NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » ASKETSKI OGLEDI

ASKETSKI OGLEDI

 

ASKETSKI OGLEDI
 

 
SLOVO O CRKVENOJ MOLITVI
 
Zdanje na zemlji dostojno najvišeg poštovanja nesumnjivo je hram, ili dom Božiji, ili crkva[1] (ove tri reči su sinonimi). Iako je Bog prisutan svuda, u crkvi se Njegovo prisustvo projavljuje na poseban, za čoveka najznačajniji i najkorisniji način. Javljanje Boga korisnije je i značajnije od pomenutog načina jedino onda kada čovek sam postaje hram Božiji, kada postaje stan Svetog Duha, kao što su to postali apostoli i drugi najveći svetitelji. No takvo stanje dostiže veoma mali broj hrišćana. Zato ćemo razgovor o tom ljudskom rukom nestvorenom, Bogom sazdanom, razumnom hramu Božijem, čoveku, i o bogosluženju koje treba da se vrši u njemu ostaviti za drugu priliku: sada ćemo porazgovarati o materijalnom Božijem hramu, stvorenom ljudskim rukama, o molitvama koje se vrše u njemu, o obavezi hrišćana da revnosno posećuju hram Božiji, o koristi zbog takvog posećivanja.
Božiji hram je zemaljsko nebo: „Stojeći u hramu slave Tvoje, Gospode, imamo osećanje da stojimo na nebesima“, peva sveta Crkva.[2] Hram je mesto u kome Bog opšti sa ljudima: u njemu se vrše sve hrišćanske tajne. Božanska liturgija i hirotonija mogu da se vrše jedino u hramu. I ostale tajne takođe moraju da se vrše u hramu: u krajnjoj nuždi dozvoljeno je da se one vrše u kući, u prvom redu ispovest i osvećenje jeleja. Božiji hram se oglašava dan i noć slavoslovljem Boga; za reči ovoga sveta u njemu nema mesta. Sve je u Božijem hramu sveto: i sami zidovi, i patos, i vazduh. Neprestano ga čuva anđeo Božiji; anđeli Božiji i sveti ljudi pobedničke Crkve silaze u njega. Prisustvo u takvom svetom zdanju najveća je sreća za stranca na zemlji. Sveti prorok David je bio car, imao je velike i velelepne palate, raspolagao je svim sredstvima zemaljskog naslađivanja i veselja, pa opet je, kad je sve razmotrio i ocenio kako valja, rekao: Jedino molih od Gospoda, i to tražah: da živim u domu Gospodnjem sve dane života moga, da gledam krasotu Gospodnju i posećujem hram sveti Njegov.[3] Ovo je Sveti Duh izgovorio Davidovim ustima. Ako tokom svog zemaljskog života posećuješ Božiji hram često, kao da živiš u njemu, ti ćeš, kada se razdvojiš od tela, a sve radi večnog praznovanja, veoma lako preći u nebeski, ljudskom rukom nestvoreni hram, čiji je tvorac Bog. U hramu se i molimo, i poučavamo, i očišćujemo od grehova, i zajedničarimo sa Bogom.
Primer posećivanja Božijeg hrama pokazao nam je Spasitelj,[4] pokazali su i sveti apostoli.[5] Hrišćani svih vremena smatrali su revnosno posećivanje Božijeg hrama svojom neodložnom obavezom. Posećivanje hrama za vreme svih molitava koje se vrše u njemu sveti Dimitrije Rostovski poredi sa carskim porezom; svaki dan se računa, i svaki čovek mora da plati.[6] Ako sveti pastir smatra da je prisustvo svakom bogosluženju u crkvi neizostavna obaveza svakog pobožnog hrišćanina, tim više je takvo prisustvo sveta obaveza monaha.
Kao što se od poreza oslobađaju siromašni, tako se i od stalnog odlaženja u crkvu oslobađaju bolesni, oni koje je bolest zadržala u njihovoj keliji. Kao što su davanja poreza oslobođeni carski dostojanstvenici, tako su i od stalnog dolaženja u crkvu slobodni oni monasi koji su napredovali, oni koji se vežbaju u umnim podvizima i žanju obilni rod svojih podviga, i taj rod skrivaju od ljudi. Kao što su davanja poreza oslobođeni vojnici i svi carski i državni službenici, tako su i od stalnog dolaženja u crkvu oslobođeni oni monasi koji su za vreme bogosluženja zauzeti poslušanjima. Pazi da pod izgovorom poslušanja ili bavljenja umnim podvigom u keliji, ili čak pod izgovorom tobožnje bolesti ne počne da deluje, tajno i sa opravdanjem, lukavstvo đavola, jer on zna da molitva jeste majka vrlina i mač koji poražava lukave duhove, pa upravo zato mrzi molitvu i koristi sve snage i sva sredstva, i čini sve da tim sredstvima prida privid pristojnosti, da bi time odvukao čoveka od molitve, da bi ga razoružao i razoružanog uništio ili ranio.[7]
