ASKETSKI OGLEDI

 
SLOVO O POUČENJU ILI O SEĆANJU NA BOGA
 
Pod poučenjem ili sećanjem na Boga sveti oci razumeju neku kratku molitvu, ili čak neku kratku duhovnu misao kojoj su se poučili i trudili se da je umesto svake misli usade u um i sećanje.
Može li jedna duhovna, kratka misao o Bogu da zameni sve ostale misli? Može. Sveti apostol Pavle govori: Jer rasudih da ne znam među vama išta sem Isusa Hrista, i to raspetoga.[1] Sujetna, zemaljska misao, koja stalno zauzima čoveka, stvara u njemu oskudicu znanja, sprečava zadobijanje korisnih i preko potrebnih znanja: suprotno ovome, misao o Bogu obogaćuje duhovnim znanjem hrišćanina koji ju je usvojio. Onome koji stiče u sebi Hrista neprestanim sećanjem na Njega poveravaju se božanske tajne, nepoznate telesnim i duševnim ljudima, nepoznate i nepristupne zemaljskim naukama: u Hristu su sakrivena sva blaga i premudrosti znanja.[2] Posednik tih blaga postaje onaj koji stiče u sebi Gospoda Isusa Hrista.
Poučenje ili sećanje na Boga je Božija uredba. Zapovedio ga je sam očovečeni Bog Reč, potvrdio Sveti Duh kroz poslanike Reči (apostole).
Bdite, dakle, u svako vreme moleći se,[3] zavetovao je nekada Gospod svoje učenike koji su stajali pred Njim. Zavetuje On to i nama koji sada stojimo pred Njim i molimo da nas udostoji da tvorimo Njegovu volju i budemo Njegovi učenici, hrišćani ne samo po imenu nego i po životu. Ovde navedene reči Gospod je rekao da bi ukazao na one moralne i materijalne nesreće koje će okružiti zemaljsko stranstvovanje svakog Njegovog učenika – na ona stradanja i strašne stvari koje prethode smrti svakog od nas, prate je, nastaju posle nje – na one sablazni i gorčine koje će zadesiti svet pred dolazak Antihrista i tokom njegove vladavine – napokon na potresanje i preobražaj vaseljene za vreme drugog slavnog i strašnog Hristovog dolaska. Bdite, dakle, u svako vreme moleći se da se udostojite da izbjegnete sve što se ima dogoditi, i da stanete pred Sina Čovječijega u radosti spasenja, da stanete u toj radosti i posle pojedinačnog suda, koji će nastupiti za svakog čoveka odmah nakon odvajanja njegove duše od tela, i na opštem sudu, na kome će izabrani stati sa desne strane Sudije, a odbačeni sa leve.[4] Budite trezveni i bdite,jer suparnik vaš, đavo, kao lav ričući hodi i traži koga da proždere. Njemu se protivite utvrđeni vjerom.[5] Ponavljajući i potvrđujući tu svesvetu, spasonosnu zapovest, sveti apostol Pavle govori: Molite se bez prestanka.[6] Ne brinite se ni za što, nego u svemu molitvom i moljenjem sa zahvalnošću kazujte Bogu želje vaše.[7] U molitvi budite istrajni; bdite u njoj sa zahvaljivanjem.[8] Hoću, dakle, da se muževi mole na svakom mjestu, podižući svete ruke bez gnjeva i dvoumljenja.[9] A ko se sjedini sa Gospodom neprestanom molitvom, jedan je duh s Njime.[10] Onoga koji se sjedinjuje sa Gospodom i prilepljuje za Gospoda neprestanom molitvom On izbavlja od pokoravanja i služenja grehu i đavolu: A zar Bog neće – javlja nam Spasitelj – odbraniti izabranike svoje koji mu vapiju dan i noć, i zar će oklijevati? Kažem vam da će ih ubrzo odbraniti.