sujetnih pomisli i sećanja; zapoveda da ne obraća pažnju na ono što rade drugi, da ne sudi, ne govori i ne misli o njima; zapoveda da izbegava raspravljanja, da se ponaša kao stranac, da ocima i braći koje sretne ukazuje poštovanje naklonima, bez reči, da ne gleda pažljivo u njih,[118] zato što takvo gledanje neizbežno ostavlja u duši neki utisak koji će izazivati rasejanost tako što će privlačiti pažnju na sebe i odvlačiti od molitve. Ako provodiš pažljivi život, onda ne gledaj ni na šta uporno i dugo, ništa ne slušaj naročito brižno, gledaj kao da nisi ni video, slušaj kao da si u prolazu, a sve zato da bi tvoje sećanje i tvoja sila paženja uvek bili slobodni, daleki od utisaka sveta, sposobni i spremni da prime božanske utiske.
Način koji je predložio jeromonah Dorotej i način koji je predložio starac Serafim očigledno su isti kao i način koji je preložio sveti Jovan Lestvičnik. Jedina razlika je u tome što je sveti Jovan Lestvičnik jasnije i određenije izložio svoj način. Sveti Jovan pripada najstarijim i najvećim učiteljima monaštva, i vaseljenska Crkva smatra da on jeste takav; kasniji sveti pisci se pozivaju na njega kao na najpouzdanijeg učitelja, kao na živi sasud Svetog Duha: na osnovu toga, i uvereni u to, mi predlažemo njegov način ljubljenim ocima i braći, kako onima koji žive u manastiru, tako i onima koji žive u svetu, svima koji iskreno žele da se nelicemerno, uspešno i bogougodno mole. Taj način i ne može biti odbačen: odbaciti ovaj način moljenja značilo bi odbaciti iz molitve paženje, a bez paženja molitva nije molitva. Molitva bez paženja je mrtva! Takva molitva je beskorisno, po dušu štetno, za Boga uvredljivo praznoslovlje! Onaj ko se pažljivo moli neizostavno se moli, manje ili više, na ovaj način. Ako se pažnja umnoži i pojača tokom molitve, neizostavno će se pojaviti način moljenja koji predlaže sveti Jovan Lestvičnik. „Išti suzama“ – govori on – „traži poslušnošću, kucaj dugotrpljenjem: jer, svaki koji ište, prima; i koji traži, nalazi, i koji kuca, otvoriće mu se“.[119]
Opit je odmah pokazao da ovaj način moljenja, posebno na početku, zahteva da reči izgovaramo lagano, da bi um uspevao da se smešta u reči, kao u svoje forme; to ne možemo dostići pri brzom čitanju. Način svetog Jovana je veoma podesan i pri vežbanju u Isusovoj molitvi i pri kelijnom čitanju molitava, čak i pri čitanju Pisma i otačkih knjiga. Tom načinu moramo se priučavati kao da čitamo lagano, po slogovima. Onaj ko se priučio takvom načinu, taj je stekao molitvu usta, uma i srca, svojstvenu svakome koji provodi delatni život. Sveti Kalist, patrijarh konstantinopoljski, ovako razmišlja o molitvi: „Neprestana molitva se sastoji u neprestanom prizivanju imena Božijeg. I kada razgovaraš, i kada sediš, i kada ideš, i kada nešto radiš, i kada jedeš, i kada se baviš bilo čim drugim, moraš uvek i na svakom mestu da prizivaš ime Božije, po zapovesti Pisma: Molite se bez prestanka.[120] Tako propadaju neprijateljevi napadi na nas. Moliti se m<l>amo srcem, moliti se moramo ustima, kada smo sami. Ako se ko nalazi na trgu, ili u društvu sa drugima, taj ne mora da se moli ustima već samo mislima. Moramo čuvati oči, i uvek moramo gledati dole da bismo se sačuvali od rasejanosti i od neprijateljskih mreža. Molitva je savršena onda kada je izgovaramo Bogu a naš um pri tome ne skreće u rasejanost, kada se sve čovekove misli i osećanja sabiraju u jedno moljenje. Molitvu i psalmopojanje moramo činiti i umom i ustima, kako govori prorok David: Gospode, otvori usne moje, i usta moja kazivaće hvalu Tvoju.[121] I apostol je, pokazujući da su usta potrebna, rekao: Prinosimo Bogu žrtvu hvale, tojest, plod usana koje ispovedaju Ime njegovo“.[122] Jeromonahu koji ga je pitao kako se moramo moliti prepodobni Varsanufije Veliki je odgovorio: „Moramo se donekle vežbati u psalmopojanju, donekle se moliti ustima; treba vremena i za to da bismo ispitivali i čuvali svoje pomisli. Ko za trpezom ima mnogo raznih jela, taj jede mnogo i sa naslađivanjem, a ko svaki dan uzima jednu te istu hranu, taj je ne jede sa nasladom, već ponekad možda oseća i odvratnost prema njoj. Tako je i u našem slučaju. U psalmopojanju i u molitvi ustima ne sputavaj sebe, već delaj onoliko koliko ti Gospod daje. Ne ostavljaj takođe ni čitanje, ni unutrašnju molitvu. Malo jedno, malo drugo – i tako ćeš dan provesti ugađajući Bogu. Naši savršeni oci nisu imali određena pravila, već su tokom celog dana izvršavali svoje pravilo: malo su se vežbali u psalmopojanju, malo su ustima čitali molitve, malo su ispitivali pomisli, čak su se, povrh toga, i o hrani starali, a sve su to činili sa strahom Božijim.“[123] Prepodobni otac je tako razmišljao i poučavao brata baš zato što je bio u velikom molitvenom napredovanju. Opit će naučiti svakoga ko se vežba u molitvi da tiho izgovaranje Isusove molitve, i uopšte svih molitava, u velikoj meri čuva um od rasejanosti, koja svakog časa vreba da ga pokrade. Molitva glasom je preko potrebna baš onda kada neprijatelj pojača svoj napad, kada oseti da naša volja slabi i da nastupa pomračenje uma. Pažljiva molitva glasom je ujedno i molitva uma i molitva srca.
Našim ubogim slovom ne skrećemo i ne udaljavamo naše ljubljene oce i braću od molitvenog, uzvišenog napredovanja – naprotiv, želimo od sveg srca da napreduju. Neka svi monasi budu slični anđelima i arhanđelima, i neka, kao i oni, nemaju počinka ni danju ni noću od božanske ljubavi koja ih pokreće i zbog koje se bez prestanka i nezasito hrane slavoslovljenjem Boga. Odvraćanje od preuranjenog, pogrešnog, drskog delovanja daje se upravo zato da bi se neizrecivo bogatstvo molitve srca dobilo u svoje vreme. Zabranjuje se nerazumna, vatrena težnja da se u sebi otkrije blagodatna molitva srca; zabranjuje se ta težnja zato što je njen uzrok neznanje ili nedovoljno znanje, i zato što čovek gordo misli da je sposoban za blagodatnu molitvu i da je dostojan nje; zabranjuje se ta težnja zato što se blagodatna molitva ne može otkriti u sebi isključivo sopstvenim naporima; zabranjuje se ta težnja, koja pomahnitalo navaljuje na vrata tajanstvenog Božijeg hrama, da ne bi sprečavala Božiju blagost da se nekada smiluje nad nama, da proglasi nedostojne dostojnima, da da dar onima što ne očekuju dara, onima koji su osudili sebe na večne kazne i tamnice pakla. Dar se daje onome ko se smirio i ponizio pred veličinom dara; dar se daje onome ko se odrekao svoje volje i prepustio se Božijoj volji; dar se daje onome ko stišava i umrtvljava u sebi telo i krv, koji jevanđelskim zapovestima obuzdava i umrtvljava u sebi telesno mudrovanje. Život će sijati onoliko koliki je stepen umrtvljavanja. A kada život stigne, neočekivano i jedino po svojoj milosti, on dovršava i zaključuje dobrovoljno započeto umrtvljavanje. Neoprezni, neobično uporni tražitelji uzvišenog molitvenog stanja, vođeni gordošću i samovoljom, uvek budu obeleženi pečatom odbačenosti, koji im i sledi po odredbama duhovnog zakona.[124] Taj pečat se veoma teško skida – najčešće se i ne može skinuti. Zašto? Zato što gordost i uobraženost, koje vode u samoobmanu, u opštenje sa demonima i u robovanje njima, ne daju čoveku da vidi nepravilnosti i opasnosti svog položaja, ne daju mu da dopre do svesti o svom žalosnom opštenju sa demonima, a ni o činjenici da im jadno, ubistveno robuje. „Zaodeni se najpre lišćem, a kasnije ćeš, kada Bog zapovedi, doneti i rod“, rekli su oci.[125] Najpre stiči pažljivu molitvu: a Bog, svemilostivi Bog, darovaće blagodatnu molitvu onome ko je sebe pažljivom molitvom očistio i pripremio, na jevanđelskim zapovestima u svoje vreme utemeljio, uredio i učvrstio.
Učitelj molitve je Bog; istinska molitva je dar Božiji.[126] Onome ko se moli skrušenog duha, neprestano, sa strahom Božijim, sa paženjem, tome sam Bog daje postepeno napredovanje u molitvi. Pažljiva i smirena molitva donosi duhovno dejstvo i duhovnu toplotu, a to dvoje oživljava srce. Oživljeno srce privlači sebi um, postaje hram blagodatne molitve[127] i riznica duhovnih darova, koje ona donosi po samoj svojoj prirodi. „Potrudi se“, govore veliki podvižnici i učitelji molitve, „da bolnim srcem zadobiješ toplinu i molitvu, i Bog će ti dati da ih uvek imaš. Zaborav ih izgoni, a sam zaborav nastaje zbog nemara.[128] Ako hoćeš da se izbaviš iz zaborava i robovanja, to možeš dostići jedino ako stekneš u sebi duhovni oganj: zaborav i robovanje iščezavaju jedino od njegove toplote. A taj oganj se stiče težnjom ka Bogu. Brate! Ako tvoje srce ne bude danju i noću stradanjem tražilo Gospoda, onda ne možeš napredovati. A ako ostaviš sve ostalo i zauzmeš se time, dostignućeš ono stanje koje Pismo određuje rečima: Otpočinite i poznajte da sam ja Bog.[129] Brate! Izmoli blagost Onoga koji hoće da se svi ljudi spasu i da dođu u poznanje istine,[130] da bi ti On darovao duhovnu budnost koja pali duhovni oganj. Gospod, gospodar neba i zemlje, došao je na zemlju da bi spustio na nju taj oganj.[131] Zajedno sa tobom, po sili mojoj, moliću se i ja da ti Bog daruje tu budnost, jer On daje blagodat svima koji je traže sa trudom i usrđem. Čim dođe, ona će te naučiti istini. Ona prosvetljuje oči, ispravlja um, progoni san slabosti i nemara, vraća sjaj oružju zarđalom na zemlji lenjosti, vraća svetlost odeždama isprljanim pri robovanju varvarima, ulaže mržnju prema odvratnim strvinama kojima se varvari hrane, ulaže želju za nasićenjem velikom žrtvom koju je prineo naš veliki Arhijerej. Upravo ta žrtva, o kojoj je proroku otkriveno da ona čisti grehove i uzima bezakonja,[132] oprašta onima koji plaču, krotkima daje milost,[133] pojavljuje se u dostojnima i kroz nju oni nasleđuju večni život, u ime Oca i Sina i Svetog Duha.“[134] „Duhovna budnost ili trezvenost je duhovna umetnost, koja, kada traje dugo i usrdno, uz Božiju pomoć potpuno izbavlja čoveka od grešnih dela i strasnih pomisli i reči. Duhovna budnost je tihovanje srca, ona je čuvanje uma, ona je paženje na sebe koje, daleko od svake pomisli, uvek i bez prekida i neprestano priziva Isusa Hrista, Sina Božijeg i Boga; ona Njime diše, Njime hrabro ustaje na neprijatelje, Njemu se ispoveda.“ Tako je duhovnu budnost odredio sveti Isihije Jerusalimski.[135] I ostali oci se slažu sa njime.[136]
„Čim je oganj došao u srce, on je obnovio molitvu. A kada je ona ustala i uznela se na nebo, tada je oganj sišao u odaju duše.“[137] Ove reči pripadaju sinajskoj svetiljci, Jovanu Lestvičniku. Očigledno je da sveti govori na osnovu svog blaženog iskustva. Slično se desilo i sa prepodobnim Maksimo Kapsokalivitom. „Od svoje mladosti“, poveravao je on prepodobnom Grigoriju Sinaitu, „imao sam veliku veru u moju Gospođu, Majku Božiju, i molio sam joj se sa suzama da mi da blagodat molitve uma. Jednom prilikom došao sam, po običaju, u Njen hram i revnosno sam joj se molio za to. Pristupio sam njenoj ikoni, počeo da celivam njen lik sa strahopoštovanjem, i najednom sam osetio da je u moje grudi upala toplota, i to ona koja nije opržila unutrašnjost, već je nasladila i orosila moju dušu i pobudila u njoj umiljenje. Od tada je moje srce počelo da prebiva u molitvi, i moj um je počeo da se naslađuje sećanjem na mog Isusa i Majku Božiju, i sećanjem da Njega, Gospoda Isusa, imam neprestano u sebi. Od tada se molitva nikada nije prekidala u mom srcu“.[138] Blagodatna molitva se pojavila iznenada, neočekivano, kao dar od Boga; duša prepodobnog bila je pripremljena za dobijanje dara molitve posredstvom revnosne, pažljive, smirene, neprestane molitve. Blagodatna molitva nije ostala u prepodobnom bez svojih uobičajenih posledica, potpuno nepoznatih i nesvojstvenih telesnom i duševnom stanju. Obilno pojavljivanje duhovnog ognja u srcu, ognja božanske ljubavi, opisao je zatvornik Grigorije Zadonski na osnovu sopstvenog opita.[139] No pre toga njemu je bio poslan Božiji dar pokajanja, koji je unapred očistio srce za ljubav, dar koji je dejstvovao kao oganj i istrebio sve što pogani dvorište svetog i silnog Gospoda,[140] a samo telo bacio u iznemoglost. „Sveti i nadnebesni oganj“, govori sveti Jovan Lestvičnik, „jedne spaljuje zato što nisu dovoljno čisti, a druge, naprotiv, prosvećuje zato što su dostigli savršenstvo. Jedan te isti oganj naziva se i ognjem koji spaljuje i svetlošću koja obasjava. Stoga jedni odlaze sa molitve kao da izlaze iz užarene peći, i osećaju da su se rasteretili od neke prljavštine i veštastva, a drugi izlaze obasjani svetlošću i obučeni u dvostruku odeću, odeću smirenja i radosti. A oni koji odlaze sa molitve bez ijednoga od ova dva dejstva molili su se u stvari telesno, a ne duhovno.“[141] Duhovnom molitvom nazvana je ovde molitva koju pokreće Božija blagodat, a telesnom molitvom molitva koju čovek tvori sopstvenim naporom, bez vidljivog sadejstva blagodati. Neophodna je molitva druge vrste, kako tvrdi isti taj Jovan Lestvičnik, da bi u svoje vreme bila darovana blagodatna molitva.[142] Čime blagodatna molitva obeležava svoj dolazak? Svoj dolazak ona obeležava natprirodnim plačem, i čovek ulazi na vrata Božijeg svetilišta, svog srca, u neiskazivom ispovedanju.