Crkvenih molitava ima sedam, no one se grupišu u tri grupe: 1. večernje, 2. povečerje, 3. polunoćnica, 4. jutrenje sa prvim časom, 5. treći čas, 6. šesti čas, i 7. deveti čas. Večernje, kojim počinje služba svakog dana, vrši se zajedno sa povečerjem i devetim časom; deveti čas se čita pred večernje. Jutrenje se vrši sa prvim časom i polunoćnicom; polunoćnica se čita pred jutrenje, prvi čas posle jutrenja. Treći i šesti čas čitaju se zajedno sa izobraziteljnim antifonima, koji se čitaju posle časova. Kada se jutrenje spaja sa večernjem ili velikim povečerjem, tada se molitva naziva svenoćnim bdenijem. Ono se vrši pred velike praznike, u čast praznika. Dejstvo svenoćnog bdenija na podvižnika sastoji se u tome što onaj koji je proveo u molitvi znatan deo noći sa potrebnom pobožnošću i pažnjom oseća sledećeg dana naročitu lakoću, svežinu, čistotu uma, sposobnost za razmišljanje o Bogu. Upravo zato je sveti Isak Sirijski rekao: „Sladost darivana podvižnicima tokom dana izliva se iz svetlosti noćnih molitava (noćnog delanja) na čisti um.“[8] Božanska liturgija ne ubraja se u sedam molitava; ona je izvan njih; ona je zasebna, najsvetija molitva, kojom je ustanovljeno beskrvno božanstveno prinošenje žrtve.[9]
Spasonosni primer posećivanja hrama Božijeg iznet je u Jevanđelju, u priči o cariniku koji je posetio hram.[10] Carinik je stajao u hramu, ali pozadi, nije smatrao da mu je dozvoljeno da uzdigne oči nebu, već se udarao u prsa i govorio: Bože, mipostiv budi meni grešnome! Carinik je izašao iz crkve kada je privukao sebi blagost Božiju. Kada dođeš u crkvu, ako nemaš kakvog poslušanja u njoj, i ti stani pozadi, u skromni ugao, ili iza stuba, da šta ne bi odvlačilo tvoju pažnju, i da tvoju dobru volju drugi ne bi izložili javnoj sramoti; upravi oko uma prema srcu, a telesno oko prema zemlji, i pomoli se Bogu skrušenog duha, i pri tome ne misli da imaš bilo kakav položaj, bilo kakvu vrlinu, već uvidi da si kriv zbog nebrojenog mnoštva sagrešenja, tebi znanih i neznanih. Mi veoma mnogo grešimo i u neznanju, i zbog naše ograničenosti, i zbog toga što je greh ozledio našu prirodu. Sveto pismo govori: Srce skrušeno i uniženo Bog neće odbaciti.[11] Ako se i ti pomoliš svestan svoje grešnosti i ništavnosti, Bog će uslišiti od hrama Svoga svetoga glas tvoj, i molitveni vapaj tvoj pred Njim doći će u uši Njegove:[12] On će izliti ne tebe svoju bogatu milost. Ako imaš bilo kakvu obavezu u hramu, ispunjavaj je sa najvećom pobožnošću i oprezom, jer služiš Bogu, a ne ljudima.
Jevanđelje pripoveda da je zajedno sa carinikom i farisej ušao u crkvu da se pomoli. Farisej je bio značajna ličnost, i zato je stao na vidno mesto. Verovatno je mislio – kao obično i svi fariseji – da će njegovo imućno stanje i molitva poslužiti kao pouka prisutnom narodu. Računao je da slavoljublje nije opasno za njega zato što je napredovao u vrlini, a da je određeno licemerstvo opravdano radi opšte koristi. Pa u čemu se sastojala farisejeva molitva? On je najpre proslavio Boga. Početak je dobar. No onda je počeo da nabraja svoje zasluge i plemenitost, a ne dobra dela Božija, tako da je zbog takvog nabrajanja i početak morao biti drugačiji. Farisej bi pravilnije počeo da je bez okolišanja počeo da proslavlja sebe, a ne Boga. Boga je on proslavio forme radi, da bi donekle prikrio gordost. Gordost je ispoljio time što je osudio i ponizio bližnjeg, iako nije poznavao savest bližnjeg, a