[11] Neprestana molitva je znak monaškog savršenstva. „Ko je ovo dostigao“ – govori sveti Isak Sirijski – „dostigao je vrh svih vrlina i postao stan Svetog Duha.“[12] Vežbanje u neprestanoj molitvi, navikavanje na nju preko je potrebno svakom monahu koji želi da dostigne hrišćansko savršenstvo. Vežbanje u neprestanoj molitvi i navikavanje na nju obaveza je svakog monaha, koju su mu naložili monaški zaveti i, pre svega, zapovest Božija.[13]
Nesumnjivo je da su se sveti apostoli, dobivši zapovest
O neprestanoj molitvi lično od Gospoda, sami zanimali neprestanom molitvom i predali je verujućima. Do primanja Svetog Duha oni su prebivali u istoj kući i zanimali se molitvom i moljenjem.[14] Pod molitvom ovde se podrazumevaju ona molitvoslovlja koja su oni savršavali zajedno, a pod moljenjem stalno molitveno udešavanje njihovog duha, neprestana molitva. Kada je Sveti Duh sišao na apostole i učinioih Božijim hramovima, On ih je ujedno učinio i hramovima neprestane molitve, jer Pismo govori: Dom moj zvaće se dom molitve.[15] „Kada se Duh nastani u nekom čoveku, tada taj čovek ne prekida molitvu zato što se sam Duh neprestano moli.“[16] Apostoli su imali samo dva duhovna podviga: molitvu i propoved reči Božije – od molitve su prelazili na propovedanje reči Božije ljudima; od propovedi reči vraćali su se molitvi. Oni su se nalazili u neprestanoj duhovnoj besedi: čas su besedili molitvom sa Bogom, čas su besedili u ime Boga sa ljudima. I u jednoj i u drugoj molitvi dejstvovao je jedan te isti Sveti Duh.[17] Čemu nas uči primer svetih apostola? Tome da odmah nakon poslušnosti, delatne poslušnosti reči Božijoj, moramo da usredsredimo svu svoju delatnost u neprestanu molitvu zato što neprestana molitva čini hrišćanina spremnim za primanje Svetog Duha. Gospod je nalagao različita služenja na apostole, a kada ih je učinio spremnim da prime Svetog Duha zapovedio im je da budu u gradu Jerusalimu, u gradu mira i tihovanja, izvan svakog služenja: Sjedite u gradu Jerusalimu – rekao im je On – dok se ne obučete u sipu s visine.[18]
Iz dela prepodobnih monaha vidi se da je sećanje na Boga, ili poučenje, bilo uobičajeno delanje monaha rane Crkve Hristove. Prepodobni Antonije Veliki zavetuje da se neprestano sećamo imena Gospoda našeg Isusa: „Ne prepuštaj zaboravu“, govori on, „ime Gospoda našeg Isusa Hrista, već ga neprestano okreći u svom umu, imaj ga u srcu, proslavljaj jezikom, i govori: Gospode Isuse Hriste, pomiluj me. Takođe govori: Gospode Isuse Hriste pomozi mi. Isto tako govori: Slavoslovim Tebe, Gospode moj, Isuse Hriste“.[19]
Neprestanom molitvom zanimali su se i tihovatelji, i otšelnici, ali i monasi u opštežiću. Nakon posete aleksandrijskom opštežiću, sveti Jovan Lestvičnik je rekao da monasi tog opštežića „ni za samom trpezom ne prestaju da čine umni podvig, već uslovnim i u običaj uvedenim znakom i migom, blaženi, podsećaju jedan drugoga da se mole u duši. Oni to ne čine samo za trpezom, nego i uvek kad se sretnu, uvek kad se okupe.“[20] Prepodobni Isak, tihovatelj egipatskog Skita, ispričao je prepodobnom Kasijanu Rimljaninu da mu za neprestanu molitvu služi drugi stih 69. psalma: Bože, na pomoć moju pazi; Gospode, da mi pomogneš pohitaj.[21]
Prepodobni Dorotej, monah opštežiteljnog manastira ave Serida u Palestini, dao je pouku svom učeniku prepodobnom Dositeju – piše u žitiju prepodobnog Dositeja – da se neprestano vežba u „sećanju na Boga“, tako što mu je zapovedio da stalno izgovara: Gospode Isuse Hriste pomiluj me i: Sine Božiji, pomozi mi.[22] Prepodobni Dositej se molio naizmenično čas prvim, čas drugim rečima njemu predate molitve. A molitva mu je bila predata u tom obliku zato da njegov um, početnik, ne bi utrnuo od jednoličnosti molitve. Kada se blaženi Dositej teško razboleo i približio se kraju, sveti učitelj ga je podsećao na neprestanu molitvu: „Dositeju, vodi računa o molitvi; pazi da je ne izgubiš.“ Dositejeva bolest je još više uzela maha, a sveti Dorotej opet govori: „Šta, Dositeju? Kako molitva? Ostaje li?“ Iz ovoga se vidi ono uzvišeno mišljenje koje su drevni sveti monasi imali o poučenju. Prepodobni Joanikije Veliki je neprestano ponavljao u umu molitvu: Nado moja, Oče, pribežište moje, Sine, zaklone moj, Sveti Duše, Trojice sveta, slava Tebi.[23] Učenik Joanikija Velikog, prepodobni Evstratije, kojeg je pisac njegovog žitija nazvao božanstvenim, sticao je neprestanu molitvu: „On je uvek govorio u sebi: Gospode, pomiluj“, govori pisac njegovog žitija.[24] Jedan otac Raitske pustinje stalno je sedeo u keliji, zanimao se pletenjem užadi, i pri tome, klimajući glavom, sa uzdahom govorio: „Šta će biti?“ Izgovorio bi te reči, malo poćutao, i opet ponavljao: „Šta će biti?“ U takvom poučenju proveo je sve dane svog života, neprestano žaleći zbog onoga što će uslediti kad izađe iz tela.[25] Sveti Isak Sirijski pominje nekog oca koji se četrdeset godina molio jednom molitvom: „Ja sam, kao čovek, sagrešio; Ti,kao Bog, oprosti mi.“ Drugi oci su čuli da se on u tom stihu poučava i žali: plakao je ne prestajući, i sve molitve zamenjivala mu je ta jedna molitva koju je tvorio danju i noću.[26]
Većina monaha uvek je upotrebljavala za poučenje molitvu Isusovu: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog. Ponekad, kad je bilo potrebno, oni su je radi početnika delili na dva dela i nekoliko sati govorili: Gospode Isuse Hriste pomiluj me grešnog; zatim su opet nekoliko sati govorili: Sine Božiji pomiluj me grešnog. Uostalom, ne treba često menjati reči molitve – ni često presađivano drveće ne može da pusti korena – napominje sveti Grigorije Sinait.[27] Izbor Isusove molitve za poučenje veoma je opravdan zato što ime Gospoda Isusa Hrista sadrži u sebi posebnu Božiju silu, a i zato što pri vežbanju u Isusovoj molitvi sećanje na smrt, na mučenje od duhova koji vladaju u vazduhu, na Bogom izrečena konačna određenja, na večne muke počinje da dolazi u svoje vreme samo po sebi, i to toliko živo da dovodi podvižnika u obilne neprestane suze, u gorko ridanje nad sobom kao nad mrtvacem koji je već pogreben i zaudara i očekuje da ga oživi svesilna Reč Božija.[28]
Korist od poučenja ili sećanja na Boga je neizračunljiva: ona je iznad reči, iznad razumevanja. Ni oni koji su je osetili ne mogu potpuno da je objasne. Neprestana molitva je Božija zapovest i Božiji dar: zato ljudski razum i l>udska reč ne mogu da je objasne. Kratka molitva sabira um, a on, ako ne bude privezan za poučenje – rekao je neko od otaca – ne može da prestane da lebdi i luta kuda stigne.[29] Kratku molitvu podvižnik može da ima na svakom mestu, u svako vreme, u svakom zanimanju, naročito telesnom. Korisno je da se njom zanimamo čak i dok prisustvujemo crkvenom bogosluženju, i tokom nedovoljno jasnog, ali i tokom razgovetnog čitanja. Ona pomaže da pazimo na čitanje, naročito kada se ukoreni u duši, kada postane gotovo prirodna čoveku. Poučenje uopšte, a Isusova molitva naročito, najbolje je oružje protiv grešnih pomisli. Mnogi sveti pisci ponavljali su sledeću misao svetog Jovana Lestvičnika: „Isusovom molitvom pobeđuj vojnike neprijatelja: snažnije oružje nećeš naći ni na zemlji ni na nebesima.“[30] Od neprestane molitve podvižnik dolazi u siromaštvo duhom: priučavajući se da neprestano ište Božiju pomoć on postepeno gubi nadu u sebe; ako u čemu bude imao uspeha, neće videti u tome svoj uspeh nego Božiju milost, radi koje neprestano moli Boga. Neprestana molitva vodi sticanju vere: onaj ko se neprestano moli počinje postepeno da oseća prisustvo Boga. To osećanje malo-pomalo može toliko da uzraste i ojača da će oko uma videti Boga u Njegovom promislu jasnije nego što čulno oko vidi materijalne predmete sveta; a srce će osetiti prisustvo Boga. Onaj ko je tako ugledao Boga i osetio Njegovo prisustvo, taj ne može da ne poveruje u Njega živom verom, koja se pokazuje na delima. Neprestana molitva uništava lukavstvo uzdanjem u Boga, uvodi u svetu prostotu tako što odučava um od raznih pomisli, od stvaranja zamisli o sebi i bližnjima, i uvek ga drži u oskudici i smirenju misli, koji čine njegovo poučenje. Onaj ko se neprestano moli, taj postepeno gubi naviku da mašta, da bude rasejan, da se sujetno brine i mnogo stara, gubi tim više što sveto i smireno poučenje bude dublje i više ulazilo u njegovu dušu i puštalo svoje korene u njoj. Napokon, on može da dođe u Jevanđeljem zapoveđeno stanje u kome se nalaze deca, da postane jurodiv Hrista radi, to jest da izgubi lažno nazvano znanje ovoga sveta i dobije duhovno znanje od Boga. Neprestana molitva uništava radoznalost, bojažljivost, podozrivost. Od toga svi ljudi počinju da izgledaju dobri, a iz takvog zalaganja srca za ljude rađa se ljubav prema njima. Onaj ko se neprestano moli, taj neprestano prebiva u Gospodu, poznaje Gospoda kao Gospoda, stiče strah Gospodnji, strahom ulazi u čistotu, čistotom u božansku ljubav. Božija ljubav ispunjava svoj hram darovima Duha.
Prepodobni ava Isaija Otšelnik govori o poučenju: „Mudri bogataš skriva svoje blago u kući: izneti blago napolje znači izložiti ga grabežu lopova i nasrtajima zemaljskih silnika; tako i smirenoumni i vrlinski monah krije svoje vrline kao bogataš blaga, ne ispunjava želje pale prirode.