Pre prelaska na opisivanje onog načina koji sveti oci predlažu skoro isključivo tihovateljima, osećamo potrebu da malo pripremimo čitaoca. Dela svetih otaca možemo uporediti sa apotekom: u njoj ima mnogo lekova, ali bolesniku neupućenom u veštinu lečenja i bez rukovodstva lekara biće veoma teško da izabere lek za svoju bolest. Ako je bolesnik lakomislen, i ako se uzda u samog sebe, i ako se još, budući da nema lekara, ne upozna dobro sa onim što piše u lekarskim knjigama, on će na brzinu doneti odluku da sam izabere i uzima lek, ali taj izbor može biti poguban. Lek je sam po sebi lekovit, lek može biti i nekoristan, ali i veoma štetan. U položaj sličan položaju tih bolesnika dovedeni smo i mi zato što nemamo duhovne rukovodioce koji bi nas vodili kroz dela svetih otaca o tajnom dejstvu molitve srca i o njenim posledicama. Učenje o molitvi u otačkim knjigama koje su do nas došle jeste izloženo i celovito i jasno, ali se mi, zbog našeg neznanja, pred tim knjigama, u kojima su izneta razna delanja i stanja početnika, srednjih i savršenih, nalazimo u veoma teškom položaju kada treba da odaberemo ona delanja i stanja koja nama odgovaraju. Neizrecivo je srećan onaj koji ovu teškoću shvati i oseti. Mnogi tu teškoću nisu shvatili zato što su površno čitali dela svetih otaca, i površno se upoznali sa predloženim delanjima, pa su onda primili na sebe delanje koje njima nije svojstveno i tako naneli sebi štetu. U svom delu, napisanom za veoma naprednog tihovatelja Longina,[143] sveti Grigorije Sinait govori: „Jedna stvar je tihovanje, a druta opštežiće. Svako ko živi onaj život na koji je prizvan biće spasen. Zbog slabih se i bojim da pišem, kada vidim da živiš među njima, jer svako ko zbog slušanja ili učenja prolazi kroz preteški podvig molitve – propada, budući da ne nalazi rukovodioca.“[144] Sveti oci opominju da su mnogi obmanuli sami sebe i ozledili svoj um upravo zato što su se od samog početka molili nepravilno, na načine za koje nisu ni sazreli ni sposobni. Veoma veliku štetu nanosi i samo čitanje otačkih knjiga ako taj koji čita ne razume to što čita, veliku štetu nanosi i opštenje sa najvećim ugodnicima Božijim ako taj koji sluša njihovo sveto učenje ne razume to što sluša. To se desilo sirijskom monahu Malpatu. On je bio učenik prepodobnog Julijana. Prateći starca, Malpat je posetio prepodobnog Antonija Velikog i bio udostojen da čuje od njega najuzvišenije učenje o monaškom životu: o samoumrtvljavanju, o molitvi uma, o čistoti duše, o viđenju. To učenje Malpat nije razumeo kako valja, pa je, ponet materijalnim žarom, preuzeo na sebe izuzetno strogi podvig da prebiva u zatvoru, bez izlaženja, a sve u nadi daće dostići ono uzvišeno duhovno stanje o kome je čuo od Velikog Antonija, koje je video i osetio u Velikom Antoniju. Posledica toga bila je užasna samoobmana. Veliki poduhvat doneo je veliku prelest, a uobraženost koja je obuzela nesrećnikovu dušu učinila je tu dušu nepristupnom za pokajanje,a samim tim i za isceljenje: Malpat je osnivač i glava jeresi evhita.[145] Kakav žalostan događaj! Kakva žalosna pojava! Učenik velikog svetitelja je čuo učenje najvećeg među svetima,a onda propao zato što je to učenje nepravilno primenio u svom delovanju. Propao je u vreme u kojem je, upravo zato što je bilo mnogo svetih, sposobnih da rukovode i isceljuju, bilo veoma malo onih koji su propali od prelesti. Ovo je rečeno da nas opomene. I dok su sijala nebrojena svetila, znalo se da je put unutrašnjeg monaštva – tajanstvenog, molitvenog samovanja i tihovanja uma u srcu – okružen opasnostima: taj put je tim opasniji kada nastupi tamna noć. Magla i gusti oblaci su skrili nebeska svetila. Zato se tim putem mora ići sasvim lagano, pipajući. Izučavanje otačkih knjiga koje je Božiji promisao dao savremenom monaštvu da mu služe kao moralno rukovodstvo ni u kom slučaju nije neznačajan podvig. Da bismo izveli taj podvig, moramo odbaciti same sebe, moramo ostaviti životne brige, da i ne govorim o zabavama, veseljima i nasladama; moramo živeti po jevanđelskim zapovestima, moramo imati čistotu uma i srca, jer jedino pomoću nje, a saobrazno stepenu očišćenja, možemo primećivati i razumevati duhovno, sveto, tajanstveno učenje Duha. Onaj ko je saznao da je u današnjem vremenu blago spasenja i hrišćanskog savršenstva sakriveno u rečima koje je izgovorio Sveti Duh, ili neko drugi pod Njegovim uticajem, to jest u Svetom pismu i delima svetih otaca, neka se duhovno raduje zato što je dobio suštinski korisno znanje, neka se potpuno sakrije od sveta u pobožni život i otide i sve što ima proda i kupi polje ono[146] na kome je skriveno spasenje i savršenstvo. Ako želimo temeljno da izučimo Pismo, za to je, uz odgovarajuću delatnost, potrebno dosta vremena. Nakon temeljnog izučavanja Pisma, uz veliki oprez, izmoljavajući neprestano Božiju pomoć molitvom i plačem, zbog siromaštva duhom, možemo se prihvatati i onih delanja koja vode savršenstvu. Jedan sveti monah je pričao da je dvadeset godina izučavao dela svetih otaca i da je pri tome vodio uobičajeni monaški život u opštežiću; nakon tih dvadeset godina odlučio je da delatno upozna duboko monaško delanje, da, dakle, delatno upozna ono što je teorijski upoznavao čitanjem i, verovatno, iz onoga što mu je samo to vreme omogućavalo, dakle iz beseda sa ocima koji su napredovali.[147] Ako je čitanje ono što vodi monaha, onda on napreduje neuporedivo sporije nego pod vođstvom duhonosnog učitelja.
Svaki svetitelj je napisao svoja dela iz svog blagodatnog uređenja, i iz svoje delatnosti, saobrazno svom uređenju i svojoj delatnosti. Na to moramo obratiti posebnu pažnju. Ne zanosimo se i ne oduševljavajmo se knjigom koju je napisao gotovo sam zanos, knjigom koja govori o visokim, nama potpuno nesvojstvenim delanjima i stanjima. Ona može, dok je čitamo, da raspali našu maštu, može da nam naškodi time što će nam saopštiti da treba da poznamo i poželimo za nas preuranjene i nemoguće podvige. Okrenimo se knjizi onog svetog oca koji je po umerenosti svog napredovanja najbliži našem stanju. Sa takvim stavom o otačkim knjigama, predlažemo monahu koji želi da upozna unutrašnji molitveni podvig da prva njegova lektira budu pouke Serafima Sarovskog, dela Pajsija Njameckog i dela njegovog prijatelja, shimonaha Vasilija. Svetost ovih ličnosti i pravilnost njihovog učenja su nesumnjivi. Nakon izučavanja ovih dela može se preći na knjigu prepodobnog Nila Sorskog. Ta knjiga, spolja gledano, jeste mala, ali je duhovno neobično velika. Teško je naći pitanje o umnom delanju koje ona nije rešila. Sve je u njoj izloženo neobično jednostavno, jasno i sasvim dovoljno. Tako je izložen i način vežbanja u Isusovoj molitvi. Uostalom, kao i sam taj način, i cela knjiga je namenjena monasima već spremnim za tihovanje.
Prepodobni Nil zapoveda da ćutimo mislima, da sebi ne dopuštamo da mislimo o bilo čemu grešnom i sujetnom, čak ni o korisnom, ni o duhovnom. On zapoveda da, umesto bilo kakve misli, neprestano gledamo u dubinu srca i govorimo: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog. Možemo se moliti i stojeći, i sedeći, i ležeći; oni krepkog zdravlja i snage mogu se moliti stojeći i sedeći, nemoćni mogu da se mole i ležeći, zato što u toj molitvi nije presudno važan podvig tela nego podvig duha. Važno je da telo zauzima onaj položaj koji pruža duhu svu slobodu za ono dejstvo koje je njemu svojstveno. Ne treba smetati s uma da je ovde reč o delanju monaha koji su uverljivim telesnim podvigom doveli svoje telesne želje u potrebni red, pa su zahvaljujući svom duhovnom napredovanju prešli sa telesnog podviga na duševni. Prepodobni Nil zapoveda da zatvaramo um u srce, i da, po mogućnosti, zadržavamo disanje, da disanje ne bude često. To znači da treba disati veoma tiho. Uopšte, sve kretnje krvi treba zadržavati, a telo i dušu treba držati u mirnom položaju, u položaju tišine, pobožnosti i straha Božijeg. Bez ovoga duhovno dejstvo ne može se pojaviti u nama: ono se pojavljuje tada kada utihnu sve kretnje i navale krvi. Opit će nas brzo naučiti da zadržavanje disanja, to jest nečesto i lagano disanje, znatno pomaže da dovedemo sebe u stanje tišine i da saberemo um da ne luta. „Postoji celo mnoštvo vrlinskih delanja“, govori sveti Nil, „no sva su ona posebna; molitva srca je izvor svih blaga; ona napaja dušu, kao vrtove. Ona je sadržana u držanju uma u srcu, izvan svih pomisli, i krajnje je teška za one koji se još nisu obučili za nju. No nisu početnici jedini kojima je molitva srca teška: ona je teška i za one koji se dugo trude i još nisu primili i zadržali u srcu molitvenu sladost, taj plod dejstva blagodati. Opit pokazuje da je za slabe držanje uma u srcu veoma teško i neprikladno. A kada neko zadobije blagodat, on se tada moli bez truda i sa ljubavlju, baš zato što mu blagodat daje utehu. Kada počne dejstvo molitve, tada ono privlači um sebi, veseli se i postaje pribrano.“[148] Da bismo se priučili načinu moljenja prepodobnog Nila Sorskog, veoma je dobro da taj način sjedinimo sa načinom svetog Jovana Lestvičnika, i da se molimo sasvim lagano. U predavanju svog načina prepodobni Nil se poziva na mnoge oce istočne i vaseljenske Crkve, prvenstveno na prepodobnog Grigorija Sinaita.