upravo je bližnji priznanjem svoga greha privukao Božiju milost. Farisej je, licemerno proslavivši Boga, govorio: Nisam kao ostali ljudi: grabljivci, nepravednici, preljubnici ili kao ovaj carinik. Postim dvaput u sedmici; dajem desetak od svega što steknem. Farisej, očigledno, neće da zna za svoje grehove, a zna da istakne svoju vrednost: iz to dvoje proizašla je gordost, koju je on pokazao time što je osudio i ponizio bližnjeg. Gospod nije primio farisejevu molitvu, već je u zaključku ove alegorijske priče rekao: svaki koji sebe uzvisuje poniziće se, a koji sebe ponizuje uzvisiće se. Iz ovoga se vidi sledeće: ako čovek želi da Bog primi njegovu molitvu, onda on mora da je prinosi iz priznanja svoje grešnosti i krajnje nepotpunosti svoje vrline; mora da je prinosi tako što pre toga odbaci sve svoje vrednosti, potpuno ništavne pred neobuhvatnom vrednošću Boga; mora da je prinosi iz srca koje se smirilo pred svima bližnjima, iz srca koje je zavolelo sve bližnje, iz srca koje je oprostilo bližnjima sva poniženja i uvrede. A ja – govori molitveno prorok Bogu – po mnoštvu milosti Tvoje ući ću u dom Tvoj, pokloniću se hramu svetome Tvome u strahu Tvome.[13]
Zajedničke molitve u svetim Božijim hramovima predstavljaju veliku Božiju milost prema čoveku. Te molitve su ustanovili apostoli, njihovi sveti učenici i sveti oci prvih vekova hrišćanstva nakon otkrivenja odozgo.[14] U tim molitvama može da učestvuje svaki hrišćanin: i neuki može da usvaja znanja, krasnorečivost, poeziju duhovnih, svetih hrišćanskih govornika i pisaca. Svako ko želi može u tim molitvama lako da se obuči molitvi uma: dužina molitve dovodi do njene dobre sadržine, rekli su oci, i zato duge manastirske molitve znatno pomažu podvižniku da pređe sa molitve rečima na molitvu uma i molitvu srca. Crkvene molitve sadrže u sebi široko hrišćansko dogmatsko i moralno bogoslovlje: onaj koji redovno posećuje crkvu i revnosno pazi na njeno čitanje i pesmopojanje, taj može tačno da upozna sve što je pravoslavnom hrišćaninu potrebno na poprištu vere.
Blažen je monah koji uvek živi blizu Božijeg hrama! On živi blizu neba, blizu raja, blizu spasenja. Ne odbacimo spasenje koje nam je Božija milost predala, takoreći u ruke. Naročito monah početnik mora redovno da posećuje crkvu. Kada stignu godine starosti i iznemoglosti, kada i godine i bolest zaključavaju monaha skoro bezizlazno u keliju, on će se hraniti onim duhovnim zalihama koje je u svojoj mladosti i snazi skupio tako što ih je sabirao u domu Božijem. Duhovnim zalihama nazivam molitvu uma i srca. Neka nas milostivi Gospod udostoji da naše monaštvo upotrebimo kako dolikuje, i da se pre odlaska iz zemaljskog života preselimo umom i srcem na nebo. Tamo nas može uzneti molitva kada je oseni Božija blagodat i kada molitva u čoveku postane molitva svetog Duha, koji posreduje za čoveka uzdisajima neizrecivim.[15] Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Nova tablica, glava 1.
  2. Posledovanje jutrenja, tropar po slavoslovlju.
  3. Ps 26,4.
  4. Jn 7,14.
  5. Dap Z, 1.
  6. Dela svetitelja, deo I, Unutrašnji čovek.
  7. Prepodobni Makarije Veliki, Beseda 1, glava 3, i Beseda 3, gl. 2 i 3.
  8. Slovo 40.
  9. O sedam službi vidi Nove tablice, deo 1, gl. XIII.
  10. Lk 18,10.
  11. Ps 50, 19.
  12. Ps 17,7.
  13. Ps 5,8.
  14. Vidi: Žitije svetog Ignjatija Bogonosca, 20 decembar. Sveti Isak Sirijski,Slovo 71.
  15. Rim 8,26.

4 komentar(a)

  1. Vladimir Smiljanić

    jednostavno: Slava i Hvala Bogu milom našem za sve !!!

  2. Pingback: MOLITVA PROGONJENOG ČOVEKA | duhovna oaza

  3. Pingback: Žitejsko more – Podvižnička slova

  4. Pingback: Rasejan i usredsređen život – Podvižnička slova

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *