АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

 

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ
 

 
СЛОВО О МОЛИТВИ УМА, СРЦА И ДУШЕ
 
Ономе који се непоколебиво и са страхопоштовањем занима пажљивом молитвом, и – изговарајући њене речи гласно или шапатом, у зависности од потребе – при томе закључава ум у њене речи, ономе који при молитвеном подвигу непрестано одбацује све помисли и маштања, не само грешна и сујетна него и наизглед добра – томе милостиви Господ, у своје време, дарује молитву ума, срца и душе.
Брате! Није ти на корист да преурањено добијеш благодатну молитву срца! Није ти на корист да преурањено осећаш духовну сладост! Ако их добијеш преурањено, а ниси стекао претходна знања о томе са каквом побожношћу и са каквим опрезом мораш да чуваш дар Божије благодати, онда можеш тај дар да употребиш на зло, на штету и пропаст своје душе.[1] Поред тога, благодатну молитву ума и срца не можемо открити у себи сопственим напорима, будући да сједињење ума, срца и душе, раздвојених због пада, припада самом Богу. Ако будемо неразумно приморавали себе и тражили да искључиво сопственим напором откријемо оне дарове које шаље једино Бог, понећемо узалудне трудове. Било би још и добро када би се штета ограничила на губитак труда и времена! Често се горди тражитељи стања својствених обновљеној човечијој природи излажу највећој духовној несрећи, коју свети оци називају прелешћу. То је логично, зато што је њихова најважнија тачка, од које почињу да делују, лажна. Како да од лажног полазишта и последица не буде лажна? Такве последице, зване прелест, имају различите форме и степене. Прелест је најчешће прикривена, а понекад и очигледна; често доводи човека у растројено стање, у исти мах смешно и најжалосније, често доводи до самоубиства и потпуне пропасти душе.[2] Прелест многи схвате тек када виде њене очигледне последице, но ми је морамо пажљиво изучавати и схватити у самом њеном почетку: у лажној помисли, тој основи свих заблуда и јадних душевних стања. У лажној помисли ума већ постоји целокупно здање прелести, као што у зрну постоји биљка која мора да изникне из њега када га посеју у земљу. Свети Исак Сиријски је рекао: “Писмо говори: Царство Божије не долази на видљив начин.[3] Они који су се подвизавали очекујући да ће Царство Божије доћи на видљив начин изложили су се гордости и паду. Но ми ћемо утврдити срце у делима покајања и у животу благоугодном Богу. А дарови Господњи долазе сами по себи, ако храм срца буде чист, а не оскрнављен. Тражење високих Божијих дарова на видљив начин Божија Црква је одбацила. Они који су то предузели изложили су се гордости и паду. То није знак да неко воли Бога: то је болест душе. И како да се домогнемо високих Божијих дарова када се свети Павле хвали невољама и сматра највишим Божијим даром заједничарење у Христовим страдањима!”[4]
Ослони се у свом молитвеном подвигу потпуно на Бога, јер без Њега није могуће ни најмање напредовање. Сваки корак према успеху у том подвигу је дар Божији. Одбаци себе, и предај се Богу да чини са тобом шта хоће. А Он, Свеблаги, хоће да ти дарује оно што ни у наш ум ни у наше срце не дође[5] хоће да ти дарује таква блага каква наш ум и срце у свом палом стању не могу чак ни да замисле. Онај који није стекао чистоту, тај никада не може, ни у ком случају не може да добије ни најмању представу о Божијим духовним даровима ни посредством маште, ни посредством упоређивања са свим човеку познатим најпријатнијим душевним осећањима! Простодушно и са вером положи своје бриге на Бога. Немој послушати предлоге лукавог, који је још у рају говорио нашим праоцима: Постаћете као богови.[6] Сада ти лукави предлаже да преурањено и гордо тежиш да добијеш духовне дарове молитве срца, а они су, понављам, познати једино Богу, и биће дати у право време и на правом месту. То место је целокупни сасуд, душевни и телесни, очишћен од страсти.
Побринимо се да очистимо храм – душу и тело – од идола, од приношења жртава идолима, од жртава идолских, од свега што спада под служење кумирима. Као што је свети пророк Илија одвео на поток Кисон све Валове свештенике и пророке и ту их побио, тако се и ми погрузимо у плач покајања, и на том блаженом потоку умртвимо све почетке који приморавају наше срце да приноси жртве греху, сва оправдања којима се такво приношење жртава оправдава, извињава. Умијмо олтар и све што је око њега сузама; удвојимо, утројимо умивање, зато што су за умивање душевне нечистоте потребне обилне сузе. Нека олтар буде подигнут од камена у име Господње – од осећања узетих једино из Јеванђеља; нека ту не буде места за осећања старог човека, колико год она изгледала невина и дивна.[7] Тада ће велики Бог спустити свој свесвети огањ у наша срца и учинити наша срца храмом благодатне молитве, како је и рекао својим божанским устима: Дом мој дом молитве нека се зове.[8]
Најпре обратимо пажњу на телесне страсти, на узимање хране и на наша блудна стремљења, јер њих у највећој мери изазива управо прекомерно узимање хране. Постарајмо се да мудро уредимо стање свог тела тако што ћемо му давати онолико хране и сна колико му треба да не малакса превише и да остане способно за подвиге, а уједно толико мало да у себи носи умртвљеност и да не оживљава за грешне покрете. Свети оци су опомињали да по питању узимања хране и сна много значи стечена навика: веома је корисно да се благовремено научимо да узимамо умерене количине хране и да имамо кратак сан.[9] Свети Исак Сиријски се овако изразиоо посту и бдењу: “Ко је заволео да заједничари са тим двема врлинама током целог свог живота, тај ће постати миљеник целомудрености. Почетак свих зала је задовољавање стомака и слабљење себе сном: то двоје распаљују страст према блуду. Супротно овоме, свети Божији пут и основа свих врлина су пост, и бдење, и пажење у Божијој служби, уз целоноћно распињање тела одузимањем сладости сна. Пост је ограда сваке врлине, основ подвига, круна испосника, красота девствености и благословености, светлост целомудрености, почетак хришћанског пута, мајка молитве, извор целомудрености и знања, учитељ тиховања. Он претходи свим добрим делима.Као што здраве очи желе светлост, тако разуман пост жели молитву. Када неко почне да пости, тада пост ствара у њему жељу да у свом уму разговора са Богом. Тело онога који пости не подноси да проведе целу ноћ на постељи. Када је печат поста стављен на човекова уста, тада се његова помисао поучава у умиљењу, његово срце излива молитву, тада жалост обавија његово лице, далеко су удаљене од њега његове стидне помисли. Не види се весеље у његовим очима; он је непријатељ ћудљивих прохтева и јалових разговора. Никада зле жеље нису поробиле онога који разборито пости. Разборити пост је велики храм свих врлина. Ко не хаје за њега, тај не оставља непотресеном ниједну врлину. Пост је заповест одискона дата нашој природи да би је чувала при узимању хране; због нарушавања поста пао је створени почетак нашег живота. Одатле, од тог почетка пропасти, али у супротном смеру, подвижници почињу да ходе према страху Божијем онда када почну да се држе закона Божијег.”[10] Чим се човек предаје прекомерном сну и прекомерно угађа стомаку, њега неизбежно погане сладострасне кретње. Докле те кретње узбуђују душу и тело, докле телесне помисли наслађују ум, дотле је човек неспособан за нове и њему непознате покрете које ће у њему изазивати Свети Дух оног трена када га осени.
Колико је пост неопходан ономе који жели да се занима и напредује у молитви ума, толико му је неопходно и тиховање, или потпуно самовање, односно свако удаљавање од лутања. Док живиш у манастиру, што ређе излази из манастира; када одсуствујеш из манастира, враћај се у манастир што је могуће пре; док посећујеш град или село, са сваком пажњом чувај своја осећања да не видиш, да не чујеш било шта штетно по душу, да не задобијеш ненадану и непредвиђену смртоносну рану. У манастиру знај цркву, трпезу и своју келију; у келију код друге браће одлази само онда када је разлог оправдан – ако можеш, никако не иди; посећуј келију свог учитеља и духовног оца, ако имаш ту срећу да си у данашње време нашао учитеља; посећуј га правовремено и по прекој потреби, никако не због унинија или празнословља. Научи се да ћутиш да би могао да тихујеш и када си међу људима.