Dela prepodobnog Grigorija Sinaita imaju punu duhovnu vrednost, ali nisu tako razumljiva i jasna kao dela prepodobnog Nila Sorskog. Razlozi za to su način izlaganja, zatim shvatanja tog vremena o raznim stvarima, nama danas daleka, a naročito duhovna naprednost pisca knjige, a i onoga kome je knjiga napisana. Način moljenja koji predlaže Sinait i način koji predlaže Nil gotovo su potpuno isti: prepodobni Nil iznosi učenje o molitvi na osnovu onoga što je čitao i učio iz Opgaitove knjige o molitvi, a i na osnovu razgovora sa Sinaitovim učenicima, vođenim prilikom posete Istoku. „Izjutra sij“ – govori prepodobni Grigorije, pozivajući se na premudrog Solomona – „sjeme svoje, to jest molitve, i uveče nemoj da ti počivaju ruke, da se stalna, a tako prekidana molitva ne bi lišila onog časa u kome bi mogla biti uslišena: Jer ne znaš šta će biti bolje, ovo ili ono.[149] Od jutra, čim sedneš na stoličicu, visoku pedalj, svedi um iz glave u srce i drži ga u njemu, savij se u bolni položaj, pa sa velikim bolom u grudima, ramenima i vratu neprestano moli umom ili dušom: Gospode Isuse Hriste, pomiluj me. Zadržavaj donekle i disanje, da disanje ne bi bilo nepažljivo.“[150] U svome učenju o tome da treba zadržavati disanje Sinait se poziva na prepodobnog Isaiju Otšelnika, Jovana Lestvičnika i Simeona Novog Bogoslova. „Ako želimo da nepogrešivo nađemo istinu, i da je poznamo“, govori Sinait, „onda se potrudimo da jedino što imamo bude dejstvo srca, potpuno nevidljivo, i nikako ne dopuštajmo mašti da bude slobodna, ne dozvoljavajmo mašti da ona izobrazi lik nekog svetog ili pak samu svetlost, zato što prelesti, naročito na početku podviga, obično prelešćuju um neiskusnih takvim lažnim maštanjima. Postarajmo se da u srcu bude delotvorno jedino dejstvo molitve, jer ono zagreva i veseli um, raspaljuje dušu na neizrecivu ljubav, Božiju i čovečiju. Tada molitva donosi značajno smirenje i skrušenost zato što molitva u početnicima jeste stalno pokretno umno dejstvo Svetog Duha. U početku je to dejstvo slično ognju koji izbija iz srca, a na kraju je slično miomirisnoj svetlosti.“[151] Pod početnicima ovde se podrazumevaju početnici u tihovanju; cela knjiga prepodobnog Grigorija Sinaita je za poučavanje tihovatelja. Na drugom mestu sveti Sinait kaže: „Jedni učitelji molitve predlažu da se molimo ustima, a drugi samim umom: ja predlažem i jedno i drugo. Nekada um klone i nema snage za molitvu, nekada i usta klonu: zato se moramo moliti i jednim i drugim, i ustima i umom. Uza sve to, valja se moliti bezglasno i pribrano, da glas ne bi pomutio osećanja i pažnju uma i tako omeo molitvu. Kada se um privikne na delanje, on napreduje i dobija od Duha snagu da se moli krepko i na sve načine. Tada on ne primorava sebe na molitvu ustima i ne jača, zato što je potpuno zadovoljan molitvom uma.“[152] Predlažući povremeno moljenje i ustima, sveti Grigorije sjedinjuje svoj način sa načinom svetog Jovana Lestvičnika. U suštini, to je jedan te isti način, s tim što sveti Grigorije govori o njemu tako što ima u vidu određenu meru napredovanja. Onaj ko se revnosno moli na način koji predlaže Jovan Lestvičnik, taj će, u svoje vreme, dostići ono molitveno stanje o kome govori Sinait. Potpuno je opravdano i praktično Sinaitovo mišljenje da trpljenje mora posebno da doprinosi molitvi. „Na molitvi tihovatelj mora većinom da sedi, jednostavno zato što je taj podvig težak, ponekad treba čak i da legne, da bi se telo malo odmorilo. A tvoje sedenje mora da protekne u trpljenju radi ispunjenja zaveta, kao što i u molitvi moraš biti istrajan,[153] i ne treba odmah da ustaješ čim kloneš duhom zbog velikih bolova, moljenja umom i stalnog udubljivanja uma u srce. Prorok ovako govori: ‘Spopašće nas bolovi kao porodilju.'[154] Obori glavu k zemlji i um sabiraj u srce – ako se tvoje srce otvorilo – i prizivaj u pomoć Gospoda Isusa. Nepokolebivo i revnosno trpi bolove u ramenima, često i u glavi, i traži u srcu Gospoda: Carstvo nebesko naslediće oni koji sebe primoravaju, Carstvo nebesko zadobijaju[155] samo oni koji sebe primoravaju i znaju da se ono s naporom osvaja. Gospod je ukazao da se istinska revnost sastoji u trpljenju tih i njima sličnih bolova. Trpljenje i ostajanje u svakom delanju su roditelji duševnih i telesnih bolova.“[156] Pod bolovima se ovde podrazumevaju pre svega skrušenost duha, plač duha, podnošenje bolova i stradanje zbog osećaja svoje grešnosti, zbog osećaja večne smrti, zbog osećaja robovanja palim duhovima. Stradanje duha prenosi se srcu i telu samim tim što su i srce i telo neraskidivo povezani sa duhom i prirodno i nužno učestvuju u stanjima duha. Kod ljudi slabog tela skrušenost duha i plač potpuno zamenjuju telesni trud;[157] ali ljudi snažnog telesnog sastava neizostavno moraju da pritesne svoje telo: ako ne pritesne svoje telo, samo srce u njima ne zadobija blaženu žalost; dok nemoćni imaju tu žalost zbog samog osećanja i saznanja nemoći. „Nijedno delanje“ govori prepodobni Grigorije, „ni telesno ni duhovno, u kome nema trpljenja bola ili truda nikada ne donosi ploda onome koji prolazi kroz njega, jer Carstvo nebesko se s naporom osvaja, rekao je Gospod, i podvižnici ga zadobijaju.[158] Pod rečima: s naporom razumej telesno trpljenje bola u svemu. Mnogi su mnogo godina delali ili delaju ne trpeći bol, ali pošto se trude bez bola i toplog usrđa srca, odbacivši težinu trpljenja bolova, oni ostaju nepričasnici čistote i Svetog Duha. Oni čije delanje odlikuje nemar i slabost očito misle da se mnogo trude, ali neće požnjeti roda za netrpljenje bola. Svedok toga je onaj koji govori: ‘Koliko god velike podvige činili u svom životu, ako nemamo i srce koje trpi bol – svi su ti podvizi lažni i nekorisni.'[159] Posvedočuje to i veliki Jefrem, kada govori: ‘Trudi se, trudi se trpeći bol, da bi uklonio od sebe bolove sujetnih trudova.’ Ako, po proroku,[160] naša bedra ne iznemažu iscrpljena u podvigu posta, i ako ne začnemo trpeći bolove, kao žena kada rađa dete, i ako ne utvrdimo srce u bolu, onda nećemo roditi Duha spasenja na zemlji srca, kako si čuo, već ćemo se samo (a to je dostojno sažaljenja i smeha) hvaliti, misleći da ćemo biti nešto zato što smo u beskorisnoj pustinji i što u njoj slabo tihujemo. Kada budemo odlazili iz ovog života, svi ćemo, nema sumnje, okusiti ceo plod.“[161] Učenje prepodobnog Sinaita o trpljenju bola i o tome da ono prati istinsko tihovateljevo delanje molitve uma može izgledati čudno, a i izgleda, telesnom i duševnom razumu, zato što on nije upoznat sa opitima monaškog života. Pozivajući takve da obrate pažnju na znanja stečena u opitima, mi potvrđujemo da bolove u glavi ne stvara samo tvorenje molitve uma, već i pažljivo čitanje dubokih otačkih spisa o molitvi. Zbog onoga što molitva otkriva, dakle zbog grešnosti, robovanja grehu i smrti, srce postaje toliko skrušeno da to izaziva u telu stradanja i bolove, a onaj ko ne poznaje molitveni podvig, taj i ne zna da stradanja i bolovi postoje i da mogu da postoje. Kada se srce ispoveda Gospodu u svojoj grešnosti i u svom jadnom stanju, tada se telo raspinje. Postradah – govori David, muž opitni u molitvenom podvigu – i skruših sedo kraja, savdan postiđen hodih. Jer se slabine moje ispuniše porugama, i nema isceljenja telu mome; rikah od uzdisanja srca moga.[162] U učenju svetog Grigorija o molitvi primetna je njegova osobenost: on upravlja um da se usredsređuje u srce. Sveti oci to nazivaju umetnošću tvorenja molitve, i zabranjuju je monasima početnicima i mirjanima zato što je za nju neophodno veliko pripremno obučavanje, toliko veliko da joj i pripremljeni monasi moraju pristupati sa velikom pobožnošću, strahom Božijim i oprezom. Čim je zapovedio da usredsređujemo um u srce, prepodobni je dodao: Ako se tvoje srce otvorilo. To znači: sjedinjenje uma i srca je dar Božije blagodati, i daje se u svoje vreme, po Božijem sudu, a ne preuranjeno, i ne po sudu samog podvižnika. Dar pažljive molitve obično prethodi naročitim nevoljama i duševnim potresima, koji svode naš duh u dubinu saznanja o svom siromaštvu i ništavnosti.[163] Dar Božiji privlačimo smirenjem i vernošću Bogu, a vernost Bogu pokazujemo revnosnim odbacivanjem svih grešnih pomisli, čim se one pojave. Vernost je uzrok čistote. Čistota i smirenje uručuju darove Duha.
Umetnost tvorenja molitve uma izložio je neobično jasno i potpuno blaženi Nikifor, monah koji je tihovao na svetoj Atonskoj gori. On sa pravom naziva molitveno delanje umetnošću nad umetnostima i naukom nad naukama, zato što pruža umu i srcu znanja i utiske koji izviru iz Božijeg Duha dok sve ostale nauke pružaju tek ljudska znanja i utiske. Umno delanje je najviša škola bogoslovlja.[164] „To najviše od najviših delanja“, govori veliki učitelj tihovanja, „zadobijaju mnogi, čak i svi, tako što ga nauče. Retki su nenaučeni koji pojačanim delanjem i vrelinom vere dobiju to delanje od Boga: ali retkost nije zakon. Istinskog učitelja moramo da tražimo da bismo se njegovim poukama učili i poučavali u onome što se dešava prilikom vežbanja u paženju, u onome što lukavi uvodi svojim zlim spletkama, da bismo se, dakle, poučavali u desnim i levim umanjenjima i preuznošenjima, koja nam učitelj razobličava jer ih poznaje iz sopstvenog opita. On pouzdano pokazuje taj umni put, i mi pod njegovim rukovodstvom mnogo zgodnije idemo tim putem. Ako nema nama poznatog učitelja, moramo svesrdno da ga tražimo. Ako ni nakon takvog traženja ne nađeš učitelja, ti najpre prizovi Boga, takav, siromašan, skrušenog duha i sa suzama, a onda se pomoli Bogu i postupaj onako kako ti kažem. Znaš da udišemo vazduh; a dišemo srcem, ne nečim drugim. Ono je oruđe života i telesne toplote. Srce uvlači u sebe vazduh da bi disanjem ispustilo iz sebe svoju toplotu, a u sebe uvuklo svežinu. Pokretač ovog mehanizma, ili, tačnije, sluga, jesu pluća: Bog ih je stvorio retkim, i zato ona lako uvlače i izvlače svoj sadržaj. Srce uvlači u sebe disanjem sveži vazduh i izbacuje topli: tako ono stalno održava sistem u koji je postavljeno da bi održalo život. I tako, čim sedneš i sabereš svoj um, uvedi svoj um u put kojim vazduh ulazi kroz nozdrve u srce; dovedi disanje u izuzetno tihe kretnje i prisili svoj um da siđe sa udahnutim vazduhom u srce. Kada um uđe tamo, tada će ono što zatim sledi biti ispunjeno veseljem i radošću. Kao što čoveka koji se nakon dugog odsustva vratio svojoj kući ispunjava radost što vidi ženu i decu, tako i um ispunjava neizreciva sladost i veselje čim se sjedini sa dušom. Brate, nauči svoj um da ne izlazi brzo otuda: on je u početku veoma potišten zato što je tamo zatvoren i stešnjen. Kada se pak navikne na zatvorenost i teskobu, on neće poželeti da luta vani, zato što je Carstvo nebesko unutra u nama. A dok razgleda to Carstvo tamo, i traži ga čistom molitvom, um uviđa da je sve spoljašnje odvratno i mrsko. Ako odmah nakon toga, kako rekosmo, uđeš umom u ono mesto u srcu koje sam ti pokazao, odaj blagodarnost Bogu, i proslavi, i igraj, i uvek se drži toga delanja, a ono će te naučiti onome što ne znaš. Moraš da znaš i to da tvoj um ne treba da ćuti i besposliči dok se nalazi tamo: njegovo neprestano delanje i poučenje mora biti molitva: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me. Ova molitva ne da umu da se uzdigne, čini ga nepristupnim i nedodirljivim za napade neprijatelja, vodi ga u svakodnevno napredovanje u ljubavi i želji prema Bogu. A ako i nakon mnogog truda, o brate, ne uđeš u klet srca, kako smo ti zapovedili, onda čini ovo što ti kažem, i znaj da ćeš, uz sadejstvo Božije, naći ono što tražiš. Znaš da se slovesnost svakog čoveka nalazi u njegovim grudima. U grudima, dok naša usta ćute, mi govorimo, savetujemo se, tvorimo molitve, psalmopojanje. Toj slovesnosti, čim joj oduzmeš svaku pomisao – to možeš da učiniš, ako hoćeš – prepusti da govori: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me. I primoraj sebe da u grudima izgovaraš upravo to, a ne nešto drugo. Postupaj tako neko vreme i time ćeš sigurno otvoriti sebi ulaz u srce, kako smo i napisali, baš zato što smo to saznali iz opita. A pristupiće ti, sa mnogo željenim i sladosnim paženjem, i ceo zbor vrlina: ljubav, radost, mir i ostale: pomoću njih će ono ispuniti sve tvoje prozbe Hristu Isusu, Gospodu našem.“[165] Ovde prvo moramo obratiti pažnju na uređenje blaženog oca i na uređenje koje je on video u monahu kojeg je poučavao. To je jasno iz onih članaka njegovog slova koji prethode izlaganju umetnosti tvorenja molitve: iz njih se, na osnovu pozivanja na žitije svetog Save, vidi da poučavanje tihovanju srca – radi koga se i saobrazno kome se daje i spoljašnje tihovanje po telu – priliči onim monasima koji su potpuno izučili pravilo monaškog života, monasima koji mogu da se bore protiv neprijateljskih pomisli i čuvaju svoj um. Blaženi Nikifor ovako poučava tog monaha: „Znaš da se slovesnost svakog čoveka nalazi u njegovim grudima. Tamo, dok usta ćute, mi govorimo, savetujemo se, tvorimo molitve i psalmopojanje.“ Jasan osećaj sile slovesnosti u grudima, osećaj da se tamo mogu tvoriti molitve i psalmopoji, imaju veoma retki, oni koji su veoma napredovali, koji su se dugo vremena zanimali moljenjem na način svetog Jovana Lestvičnika, dakle oni koji su u znatnoj meri zadobili pribranost i veoma pažljivom molitvom pobudili duh, ovde nazvan slovesnošću, da obilno pomaže umu. Duh onih ljudi koji ostaju u svom običnom stanju, poražen padom, spava tako duboko da ne može da se probudi iz tog sna, dakle iz sna koji je skoro isto što i smrt: takav duh nije sposoban za duhovna vežbanja koja smo ovde naveli, i budi se za njih jedino onda kada se um trajno i pojačano zauzme da ga pobuđuje životvornim Isusovim imenom. Izvanredan je način koji predlaže blaženi Nikifor. Onaj ko razume stvar, taj vidi u njegovom izlaganju i onu postepenost s kojom moramo da ushodimo i to da zadobijanje tog načina jeste dar Božiji. Pošto su Kalist i Ignjatije Ksantopul veoma detaljno objasnili taj način u delu o molitvi i tihovanju, prelazimo na to delo.
Sveti Kalist Ksantopul je bio učenik prepodobnog Grigorija Sinaita. Monahovao je na Atonskoj gori; u početku se obučavao monaškom životu u opštežiću. Život u tihovanju počeo je da provodi kasnije, kada je sazreo za takav život. Molitvi uma naučio se dok je bio u poslušanju manastirskog kuvara. Posedovao je i obrazovanje ovoga sveta, što se jasno vidi iz njegove knjige. Tek u poodmaklim godinama sveti Kalist je unapređen u čin konstantinopoljskog patrijarha. Sveti Ignjatije je bio njegov najbliži prijatelj i učesnik u monaškim podvizima. Obojica su dostigli veliko molitveno napredovanje. Njihova knjiga je namenjena isključivo tihovateljima. Mehanizmu blaženog Nikifora oni dodaju da u ovom načinu moljenja usta moraju biti zatvorena. Onaj ko počinje da provodi život u tihovanju, kažu oni, taj treba da se zanima Isusovom molitvom onako kako predlaže blaženi Nikifor: tihim, neprestanim uvođenjem Isusove molitve u srce, posredstvom isto toliko tihog disanja, kroz nozdrve, i zatvorenih usta.[166] Veoma je važno da znamo značenje koje sveti učitelji molitve uma daju predloženom mehanizmu: on je materijalno, pomoćno sredstvo, i nikako ga ne treba mešati sa samim dejstvom molitve, niti mu pridavati posebnu važnost, kao da iz njega proizilazi celokupno napredovanje molitve. U molitvenom napredovanju dejstvuju sila i blagodat Božija; one čine sve: pomoćna sredstva ostaju pomoćna sredstva, i koliko god nam bila potrebna zbog naše nemoći, mi ih odbacujemo čim zadobijemo napredovanje, jer su nepotrebna i suvišna. Polaganje nade u ta pomoćna sredstva veoma je opasno: to survava u materijalističko, nepravilno shvatanje molitve i odvlači od razumevanja onoga što je duhovno, a time i jedino istinsko. Lažno razumevanje molitve uvek donosi ili neplodnost ili ono vežbanje u njoj koje je veoma štetno po dušu. Sveta braća Ksantopul govore: „I ovo znaj, brate: svaka umetnost i svako pravilo, a ako hoćeš i razno delanje, unapred su određeni i pravilno ustanovljeni zato što još nismo dostigli stanje u kome možemo da se molimo u srcu čisto i pribrano. A kada se to desi, milošću i blagodaću Gospoda našeg Isusa Hrista, tada ostavljamo mnogo i različito, i raznovrsno, i sjedinjujemo se neposredno, iznad reči, sa Jedinim, sa Jedinstvenim i Onim koji sjedinjuje.[167] Od prebivanja u izloženoj umetnosti srca, čistoj i pribranoj molitvi – koja, uostalom, delimično može biti nečista i rasejana zbog pomisli i sećanja koji su ustali protiv njoj postavljene zabrane da misli o ranije učinjenom i da se seća ranije učinjenog – podvižnik stiče naviku da se moli bez prisile, pribrano, čisto i istinski, to jest da doseže takvo stanje u kome um prebiva u srcu (i tako prevazilazi ono stanje u kome se um uvodi u srce prisilno, malodušno, posredstvom udisanja, a onda opet odleti), dakle stanje u kome se sam um stalno obraća sebi, sa ljubavlju prebiva u srcu, i neprestano se moli.“[168] Podvig molitve uma i srca „ispravlja se umom kojeg je osenila Božija blagodat, i jednodušnim,[169] srdačnim, čistim, pribranim, i vere punim prizivanjem Gospoda našeg Isusa Hrista, a ne samim, prostim, prirodnim umećem disanja na nos ili sedenjem tokom vežbanja u molitvi na tihom i mračnom mestu. Sveti oci su to izumeli samo kao neko pomoćno sredstvo za sabiranje misli iz uobičajene nepribranosti, za vraćanje misli samoj sebi i pažnji.“[170] Pre svih blagodatnih darova, Gospod naš Isus Hristos i prizivanje u srce Njegovog svetog imena sa verom daruju pribranost umu. Tome donekle pomaže i prirodno umeće; ono pomaže da se um uvodi u srce disanjem kroz nos; tome pomaže i sedenje u tihom i neosvetljenom mestu, i drugo slično tome.[171] Sveta braća Ksantopul strogo zabranjuju preuranjeno stremljenje ka onome što, po duhovnom sistemu monaškog života, ima da se dogodi u svoje određeno vreme. Oni žele da monah deluje po ustanovljenom monaškom poretku, po zakonima koje je predala Božija blagodat. „Ako i ti“, govore oni, „želiš da se obučiš tihovanju, koje vodi ka nebu, onda sledi mudro ustanovljene zakone, i najpre radosno zavoli poslušnost, a zatim tihovanje. Delanje je ushođenje ka viđenju, a poslušnost je ushođenje ka tihovanju. Ne pomiči stare međe – kaže Pismo – koje su postavili oci tvoji;[172] teško jednomu.[173] Ako postaviš dobar temelj na početku, onda ćeš vremenom staviti slavni krov na započetu građevinu duha. Sve je, kako rekosmo, odbačeno kod onoga kod koga sam temelj nije dobro postavljen, i suprotno ovome: sve je lepo i dobro uređeno kod onoga koji je dobro postavio temelj, mada nekad ima i slučajeva suprotnih ovome.“[174] Uglavnom se smatra da je do sticanja pribranosti, istinske ili kratkotrajne, ali čvrste i suštinske, korisno vežbati se u Isusovoj molitvi u monaškoj zajednici, i pri tome to vežbanje u molitvi pomagati delatnim ispunjavanjem jevanđelskih zapovesti, ili, što je isto, smirenjem. A nakon dobijanja dara pribranosti dozvoljeno je spominjati i tihovanje. Tako su postupili sveti Vasilije Veliki i sveti Grigorije Bogoslov. Oni su se – kaže sveti Isak Sirijski – najpre zanimali ispunjavanjem onih zapovesti koje se odnose na one koji žive u ljudskoj zajednici, s tim što su prolazili i molitvu saobraznu tom stanju; od tog života njihov um je počeo da oseća nekretanje ili pribranost: tada su se oni udaljili u samoću pustinje, a tamo su se bavili delanjem u unutrašnjem čoveku i dostigli viđenje umom.[175] Potpuno tihovanje u naše vreme sasvim je teško, skoro nemoguće. Serafim Sarovski, Ignjatije Nikoforovski, Nikandar Babajevski, monasi koji su veoma napredovali u molitvi uma, prebivali su povremeno čas u tihovanju, čas u monaškoj zajednici. Naročito se poslednji nikada nije usamljivao u tihovanje primetno ljudima, baš zato što je u duši bio veliki tihovatelj. Način tihovanja kojim se rukovodio prepodobni Arsenije Veliki uvek je bio odličan – a danas mora biti priznat za najbolji. Taj otac je stalno čuvao ćutanje, nije išao po kelijama kod braće, u svoju keliju primao je jedino u krajnjoj nuždi, u crkvi je stajao iza stuba, nije pisao i nije primao pisma, udaljavao se od svih odnosa koji su mogli da naruše njegovo paženje, cilj njegovog života i svih njegovih delanja bio je čuvanje paženja.[176] Sveti Isak Sirijski veoma pohvaljuje način života i tihovanja kojim je prepodobni Arsenije dostigao veliko napredovanje i predlaže da podražavamo taj veoma podesni, mudri i veoma plodni način.[177] U zaključku naših izvoda iz dela Kalista i Ignjatija Ksantopula navešćemo njihovo opitno mišljenje, saglasno sa mišljenjem ostalih svetih otaca, da je za dostizanje pribrane molitve srca potrebno i mnogo vremena i mnogo napora. „Stalno moljenje u srcu“ govore oni, „ne postiže se ni jednostavno, ni kako bilo, ni sa malo truda i vremena, mada se i to retko dešava po nedokučivom proviđenju Božijem: ono zahteva i mnogo vremena, i mnogo truda, duševnog i telesnog podviga. Prevashodstvu dara i blagodati, čiji ćemo, nadamo se, biti pričasnici, moraju biti, po sili, jednaki i saobrazni podvizi, da bi, po tajanstvenom svetom učenju, neprijatelj bio izgnan sa polja srca, i da bi se u njemu nastanio Hristos. Sveti Isak govori: ‘Onaj koji želi da vidi Gospoda, taj se trudi da umešno očisti svoje srce sećanjem na Boga, i tako će svetlošću svojih misli svakoga časa videti Boga.’ Sveti Varsanufije govori: Ako unutrašnje delanje ne pomogne čoveku, onda je njegov spoljašnji trud uzaludan. Unutrašnje delanje, sjedinjeno sa bolom srca, donosi čistotu, a čistota istinsko tihovanje srca; takvo tihovanje donosi smirenje, a smirenje čini čoveka stanom Božijim. A kada se useli Bog, tada On izgoni demone i strasti, i čovek postaje hram Božiji, osvećen i osvetljen, pun čistote i blagodati. Blažen je onaj koji gleda Gospoda u unutrašnjoj riznici srca, kao u ogledalu, i sa suzama izliva svoje moljenje pred Njegovom dobrotom.’ Prepodobni Jovan Karpatski govori: ‘Treba mnogo vremena i podviga u molitvama da bi se u nepomutivom ustrojstvu uma našlo neko drugo nebo srca, gde živi Hristos, kako govori apostol: Ili ne poznajete sebe da je Isus Hristos u vama? Sem ako u nečemu niste valjani.“‘[178]
Mislimo da ovi izvodi iz dela svetih otaca dovoljno objašnjavaju delanje Isusove molitve. U ostalim svetootačkim delima izloženo je isto ovo učenje. Smatramo preko potrebnim da našim ljubljenim ocima i braći ponovimo upozorenje da ne teže čitanju otačkih dela o monaškim uzvišenim delanjima i stanjima, iako ih radoznalost vuče da čitaju ta dela, iako to čitanje stvara nasladu, ushićenje. Naša sloboda, zbog ovakvog današnjeg vremena, mora biti posebno ograničena. Dok je bilo blagodatnih učitelja, dotle su zanosi početnika lako zapažani i lečeni. No danas nema ko ni da zapazi zanose, ni da ih leči. Pogubni zanos neopitni učitelji često smatraju velikim napredovanjem; onoga koji je pao u zanos podstiču na još veći zanos. Ako zanos ne bude primećen, i ako nastavi da deluje na monaha, on ga sve više skreće sa istinskog pravca. Možemo potpuno tačno reći da se većina nalazi u raznom zanosu, da je veoma malo onih koji su odbacili svoj zanos, i da onih koji nisu padali u zanos naprosto nema. Zbog toga otačke knjige, danas jedino preostalo sredstvo rukovođenja, moramo da čitamo sa posebnim oprezom i razborito, da se to sada jedino sredstvo rukovođenja ne bi pretvorilo u sredstvo nepravilne delatnosti i iz nje proisteklog rastrojstva. „Ne treba“, govori sveti Jovan Lestvičnik o izboru učitelja, „da tražimo učitelje koji imaju dar proroštva, ili prozorljivosti, već pre svega istinski smirenoumne podvižnike koji po načinu i mestu podviga odgovaraju našoj bolesti.“[179] Isto moramo da kažemo i o knjigama: nikako ne treba da biramo knjige koje su najuzvišenije, nego one koji su najbliže našem stanju i izlažu delanje koje nama odgovara. „Veliko je zlo“, rekao je sveti Isak Sirijski, „prenositi bilo koje uzvišeno učenje nekome ko je još početnik i ko je po duhovnom uzrastu dete.“[180] I kada sluša duhovno slovo, telesni i duševni čovek ga razume onako kako odgovara njegovom stanju, iskrivljuje ga, izopačuje, sledi njegov izopačeni smisao, dobija lažni pravac, drži se uporno tog pravca kao da je baš taj pravac dat svetim slovom. Neki starac je dostigao hrišćansko savršenstvo, po naročitom proviđenju Božijem, tako što je, uprkos pravilima, stupio u tihovanje od svoje mladosti. Najpre je tihovao u Rusiji, u šumi, u zemunici, a zatim na Atonskoj gori. Kada se vratio u Rusiju nastanio se u privremeni opštežiteljni manastir. Mnoga braća su videla u starcu nesumnjive znake svetosti pa su mu se obratila za savet. Starac je davao savete iz svog uređenja i ozleđivao duše braće. Jedan monah koga je starac dobro poznavao mu je govorio: „Oče, ti govoriš braći o delanjima i stanjima koja nisu dostupna njihovom shvatanju i uređenju, onda oni objasne sebi tvoje reči na svoj način, zatim postupaju po tom objašnjenju, i tako nanose sebi štetu.“ Starac je odgovorio sa svetom prostotom: „I sam vidim! A šta da radim? Za mene su svi viši od mene, i kada me pitaju, odgovaram iz svog stanja.“ Starcu je bio nepoznat opšti monaški put. Nije greh samo ono što je pogubno: pogubno je i samo dobro kada ga činimo u nevreme i u pogrešnoj meri; nije pogubna samo glad: poguban je i višak hrane, i kvalitet hrane koji ne odgovara uzrastu i telesnom sastavu. Niti se sipa vino novo u mjehove stare; inače se prodru mjehovi, a vino se prolije, i mjehovi propadnu. Nego se sipa vino novo u mjehove nove, i oboje se sačuva.[181] Gospod je ovo rekao o delanjima vrline, koja obavezno moraju biti usklađena sa stanjem delatelja: u protivnom, ona će pogubiti delatnika, i sama će propasti, to jest biće besplodna, na štetu i propast duše, suprotno svojoj nameni.
Osim pomenutih pomoćnih sredstava, postoje i razna druga pomoćna sredstva koja pomažu početnicima u vežbanju u Isusovoj molitvi. Navešćemo glavne.
1) Brojanice ili lestvica. Brojanice obično imaju sto zrna, a lestvica sto stupnjeva, pošto pravilo tvorenja Isusove molitve podrazumeva sto molitava. Brojanicama se broje pokloni; monasi koriste brojanice i dok se, sedeći, vežbaju u Isusovoj molitvi. A kada dostigne veliki stepen paženja na molitvi, monah više ne mora da brojanicama broji koliko je izgovorio molitava jer tada sva pažnja prelazi na molitvu.
2) Veoma je korisno da se Isusovoj molitvi učimo uz velike i male poklone, lagane, ispunjene osećanjem pokajanja, kakve je činio blaženi mladić Georgije o kome govori sveti Simeon Novi Bogoslov u Slovu o veri.[182]
3) Korisno je da u crkvi i uopšte tokom Isusove molitve oči budu zatvorene.
4) Držanje leve ruke na grudima, malo iznad leve sise, doprinosi osećanju sile slovesnosti, koja se nalazi u grudima.
5) Monasi savetuju tihovatelje da im kelija bude donekle tamna, da njeni prozori budu zatvoreni, jer to čuva um od rasejanosti i pomaže umu da se usredsređuje u srce.
6) Tihovatelje savetuju da sede na niskoj stolici, prvo, zato što pažljiva molitva zahteva miran položaj, a drugo, da bi se ugledali na slepog siromaha iz Jevanđelja, koji je sedeo kraj puta i vikao Gospodu: Sine Davidov Isuse, pomiluj me![183], i bio uslišan i pomilovan. Niska stolica takođe izobražava đubrište, izvan grada, na kome je sedeo Jov kada ga je sotona udario zlim prištom od pete do temena.[184] Monah mora da vidi da je zbog greha obogaljen, unakažen, izmučen, izbačen iz prirodnog stanja, bačen u protivprirodno stanje, i da iz tog jadnog stanja vapi svemilostivom i svemogućem Isusu, obnovitelju ljudske prirode: pomiluj me. Niska stolica je veoma podesna za vežbanje u Isusovoj molitvi. Time se ne odbacuje stajanje; ali pošto skoro celokupno vreme istinski podvižnik posvećuje molitvi, odobreno mu je da se njome bavi i sedeći, a ponekad i ležeći. Naročito bolesni i veoma stari moraju da paze da njihov telesni podvig ne bude prekomeran, da ne iscrpljuje njihovu snagu i da im ne oduzima mogućnost da se bave duševnim podvigom. Suština delanja je u Gospodu i u Njegovom imenu. To posvedočuje i jevanđelska priča o isceljenju uzetoga: pošto nisu mogli da se približe Hristu od okupljenog naroda, probili su krov kuće u kojoj je bio Hristos, spustili odar na kome je uzeti ležao, i uzeti je isceljen.[185] Isceljenje se zadobija smirenjem i verom.