On svakog časa prekoreva sebe i vežba se u tajnom poučenju onako kako je kazano u Pismu: Zapali se u meni srce moje, i u razmišljanju mome razgore se oganj.[31] O kakvom ognju ovde govori Pismo? O Bogu: Bog naš je oganj koji spaljuje.[32] Kao što oganj rastapa vosak i isušuje blato stidnih nečistota, tako i tajno poučenje isušuje gadne pomisli i istrebljuje strasti iz duše, prosvetljuje um, razbistrava i izoštrava misao, izliva radost u srce. Tajno poučenje ranjava demone, odgoni zle pomisli: ono oživotvorava unutrašnjeg čoveka. Bog učvršćuje onoga ko se naoružava tajnim poučenjem, anđeli mu predaju silu, ljudi ga proslavljaju. Tajno poučenje i čitanje čine dušu odasvud zatvorenim i zaključanim domom, nepomičnim stubom, tihim i mirnim pristaništem. Ono spasava dušu tako što je čuva od kolebanja. Demoni se veoma uznemiruju i zbunjuju kada se monah naoruža tajnim poučenjem sadržanim u Isusovoj molitvi: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me, kada čitanjem u samovanju pospešuje vežbanje u poučenju. Tajno poučenje je ogledalo uma, svetilnik savesti. Tajno poučenje isušuje blud, ukroćuje jarost, odgoni gnev, oduzima tugu, udaljuje drskost, uništava uninije. Tajno poučenje prosvetljuje um, odgoni lenjost. Od tajnog poučenja rađa se umiljenje, u tebi se nastanjuje strah Božiji: tajno poučenje donosi suze. Tajno poučenje donosi monahu istinsko smirenoumlje, skrušeno bdenje, nepomućenu molitvu. Tajno poučenje je molitveno blago: ono odgoni pomisli, ranjava demone, očišćuje telo. Tajno poučenje uči dugotrpljenju, uzdržanju; svome pričasniku javlja o paklu. Tajno poučenje drži um izvan maštanja i donosi mu razmišljanje o smrti. Tajno poučenje je ispunjeno svim dobrim delima, ukrašeno svakom vrlinom, daleko od svakog nečistog dela, jer u njemu i ne učestvuje.“[33]
Sveti Isak Sirijski govori: „Onaj čije je poučenje neprestano u Bogu, taj odgoni od sebe demone i iskorenjuje seme njihove zlobe. Srce onoga koji neprestano pazi na svoju dušu veseli se u onome što otkriva. Onaj koji upućuje oči svog uma u sebe, taj vidi u sebi zoru Duha. Onaj koji se gnuša svake nepribranosti (lutanja, rasejanosti) svojih misli, taj vidi Gospoda u unutrašnjoj kleti svog srca… Nebo će biti u tebi ako budeš čist, i u samom sebi ugledaš anđele, i u njima njihovu svetlost, i sa njima njihovog Gospoda… Blago smirenoumnog je u njemu, i ono je Gospod… Neprestano poučenje u Bogu izgoni i iskorenjuje strasti: ono je mač koji ih ubija. Onaj koji želi da vidi u sebi Gospoda, taj se stara da očisti svoje srce neprestanim sećanjem na Boga: tako će svetlošću očiju uma svakog trena gledati Gospoda. Što se dešava ribi izvađenoj iz vode, to se dešava i umu čim izađe iz sećanja na Boga i počne da tumara u sećanjima na svet… Strašan je demonima, omiljen Bogu i anđelima Njegovim onaj koji dan i noć sa vrelom revnošću traži Boga u svom srcu i iskorenjuje iz njega iznikle priraštaje neprijatelja.[34] Bez neprestane molitve ne možemo se približiti Bogu.“[35]
Prepodobni Kasijan Rimljanin govori: „Moljenje ovim kratkim stihom (pomenutim drugim stihom 69. psalma) mora biti neprestano da nas iskušenja ne bi oborila, da bismo u napretku sačuvali sebe od preuznošenja. Poučenje u ovom kratkom stihu, kažem, neka se vrti u tvojim grudima neprestano. Ne prestaj da ga ponavljaš, u kakvom god poslu, poslušanju ili putovanju bio. Poučavaj se u njemu i kada polaziš na spavanje, i kada jedeš, i kada vršiš najniže telesne potrebe. Takvo vežbanje srca postaće za tebe spasonosno pravilo i sačuvaće te neozleđenim u svakom napadu demona, ali i očistiti od svih telesnih strasti, uzvešće te ka nevidljivim i nebeskim viđenjima, uzneće te do neiskazanog i malo kome opitno poznatog vrha molitve. Ovaj kratki stih udaljavaće od tebe san dok se ovim neobjašnjivim vežbanjem ne razviješ i ne priučiš da se baviš njime i u snu. On će, čim se probudiš, prvi dolaziti u tvoje misli; on će, čim se razbudiš, predusretati sve ostale pomisli; on će te, čim ustaneš iz postelje, zanimati dok ne počneš da preklanjaš kolena; on će te otpremati u svaki trud i delo; on će uvek ići za tobom. U njemu se poučavaj po zapovesti zakonodavca (tj. Mojsija, izrailjskog zakonodavca) i kada si kod kuće, i kada si na putu, i kada ležeš u postelju, i kada ustaješ iz sna; napiši ga na pragu i na vratima svojih usta, napiši ga na zidovima svog doma i u unutrašnjim riznicama svojih grudi, da bi, kada ležeš, bio za tebe spremljeno psalmopevanje, da bi, kada ustaneš i pristupiš ispravljanju svega neophodnog za život, bio laka, za vršenje laka, i neprestana molitva.“[36]
Sveti Jovan Zlatousti govori: „Braćo! Molim vas, ne dopustite sebi da bilo kada prestanete da činite pravilo ove molitve ili da ga prezrete… I kada jede, i kada pije, i kada sedi, i kada služi, i kada putuje, ili kada šta drugo radi, monah mora neprestano da vapi: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me! da bi ime Gospoda Isusa, silazeći u dubinu srca, smirilo zmiju koja gospodari poljima srca i oživotvorilo dušu. Neprestano prebivaj u imenu Gospoda Isusa, neka srce upije Gospoda i Gospod srce, i da ovo dvoje budu jedno.“[37]
Jedan brat je upitao prepodobnog Filimona: „Šta znači, oče, skriveno poučenje?“ Starac je odgovorio: „Idi, budi budan u svom srcu, i govori u svom umu trezveno sa strahom i trepetom: Gospode Isuse Hriste, pomiluj me“.[38]
Zašto je neprestana molitva ili neprestano sećanje na Boga nazvano poučenjem? Zato što su podvižnici na čije je delanje pala rosa Božije blagodati našli u kratkoj, ponavljanoj molitvi duhovni, najdublji, neiscrpni smisao koji stalno privlači i udvostručuje njihovu pažnju svojom duhovnom novinom. Kratki stih je postao za njih najveća nauka, nauka nad naukama, a bavljenje njime u pravom smislu poučenje.
Takve su pouke svetih otaca, takvo je bilo njihovo delanje. Sva njihova dela, i sve njihove reči, ali i sve njihove pomisli bile su posvećene Bogu. Zato su oni imali u sebi obilje darova Duha. Suprotno njima, mi smo nemarni prema našim delima, ne postupamo onako kako Božije zapovesti nalažu, nego kako ispadne, po prvom zanosu osećanja, po prvoj misli koja se pojavi. O rečima vodimo još manje brige nego o delima, a na pomisli ne obraćamo nikakvu pažnju; one su rasute u nama svuda, sve smo ih prineli na žrtvu sujeti. Naš um, suprotno umu koji je ograđen poučenjem,[39] sličan je zgradi sa četvoro potpuno otvorenih vrata kraj koje nema nikakve straže, pa u nju može da ulazi i iz nje da izlazi svako ko želi, da unosi i iznosi sve što hoće. Braćo, prestanimo da vodimo takav nepažljivi i besplodni život. Podražavajmo ono što su činili sveti oci, između ostalog i sećanje na Boga, u kome su oni neprestano držali svoj um. Mladiću! Usrdno seji seme vrlina, priučavaj se strpljivo, čak primoravajući sebe, svim Bogu milim vežbanjima i podvizima, priučavaj se i sećanju na Boga, zaključavaj svoj um u sveto poučenje. Ako zapaziš da on neprestano klizi u tuđe i sujetne pomisli, ne padaj u uninije. Nastavljaj ustrajno podvig: „Bori se da privežeš svoju misao za reči molitve“, govori sveti Jovan Lestvičnik, „ili, pravilnije, da je zaključaš u njih. I ako se desi da se zbog tvoje detinjske slabosti tvoja misao istrgne (iz zaključanosti u reči molitve), uvedi je ponovo (u reči molitve). Nepostojanost je svojstvena ljudskom umu, ali i njega može da učini postojanim Onaj koji sve postavlja. Ako postojano ostaješ u ovom podvigu, doći će tebi Onaj koji postavlja granice moru ljudskog uma i reći će mu u tvojoj molitvi: Dovde ćeš dolaziti, a dalje nećeš“.