Говори што је могуће мање, и то у крајњој нужди. Тешко подноси невоље тиховања онај који је навикао на расејаност, али свако ко жели да буде спасен и да напредује у духовном животу неизоставно мора да изложи себе тој невољи и навикне се на самовање и тиховање. Након краткотрајног труда, тиховање и самовање ће постати жарко жељени због плодова, и тако душа разборитог тиховатеља неће закаснити да их проба. Налазећи се у свету, преподобни Арсеније Велики је молио Бога да га Бог поучи како да се спасе, и чуо је глас који му је говорио: “Арсеније! Бежи од људи, и бићеш спасен.” Када је преподобни ступио у египатски Скит, у коме су проводили живот монаси велики по светости, он је опет молио Бога: “Научи ме да се спасем”, и чуо је глас: “Арсеније! Бежи, ћути, тихуј: то су корени безгрешности.” Свети Исак Сиријски говори о преподобном Арсенију Великом: “Ћутање помаже тиховању. Како то? Ако већ живимо у многољудној обитељи, не можемо избећи да некога не срећемо. Ни равноанђелски Арсеније није могао да то избегне, иако је више од других заволео тиховање. Не постоји могућност да не срећемо оце и браћу који живе са нама; тај сусрет се дешава неочекивано: када неко иде у цркву или у какво друго место. Када је тај блаженства достојни муж (преподобни Арсеније) видео све то, да, пошто живи близу људског насеља (мада је он живео у египатском Скиту, пуном беспрекорних монаха), најчешће не постоји могућност да се избегне зближавање са људима овога света и монасима који обитавају у тим местима, тада га је благодат научила овом начину – непрестаном ћутању. Ако је због преке потребе некима отварао врата своје келије, њих би утешило једино то што су га видели својим очима: беседа и потреба за њом остајала је излишна.”[11] Исти тај свети Исак говори: “Више од свега заволи ћутање: оно те приближава плоду. Језик није довољан да изнесе та блага која се рађају из ћутања. Прво ћемо принудити себе на ћутање: тада се из ћутања рађа у нама нешто што нас учи ћутању, које је њега родило. Нека ти Бог подари да осетиш нешто што је плод ћутања.
Почнеш ли такав живот да проводиш, не умем ти ни рећи колика ће ти светлост засијати из тога. И не помисли, брате, да је дивни Арсеније – тај што је, кажу, оце и браћу, кад би долазили да га виде, примао без речи и отпуштао без речи – поступао тако само зато што је он то хтео: поступао је тако зато што је у почетку приморао себе на то делање. Нека сладост рађа се временом у срцу од обучавања овом делању, и са принудом поучава тело да пребива у тиховању. У том животу рађа нам се мноштво суза и дивно виђење.”[12] Свети Исак у 75. слову говори: “Дуго времена искушаван десним и левим, у више наврата сам себе искушавши у два следећа обрасца живота, задобивши од противника (ђавола) небројене ране, удостојивши се великих тајанствених помоћи, поучен благодаћу Божијом, стекао сам многим годинама и опитима следеће опитно познање. Основа свих врлина, позивање душе из робовања непријатељу, пут који води према Божијој светлости и животу садржани су у ова два начина живота: у томе да у једном месту сабереш себе у себе, и да непрестано постиш. То значи поставити себи премудро и разумно правило уздржања у јелу, пребивајући на истом месту, без излажења, и непрестано се вежбати и поучавати у Богу. Из овога произилази покорност осећања, из овога трезвеност ума, из овога укроћавање свирепих страсти које се подижу у телу, из овога кротост помисли, из овога кретање светлих мисли, из овога ревност према делању врлина, из овога висока и танана разумевања, из овога неизмерне сузе у свако време и сећање на смрт; из овога она чиста целомудреност, далека од сваког маштања које искушава ум; из овога брзо уочавање и оштрина разумевања онога што је далеко (тј. добра и зла, и знање да и једно и друго могу бити далеке последице сваког делања); из овога најдубља тајанствена разумевања, која ум докучује силом Речи Божије, и најдубље унутрашње кретње у души, и разликовање духова од светих сила, и истинских виђења од јалових маштања, и размишљање о њима; из овога страх од путева и стаза у мору мисли, страх који одсеца лењост и немар, из овога пламен ревности који сатире сваку несрећу и уздиже изнад сваког страха – она ватреност која презире сваку пожуду и истребљује је из мисли, брише сећање на све пролазно и све што припада овом свету и веку. Краће речено: из овога произилази слобода истинског човека, радост и васкрсење душе, њен одмор са Христом у Царству небеском. Ако неко буде немаран према ова два начина живота, нека зна да је себе лишио свега горе реченог, и да, сем тога, презирањем ових двеју врлина потреса основу свих врлина. Као што су ове две врлине почетак и суштина Божијег делања у души, врата и пут према Христу за оне који их задрже и претрпе у њима, тако, супротно овоме, онај који их остави и одступи од њих долази до два њима супротна начина живота, то јест до телесног лутања и бестидног преједања. То су почеци супротног горе реченом; они у души праве место за страсти.”
“Први од ових почетака скида ланце пре свега са оних осећања која су већ доведена у послушност. А шта се дешава када се са осећања поскидају ланци који су их зауздавали? Недолични и неочекивани случајеви блиски паду,[13] подизање силних таласа, жестоко распаљивање изазвано гледањем, које овладава телом и држи га у својој власти, лака спотицања у таквом (за томе склоне људе побожном) начину мишљења, бурне помисли које вуку ка паду, хлађење према Божијим делима и постепено малаксавање у љубави према тиховању, напокон, потпуно остављање почетог начина живота; обнављање заборављених зала и учење новим, дотле непознатим, због непрестаних нових сусрета, која и мимо воље и многолико искрсавају пред очима при прелажењу из клети у клет, из места у друто место. Страсти, Божијом благодаћу већ умртвљене у души и истребљене из ума брисањем сећања на њих, опет почињу да се покрећу и приморавају душу да ради што оне хоће. Ето шта се све (не наводим детаљно све остало) отвара у монаху због првог почетка, то јест због лутања тела, због одбацивања стрпљивог подношења невоља у тиховању. Шта се дешава због другог почетка, то јест када свиња отпочне свој посао? У чему се састоји посао свиња, ако не у оставља њу стомака без његове бране, ако не у непрестаном пуњењу стомака, без одређеног времена за обављање те потребе, су протно обичају разумних бића? Шта следи након тога? Тешка глава, знатно отежало тело, ослабела рамена. Због овога немар у Божијој служби постаје неизбежан; јавља се лењост, која не допушта човеку да чини поклоне током молитвеног правила; немар према уобичајеном преклањању колена; помрачење и хладноћа мисли, телесност ума, губитак његове способности за расуђивање због узбурканости и нарочитог помрачења мисли; дебели и густи слој мрака прострт на целу душу; обилно униније при сваком Божијем делу, и при читању, због неспособности да се проба сладост речи Божије; остављање најнужнијих вежбања; ум који незаустављиво лута по целој земљи; накупљање обилне влаге у свим удовима, нечиста маштања ноћу, која износе пред душу стидне и непотребне слике, а оне, испуњене пожудом, испуњавају у самој души своју нечисту жељу. Постеља тог јадника изложеног таквом проклетству, његово одело и само тело – све је то опогањено мноштвом стидних истечења, која истичу из њега као из извора. То се с њим дешава и ноћу и дању; тело непрестано точи нечистоте и погани мисао, и тиме се човек лишава наде да ће сачувати целомудреност пошто сладост чулног, грешног узбуђивања делује у целом његовом телу и при томе се непрестано и нестрпљиво распаљује, па пред њим искрсавају саблажњиве, у мислима створене слике лепоте, и раздражују га у свако доба, и привлаче ум да се спаја са собом (са тим у мислима створеним сликама лепоте). Нема сумње да се он спаја са њима самим тим што размишља о њима и страсно их жели, а све зато што је његова моћ расуђивања потпуно помрачена. То и јесте оно о чему је пророк рекао: ‘Таква је плата сестре твоје Содома, која се наслађивала тако што је узимала хлеб до ситости, и остало.'[14] Један велики мудрац је рекао и следеће: ‘Ако ко храни своје тело насладама, тај силом убацује своју душу у велику битку (борбу). Ако такав човек некад и дође себи, пожелеће да себе некако присили и заустави, но неће моћи (то да учини) зато што је његово тело превише распаљено, али и зато што раздражено и саблажњено тело насилно и снажно заробљава душу својим пожудама.1 Видиш ли на овоме како су безбожне силе препредене? Опет исти овај мудрац говори: ‘Наслађивање тела, његова младалачка мекоћа и влажност – то су узроци због којих душа брзо стиче страсти; њу обузима смрт, и тако она потпада под суд Божији. Супротно овоме, ако се душа непрестано поучава у сећању на своје обавезе, онда она почива у својој слободи; њене бриге су умањене; она не води бригу ни о чему што је пролазно, већ се брине о врлини тако што обуздава страсти и чува врлине; налази се у стању постепеног напредовања, у радости јер је оставила бриге о овоме свету, у добром животу и сигурној луци. Телесно наслађивање пак јача страсти и подиже их против душе, и, што је још горе, искорењује саму душу из њених основа. При томе оне побуђују утробу на неуздржаност и блудна непристојна осећања. Оне подстичу на превремено узимање хране. Онај који се заузима за њих, тај неће да трпи малу глад да би овладао собом, јер је роб страсти.'” Слично размишљају и сви свети оци, но нећемо их наводити јер би наше слово предуго трајало.
Када споља оградимо свој живот уздржавањем од сувишног узимања хране и пића и од наслађивања њима, када свој живот оградимо оним што је у нашим рукама, дакле самовањем, односно сталним пребивањем у манастиру и удаљавањем од познанства и у манастиру и изван њега, тада обратимо своју пажњу на душевне страсти. Обратимо пажњу пре свега на заповести Господње, на гнев,[15] чија је основа гордост.[16]
Опростимо нашим оцима и нашој браћи, који обитавају близу нас или далеко од нас, живим и отишлим, сва понижења и увреде које су нам нанели, колико год те увреде биле тешке. Господ нам је заповедио: И када стојите на молитви, праштајте ако шта имате против кога; да и Отац ваш који је на небесима опрости вама сагрешења ваша. Ако ли пак ви не опраштате, ни Отац ваш који је на небесима неће опростити вама сагрјешења ваша.[17] Помоли се, пре свега, за своје непријатеље и благослови их[18] као оруђа Божијег промисла кроз која ти је враћено за твоје грехове за време краткотрајног земаљског живота, помоли се за њих да би се ослободио плате коју си заслужио, дакле вечних мука у паклу. Када будеш тако поступао, када заволиш своје непријатеље и будеш молио да им буду дарована сва блага, пролазна и вечна – тек тада ће ти сићи Бог у помоћ, и сатрћеш својом молитвом све своје непријатеље, ступићеш умом у храм срца да се поклањаш Оцу у духу и истини.[19] На ако допустиш свом срцу да отврдне у злопамћењу, и ако оправдаваш свој гнев својом гордошћу, знај да ће се окренути од тебе Господ Бог твој, и бићеш бачен пред сатану да те згази својим ногама. За све нечисте помисли и осећања он ће те газити, а ти нећеш моћи да му се одупреш.[20] А ако те Бог удостоји и стави у основу твог молитвеног подвига безазленост, љубав, неосуђивање ближњих, милостиво праштање, тада ћеш посебно лако и брзо победити своје противнике и достигнути чисту молитву.
Знај да се све страсти и сви пали духови налазе у веома блиском међусобном сродству и савезу. То сродство, тај савез је грех. Ако те је покорила једна страст, онда су те кроз покоравање тој једној страсти покориле све остале страсти. Ако си допустио да те покори један дух злобе тако што си разговарао са помислима које он улаже у тебе, и онда се потпуно предао тим помислима или маштањима, ти си постао роб свих духова. Када те победе, они ће те предавати један другоме, као роба.[21] Томе нас поучавају свети оци, томе нас поучава сам опит. Обраћај пажњу на себе, и схватићеш следеће: чим драговољно допустиш да у нечему будеш побеђен, одмах ћеш након тога бити побеђен мимо своје воље и у нечему сасвим другом, у чему и не би допустио да те победе, и то ће трајати дотле док ревносним покајањем поново не успоставиш своју слободу. У основу молитвеног подвига положи безгневље, љубав и милост према ближњима, јер их је Јеванђеље заповедило; одлучно одбаци сваки разговор са помислима и свако маштање. Све помисли и маштања предусрећи речима: “Целог себе предао сам вољи Бога мога, и зато немам никакве потребе да наклапам, нагађам, предвиђам, јер Господ је близу. Не брините се ни за што – заповеда Свети Дух мени и свима који верују Христа – него у свему молитвом и мољењем са захвалношћу казујте Богу жеље ваше”[22] Будите, дакле, цјеломудрени – то јест одбаците преситост и наслађивање, одбаците обманљиве помисли и маштања – и трезвени у молитвама; све своје бриге положите на Њега, јер се Он стара за вас.[23] Хоћу да се мужеви, то јест хришћани који су се усавршили у молитвеном подвигу, моле на сваком мјесту, подижући свете руке, ум и срце, очишћене од страсти, испуњене смирењем и љубављу, без гњева и двоумљења, јер су се, дакле, клонили сваке злобе на ближњега, слагања са помислима и наслађивања маштањима.[24] Када омрзнеш сваки пут неправедан, управићеш се по свима заповестима Господњим.[25] Пут неправедан је разговор са помислима и маштање. Онај ко је одбацио такав разговор и маштање, тај може да следи све Божије заповести, може да учини вољу Божију у својој утроби,[26] и да се непрестано прилепљује молитвом уз Господа тако што ће својој молитви давати крила смирењем и љубављу. Који љубише Господа, мрзите на зло,[27] опомиње нас Свети Дух.
Трудбеник молитве мора да сазна и увиди дејство страсти и духова на његову крв. Свето писмо са разлогом говори да тијело и крв не могу наслиједити Царства Божијега.[28] Бог је одбацио и груба телесна осећања старог човека, али и танана осећања, понекад сасвим танана, изазвана кретњама крви. Подвижникову пажњу у томе чини још потребнијом чињеница да танано дејство страсти и духова на крв постаје јасно тек тада када срце осети у себи дејство Светог Духа. Осећање се објашњава осећањем. Када стекне духовно осећање, подвижник наједном потпуно јасно увиђа дејство крви на душу, увиђа на који начин страсти и духови, дејствујући посредством крви на најтананији начин на душу, заробљавају душу и држе је такву, заробљену, под својом контролом. Тако ће он схватити и уверити се да је свако дејство крви на душу – и грубо и танано – мрско пред Богом, да представља жртву опогањену грехом, да није достојно да буде у духовној области, да није достојно да се уброји у духовна дејства и осећања. До појављивања дејства Духа у срцу танано дејство крви остаје или потпуно несхваћено или мало схваћено, чак може бити сматрано дејством благодати, ако не буде предузет потребан опрез. Та предострожност састоји се у томе да до очишћења и обновљења Духом никакво осећање срца не треба сматрати правилним, осим осећања покајања, спасоносног жаљења због грехова, разблаженог надом помиловања. Од пале природе Бог прима једино жртву срца, једино осећање срца, једино његово стање: Жртва је Богу дух скрушен; срце скрушено и унижено Бог неће одбацити.[29]
Дејство крви на душу очигледно је при дејству страсти гнева и гневних помисли на крв, нарочито у људима који су склони гневу. У какав само помамни занос пада човек када у њему букне бес! Он тада губи целокупну власт над собом, пада под власт страсти, у власт духова који жарко желе његову пропаст самим тим што су управо њега узели за оруђе злодела; он говори и поступа као да је лишен разума. Дејство крви на душу очигледно је такође и онда када страст за блудом успали крв. Дејство осталих страсти на крв мање је очито, али постоји. Шта је туга? Шта је униније? Шта је лењост? То су разна дејства на крв разних грешних помисли. Среброљубље и користољубље неизоставно утичу на крв: шта је наслађивање које рађа у човеку маштање о обогаћењу ако не саблажњиво, обмањиво, грешно играње крви? Духови злобе, непрестано и неутољиво жедни човекове пропасти, дејствују на нас и помислима, и маштањима, али и разним дотицајима, тако што дотичу наше тело, нашу крв, наше срце, наш ум, и настоје на све начине и свим средствима да убризгају у нас свој отров.[30] Неопходан је опрез, неопходна је будност, неопходно је јасно и танано познавање мисаоног пута који води Богу. На том путу има мноштво лопова, разбојника, убица. Суочени са безбројним опасностима плачимо пред Господом нашим и молимо Њега непрестаним плачем да нас Он сам води уским и невољама испуњеним путем који води у живот. Разна успаљивања крви од дејства разних демонских помисли и маштања нису ништа друго до оно пламено оружје које је приликом нашег пада дато палом херувиму да се њиме врти у нама и забрањује нам да уђемо у тајанствени Божији рај духовних помисли и осећања.[31]
Посебну пажњу морамо обратити на дејство славољубља зато што његово дејство на крв веома тешко можемо да опазимо и разумемо. Славољубље скоро увек дејствује заједно са истанчаним сладострашћем и пружа човеку веома истанчане грешне насладе. Отров тог наслађивања делује толико полако и неприметно да наслађивање у славољубљу и сладострашћу многи сматрају тешењем савести, чак дејством Божије благодати. Обманут тим наслађивањем, подвижник мало-помало долази у стање самообмане, а пошто самообману сматра благодатним стањем, он постепено пада у потпуну власт палог анђела, стално заогрнутог у плашт светлог анђела, и постаје оруђе, апостол одбачених духова. Из тог стања написане су целе књиге које заслепљени свет слави, и које с насладом и усхићењем читају људи неочишћени од страсти. То привидно духовно наслађивање није ништа друго до наслађивање у истанчаном славољубљу, гордоумљу и сладострашћу. Наслађивање није особина грешника; његова особина је плач и покајање. Славољубље квари душу исто онако како страст за блудом квари душу и тело. Славољубље чини душу неспособном за духовне кретње, а оне почињу онда када престану кретње душевних страсти, када их смирење заустави. Управо зато монасима, посебно онима који се занимају молитвом и желе да напредују у њој, свети оци предлажу свето покајање, које дејствује директно против славољубља, и тако доноси души сиромаштво духом. Да славољубље дејствује на душу, и да је то дејство веома слично дејству блуда – то може да се запази тек након великог вежбања у покајању. Страст за блудом учи тежњи за недозвољеним спајањем са другим телом, а у онима који се њој повинују – који јој се повинују чак само тиме што се наслађују нечистим помислима и маштањима – она мења сва осећања срца, мења устројство душе и тела; славољубље тежи ка противзаконитом учествовању у људској слави, и, чим дотакне срце, изазива неправилне сладосне кретње крви, а те кретње мењају човеков састав, мењају целокупну смесу (расположење) човека тиме што убаце у њу и смешају са њом груби и мрачни дух света, и тако отуђују човека од Духа Божијег. У односу на истинску славу, славољубље је блуд. “Блудним очима оно гледа на природу ствари”, каже свети Исак Сиријски.[32] Колико оно помрачује човека, када приближавање Богу и усвајање Бога чини тешким, посведочује Спаситељ: Како ви можете веровати – рекао је Он славољубивим фарисејима, који су тражили похвалу и одобравање један од другога и од заслепљеног људског друштва – када примате славу један од другога, а славу која је од јединога Бога не тражите?[33]
Такву горду ревност, по речима преподобног Јована Лествичника и Нила Сорског,[34] према преурањеном искању онога што долази у своје време можемо непогрешиво сврстати у страсти славољубља при непрестаном садејству крви; крв распаљује и покреће славољубиве помисли, а славољубље, обрнуто, гаји и размножава саблажњива маштања и надмено мишљење о себи, које је апостол назвао узалудним надимањем тјелесним умом својим.[35]
Из свега што смо горе рекли може се закључити и животно доба које приличи молитви ума и молитви срца. Таквој молитви приличи зрели узраст, у коме се пориви у човеку већ природно укроћују. Младост се не одбацује, ако има својства зрелости, нарочито ако има вођу. Али за зрелост није довољан само одређени број година од рођења, или број година од ступања у манастир; зрелост мора највише да произилази из дуготрајног претходног разматрања себе, не произвољног разматрања, него у Господу Исусу Христу, уз светлост Јеванђеља, у коме је приказан нови човек, а и све нијансе болести старог, и уз изучавање светих отаца православне, Источне цркве, који непогрешиво поучавају да се користимо светлошћу Јеванђеља. Што се човек више удубљује у себе, што више познаје себе, што више познаје своје страсти, њихово разноврсно дејство, средства за борбу, своју немоћ, што се више стара да истреби у себи грешна својства која је пад усадио и стиче својства на која указује Јеванђеље, тиме ће темељ за зграду молитве бити тврђи. Не треба журити при извођењу темеља: напротив, треба се побринути да он буде довољно дубок и чврст. Мало је изучити страсти и њихове веома испреплетене гране у читању отачких књига; треба их прочитати у живој књизи душе, и стицати о њима опитно знање. Очигледно је да су потребне многе године да би такво вежбање било плодоносно, нарочито у наше време, када се без труда ретко добија било које духовно знање, када се сваког таквог знања морамо докопавати у књигама, и затим увидети у књигама ред, постепеност духовних знања, делања, стања. Они који нису водили довољно рачуна о чврстини темеља видели су у својој кући многе недостатке и неудобности, велике пукотине и друга оштећења, а често су видели и жалосно рушење саме куће. Браћо! Не журимо: то нас и Јеванђеље саветује[36], ископајмо, продубимо, положимо у темеље тешко камење. Копање и продубљивање је детаљнно испитивање срца, а тврдо камење су навике утврђене дуготрајним делањем у јеванђелским заповестима.
Када Христов подвижник, саобразно својим снагама, овлада кретњама крви и ослаби њена дејства на душу, тада у души малопомало почињу да настају духовни покрети; у уму почињу да се јављају танана Божија мишљења, привлаче га да их разматра, одвлаче од лутања и чине да се сабере у себи;[37] срце почиње да подржава ум обилним умиљењем. Од духовних дејстава потпуно ослабљују дејства крви на душу: крв почиње да врши свој природни посао у телу, враћа се свом природном одређењу, и тиме престаје да буде оруђе греха и демона. Свети Дух загрева човека духовно, и уједно орошава и освежава душу која је до тада била упозната једино са разним распаљивањем крви.[38] Када се појави унутрашње Сунце правде, тада одлазе унутрашње звери у своје јазбине и подвижник излази из мрака и робовања у којима су га држали грех и пали духови, излази на своје духовно дело и напредовање до саме вечери земаљског живота, до пресељења у вечни, невечерњи живот.[39] Од блаженог дејства Светог Духа у човеку, у њему најпре почиње да зрачи необична тишина, појављује се умртвљеност према свету, према наслађивању његовом сујетношћу и грешношћу, према служењима у том свету. Хришћанин се помирује са свиме и свима посредством необичног, смиреног и уједно узвишеног духовног расуђивања, непознатог и недоступног телесном и душевном стању. Он почиње да осећа сажаљење према целом човечанству и према сваком човеку појединачно. Сажаљење прелази у љубав. Затим почиње да се удвостручује његова пажња у молитви: речи молитве почињу да стварају снажан, необичан утисак на душу, потресају је. На крају, малопомало, срце и цела душа крећу у сједињавање са умом, а за душом се упућује у то сједињење и само тело. Таква молитва назива се:
молитвом ума када је изговара ум уз дубоку пажњу и подршку срца;
молитвом срца када је изговарају сједињени ум и срце,при чему ум, такорећи, силази у срце и из дубине срца шаље молитву;
молитвом душе када се чини из целе душе, уз учешће самог тела, када се чини из целокупног бића, при чему цело биће постаје сама уста која изговарају молитву.
Молитву ума, и молитву срца, и молитву душе свети оци у својим делима често обухватају једним називом, а понекад их разликују. Тако је преподобни Григорије Синајски рекао: “Увек их зови молитвама ума или молитвама душе.” Али данас, када се учење из њихових живих уста о томе крајње умањило, веома је корисно знати разлике које их одређују. Код једних боље дејствује молитва ума, код других молитва срца, а код трећих молитва душе, све у зависности од тога како је Онај који раздељује сва блага, и природна и благодатна, обдарио свакога;[40] понекад у једном истом подвижнику дејствује час једна, час друга молитва. Такву молитву веома често прате сузе. Човек тада донекле сазнаје шта значи блажено бестрашће. Он почиње да осећа чистоту, а од чистоте живи страх Божији, а страх Божији једе огрубелост тела необичним, човеку до тада непознатим ужасом, том последицом јасног осећања да стоји пред Богом. Хришћанин ступа у нови живот и нови подвиг, дакле у оно што одговара обновљеном стању његове душе: више не узима млеко за исхрану. Сва његова дела сливају се у једно, “у блажено непрестано покајање.” Нека разуме ко може да разуме: речено је најнужније, за душу најспасоносније, најважније знање за истинског делатеља, колико год те речи биле једноставне. То стање исказао је Пимен Велики у свом одговору на питање како пажљиви тиховатељ мора да се понаша. Велики је одговорио: “Слично човеку који је до гуше упао у блато, и виче Богу: ‘Помилуј ме.”[41] Дубоки плач, плач човечијег духа којег је Дух Божији подигао у плач, неодвојиви је сапутник молитве срца; духовно осећање страха Божијег, побожности и умиљења прати молитву душе. У савршеним хришћанима оба ова осећања прелазе у љубав. Али и та осећања спадају у благодатна. Та осећања су дарови Божији, и дају се у своје време, а не може да их разуме чак ни онај подвижник који се подвизава у њиховој области, макар његово подвизавање и било правилно. Молитва срца дејствује највише ако се молимо именом Господа Исуса; молитвом душе моле се они који су добили молитву срца када се занимају молитвословљем и псалмопевањем.
Бог је и у Новом и у Старом завету заповедио човеку да се моли и у уму, и у срцу, и у души. И љуби Господа Бога својега – заповеда Бог – свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим, и свом снагом својом. Ово је прва заповијест.[42] Очигледно је да се највећа, најузвишенија заповест не може другачије испунити него молитвом ума, срца и душе, јер молити се истински њоме значи одвајати се од целокупне твари, и свим својим бићем устремљивати се ка Богу. Налазећи се у тој устремљености ка Богу, онај који се моли наједном се сједињује сам са собом и види да га је прст Божији исцелио својим додиром. Ум, срце, душа, тело, до тада расечени мачем греха, наједном се сједињују у једно у Господу. А пошто се сједињење догодило у Господу, и пошто га је Господ учинио, онда је оно уједно и сједињење човека са самим собом, и његово сједињење са Господом. Након сједињења, или заједно са сједињењем, уследиће појављивање духовних дарова. Правилније: сједињавање је дар Духа. Први духовни дар, који и врши чудесно сједињење, јесте мир Христов.[43] Након Христовог мира следи цео скуп Христових дарова и плодова Светог Духа, које апостол овако наводи: љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброта, вјера, кротост, уздржање.[44] Молитва човека који је исцељен, сједињен, помирен у себи и са собом далека је од демонских помисли и маштања. Пламено оружје палог херувима престаје да дејствује: крв, коју је задржала сила одозго, престаје да кипти и да се узнемирује. То море постаје непомично; ветрови – демонске помисли и маштања – више не утичу на њега. Молитва која је далека од помисли и маштања назива се чистом,[45] прибраном. Подвижник који је достигао чисту молитву почиње да посвећује вежбању у њој много времена и често то сам и не примећује. Сав његов живот, сва делатност претвара се у молитву. Садржина молитве, кажу свети оци, нужно одређује њену дужину. Када молитва обухвати човека, она га постепено мења, чини духовним због сједињења са Светим Духом, како говори апостол: А ко се сједини са Господом, један је Дух с њиме.[46] Напрснику Духа откривају се тајне хришћанства.
Благодатни мир Христов, који подвижника уводи у чисту молитву, потпуно је различит од човековог уобичајеног, спокојног, пријатног расположења: чим се усели у срце, он окива узнемирујуће кретње страсти, одузима страст, али не удаљавањем страшног, него блаженим, срчаним стањем у Христу, при коме страшно није страшно, како је Господ рекао: Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам га као што га свијет даје. Нека се не збуњује срце ваше и нека се не боји.[47] У миру Христовом скривено живи таква духовна сила да он њоме сатире сваку земаљску жалост и свако искушење. Та сила позајмљује се од самог Христа: У мени мир имате. У свијету ћете имати жалост; али не бојте се,ја сам побиједио свијет.[48]
Призиван молитвом срца, Христос шаље у срце духовну силу која се зове мир Христов, непојмљиву умом, неисказиву речима, недокучиво докучивану једино блаженим опитом. Мир Божији – говори апостол хришћанима – који превазилази сваки ум, сачуваће срца ваша и мисли ваше у Христу Исусу.[49] Таква је сила Христовог мира. Он превазилази сваки ум. То значи: он је изнад ума сазданих створења – и људског ума, и ума анђела светлости, и ума палих анђела. Као дејство Божије, он се са влашћу божанствено распоређује помислима и осећањима срца. Чим се он појави, све демонске помисли и од њих зависна осећања почињу да беже, а човечије помисли, заједно са срцем, долазе под његово свесвето управљање и вођство. Од сада он постаје њихов цар, и пази их, то јест чува их неповредивим за грех, у Христу Исусу. То значи: он држи помисли у јеванђелском учењу тако што им не да да из њега изађу, просветљује ум тајанственим тумачењем тог учења, а срце храни хлебом насушним који силази с неба и даје живот свима који се причешћују њиме.[50] Својим обилним дејством свети мир наводи ћутање на ум и вуче и душу и тело на то да га блажено пробају. Тада се прекида свака кретња крви, сваки њен утицај на стање душе: настаје велика тишина. У целом човеку струји нека нежна свежина, и чује се тајанствено учење. Управо зато што га свети мир одржава и храни, хришћанин постаје недоступан за непријатеље: прилепљен је за наслађивање Христовим миром, занет је њиме, и зато заборавља и грешне, а и све земаљске и телесне и душевне насладе. Какав лековит напитак! Какав божанствени лек! Какав блажени занос! И заиста: шта друго може бити почетак обнављања човека ако не благодатно осећање тог мира који човекове саставне делове раздвојене грехом поново сједињује у једно? Може ли човек без тог претходног дара, без тог сједињења са самим собом, бити способан за било какво духовно, божанско стање, које ствара свеблаги Свети Дух? Може ли разбијени сасуд пре него што поново буде састављен да прими било шта у себе?
Осећање мира у Христу, као и сви благодатни дарови уопште, почиње пре свега да се јавља током молитве, јер је то оно делање у коме побожност и пажење најбоље припремају подвижника за примање Божијих утисака. Касније свети мир постаје особина хришћанина, стално га прати, стално и свуда подстиче да се моли у клети своје душе, указује, још издалека, на унутрашње непријатеље и подмукле злобнике, одбија их и побеђује својом свемоћном десницом.
Овако је описао свети пророк Илија величину духовног дара, Христовог мира, његово појављивање у изабраном народу Божијем, новом Израиљу, хришћанима, његову силу да исцељује душе, да подржава здравље душа, чињеницу да тај дар потиче од Богочовека, да га даје Богочовек: Бог силни – говори пророк о очовеченом Господу – отац вјечни, кнез мирни: навешће мир на кнезове, на узнапредовале хришћане, који су победили страсти и зато заслужили назив кнезова, мир и здравље Његово.[51] Без краја ће расти власт и мир на пријестолу Давидову и у царству његову да се уреди и утврди судом и правдом одсада довијека. То ће учинити ревност Господа над војскама.[52] Засијаће у дане његове правда и мноштво мира;[53] Господ ће благословити народ Свој – хришћане – миром,[54] а кротки ће наследити земљу, и уживаће у мноштву мира.[55] Као што Свети Дух објављује Сина,[56] тако дејство Светог Духа у човеку, мир Христов, објављује да су човекове помисли ушле у свесвету област Божије правде и истине, да је јеванђеље примљено његовим срцем: Милост и истина пољубише се, правда и мир целиваше се.[57] Дејство Христовог мира у човеку је знак да у њему пребивају Христове заповести, да је он изван заблуде и самообмањивања: супротно овоме, и најмање приметна збуњеност, каквим год оправдањима се прикривала, поуздан је знак да је човек скренуо са уског Христовог пута на широки пут који води у пропаст.[58] Не осуђуј ни безбожног ни несумњивог злотвора: Својему Господару он стоји или пада.[59] Не мрзи ни свог клеветника, ни ругача, ни пљачкаша, ни убицу: они те распињу са десне стране Господа по недокучивом уређењу Божијих судова да би у искреном сазнању и убеђењу могао у својој молитви да кажеш Господу: “Да, примам по својим делима као што сам заслужио, сети ме се Господе у Царству своме.” Невоље које се допуштају на тебе схвати као своју неисказиву добробит, као своју изабраност пред Богом, и помоли се најтоплијом молитвом за те своје доброчинитеље кроз које ти се пружа добробит, уз помоћ чијих руку се истржеш из света и умртвљаваш се за њега, на чијим се рукама узносиш Богу. Осети према њима онакву милост какву према несрећном и у греху заглибљеном човечанству осећа Бог, који је свог Сина предао на жртву да би искупио дело непријатељско Творцу, знајући да ће се то дело у већини наругати и тој жртви, да ће је пренебрећи. Таква милост сеже до љубави према непријатељима, излива се у усрдним молитвама за њих, и доводи до опитног познања Истине. Истина је реч Божија, Јеванђеље; Истина је Христос. Познање Истине уводи у душу Божију истину тако што изгони из душе палу и грехом оскрнављену човечију истину: свој улазак у душу Божија истина посведочује Христовим миром. Христов мир чини човека и храмом и свештеником Бога живога: И би у миру место Његово (Божије), и обиталиште Његово на Сиону; тамо скрши моћи стрела, оружје и мач и рат.[60]
О блаженом сједињавању човека са самим собом због дејства Христовог мира сведоче највећи учитељи монаштва. Свети Јован Лествичник говори: “Завапих свим срцем мојим, то јест телом, душом и духом: Јер где су два у овом последњем сједињени, тамо је и Бог са њима.”[61] Преподобни Исаија Отшелник говори: “Ако и ти, као и мудре девојке, знаш да је твоја светиљка пуна уља, и ти ћеш моћи да уђеш у ложницу, и нећеш морати да останеш изван ње; ако си осетио да су се твој дух, душа и тело непорочно сјединили и устали чисти у дан Господа нашег Исуса Христа; ако те савест не разобличава и не осуђује; ако си постао дете, по речима Спаситеља, који је рекао: Пустите дјецу, и не браните им да долазе к мени, јер је таквих Царство небеско,[62] онда си заиста постао невеста (Христова); Свети Дух је починуо на теби, иако си још у телу.”[63] Свети Исак Сиријски говори: “Не пореди оне који чине знамења, чуда и силе у свету са онима који разумно тихују. Заволи празнину тиховања више него ситост гладних у свету и обраћање многих незнабожаца ка поклањању Богу. Боље ти је да се ослободиш окова греха него да ослободиш робове од рада. Боље ти је да се умириш са својом душом у једнодушности тројице која је у теби – а мислим на тело, душу и дух – него да својим учењем умирујеш оне који другачије мисле.”[64] Свети мир је оно некретање ума које је последица испуњења јеванђелских заповести; то некретање свети Исак Сиријски помиње у 55. слову, а свети Григорије Богослов и свети Василије Велики су се удаљили у пустињу чим су га осетили. Тамо су се заузели око свог унутрашњег човека, и када су га коначно уредили помоћу Јеванђеља, постали су гледаоци тајанствених виђења Духа. Очигледно је да некретање, или сабраност (уништење расејаности), ум стиче тек онда када се сједини са душом. Без тога он не може да се суздржи од лебдења и лутања куда год стигне. Када се ум, дејством Божије благодати, сједини са срцем, тада он добија молитвену силу, о којој преподобни Григорије Синајски говори: “Да Мојсије није примио од Бога штап силе, не би Бог кроз њега победио фараона и Египат. Тако је и са умом: ако не буде имао у руци молитвену силу, он неће моћи да сатре грех и непријатељске силе.”[65] У духовним поукама јеромонаха Серафима Саровског необично јасно и простодушно изнето је учење о Христовом миру и показана висина и важност тог дара; тамо је све скинуто непосредно из светог опита срца: “Када ум и срце буду сједињени у молитви, и помисли душе нерасејане, тада ће срце загревати духовна топлина у којој сија Христова светлост и целог унутрашњег човека испуњава миром и радошћу.[66] Ништа није боље од мира у Христу, зато што се у њему осујећује свака битка духова, живели они на земљи или у ваздуху. Када човек погружава ум у себе и има делање у свом срцу, онда је то знак да је његова душа разумна. Тада га Божија благодат осењује, и он обитава у мирном, а посредством тога и у блаженом уређењу: у мирном јер има мирну савест; а у блаженом зато што ум сагледава у себи благодат Светог Духа, по речи Божијој: И би у миру место Његово.[67] Када ко ходи у мирном уређењу, тај кашиком захвата духовне дарове. Када човек доспе у мирно уређење, тада може светлост свог разума да исијава и на остале. Овај свет, као неку бесцену ризницу, оставио је Господ наш Исус Христос својим ученицима пред своју смрт, и рекао им: Мир вам остављам, мир свој дајем вам.[68] Наша је обавеза да све своје снаге, жеље и дејства усредсредимо на то да добијемо мир Божији и да са Црквом увек говоримо: Господе Боже наш! Нама ћеш дати мир.'”[69] На сваки добри начин морамо настојати да сачувамо душевни мир и да нас не узнемирују увреде других: због овога се морамо на сваки начин старати да задржимо гнев и да посредством пажења сачувамо ум и срце од непристојних покрета. Увреде од других треба подносити равнодушно и приучавати се таквом расположењу духа као да се њихове увреде не односе на нас него на некога нама туђег. Такво вежбање може да донесе тишину људском срцу и учини га обиталиштем самог Бога. Из житија Пајсија Великог може се видети како треба побеђивати гнев.
Он је молио Господа Исуса Христа, који му се јавио, да га ослободи од гнева. А Христос му је рекао: “Ако желиш да победиш заједно гнев и јарост, ништа не пожели, никога не мрзи, не понизи.”[70] Да би сачувао душевни мир, мораш да удаљаваш од себе униније, и да настојиш да имаш радостан, а не тужан дух, по Сираховим речима: “Туга је многе убила, а користи у њој нема.[71] Због очувања душевног мира треба на све начине избегавати осуђивање других. Неосуђивање и ћутање чува душевни мир: човек у таквом уређењу добија Божија откривења.”[72] Царство Божије је праведност и мир и радост у Духу Светоме. Јер који овим служи Христу, угодан је Богу.[73]
Христов мир је извор непрестане молитве ума, срца и душе, благодатне, духовне молитве, молитве која се, дејством Светог Духа, приноси из целокупног човековог бића; Христов мир је непрестани извор благодатног смирења Христовог, које превазилази људски ум. Неће погрешити онај који каже да благодатна молитва јесте благодатно смирење, и да благодатно смирење јесте непрестана молитва. Сматрамо неопходним да овде изложимо веома тесну везу молитве и смирења. Шта је смирење? “Смирење је” – рекли су оци – “божанствено и непојмљиво.”[74] Не значи ли то исто оно што значе и речи апостолске: Мир Божији, који превазилази сваки ум?.[75] Непогрешиво ћемо одредити смирење ако кажемо: смирење је непојмљиво дејство непојмљивог мира Божијег, а непојмљиво се поима једино самим блаженим опитом. Ка оваквом одређењу смирења води нас сам Господ. Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени – рекао је Господ – и ја ћу вас одморити. Узмите јарам мој на себе и научите се одмене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим.[76] Објашњавајући ове Спаситељеве речи, преподобни Јован Лествичник говори: “Научите се не од анђела, не од човека, не из књига, него од мене, то јест од тога што ја у вама пребивам, што вас озарујем, делам у вама, јер сам ја кротак и смирен срцем, и помислима и усвојеним начином мишљења наћи ћете покој од битака и олакшање од страсних помисли душама својим.”[77] Како је ова поука делатна, опитна, благодатна! Даље у Поуци о смирењу свети Јован Лествичник наводи разне знаке смирења, који могу бити познати и разумљиви не само поседнику овог духовног блага него и његовим ближњима и пријатељима у Господу, а онда додаје: “За поседника овог великог богатства (смирења) постоје у његовој души и други знаци, виши од свих горе наведених, (по којима он може да позна да је постао поседник смирења). Сви наведени знаци су видљиви, осим следећег. Знаћеш, и нећеш се преварити, да је ово преподобно (смирење) присутно у теби по томе што ће те целог испунити неописива светлост и неизмерна љубав према молитви.”[78] На питање: “Који су типични знаци смирења?” свети Исак Сиријски је одговорио: “Као што надменост душе није ништа друго до њено расипање, које је приморава да лебди (посредством маштања, као последице надмености), и не спречава да лети на облацима својих помисли, на којима обилази сву творевину, тако (супротно надмености) смирење сабира душу у тиховање; посредством смирења душа се усредсређује у саму себе. Као што се душа не познаје и не види телесним очима, тако се смиреноумни не познаје ни када се налази међу људима. Као што је душа скривена у унутрашњости тела од људских погледа и од општења са људима, тако и истински смиреноумни не жели да га људи виде и разумеју: он се удаљио од свега и одрекао се свега – он би чак желео да се и од самог себе погрузи у себе, да живи и пребива у тиховању, да потпуно заборави своје претходне мисли и осећања, да постане неко ко не постоји, и ко није почео да постоји, да буде чак непознат самој својој души. Колико је такав човек скривен и одвојен од света, толико је он сав у свом Господу.”[79]
Какво је то стање, ако није стање у које доводи благодатна молитва ума, срца и душе? Како можемо да пребивамо у Господу, ако не спајањем са Њим посредством чисте молитве? Управо у тој речи садржан је одговор светог Исака на питање: “Шта је молитва?” Свети је одговорио: “Молитва је чишћење и празнина мисли од свега овдашњег и срце потпуно окренуто будућности којој се нада.” Нису ли, дакле, истинска молитва и истинско смирење једно те исто, и по дејствима и по последицама? Молитва је мајка врлина и врата према свим духовним даровима. Усредсређеном и ревносном молитвом, пуном стрпљења и приморавања себе, задобијамо и благодатну молитву и благодатно смирење. Благодатну молитву и благодатно смирење доноси Свети Дух; доноси их Христос: и како да не буду толико слични када им је извор исти? Како такав извор да не донесе дивну слогу и диван међусобни однос свих врлина? Оне се наједном појављују у оном хришћанину у чију је унутрашњу клет ушао Христос да би услишио плач онога који је закључан у клет и одузео му разлоге за плач. “Молитва је мајка врлина” – рекао је преподобни Марко Подвижник – “она их рађа кроз сједињење са Христом.”[80] Свети Јован Лествичник је назвао молитву мајком врлина, а смирење рушитељем страсти.[81]
Треба да објаснимо и учинимо бар донекле разумљивим спајање ума, душе и тела онима који га нису осетили, а све зато да би га познали када, по Божијој милости, почне у њима. То спајање је потпуно очито, сасвим приметно – оно није плод никаквог маштања нити саблажњивог мишљења. Оно се може донекле објаснити из супротног стања, у коме се обично сви налазимо. То супротно стање, раздвојеност ума, душе и тела, њихово неусаглашено деловање, често претворено у међусобно противљење, жалосна је последица нашег пада у нашим прародитељима.[82] Ко не види у себи то неусаглашено деловање? Ко не осећа унутрашњу борбу и мучење које она доноси? Ко сматра да та борба, то мучење – често неподношљиво – самим тим није и наша болест, знак, убедљив доказ пада? Наш ум се моли, или размишља и има побожну намеру, а срце и тело покрећу разне порочне жеље, разне страсне тежње, насилно вуку ум од вежбања, и најчешће успевају да га одвуку! И дејство самих чула, нарочито вида и слуха, противно је уму: та чула му стално пружају утиске о материјалном свету, и тако га доводе у расејаност. Када ум, по неизрецивој Божијој милости, почне да се сједињује у молитви са срцем и душом, тада душа, најпре мало-помало, а затим и сасвим почне да се заједно са умом устремљује у молитву. У молитву се, напокон, устремљује и само наше смртно тело, то дело Божије, од пада заражено животињском жарком жељом. Тада телесна осећања постају неделатна: очи гледају, а не виде; уши слушају, а не чују.[83] Тада молитва обузима целог човека: саме његове руке, ноге и прсти, неисказиво, али потпуно очигледно и приметно учествују у молитви и постају испуњени силом која се речима не може објаснити. Док се због Христа и молитве налази у стању мира, човек је недоступан за све грешне помисли – недоступан им је управо онај човек за кога је раније свака борба против грешних помисли значила сигуран пораз. Душа осећа да јој се приближава непријатељ, али молитвена сила која је испуњава не допушта непријатељу да се приближи и оскрнави храм Божији. Онај ко се моли зна да му је прилазио непријатељ, али не зна са којом помишљу, са којом врстом греха. Свети Јован Лествичник је рекао: ,Ј1укавога који се уклања од мене не познах[84] ни како, ни ради чега дође, ни како оде! Напротив, потпуно сам равнодушан према свему томе, пошто јесам, и бићу сав сједињен са Богом.”[85]
Најповољније време за сећање на Бога, нарочито за Исусову молитву, јесте оно време у коме су ум и душа сједињени; тада телесна осећања постају неделатна, а та њихова неделатност највише доприноси најдубљој пажњи и свему ономе што она са собом доноси. Тада је молитвено читање псалама и осталих молитава чак и преко потребно, управо зато што веома доприноси пажењу. Но током појања псалама пред ум излазе разне мисли, и зато он током појања псалама не може да буде чист од расејаности онолико колико је чист од расејаности током кратке, једнообразне молитве. Ум и душу такође морамо сједињавати и за време читања Светог писма и светоотачких књига: тада ће то читање бити много плодоносније. “Од сваког ума” – говори свети Јован Лествичник – “Бог у свакој молитви (дакле и током читања, којим се молитва храни и које представља само један огранак молитве и умног делања) тражи да покаже силу коју је добио од Њега: зато треба пазити.”[86]
Брате! Ако још ниси осетио јединство ума, душе и тела, занимај се пажљивом молитвом, и сједињуј молитву устима, и повремено гласом, са умом. Пребивај у јеванђелским заповестима, упорно и дуготрпељиво бори се против страсти, не падај у униније и безнађе ако те победе грешне помисли и осећања; уосталом, не пристај на пораз. Чим паднеш, устај; ако опет паднеш, опет устај – док се не научиш да ходиш без спотицања. Чаша слабости је и корисна: Божији промисао допушта да подвижник испија извесно време ту чашу да би се ослободио гордости, гнева, злопамћења, осуђивања, гордоумља и славољубља. Необично је важно да човек увиди у себи славољубље и да га обузда. Док оно делује, дотле је човек неспособан да уђе у земљу духовног живота, будући да у такав живот улази кроз бестрашће, које добија на дар онда када Христов мир завлада у њему.
Ако си пак осетио да се твој ум сјединио са душом и телом, да више ниси ножем греха расечен на делове, већ да си нешто једно и цело, ако у себи осећаш струјање светог Христовог мира, тада са највећом могућом ревношћу чувај тај Божији дар. Нека твоја главна дела буду молитва и читање светих књига; осталим делима дај другостепени значај, а према земаљским делима буди хладан, и, ако можеш, клони их се. Свети мир, као струјање Светог Духа, јесте осетљив он одмах одступа од душе која се непажљиво понаша у његовом присуству, која нарушава побожност, нарушава верност тиме што попушта греху, дозвољава да буде немарна. Заједно са Христовим миром и благодатна молитва одступа од недостојне душе: страсти упадају у душу као гладне звери, почињу да раскидају самопредату жртву од које је Бог одступио и препустио је самој себи.[87] Ако се преједеш, а нарочито ако се опијеш, свети мир ће престати да дејствује у теби. Ако се разгневиш, његово дејство ће задуго престати у теби. Ако себи дозволиш дрскост, он ће престати да дејствује. Ако заволиш било шта земаљско, ако се заразиш страшћу према стварима, према било каквом рукодељу, или посебним расположењем према човеку, свети мир ће неизоставно одступити од тебе. Ако допустиш да се наслађујеш помислима о блуду, он ће те дуго, веома дуго оставити, јер не трпи никакав смрад греха, нарочито смрад блуда и славољубља. Тражићеш га, и нећеш га наћи. Плакаћеш када схватиш да си га изгубио, али он неће обратити ни трунку пажње на твој плач, а све зато да би се ти научио да Божијем дару дајеш одговарајућу цену и да га чуваш онако како доликује: ревносно и побожно.
Омрзни све што те вуче доле, у расејаност, у грех. Распни себе на крсту јеванђелских заповести; непрестано држи себе прикованим за крст. Храбро и бодро одбацуј све грешне помисли и жеље; одсецај бриге о овоме свету; настој да оживиш у себи Јеванђеље тиме што ћеш ревносно испуњавати све његове заповести. За време молитве поново се распињи, распињи се на крсту молитве. Одбацуј од себе сва сећања, чак и веома важна сећања која ти дођу за време молитве – занемаруј их. Не слови о Богу, не уноси се у разматрање блиставих, нових, дубоких мисли, ако почну ненадано да се роје у теби. Свето ћутање, које осећање Божије величине наводи на ум током молитве, говори о Богу више и дубље од сваке речи. “Ако се истински молиш” рекли су свети оци, “ти си богослов.”[88]
Имаш благо! Виде то невидљиви лопови: они то погађају на основу губитка свог утицаја на тебе.[89] Они једва чекају да отму Божији дар од тебе! Они су вешти, пуни искуства и зле довитљивости. Буди пажљив и опрезан. Чувај и гаји у себи осећање покајања; не диви се своме стању; схвати га као средство за стицање истинског покајања. Сиромаштво духом сачуваће у теби дар благодати и оградиће те од свих непријатељских мучких напада и обмана: срце скрушено и унижено Бог неће одбацити,[90] неће га предати непријатељу ни лишити спасења и благодати. Амин.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Свети Исак Сиријски, Слово 55: “Не треба пре времена тражити велике судове,да се Божије даривање не би потрошило због брзине његовог примања. Све што се лако добије, лако се и губи; све стечено уз страдање срца, чува се брижно.”
  2. Преподобни Симеон Нови Богослов, Први начин пажења и молитве, Добротољубље, том 1. Такође: Аскетски огледи, том 1, О Исусовој молитви; разговор између старца и његовог ученика.
  3. Лк 17,20.
  4. Слово 55.
  5. 1 Kop 2, 9.
  6. Пост 3, 5.
  7. 1 Цар гл. 18.
  8. Mт 21,13.
  9. Житије преподобног Доситеја, у књизи поука преподобног аве Доротеја.
  10. Слово 21.
  11. Слово 41.
  12. Слово 41.
  13. Искуство показује да сусрет са женским полом, са развратним друштвом и другим саблазнима делује неупоредиво снажније на монаха него на мирјанина, јер се мирјанин увек врти ту, међу саблазнима. То деловање на монаха је тим снажније што је његов живот пажљивији и строжи. Глад је измучила у њему страсти, но оне се опет помахнитало и бесомучно бацају на своје објекте чим опрез попусти. Ако побуђена страст и не почини убиство, она може да зада страшну рану, за чије су лечење потребне многе године, крвави трудови, а изнад свега велика милост Божија.
  14. Јез 16, 49. Оригинални стих Писма чита се овако: Ево у чему бијаше безакоње сестре твоје Содома: у поносу, у изобиљу хљеба и у безбрижности бијаше она и кћери њезине, а не помагаху сиромаху и убогоме.
  15. Mт 5,22.
  16. Преподобни Марко Подвижник, Посланица монаху Николају.
  17. Mк 11, 25,26.
  18. Mт 5,44.
  19. Jн 4,24.
  20. Преподобни Марко Подвижник, Поука 7, О посту и смирењу.
  21. Преподобни Исаија Отшелник, Слово 8, гл. 1. Овај монах је продирао дубоко у себе и говорио: “Понекад себи личим на коња који лута без господара и на кога седа свако ко га сусретне. Када га пусти један, лови га други и седа на њега.”
  22. Флп 4, 5, 6.
  23. 1 Пт 4, 7 и 5, 7.
  24. 1 Tим 2, 8.
  25. Пс 118,128.
  26. Пс 39, 9.
  27. Пс 96,10.
  28. 1 Kop 15, 50.
  29. Пс 50,19.
  30. Свети Јован Карпатски, гл. 87. Добротољубље, том 4.
  31. По објашњењу преподобног Макарија Великог (Беседа 37, гл. 5) и: преподобни Марко Подвижник, Поука 6.
  32. Слово 56.
  33. Jн 5, 44.
  34. Преподобни Нил Сорски, Слово 11.
  35. Koл 2, 18.
  36. Лк 6,48.
  37. “Пре свих (духовних дарова) Господ дарује уму прибраност.” Преподобни Калист и Игњатије Ксантопул, гл. 24, Добротољубље, том 2.
  38. Преподобни Максим Капсокаливит, Беседа са преподобним Григоријем Синаитом, Добротољубље, том 1.
  39. Пс 103,22, 23.
  40. Разлика је показана раније.
  41. Азбучни патерик.
  42. Mк 12, 30.
  43. Варсануфије Велики, Одговор 184. Свети Григорије Палама, Посланица монахињи Ксенији.
  44. Гал 5, 22,23.
  45. Свети Исак Сиријски, Слово 15.
  46. 1 Kop 6,17.
  47. Jн 14, 27.
  48. Jн 16, 33.
  49. Флп 4,7.
  50. Jн 6, 33.
  51. Због разлике у тексту (Ис 9,6), навешћемо овај стих онако како га аутор наводи: “…Бог крепкий, Властелин, Князь мира, Отец будущего века; ибо приведу мир князьям, мир и здравие Его” (прим. прев.).
  52. Ис 9,6, 7.
  53. Пс 71,7.
  54. Пс 28, 11.
  55. Пс З6, 11.
  56. Jн 16,14.
  57. Пс 84, 11.
  58. Руководство за духовни живот преподобних Варсануфија Великог и Јована Проpокa, Одговор 59.
  59. Pим 14, 4.
  60. Пс 75, 3,4.
  61. Пс 118,145. Мт 18, 20. Лествица, Поука 28, гл. 61.
  62. Mт 19, 14.
  63. Слово 10. Исту ову мисао преподобни износи и у свом Слову 17.
  64. Слово 56.
  65. Добротољубље, том 1, гл. 114.
  66. Поука II,О молитви.
  67. Пс 75, 3.
  68. Jн 14, 27.
  69. Ис 26,12.
  70. Четиминеј, 19. јун. Житије преподобног Пајсија Великог.
  71. Cиp 30,25.
  72. Поука 3. и Поука 4, О душевном миру и о његовом чувању, Москва, друго издање 1844. год.
  73. Pим 14,17, 18.
  74. О смирењу, поука преподобног аве Доротеја.
  75. Флп 4, 7.
  76. Mт 11,28,29.
  77. Лествица, Поука 25, гл. 3.
  78. Лествица, Поука 25, гл. 27.
  79. Слово 48.
  80. О онима који мисле да се оправдају делима, гл. 35.
  81. Лествица, Поука 28. и Поука 25.
  82. Такво стање наше природе преподобни Симеон Нови Богослов назива њеним раздирањем. Слово 3.
  83. Преподобни Симеон Нови Богослов, Слово 10.
  84. Пс 100, 4.
  85. Лествица, Поука 29, гл. 10.
  86. Лествица, Поука 28, гл. 38.
  87. Пс 103, 20, 21.
  88. Преподобни Нил Синајски, Главе о молитви, гл. 61.
  89. Када враћаше Господ робље Сионско, бејасмо утешени. Тада се испунише радошћу уста наша и језик наш весеља. Тада рекоше у народима: Велике ствари учини Господ са њима. (Пс 125,1, 2). На свим местима у Псалтиру под речју народи подразумевају се, у тајанственом значењу, демони. Подвижник познаје даје избављен из робовања демонима онда када његов ум престане да се заноси мислима и маштањима које демони доносе пред њега, када почне да се моли чистом молитвом, увек сједињеном са духовном утехом. То избављење постаје јасно и демонима: Тада рекоше у народима: Велике ствари учини Господ са њима.
  90. Пс 50,19.

One Comment

  1. Владимир Смиљанић

    једноставно: Слава и Хвала Богу милом нашем за све !!!