7) Podvižnici umnog delanja ponekad imaju potrebu da pomognu sebi tako što se polivaju hladnom vodom ili tako što nakvašene peškire stavljaju na mesto priliva krvi. Voda mora biti mlaka, nikako ne sme biti hladna, zato što hladna voda povećava vrelinu. Uopšte, umna delanja izazivaju vrelinu kod ljudi određene telesne građe. Takvu vrelinu osećao je prepodobni ava Dorotej dok se bavio naukama i zato se rashlađivao vodom.[186] Takvu vrelinu sigurno će osećati oni koji budu veoma prisiljavali sebe da sjedine um i srce materijalnim pomoćnim sredstvima, ako im budu pridavali prekomerni značaj, i ako ne budu davali potrebni značaj duhovnim pomoćnim sredstvima. Toplota počinje da dejstvuje u srcu ako molitvu srca želimo da pojačamo na neki naročit materijalni način. Ta toplota je direktna posledica takvog podviga:[187] svaki deo ljudskog tela se zagreva kada ga trljamo; i srce se zagreva ako se neprestano i dugo napreže. Toplota koja je izazvana pojačanim materijalnim podvigom takođe je materijalna. To je telesna toplota, toplota krvi, toplota pale prirode.[188] Čim oseti tu toplotu, neopitni podvižnik će sigurno pomisliti nešto o njoj, naći će u njoj prijatnost, nasladu, a to je početak samoobmanjivanja.[189] Ništa posebno ne treba misliti o toj toploti; naprotiv, treba preduzeti posebne mere predostrožnosti čim se ona pojavi. Predostrožnost je neophodna zato što ta toplota, koja je zapravo toplota krvi, šireći se svim delovima grudi veoma lako može da se spusti i zagreje donji deo utrobe. Tada se pojavljuje telesna želja, svojstvena tim delovima tela u stanju zagrevanja. Opit pokazuje da su se neki, čim su došli u to stanje, i ne shvatajući šta se dešava sa njima, dali u zbunjenost, u uninije, u očajanje. Svesni svog jadnog stanja, oni su pribegli znamenitim starcima da bi tražili od njih savete kako da leče svoje duše rastrzane nevoljom i nedoumicom. Starci su bili užasnuti lukavstvima đavola kada su čuli da se pri prizivanju Isusovog imena pojavilo veliko raspaljivanje, čak i želja. Oni su u tome prepoznali strašnu prelest, pa su tim stradalnicima zabranili vežbanje u Isusovoj molitvi, misleći da je ona uzrok tog zla, a mnogim drugim podvižnicima pričali su taj slučaj kao očiglednu tešku posledicu vežbanja u Isusovoj molitvi. Mnogi su poverovali u to samo zato što su uvažavali znamenito ime staraca, poverovali su u to mišljenje misleći da je ono rezultat samog opita. Međutim, ta strašna prelest nije ništa drugo do priliv krvi, do kojeg dolazi usled pojačane, neuke upotrebe materijalnih pomoćnih sredstava. Taj priliv možemo lako isceliti za dva-tri dana tako što na upaljenim mestima držimo peškire natopljene mlakom vodom. Mnogo je opasnije, mnogo je bliže prelesti kada podvižnik osetivši u srcu ili u grudima toplotu od krvi pomisli o njoj, a zato i o sebi, nešto, pa počne da stvara sebi nasladu, da sebe pomračuje, obmanjuje, upetljava, uništava uobražavanjem. Što podvižnik više prisiljava i napreže svoje telo, time se toplota krvi povećava. Tako i mora da bude. Da bi se ta toplota smanjila, dovela na meru, a i da bi se sprečio njen prekomerni pad, ne treba vršiti preveliki pritisak na um da uđe u srce, ne treba mučiti srce, ne treba izazivati u njemu vrelinu preteranim zadržavanjem disanja i naprezanjem srca, već, naprotiv, treba tiho zadržati disanje, truditi se da molitva dejstvuje u samom vrhu srca, gde, po učenju otaca, prebiva slovesna sila, i gde, zbog toga, treba da se vrši bogosluženje. Kada Božija blagodat oseni molitveni podvig i počne da sjedinjuje um i srce, tada će materijalna toplota krvi potpuno da iščezne. Tada se i sam molitveni čin potpuno menja: molitva postaje prirodna, potpuno slobodna i laka. Tada se u srcu pojavljuje druga toplota, tanana, nematerijalna, duhovna, toplota koja ne izaziva nikakvo raspaljivanje, već, naprotiv, osvežava, orošava, deluje kao lekovito, duhovno pomazanje, vuče nas da neizrecivo ljubimo Boga i ljude – tako o toj molitvi govori prepodobni Maksim Kapsokalivit na osnovu sopstvenog opita.[190] Predlažem ocima i braći ubogi savet i molim ih da ne odbace moj ubogi savet: ne prisiljavajte sebe da pre vremena otkrijete u sebi molitveno dejstvo srca. Potreban je, veoma je potreban razboriti oprez, naročito danas kada je gotovo nemoguće sresti dobrog učitelja tih predmeta, kada podvižniku nema druge nego da se sam, pipajući, rukovođen delima svetih otaca, probija u riznicu duhovnih znanja, i da sam, pipajući, izabere od njih ono što njemu odgovara.
Živite po jevanđelskim zapovestima, bavite se pažljivo Isusovom molitvom na način koji predlaže sveti Jovan Lestvičnik, sjedinjujte molitvu sa suzama, i neka cilj vaše molitve bude pokajanje. Dejstvo molitve srca otkriće vam se samo po sebi, ali u vreme koje je poznato jedino Bogu. To dejstvo, koje nam sam prst Božiji otkriva svojim dodirom, dostižemo prevashodno tako što materijalnim pomoćnim sredstvima pojačano prisiljavamo sebe. Ono je bolje od svih drugih dejstava u svakom smislu: ono je mnogo obilnije, ono je potpuno sigurno od prelesti i drugih ozleđivanja; onaj koji ga tako zadobije vidi u dobijanju jedino Božiju milost, Božiji dar, a onaj koji ga je dostigao uz pojačanu upotrebu materijalnih pomoćnih sredstava vidi dar Božiji, ali ne može da ne vidi svoj podvig, ne može da ne vidi sam mehanički način koji je upotrebio, ne može da mu ne pridaje naročitu važnost. To je na osetljivom unutrašnjem putu značajan nedostatak, značajno spoticanje, značajna prepreka za razvoj duhovnog napredovanja. Duhovno napredovanje nema ni kraja ni granice. Ništavno, beznačajno nadanje u bilo šta izvan Boga može da zaustavi napredovanje, u kome je vera u Boga i vođa, i noge, i krila. „Hristos je za vernika sve“, rekao je sveti Marko.1 Od onih koji su sa velikom revnošću koristili materijalna pomoćna sredstva napredovanje su dostigli retki, a rastrojili su se i ozledili mnogi. Ako uz sebe imamo opitnog učitelja, onda je upotreba materijalnih pomoćnih sredstava malo opasna; a ako se rukovodimo jedino knjigama, onda je ona veoma opasna: zbog neznanja i nerazboritosti ona nosi u sebi veliku mogućnost pada u prelest i u druge vrste duševnog i telesnog rastrojstva. Čim su videli štetne posledice nerazboritog podviga, neki su te posledice pripisali samoj svesvetoj Isusovoj molitvi, a ne neznanju i nerazboritosti, a sve zato što su imali samo površno i nejasno mišljenje o Isusovoj molitvi i o okolnostima koje su je pratile. Može li šta biti žalosnije, jadnije od ove hule, ove prelesti?
Sveti oci su učili molitvi srca, ali nisu dali preciznu pouku u kom delu srca ona treba da se vrši, verovatno zato što tada nije postojala potreba za takvom poukom. Sveti Nikifor govori o slovesnosti kao o nečem poznatom: kada se slovesnost, inače smeštena u grudima, pokrene da učestvuje u molitvi, odmah za njom pokreće se i srce da i ono učestvuje u molitvi. Oni koji poseduju neka znanja teško mogu da detaljno i temeljno predvide i odgovorima preduhitre sva pitanja potpunog neznanja: u čemu neznanje vidi mrak, u tome za znanje nema ničeg nejasnog. Neodređena ukazivanja na srce, prisutna u otačkim delima, kasnije su poslužila kao uzrok značajne nedoumice i pogrešnog vežbanja u molitvi kod onih koji, nemajući učitelja, nisu temeljno izučili otačka dela, pa su na osnovu površnog i na brzinu i čitanjem formiranog mišljen>a odlučili da se zanimaju umetnošću molitve srca, s tim što su svu nadu položili na materijalna pomoćna sredstva za molitvu. Jasno objašnjenje ovoga postalo je preka potreba. Čovečije srce ima oblik dutuljaste kesice, koja se pri vrhu širi, a pri dnu sužava. Njegov gornji deo je smešten naspram leve sise i pričvršćen je, njegov donji deo se spušta do krajeva rebara i slobodan je; treperenja tog dela nazivamo kucanjem srca. Mnogi nemaju nikakvog znanja o ustrojstvu srca, i zato misle da se srce nalazi tamo gde čuju njegove otkucaje. Oni samovoljno pristupaju vežbanju u molitvi srca – usmeravaju dah, uvode ga u srce, u taj deo srca, dovode taj deo do telesne uzrujanosti, a time otkucaji srca postaju jači – ne znajući da time prizivaju i sebi nameću nepravilno stanje i prelest. Shimonah Vasilije i starac Pajsije Veličkovski pričaju da su mnogi njihovi savremenici ozledili sebe zato što su zloupotrebljavali materijalna pomoćna sredstva.[191] I kasnije često srećemo primere rastrojstva zbog takvog postupanja; ima ih i danas, iako se raspoloženje za vežbanje u Isusovoj molitvi potpuno smanjilo. Takvi primeri nužno postoje zato što su neizbežna posledica neznanja, samovolje, uobraženosti, preuranjene i gorde revnosti, napokon, potpune oskudice opitnih učitelja. Pozivajući se na svetog Teofilakta i druge oce, shimonah Vasilije tvrdi da su tri sile duše, slovesna sila, sila revnosti i sila želje, ovako raspoređene: u grudima i u gornjem delu srca nalazi se slovesna sila, ili duh čovekov, u srednjem delu je sila revnosti, u donjem je sila želje, ili prirodna požuda. Onaj ko nastoji da pokrene i uzbudi donji deo srca, taj pokreće silu požude, a ona, samim tim što se nalazi blizu polnih organa, a i sama po sebi, pokreće te organe. Posledica neuke upotrebe materijalnog pomoćnog sredstva je veoma snažno raspaljivanje telesne želje. Kakva čudna pojava! Podvižnik se naoko zanima molitvom, a to zanimanje izaziva pohotu, koju bi moralo da umrtvljava, pa onda neznanje zloupotrebi materijalno pomoćno sredstvo, a Isusovoj molitvi pripiše ono što se mora pripisati zloupotrebi. Molitva srca je rezultat sjedinjenja uma i duha, koje je razjedinio pad, a sjedinjuje ih blagodat iskupljenja. U čovečijem duhu skupljena su osećanja savesti, smirenja, krotosti, ljubavi prema Bogu i bližnjem, i druga slična svojstva: potrebno je da se dejstva ovih svojstava sjedine sa dejstvom uma. Svu svoju pažnju trudbenik molitve mora da obrati na ovo. Sjedinjenje je delo prsta Božijeg, jedinog koji može da isceli ranu pada; a iskrenost svoje dobre volje trudbenik dokazuje time što će isceljenje dobiti neprestanim prebivanjem u molitvi, zaključavanjem uma u reči molitve, spoljašnjom i unutrašnjom delatnošću po jevanđelskim zapovestima, a ona čini duh sposobnim da se sjedini sa umom koji se moli. Tome donekle doprinosi i umetnost upućivanja uma ka slovesnosti i ka gornjim delovima srca. Suvišno naprezanje pri upotrebi tog materijalnog pomoćnog sredstva je štetno zato što izaziva materijalnu toplotu: za toplotu tela i krvi nema mesta u molitvi.
Upražnjavanje Isusove molitve je naročito mrsko đavolu zato što molitva najspasonosnije deluje na našu dušu, i zato što sećanje na Boga, Isusova molitva naročito, predstavlja sredstvo za prebivanje u neprestanom jedinstvu sa Bogom i za neprestano odbijanje neprijateljskih napada. Đavo naročito proganja one koji se vežbaju u moljenju imenom Gospoda Isusa. „Sav podvig i sva revnost našeg neprijatelja“ govori prepodobni Makarije Veliki, „sadržana je u njegovom nastojanju da našu misao odvrati od sećanja na Boga i od ljubavi prema Njemu; za to on upotrebljava prelesti sveta i odvlači od istinskog dobra ka prividnim, nesuštinskim dobrima.“[192] Zato svako ko je posvetio sebe istinskom služenju Bogu neprestanom Isusovom molitvom mora naročito da čuva sebe od rasejanosti misli, i nikako ne sme da dozvoljava sebi misaono praznoslovlje, ne sme da obraća pažnju na misli i maštanja koji se pojavljuju, i stalno mora da se vraća moljenju Isusovim imenom, kao u pristanište, verujući da se Isus neumorno stara o onom svom slugi koji svojim neumornim sećanjem na Hrista dokazuje da se neprestano nalazi uz Njega. „Lukavi demoni“, govori prepodobni Nil Sinajski, „noću nastoje da uzbunjuju duhovnog delatnika kroz same sebe, a danju kroz ljude, tako što ga okružuju klevetama, napastima, i nesrećama.“[193] Svaki delatnik molitve brzo će opitno upoznati da demoni vode bitku baš tim redom. Demoni iskušavaju pomislima, maštanjima, sećanjem na najpotrebnije predmete, naizgled duhovnim razmišljanjima, izazivanjem brige, raznih bojazni i drugim oblicima neverovanja.[194] U svim demonskim bitkama osećaj zbunjenosti uvek je siguran znak približavanja palih duhova, čak i onda kada njihovo dejstvo izgleda sasvim pravedno.[195] Podvižnicima koji se usamljeno i pojačano mole demoni se pojavljuju u obliku čudovišta, u obliku sablažnjivih predmeta, ponekad u obliku svetlih anđela, mučenika, prepodobnih i samog Hrista: ne treba se bojati demonskih pretnji, a prema svim pojavama uopšte treba biti sumnjičav. U takvim slučajevima, ipak retkim, naša prva obaveza je da pribegnemo Bogu, da se potpuno predamo Njegovoj volji i molimo za Njegovu pomoć: na takve pojave ne treba da obraćamo pažnju, ne treba da ulazimo u odnos i razgovor sa njima, već treba da smatramo da smo nemoćni za odnose sa neprijateljskim duhovima i nedostojni za odnose sa svetim duhovima.