[40] Spolja gledano, poučenje može da liči na čudno, suvo, dosadno delanje, ali u suštini ono je najplodnije delanje, najdragocenije crkveno predanje, Božija uredba, duhovno blago, nasledstvo apostola i svetih otaca, koje su oni primili i nama predali po zapovesti Svetog Duha. Ne možeš da zamisliš ona bogatstva koja ćeš naslediti u svoje vreme, kada stekneš naviku da se neprestano sećaš Boga. U um i srce početnika ne dođe ono (što) priiremi Bog onima koji ga ljube[41] ne samo u veku koji dolazi nego i u celom životu,[42] u kome oni predokušaju blaženstvo budućeg veka. „Pripremaj se“, rekao je sveti Jovan Lestvičnik, „neprestanom molitvom, koju tvoriš tajno u svojoj duši, za stajanje na molitvi, i ubrzo ćeš napredovati.“[43] U svoje vreme poučenje obuzima celokupno tvoje postojanje; od njega postaješ ushićen, kao da ovom svetu pripadaš i u isti mah ne pripadaš, stran si mu: pripadaš mu telom, a ne pripadaš umom i srcem. Kada čoveka opije vino, on ne zna za sebe, zaboravlja nesreće, zaboravlja svoje zvanje, svoju plemenitost i dostojanstvo – kada ga opije božansko poučenje, on postaje hladan, neosetljiv za zemaljske želje, za zemaljsku slavu, za sve zemaljske koristi i prednosti. Njegova misao je neprestano uz Hrista, a On dejstvuje poučenjem kao svetim miomirisom: Jednima kao miris smrti za smrt, a drugima kao miris života za život.[44] Poučenje umrtvljava u čoveku saosećanje prema svetu i strastima, oživljava u njemu saosećanje prema Bogu, prema svemu duhovnom i svetom, prema blaženoj večnosti. „Jer šta mi (to) postoji na nebu? – vapije opijeni poučenjem. Ništa. I osim Tebe šta htedoh na zemlji? – jedino da se neprestano prilepljujem uz Tebe tihom molitvom. Neki žarko žele bogatstvo, neki slavu, ali ja žarko želim prilepljivati se Bogu, polagati na Njega nadu mog bestrašća.“[45]
Reči poučenja u početku treba izgovarati jezikom, sasvim tihim glasom, lagano, uza svu moguću pažnju, i pri tome, po gore navedenom savetu svetog Jovana Lestvičnika, zaključavati um u reči poučenja. Malo-pomalo molitva usta preći će u molitvu uma, a zatim i u molitvu srca. No za taj prelazak potrebne su godine. Ne treba ga tražiti preuranjeno; neka se on desi sam po sebi, ili, pravilnije, neka ga daruje Bog u Njemu poznato vreme, shodno duhovnom uzrastu podvižnika i okolnostima u kojima se nalazi. Smireni podvižnik je zadovoljan time što je udostojen da se seća Boga. Već to on smatra velikim dobrim delom Sazdatelja prema jadnom i slabom biću zvanom čovek. On smatra da nije dostojan blagodati, ne traži da u sebi otkrije njena dejstva, jer iz učenja svetih otaca zna da takvo traženje predstavlja početak slavoljublja, od koga nastaju prelest i pad, da to traženje samo po sebi već znači i obmanjivanje, budući da pri svesrdnom traženju dobijanje blagodati zavisi jedino od Boga.[46] On čezne da otkrije u sebi svoju grešnost i da stiče sposobnost da plače radi nje. On prepušta sebe volji sveblagog i premilostivog Boga, koji zna kome je korisno da daruje blagodat, i kome je korisno da zadrži njen silazak. Mnogi su dobivši blagodat došli u nemar, gordoumlje i uzdanje u samog sebe; njima data blagodat bila je, zbog njihove nerazumnosti, jedino na njihovu veću osudu. Blažen je zalog srca u monahu zbog koga se on, vežbajući se u bilo kom podvigu, vežba potpuno bezinteresno, zbog koga je gladan i žedan jedino toga da ispuni Božiju volju, a pri tome sa svom verom, prostodušnošću, i odbacivanjem svojih shvatanja, vlasti, volje predaje sebe rukovođenju milostivog Gospoda Boga našeg, jer zna da On želi da se svi ljudi spasu i dođu u poznanje istine. Njemu slava u vekove vekova. Amin.
 

1. 1 Kop 2. 2.
2. Kol. 2, 3.
3. Lk 21,36.
4. Mt 25, 32.
5. 1 Pt 4, 8 i 5, 8, 9.
6. 1 Col 5,17.
7. Flp 4, 6.
8. Kol 4, 2.
9. 1 Tim 2, 8.
10. 1 Kop 6, 17.
11. Lk 18,7,8.
12. Lk 18,7,8.
13. Trebnik ili posebna knjižica koja u sebi sadrži čin postriženja u malu shimu. Dajući novopostriženom brojanice, nastojatelj ga zavetuje na neprestanu Isusovu molitvu. Kada primi brojanicu, novopostriženi daje zavet da će ispunjavati obećanje dato nastojatelju.
14. Dap 1,14.
15. Ic 56, 7.
16. Sveti Isak Sirijski, Slovo 21.
17. Dap 6,2,4.
18. Lk 24,49.
19. S. Antonii, Magni Opera, Patrologiae Graecae, tom XI, pag. 1080
20. Slovo 4, gl. 17.
21. Collatio X, cap. X.
22. Žitije prepodobnog Dositeja, u knjizi prepodobnog ave Doroteja; takođe vidi: Četi minej, 19. februar.
23. Kanonik, Molitve pre spavanja. Takođe: Žitije prepodobnog Joanikija Velikog.
24. Četiminej, 9. januar.
25. Pismeni paterik, koji pripada biblioteci episkopa Ignjatija.
26. Slovo 52.
27. Dobrotoljublje, tom 1, Petnaest glava o bezmolviju, glava 2.
28. Jn 11,39,43,44.
29. Sveti Isak Sirijski, Slovo 72.
30. Lestvica, Pouka 21, gl. 7.
31. Ps 34,4.
32. Jev 12, 29.
33. Skitski azbučni paterik, slovo N.
34. Slovo 8.
35. Slovo 69.
36. Cassiani collatio X, cap. X
37. Dobrotoljublje, tom 2, sveta braća Ksantopul, gl. 21
38. Veoma korisno slovo o avi Filimonu, Dobrotoljublje, tom 4.
39. Vidi u fusnoti 514. pouku prepodobnog Isaije Otšelnika: dušu ograđenu poučenjem on poredi sa kućom koja je sa svih strana zatvorena i zaključana.
40. Jov 38, 11. Slovo 28, gl. 17. O postojanosti i nepostojanosti uma vidi glave svetog Kalista Katafigiota, Dobrotoljublje, tom 4.
41. 1 Kop 2, 9.
42. Mk 10, 30.
43. Lestvica, Pouka 28, gl. 31.
44. 2 Kop 2,16.
45. Ps 72, 25, 28. Lestvica, Pouka 28, gl. 25.
46. Sveti Isak Sirijski, Slovo 55