Posebnim nevoljama i gonjenjima istinskog, bogougodnog podvižnika molitve izlažu njegova braća, ljudi. I u tome su, kako smo već rekli, glavni delatnici demoni: oni koriste kao svoje oruđe kako one ljude čija se delatnost ni u čemu ne razlikuje od demonske, tako i one koji ne shvataju demonske bitke i zato lako postaju oruđa demona, a čak i one oprezne koji shvataju lukavstva neprijatelja, ali nisu dovoljno pažljivi prema sebi, pa time dozvoljavaju da budu obmanuti. Najužasniji primer kakvom strašnom mržnjom prema Bogu, prema Reči Božijoj, prema Duhu Božijem mogu da se zaraze ljudi čija se nastrojenost ni u čemu ne razlikuje od nastrojenosti demona predstavljaju judejski prvosveštenici, starci, književnici i fariseji, koji su učinili zločin nad zločinima – bogoubistvo. Sveti Simeon Novi Bogoslov govori da po nagovoru demona monasi koji provode licemerni život zavide istinskim podvižnicima pobožnosti i čine sve da ih rastroje i isteraju iz obitelji.[196] Čak se i oni monasi koji su dobronamerni, no koji provode spoljašnji život i ne poznaju duhovni, sablažnjuju na duhovne delatnike, nalaze da je njihovo ponašanje neobično, osuđuju ih i kude, priređuju im razne uvrede i mučenja. Veliki trudbenik Isusove molitve, blaženi starac Serafim Sarovski, pretrpeo je mnoge neprijatnosti zbog neznanja i telesnog pogleda na monaštvo svoje sabraće: oni koji telesno čitaju Zakon Božiji misle da ga treba ispunjavati spoljašnjim delima, bez unutrašnjeg podviga, a ne razumiju ni šta govore ni šta tvrde.[197] „Dok prolazimo put unutrašnjeg misaonog života“, poučava i teši Serafim, crpeći pouku i utehu iz svog duhovnog opita, „ne smemo da slabimo, ne smemo da ga napuštamo čak ni onda kada nas ljudi, prilepljeni uz spoljašnjost i čulnost, pogađaju svojim suprotnim mišljenjem u samo srce i na svaki način se trude da nas odvuku od prolaženja unutrašnjeg puta tako što nam postavljaju na njemu razne prepreke. Nikakva suprotna mišljenja ni otpori na tom putu ne smeju da nas pokolebaju: u tom slučaju treba da se utvrdimo u Reči Božijoj: I ne bojte se čega se on boji, i ne plašite se, jer sa nama je Bog Gospoda Boga našega svetite u srdačnom sećanju na Njegovo božansko ime, i On neka vam je strah i bojazan“.[198] Božiji promisao je upotrebio prepodobnog Grigorija Sinaita u XIV veku kao oruđe za obnavljanje umnog delanja, skoro zaboravljenog među monasima, i poslao ga na Atonsku goru da svoje znanje, koje mu je darovao, prenosi doduše pobožnim, revnosnim i razumnim podvižnicima, ali ubeđenim da se Bogu služi jedino telesno; a pošto su takvi podvižnici pridali telesnom podvigu značaj koji mu inače ne pripada, onda je jasno zašto im je učenje prepodobnog o duhovnom podvigu bilo veoma čudno, i zašto su se u početku snažno usprotivili takvom učenju. Telesnom i duševnom razumu, naročito onom zaraženom uobraženošću i otrovom jeresi, još čudnije izgleda samo umno delanje. A pošto je stupio u opštenje sa satanom, čovečiji duh upravo tada potpuno pomahnitalo pokazuje mržnju prema Duhu Božijem. Da bismo to objasnili, i da bismo jasno pokazali kako telesni i duševni razum nepravilno shvata sve duhovno, kako ga, bez obzira na svoju zemaljsku učenost, izopačuje zbog mraka pada u kome se nalazi, iznećemo ovde ukratko klevete i zle reči o umnom delanju koje su izneli latinski monah Varlaam i neki zapadni pisci. Preosvećeni Inokentije u svojoj Crkvenoj istoriji priča da je kalabrijski monah Varlaam u XV veku stigao u Solun, grad na istoku Grčkog carstva. Da bi učinio nešto u korist Zapadne crkve, a pod velom pravoslavlja, on se odrekao latinstva. Napisao je nekoliko dela u kojima je dokazivao ispravnost Istočne Crkve, i time zaslužio pohvalu i poverenje cara Kantakuzena; a pošto je znao da je grčko monaštvo glavno pojačanje Crkve, hteo je da ga oslabi, čak da ga sruši, da bi pokolebao celu Crkvu. Da bi to i ostvario, izrazio je želju da provodi najstroži monaški život, a onda je lukavo naveo jednog atonskog pustinjaka da mu otkrije umetnost vežbanja u Isusovoj molitvi. Kada je dobio što je želeo, i površno, bez pravilne upotrebe razuma shvatio otkriveno, Varlaam je uobrazio da materijalno, pomoćno sredstvo, koje oci, kako smo videli, nazivaju samo jednim pomoćnim sredstvom, čini samu suštinu stvari, i da duhovna viđenja nisu ništa drugo do materijalna viđenja, vidljiva samim telesnim očima. Izvestio je cara o tome da je otkrio jednu veliku zabludu. U Konstantinopolju je povodom toga sazvan sabor. Sveti Grigorije Palama, atonski monah i veliki trudbenik umne molitve, poveo je raspravu sa Varlaamom i silom Božije blagodati pobedio ga. Varlaam i njegove hule predate su anatemi. Varlaam se vratio u Kalabriju i latinstvo, ostavio u mnogim Grcima koji su bili površni hrišćani poverenje u svoje učenje, preneo ga na Zapad, a tamo su njegove hule i besmislene klevete prihvaćene kao ispovedanje istine.[199] Opisujući Varlaamovo delovanje, istoričar Fleri, kao i Varlaam, usredsređuje celokupno delanje umne molitve u materijalno pomoćno sredstvo, i tako izopačuje to delanje. Fleri pravi izvode o mehanizmu iz Slova o tri načina moljenja svetog Simeona Novog Bogoslova, koje se nalazi u Dobrotoljublju, i tvrdi da Simeon, sedeći u uglu kelije, tobože poučava da svoje oči i svoju misao okrenemo prema sredini stomaka, tojest prema pupku, da zadržavamo disanje, čak nosom, i tako dalje. Teško bi bilo poverovati da je umni i učeni Fleri napisao ovakvu besmislicu da ona nije zapisana na stranicama njegove istorije.[200] Berže, drugi veoma umni i učeni pisac, govori da su grčki monasi sagledatelji od silnih naprezanja u sagledavanju pomerili pameću i upali u fanatizam (prelest). Da bi došli u stanje ushićenja, oni su upravljali oči u pupak i pri tome zadržavali disanje, a tada im se činilo da vide blistavu svetlost, i tako dalje.[201] Izopačujući način moljenja umnih delatelja Istočne crkve i huleći na njega, latini ne prežu da hule i na blagodatna stanja izazvana molitvom, ne prežu da hule i na dejstvo Svetog Duha. Prepustimo Božijem sudu klevete i hule jeretika; sa osećanjem plača, a ne osuđivanja odvratimo pažnju od njihovih besmislica; poslušajmo šta o viđenju Hristove svetlosti govori naš blaženi trudbenik Isusove molitve, Serafim Sarovski: „Da bismo primili i ugledali u srcu Hristovu svetlost, moramo, koliko možemo,da odvučemo sebe od vidljivih predmeta; moramo da očistimo dušu pokajanjem, dobrim delima i verom u Onoga koji je raspet radi nas, moramo da zatvorimo telesne oči, da pogruzimo um u srce, i tamo da prizivamo ime Gospoda našeg Isusa Hrista; tada, po meri revnosti i vreline duha prema Ljubljenome, čovek nalazi u imenu koje priziva nasladu, a ona stvara želju da traži najvišu svetlost. Kada takvim vežbanjem zadržimo um u srcu, tada će zasijati Hristova svetlost i obasjati hram duše svojim božanskim sijanjem, kako govori prorok Malahija: A vama koji se bojite imena mojega, granuće sunce pravde.[202] Ta svetlost je ujedno i život po jevanđelskim rečima: U njemu bješe život, i život bješe svjetlost u ljudima.“[203] Iz ovoga se vidi da je ta svetlost, suprotno shvatanju Varlaama Kalabrijskog i latina, duhovna, a ne materijalna, da ona otvara duševne oči da sagledavamo njima, mada ujedno deluje na telesne oči, što se i desilo svetom apostolu Pavlu.[204] Prepodobni Makarije Veliki detaljno i veoma jasno izlaže učenje o toj svetlosti u Sedmom slovu i kaže: „Ta svetlost je suštinsko sijanje sile Svetog Duha u duši; kroz nju se otkriva svako znanje, i istinski poznaje Bog dušom dostojnom i koja ljubi.“[205] Ovo učenje Makarija Velikog potvrđuju i svi sveti oci Istočne crkve, koji su opitno poznali hrišćansko savršenstvo i prikazali ga u svojim delima svojstvenim toj neizrecivoj tajni tako što su ga izobrazili u materijalnom svetu.Veoma je korisno da znamo da plod čiste pribrane molitve uvek bude obnavljanje prirode, da se obnovljena priroda snabdeva i ukrašava darovima Božije blagodati, a da je težnja ka preuranjenom zadobijanju tih darova krajnje štetna i vodi jedino ka prelesti, zato što, na poticaj uobraženosti, odvraća od nas Božiju milost. Zato svi oci veoma kratko govore o darovima blagodati, a veoma podrobno o sticanju čiste molitve, koja donosi blagodatne darove. Podvig molitve zahteva temeljnu obuku, a blagodatni darovi dolaze sami po sebi, kao svojstva obnovljene prirode, očišćene pokajanjem i osvetljene sijanjem Duha.
Starac Pajsije Veličkovski je krajem prošlog, XVIII stoleća napisao svitak o molitvi uma, i u njemu opovrgao sve ono što je jedan sujetni filosof, monah, iz Mošenskih gora, Pajsijev savremenik, hulio na nju.[206] „Ovih dana“, govori Pajsije u pismu starcu Teodosiju, „jedan monah, sujetni filosof, video je da su neki revnitelji nakon te molitve upali u neku prelest zbog svoje samovolje, a i zato što ih je vodio neuki i toj molitvi neiskusni učitelj, ali on nije za to okrivio samovolju i neiskusno poučavanje: ne, on je hulio na tu svetu molitvu, toliko je, na podsticaje samog đavola, hulio da je prevazišao i stare tri puta proklete jeretike Varlaama i Akindina, poznate po tome što su hulili na tu molitvu. Ne bojeći se Boga, i ne stideći se ljudi, on je podigao strašna i sramna huljenja na tu svetu molitvu, na njene revnitelje i delatelje, huljenja koja celomudreno ljudsko uho ne može da podnese. Povrh toga, on je pokrenuo tako neobično velike progone revnitelja te molitve da su neki od njih ostavili sve i prebegli kod nas, i ovde bogougodno provode pustinjski život. Drugi, slaboumni, zbog filosofovih razvratnih reči došli su do takvog bezumlja da su otačke knjige koje su imali privezali za cigle i bacili u reku. Njegove hule su postale toliko snažne da su neki starci zabranili čitanje otačkih knjiga i zapretili da neće dati blagoslov za čitanje. Filosofu nije bilo dosta da huli samo usmeno, pa se namerio da izloži te hule pismeno, no tada je oslepeo, pogođen Božijom kaznom, i to je preseklo njegov bogoborački poduhvat.“ Koliko god telesni i duševni razum bio bogat premudrošću sveta, on veoma divlje i nedobronamerno gleda na molitvu uma. Ona je sredstvo sjedinjenja čovekovog duha sa Božijim duhom, i zato je naročito čudna i mrska onima koji su skloni tome da njihov duh prebiva u zboru palih, odbačenih, Bogu neprijateljskih duhova, nesvesnih svog pada, onima koji stanje pada proglašavaju i uzdižu u stanje najvišeg napredovanja. Riječ o krstu, objavljena svim ljudima kroz usta apostola, ludost je onima koji ginu, ona ostaje ludost kada je um javlja srcu i celokupnom biću starog čoveka, a sila Božija nama koji se spasavamo.[207] Jelini koji nisu poznali hrišćanstvo i Jelini koji su se vratili od hrišćanstva ka jelinstvu traže u molitvi uma mudrost saobraznu svom nastrojenju i nalaze ludost; ali istinski hrišćani naizgled slabim i maloznačnim podvigom molitve uma zadobijaju Hrista, Božiju silu i Božiju premudrost. Jer je ludost Božija mudrija od ljudi, i slabost je Božija jača od ljudi.[208] Ludost je što su naši učenjaci, nemajući pojma o molitvi uma po predanju Pravoslavne Crkve, a pročitavši o toj molitvi jedino u delima zapadnih pisaca, ponovili hule i besmislice tih pisaca.[209] Duhovni prijatelj starca Pajsija Veličkovskog pominje i druge njemu savremene monahe koji su odbacivali vežbanje u Isusovoj molitvi iz tri razloga: prvo, zato što su smatrali da je to vežbanje svojstveno jedino svetim i bestrasnim ljudima; drugo, zbog potpune oskudice učitelja tog delanja; treće, zbog prelesti koja ponekad usledi nakon umnog podviga. Neosnovanost ovih dokaza razmotrili smo na odgovarajućem mestu.[210] Ovde je dovoljno da kažemo da se oni koji iz tih razloga odbacuju vežbanje u Isusovoj molitvi zanimaju isključivo molitvom usta, ne dostižući ni u njoj potrebno napredovanje. Čim odbacuju opitno poznanje umne molitve, oni ni u molitvi ustima ne mogu da zadobiju potrebnu pažnju, a ona se dobija prvenstveno od molitve uma. Ako u psalmopojanju koje se vrši glasno, ustima, nema pažnje, ako je ono rasejano, što je neodvojivo od telesnih delatnika koji ne vode računa o umu, onda ono deluje na dušu veoma slabo, površno, i donosi rod saobrazan tom delovanju. Stalno i mnogo psalmopojanje veoma često rađa sumnju i sve što uz nju ide. „Mnogi“, govori shimonah Vasilije, „bez opitnog umnog delanja, pogrešno misle da umno delanje priliči jedino bestrasnim i svetim ljudima. Zbog toga, a i zbog toga što se, po spoljašnjoj navici, drže samog psalmopojanja, tropara i kanona, oni počivaju u tom svom spoljašnjem moljenju. Oni ne shvataju da su nam takvo moljenje pevanjem oci predali samo za jedno određeno vreme, zbog nemoći i detinjske slabosti našeg uma, da se malopomalo obučavamo i ushodimo na stepen umnog delanja, a ne da do smrti ostajemo u psalmopojanju. Ima li šta detinjastije od onoga kada pročitamo ustima našu spoljašnju molitvu, i onda se potpuno predamo našem radosnom mišljenju da radimo nešto veliko i tešimo sebe samim brojem molitava, i time hranimo unutrašnjeg fariseja!“[211]
Neka odstupi od nepravde svaki koji priziva ime Gospodnje,[212] zapoveda apostol. Ova zapovest se odnosi na sve hrišćane, a naročito na one koji su se namerili da se vežbaju u neprestanom moljenju imenom Gospoda Isusa. Prečisto Isusovo ime ne podnosi da ostaje u nečistoti: ono zahteva da se iz duševnog sasuda izbaci i da bude izbacivano sve nečisto. Ulazeći u sasud po meri njegove čistote, ono samo počinje da dejstvuje u njemu i vrši ono dalje čišćenje za koje sopstveni čovekovi napori nisu dovoljni, a potrebni su zato da bi sasud postao dostojan stan duhovnog blaga, svesvete svetinje. Povucimo se od prezasićenja, čak i od nasićenja; neka nam pravilo bude da se umereno i stalno uzdržavamo u hrani i piću; odrecimo se naslađivanja ukusnim jelima i pićima, spavajmo onoliko koliko je potrebno, ne previše, odbacimo praznoslovlje, smeh, šale, hule; prekinimo nepotrebne izlaske iz kelije kod braće i primanje braće u keliju pod izgovorom ljubavi, pod kojom prikrivamo prazne besede i zanimanja koja pustoše dušu. Odbacimo maštanja i sujetne pomisli, nastale u nama zbog našeg neverovanja, zbog nerazumne brige, zbog slavoljublja, zlopamćenja, razdražljivosti i drugih naših strasti. Sa punoćom vere položimo sve na Gospoda, a naše mnoštvo misli, naša prazna maštanja zamenimo neprekidnom molitvom Gospodu Isusu. Ako su neprijatelji još oko nas, silno plačimo, vapimo Caru careva onako kako vapiju uvređeni i ugnjeteni iz mase naroda; a ako nam bude dopušteno da uđemo u unutrašnju Carevu odaju, prinosimo mu žalbe i molimo za Njegovu milost u najvećoj tišini i smirenju, iz same dubine duše. Takva molitva ima neobičnu silu: ona je potpuno duhovna, izgovara se neposredno na samo Carevo uho, samom Njegovom srcu.
Neophodni, suštinski uslov napredovanja u Isusovoj molitvi je prebivanje u zapovestima Gospoda Isusa. Ostanite u ljubavi mojoj,[213] rekao je On svojim učenicima. Šta znači ostajati u ljubavi prema Gospodu? To znači: neprestano se sećati Boga, neprestano ostajati u jedinstvu sa Njim po duhu. Prvo bez poslednjeg je mrtvo, čak ne može ni da se ostvari. Ako zapovijesti moje držite, ostaćete u ljubavi mojoj;[214] ako budemo nepokolebivo ispunjavali zapovesti Gospodnje, onda ćemo se našim duhom sjediniti sa Njim. Ako se duhom sjedinimo sa Njim, onda ćemo se ustremiti prema Njemu celim našim bićem, neprestano ćemo se sećati Njega. Upravi sve svoje postupke, celokupno svoje ponašanje po zapovestima Gospoda Isusa, upravi po njima svoje reči, upravi po njima svoje misli i svoja osećanja – i poznaćeš Hristova svojstva. Kada osetiš u sebi ta svojstva dejstvom Božije blagodati, i kada ih iz toga osećanja opitno upoznaš, nasladićeš se onom neprolaznom sladošću koja ne pripada ovome svetu i veku, onom tihom, ali silnom sladošću koja uništava raspoloženje srca prema svim zemaljskim nasladama. Kada se nasladiš Isusovim svojstvima zavolećeš Hrista i poželećeš da On potpuno obitava u tebi; bez Njega u sebi smatraćeš da propadaš i da si propao. Tada ćeš neprestano vapiti, vapiti iz punoće ubeđenja, iz sve duše: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog. Isusova molitva zameniće ti sve ostale molitve. I sve one, kakvu mogu da prime i iznesu misao obuhvatniju od misli o Hristovom pomilovanju grešnih? Postavi sebi za jedini cilj života ispunjenje Isusove volje u svakoj okolnosti, koliko god ona bila važna ili beznačajna; nastoj da činiš jedino ona dela koja su blagougodna Isusu, i sva tvoja dela biće podjednako dostojna neba. Zavoli Isusovu volju više od želja svoga tela, više od svog spokojstva i svoje udobnosti, više od života, više od svoje duše. Jevanđelje čitaj što je moguće češće, izučavaj u njemu volju Gospoda i Spasa svoga. Ne ostavljaj bez pažnje ni najmanju crtu iz Jevanđelja, nikakvu zapovest, koliko god ona spolja izgledala malo važna. Obuzdavaj i umrtvljuj sve svoje kretnje svojstvene paloj čovekovoj prirodi, ne samo grešne nego i one naizgled dobre, koje su često veoma razvijene kod neznabožaca i jeretika, a koje su udaljene od jevanđelskih vrlina onoliko koliko je zapad udaljen od istoka. Neka ćuti u tebi sve tvoje staro! Neka dejstvuje u tebi jedino Isus svojim najsvetijim zapovestima, pomislima i osećanjima koji izviru iz tih zapovesti. Ako budeš živeo na taj način, neizostavno će procvetati u tebi Isusova molitva, nezavisno od toga da li prebivaš u bezljudnoj pustinji ili u vrevi društvene zajednice, zato što ta molitva stanuje i počiva u umu i srcu, ali samo u onom umu i srcu koji su obnovljeni tako što su poznali, probali i ispunili dobru i ugodnu i savršenu volju Božiju.[215] Život po jevanđelskim zapovestima je jedini istinski izvor duhovnog napredovanja, izvor dostupan svakome ko iskreno želi da napreduje, u kakve god spoljašnje okolnosti ga stavio nedokučivi Božiji promisao.
Vežbanje u Isusovoj molitvi, po samom svojstvu tog vežbanja, zahteva neprekidno straženje nad sobom. „Pobožna opreznost“, govori starac Serafim, „ovde je potrebna zato što je ovo more, to jest srce sa svojim pomislima i željama, koje se mora očistiti posredstvom paženja, veliko i prostrano: tamo su gmizavci kojima broja nema,[216] to jest mnoge sujetne, nepravilne i nečiste pomisli, plodovi zlih duhova.“[217] Neprestano moramo paziti na sebe da se kojim slučajem ne potkrade greh i opustoši dušu. To nije sve: neprestano moramo da pazimo da um i srce prebivaju u Isusovoj volji i da slede Njegove svete zapovesti, da telesno mudrovanje posredstvom neke zle zamisli ne istisne duhovno mudrovanje, da ga ne zanese neka raspaljenost krvi, da, po mogućnosti, prebiva u neprestanoj umrtvljenosti, u nekom tihom i tankom glasu.[218] Kada se javi osećanje tog tihog i tankog glasa, tada se iz njega jasnije zapaža i jasnije ispunjava Božija volja, tada se posebno snažno budi glad i žeđ za Božijom pravdom, tada podvižnik postaje potpuno svestan svoje ništavnosti i sa suzama i novim naporom nastoji da otkrije u sebi tu istinu najpažljivijom i najpobožnijom molitvom. „Kao što je ta božanska molitva“, govori starac Pajsije, „najviši monaški podvig, po određenju otaca, i vrhunac ispravljanja, izvor vrlina, najtananije i nevidljivo delanje uma u dubini srca, tako saobrazno tome nevidljivi neprijatelj razapinje protiv nje nevidljive, tanane, ljudskom umu jedva shvatljive mreže mnogolikih prelesti i maštanja.“[219]
Drugi osnov za moljenje Isusovim imenom umesto ovog postavljenog ne može se postaviti: taj osnov je sam Gospod naš Isus Hristos, Bogočovek, koji je neograničenu Božiju prirodu nepojmljivo prikrio ograničenom čovečijom prirodom, i koji iz ograničene čovečije prirode projavljuje dejstva neograničenog Boga. Zbog naše detinjaste slabosti sveti oci saopštavaju neka pomoćna sredstva, kao što smo ranije rekli, da bismo se lakše priučili Isusovoj molitvi. Ta pomoćna sredstva nisu ništa drugo do pomoćna sredstva, i ne sadrže u sebi ništa naročito. Na njima ne treba zadržavati posebnu pažnju, njima ne treba pridavati prekomerni značaj. Sva sila i sve dejstvo Isusove molitve izviru iz svemogućeg Isusovog imena, kome se poklanjamo, imena, jedinog pod nebom koje treba da nas spasi. Da bismo postali sposobni za otkrivanje tog dejstva u nama, moramo biti obrađeni jevanđelskim zapovestima, kako je Gospod i rekao: Neće svaki koji mi govori: Gospode, Gospode, ući u Carstvo nebesko, ni u ono koje nas očekuje po blaženom upokojenju, ni u ono koje se otkriva u nama za vreme našeg zemaljskog života – tamo će ući onaj koji tvori volju Oca mojega koji je na nebesima[220]
Za one koji su napredovali nisu potrebna nikakva spoljašnja pomoćna sredstva: usred bučnog mnoštva sveta oni prebivaju u tihovanju. Sve prepreke za duhovno napredovanje nalaze se u nama, u nama samima! A ako nešto izvana dejstvuje kao prepreka, onda to samo pokazuje da je naša dobra volja slaba, da smo dvodušni, da nas je greh ozledio. Nikakva spoljašnja pomoćna sredstva ne bi bila potrebna da smo živeli onako kako treba živeti. Naš život je oslabljen: dobra volja je klimava, ništavna, i zato su nam preko potrebna spoljašnja pomoćna sredstva, kao što su onima koje bole noge potrebne štake ili štap. Milostivi oci vide da želim da se zauzmem Isusovom molitvom, vide da sam potpuno živ za svet, da on snažno deluje na mene kroz moja osećanja, i zato mi savetuju da uđem u samotnu, mračnu keliju u kojoj ću se moliti, da bi tako mojaosećanja došla u nedejstvo, da bi moja veza sa svetom bila prekinuta, i da bi mi udubljivanje u sebe bilo olakšano. Oni savetuju da za vreme vežbanja u Isusovoj molitvi sedim na niskoj stolici da bih time svoje telo doveo u položaj siromašnog čoveka koji traži milostinju i da bih lakše osetio ništavnost svog života. Kada prisustvujem bogosluženju, i kada se za vreme bogosluženja zanimam Isusovom molitvom, oci savetuju da zatvorim oči da bih se sačuvao od rasejanosti, jer su moje oči žive za stvari, i one će me odvući od molitve čim ih otvorim i čim predmeti koje vidim istog časa počnu da ostavljaju trag na mom umu. Delatnici molitve su našli i mnoga druga spoljašnja pomoćna sredstva koja materijalno pomažu duhovni podvig. Ta pomoćna sredstva mogu biti upotrebljena na korist, ali pri tome moraju biti prilagođena duševnim i telesnim svojstvima svakog pojedinca: neki mehanički način koji veoma dobro odgovara jednom podvižniku drugome može biti nekoristan, čak štetan. Oni koji su napredovali odbacuju materijalna pomoćna sredstva baš kao što čovek odbacuje štake čim prestane da hramlje, kao što dete odbacuje pelene čim poodraste, kao što se sa izgrađene kuće skidaju skele pomoću kojih je ona pravljena.
Svima i svakome suštinski je korisno da obučavanje u moljenju imenom Gospoda Isusa počne izgovaranjem Isusove molitve ustima, i da pri tome um zaključava u reči molitve. Zaključavanjem uma u reči molitve pokazujemo da na te reči pazimo najviše što možemo, a bez paženja molitva je kao telo bez duše. Prepustimo samom Gospodu da našu pažljivu molitvu ustima pretvori u molitvu uma, srca i duše. On će to svakako i učiniti čim vidi da smo se ispunjavanjem jevanđelskih zapovesti kolikotoliko očistili, odnegovali, vratili. Razboriti roditelj neće dati oštri mač detetu, svome sinu. Dete nije u stanju da upotrebi mač protiv neprijatelja; ono će se igrati sa groznim mačem i njime lako probosti samo sebe. Dete je zbog svog duhovnog uzrasta nesposobno za duhovne darove; ono neće upotrebiti te darove ni u slavu Božiju, ni na korist svoju i svojih bližnjih, ni da porazi nevidljive neprijatelje: ne, ono će ih upotrebiti da porazi samo sebe, da ga zanesu maštanja o sebi, i tako će ispuniti sebe pogubnim preuznošenjem, pogubnim prezirom prema bližnjima. Daleki od duhovnih darova, ispunjeni smrdljivim strastima, postajemo gordi, veličamo sami sebe, ne prestajemo da osuđujemo i ponižavamo bližnje, iako su po svemu bolji od nas. A šta bi tek bilo da nam je povereno neko duhovno bogatstvo, neki duhovni dar koji nas, sad već posednike tog dara, izdvaja od naše braće i posvedočuje da smo baš mi izabranici Božiji? Ne bi li taj dar za nas postao uzrok strašne duševne nesreće? Potrudimo se da se usavršimo u smirenju, koje se sastoji u naročitom blaženom nastrojenju srca, i nastaje u srcu od ispunjenja jevanđelskih zapovesti. Smirenje je onaj jedini žrtvenik na kome nam je duhovnim zakonom dozvoljeno da prinosimo žrtvu molitve, na kome prineta žrtva molitve ushodi Bogu, dolazi pred Njega. Smirenje je onaj jedini sasud u koji prst Božiji stavlja blagodatne darove. Zauzmimo se Isusovom molitvom i neka to zauzimanje prožme nesebičnost, jednostavna i iskrena namera, cilj da se pokajemo, vera u Boga, potpuna predanost Božijoj volji, nada u premudrost, blagost, svemoć te svete volje. Kada biramo mehaničke načine, potrudimo se da postupimo krajnje oprezno i razborito, da nas ne zanosi prazna radoznalost, neodređena revnost koja se neopitnima predstavlja kao vrlina, a koju su sveti oci nazvali gordom drskošću, bezumnim raspaljivanjem. Obraćaćemo se pre svega najjednostavnijim i najsmirenijim načinima zato što su najbezbedniji. Ponavljamo: moramo znati da sva mehanička pomoćna sredstva nisu ništa drugo do pomoćna sredstva koja su nam postala korisna zbog naše slabosti. Ne položimo našu nadu ni na njih ni na količinu našeg delanja, da nam tako ne bi bila pokradena nada u Gospoda, da se ne bi ispostavilo da svu nadu polažemo na sebe ili na bilo šta drugo materijalno i sujetno. Ne tražimo naslade, viđenja: mi smo grešnici, nedostojni duhovnih naslada i viđenja, nesposobni za njih zbog toga što u nama još živi stari čovek. Pažljivom molitvom tražimo da okrenemo poglede uma na same sebe da bismo otkrili u sebi svoju grešnost. Kada je otkrijemo, stanimo u mislima pred Gospoda našeg Isusa Hrista kao gubavi, slepi, gluvi, hromi, oduzeti, besomučni; plačni molitveni vapaj počnimo pred Njim iz siromaštva našeg duha, iz srca kojeg je slomila bolest zbog naše grešnosti. Neka taj vapaj bude beskrajno obiman! Neka se pokaže da nijedna mnogorečitost i nijedna raznovrsnost reči nije sposobna da ga izrazi. Takav, obiman i neiskaziv, neka se neprestano oblači, neka se oblači u kratku ali mnogoznačnu molitvu: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Članak o Isusovoj molitvi nalazi se u prvom delu Asketskih ogleda; pošto ovo slovo ima svoje osobenosti, nismo smatrali suvišnim da ga ponudimo pažnji bogoljubivih čitalaca. Neke delove članka o Isusovoj molitvi iz prvog dela Ogleda morali smo da ponovimo u ovom slovu: tim povodom možemo reći da ponavljanje toliko spasonosnih istina ni u kom slučaju nije nekorisno. Meni nije dosadno pisati vam jedno isto – govori apostol – a vama je ukrepljenje (Flp 3,1).
  2. Shimonah Vasilije Poljanomerulski. Njegova dela izdala je Optina pustinja zajedno sa delima starca Pajsija Veličkovskog. Moskva, 1847. godine.
  3. Ps 30,19, 20.
  4. Ps 19, 8.
  5. Slovo 2.
  6. Petnaest glava o bezmolviju, gl. 2, Dobrotoljublje, tom 1.
  7. Jn 14, 13,14.
  8. Jn 16, 23,24.
  9. Spasitelj – na jevrejskom Isus.
  10. Psaltir sa posledovanjem.
  11. Psaltir sa posledovanjem.
  12. Mt 18, 3,4, Mk 9, 36, Četiminej, 20. decembar.
  13. P. 9, gl. 14. Knjiga svetog Jerme posebno je uvažavana u ranoj Hristovoj Crkvi. Ponekad je dodavana uz Novi zavet i čitana je na bogosluženju.
  14. Četiminej, 27. septembar.
  15. Slovo prepodobnog Isihija, gl. 1, Dobrotoljublje, tom 2.
  16. Moskva, izdanje 1844. godine.
  17. Dap 4, 7-12.
  18. Rim 10,13.
  19. Flp 2, 8,9,10.
  20. Ps 71, 8,11, 14, 15,17, 19.
  21. Ps 71,9.
  22. Ps 8, 2, 3.
  23. Prepodobni Nil Sorski, Slovo 9.
  24. Ps 112, 13.
  25. Ps 28, 2.
  26. Ps 9,11.
  27. Ps 73,21.
  28. Ps 39, 5.
  29. Ps 118, 55.
  30. Veoma korisne glave o tome kako treba pevati, Dobrotoljublje, tom 1.
  31. Ps 117, 10-12.
  32. Lestvica, Pouka 21, gl. 7.
  33. Ps 43,69.
  34. Ps 137, 13.
  35. Ps 110,9.
  36. Ps 78,9.
  37. Ps 53, 3,4.
  38. Ps 68, 36, 37.
  39. Jn 11,25.
  40. Ps 142,11.
  41. Ps 79, 19.
  42. Ps 60. 6. 7. 8.
  43. Ps 149. 13.
  44. Ps 85, 11-13.
  45. Ps 139,14.
  46. Ps 102, 1.
  47. Ps 148, 11-13.
  48. Mk 16,17.
  49. Jn 13, 27.
  50. Ef 2,13.
  51. Mt 12, 43-45. Po objašnjenju blaženog Teofilakta, Blagovesnik.
  52. Prepodobni Grigorije Sinait, glava 3, O disanju, Dobrotoljublje, tom 1.
  53. Jn 11,25.
  54. Mk 16,17.
  55. Mk 9,17-27. Prepodobni Varsanufije, Odgovor 116.
  56. Odgovor 301.
  57. Prepodobni Kalist i Ignjatije Ksantopul, gl. 49, Dobrotoljublje, tom 2.
  58. Slovo 1, gl.1.
  59. Beseda 2, gl. 1,2.
  60. Prepodobni Kalist i Ignjatije Ksantopul, gl. 56, Dobrotoljublje, tom 1.
  61. Mt 14, 33.
  62. Treći način paženja, Dobrotoljublje, tom 1.
  63. Dobrotoljublje, Tom 1.
  64. Cir 48,21.
  65. Jev 4,12.
  66. Kako zadobiti delovanje, gl. 4. Dobrotoljublje, tom 1.
  67. Lk 10,17.
  68. Lk 10, 19.
  69. Mk 16,17.
  70. Lk 10, 21, 22. Blagovesnik
  71. Odgovor 181.
  72. Psaltir sa posledovanjem.
  73. Beseda osma, na Poslanicu Rimljanima.
  74. Kanonik, Izdanje Kijevsko-pečerske Lavre.
  75. Prepodobni Grigorije Sinait, Odgovor 74, Petnaest glava o bezmolviju, 4. glava. Dobrotoljublje, tom 1.
  76. Izdanje Optine pustinje 1847. godine.
  77. Četiminej, 1. april.
  78. Glave o umnoj molišvi, gl. 1, izdanje Optine pustinje 1847. godine.
  79. Gl. 4.
  80. Starac Vasilije, Predgovor za knjigu prepodobnog Grigorija Sinaita.
  81. Starac Vasilije, Predgovor za knjigu blaženog Filoteja Sinajskog.
  82. Slovo 11.
  83. Ps 6, 9,10.
  84. Prop 3,1.
  85. Slovo 11.
  86. Prepodobni Grigorije Sinait je posetio Atonsku goru u XIV veku posle Hristovog rođenja. U to vreme muhamedanci su već bili uništili monaštvo u Palestini, naročito u Egiptu (oni su zauzeli te oblasti još početkom VII veka). Za vreme svetog Grigorija Sinaita učenje o molitvi uma svuda se potpuno smanjilo. Njega možemo smatrati obnoviteljem tog učenja: tako i piše u njegovom kratkom životopisu, koji se nalazi u Dobrotoljublju. I za vreme Grigorija Sinaita bilo je monaha koji su dostigli veliko napredovalje u molitvi, kao na primer, Maksim Kapsokalivit, koji je živeo na Atonskoj gori. Njegove pouke koristio je sam Grigorije, koji je Maksima nazvao zemaljskim anđelom. Dobrotoljublje, tom 1. Prepodobnog Grigorija poučio je molitvi uma neki monah sa Kipra: do poznanstva sa tim monahom on se zanimao isključivo psalmopojanjem. Rukopisno žitije prepodobnog Grigorija Sinaita.
  87. Žitije i delo moldavskog starca Pajsija Veličkovskog, Izdanje Optine pustinje, 1844. godina
  88. Jov 38,11.
  89. Lestvica, Pouka 28, gl. 17.
  90. Lestvica, Pouka 28, gl. 19.
  91. Lestvica, Pouka 4, gl. 93.
  92. O onima koji misle da se opravdaju delima, gl. 34, Dobrotoljublje, tom 1.
  93. Lestvica, Pouka 28, gl. 51.
  94. Sveti Jovan Lestvičnik, Pouka pastiru.
  95. Ps 72,16,17.
  96. Sveti Jovan Lestvičnik, Pouka pastiru, glava 14.
  97. Lk17,21.
  98. Sveti Isak Sirijski, Slovo 8.
  99. Sveti Isak Sirijski, Slovo 2.
  100. Ps50,21.
  101. Dap 3, 6.
  102. Mt 25, 3.
  103. Ps 33, 8.
  104. Odgovor 115.
  105. Jn 5, 3.
  106. Jn 13, 18.
  107. Jn 15, 16.
  108. To jest po dejstvu Božije blagodati.
  109. Cvetnik, Pouka 32. Podaci o jeromonahu Doroteju nalaze se u prvom tomu, u članku „Poseta Valamskom manastiru“.
  110. Veoma retki dobijaju sjedinjenje uma sa srcem ubrzo nakon početka molitvenog podviga; obično prođe mnogo godina od početka podviga do blagodatnog sjedinjenja uma sa srcem. Zato moramo da dokažemo svoju dobru volju upornošću i dugotrpljenjem.
  111. Is 26,19 (prevod ovog stiha je prevodiočev).
  112. Pouka 32.
  113. Mt 5,8.
  114. Pouka 29.
  115. Pouka 4.
  116. Pouka 11.
  117. Pouka 11.
  118. Pouka 6.
  119. Mt 7, 8. Lestvica, Pouka 28, gl. 56.
  120. Col 5, 17
  121. Pc 50, 17.
  122. Jev 13,15. Dobrotoljublje, tom 4.
  123. Odgovor 177.
  124. Mt 22, 12, 13.
  125. Prepodobni Varsanufije Veliki i Jovan Prorok, Odgovor 325.
  126. Lestvica, Pouka 28, gl. 64.
  127. Lestvica božanskih darova monaha Teofana, Dobrotoljublje, tom 1. – Kalist i Ignjatije Ksantopul, gl. 54. Dobrotoljublje, tom 2. – Pouka 11. starca Serafima.
  128. Prepodobni Varsanufije Veliki i Jovan Prorok, Odgovori 264. i 274. Navedeni odgovori dati su prepodobnom avi Doroteju, koji se po blagoslovu tih otaca zanimao neprestanim sećanjem na Boga, tj. Isusovom molitvom u umu. Oci su zavetovali avu da ne slabi u tom podvigu, već da sija sa nadom. Odgovor 263.
  129. Ps 45, 11.
  130. 1 Tim 2,4.
  131. Lk 12,44.
  132. Is 6, 7.
  133. Prič 3,34.
  134. Odgovor 111.
  135. Slovo o trezvenosti, gl. 1, 3 i 5. Dobrotoljublje, tom 2.
  136. Blaženi Nikifor, Slovo o trezvenosti i čuvanju srca, Dobrotoljublje, tom 2. Prep. Simeon Novi Bogoslov, Treći način molitve, Dobrotoljublje, tom 1.
  137. Lestvica, Pouka 28, gl. 45.
  138. Dobrotoljublje, tom 1.
  139. Kazivanje Zatvornika opisano je u prvom tomu Asketskih ogleda, u Slovu o strahu Božijem i o ljubavi Božijoj.
  140. Sveti Isak Sirijski, Slovo 68.
  141. Lestvica, Pouka 28, gl. 51.
  142. Lestvica, Pouka 28, gl. 16,21 i 27.
  143. U članku pod naslovom: Kako treba pevati,Dobrotoljublje, tom 1.
  144. Isto.
  145. Sveti Isak Sirijski, Slovo 55.
  146. Mt 13,44.
  147. Pismeni otačnik.
  148. Slovo 2.
  149. Prop. 11,6.
  150. Petnaest glava o bezmolviju, gl. 2. i 3.
  151. Uvod o bezmolviju i molitvi. Kako zadobiti delovanje.
  152. O bezmolviju. O tome kako treba izgovarati molitvu.
  153. Kol 4, 2.
  154. Jep 6, 24.
  155. Mt 11,12.
  156. O tome kako bezmolvnik treba da sedi i tvori molitve.
  157. Sveti Isak Sirijski, Slovo. 89
  158. Mt 11,12.
  159. Lestvica, pouka 7.
  160. Is 21,3.
  161. Petnaest glava o bezmolviju i O dva načina molitve, gl. 14.
  162. Ps 37, 79.
  163. Sveti Isak Sirijski, Slovo 78.
  164. Prepodobni Nil Sinajski, O molitvi, gl. 61, Dobrotoljublje, tom 4.
  165. Dobrotoljublje, tom 2.
  166. Glave 19. i 45.
  167. Glava 38.
  168. Glava 53.
  169. Tehničko monaško slovo.
  170. Glava 24.
  171. Zaglavlje 24. glave.
  172. Prič 22,28.
  173. Prop 4, 10.
  174. Glava 14.
  175. Sveti Isak Sirijski, Slovo 55.
  176. Azbučni paterik i Nezaboravna kazivanja, O Arseniju Velikom.
  177. Slovo 41.
  178. 2 Kop 13, 5.
  179. Lestvica, Pouka 4, gl. 120.
  180. Sveti Isak Sirijski, Slovo 74.
  181. Mt 9,17.
  182. Dobrotoljublje, tom 1.
  183. Mk. 10, 47
  184. Jov. 2,8.
  185. Mk 2 4.
  186. Prepodobni ava Dorotej, Pouka 10, Kako ići putem Božijim?
  187. Sveti Kalist, patrijarh konstantinopoljski, Kako se pazi na molitvu, Dobrotoljublje, tom 4.
  188. Isto.
  189. Isto.
  190. Dobrotoljublje, tom 1.
  191. Predgovor za glave blaženog Filoteja Sinajskog, Pismo starca Pajsija starcu Teodosiju, str. 231. Izdanje Optine pustinje 1847. godine.
  192. Slovo 1, gl. 3, Slovo 2, gl. 15.
  193. O molitvi, gl. 139, Dobrotoljublje, tom 4.
  194. O molitvi, gl. 9,10, i ostale, Dobrotoljublje, tom 4.
  195. O molitvi, gl. 91. i 100. Sveta braća Ksantopul, gl. 73,Dobrotoljublje,tom 2.
  196. Gl. 13, Dobrotoljublje, tom 1.
  197. 1 Tim 1, 7. Prepodobni Marko Podvižnik, Dvesta poglavlja o duhovnom zakonu, poglavlje 34.
  198. Tako autor navodi Is 8,12,13 (prim. prev.). Pouka 29.
  199. Deo 2, Varlamov raskol.
  200. tom VI, knjiga 95, gl. 9.
  201. Dictionnaire Theolique par Bergier, tome 4, Hesichistes.
  202. Mal 4, 2.
  203. Jn 1,4. Pouka 12.
  204. Dap 9.
  205. Slovo 12, gl. 43.
  206. Pajsijevo žitije i njegova dela
  207. 1 Kop 1,18.
  208. 1 Kop 1, 22-25.
  209. Enciklopedijski rečnik Starčevskog. Isihasti. Pojam „isihasti“ vidi u Beržeovom Bogoslovskom leksikonu.
  210. Asketski ogledi, tom I, O Isusovoj molitvi, razgovor između učenika i starca.
  211. Predgovor za knjigu prepodobnog Grigorija Sinaita.
  212. 2 Tim 2, 19
  213. Jn 15,9.
  214. Jn 15,10.
  215. Vidi: Rim 12, 2.
  216. Ps 103,25.
  217. Pouka 5.
  218. 1 Cap 19,12.
  219. Svitak, gl. 4.
  220. Mt. 7, 21.

4 komentar(a)

  1. Vladimir Smiljanić

    jednostavno: Slava i Hvala Bogu milom našem za sve !!!

  2. Pingback: MOLITVA PROGONJENOG ČOVEKA | duhovna oaza

  3. Pingback: Žitejsko more – Podvižnička slova

  4. Pingback: Rasejan i usredsređen život – Podvižnička slova

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *