NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » ASKETSKI OGLEDI

ASKETSKI OGLEDI

 

ASKETSKI OGLEDI
 

 
RAZMIŠLJANJE, PRVENSTVENO O MONAŠKOM ŽIVOTU,
UZETO IZ PRVE POSLANICE APOSTOLA PAVLA TIMOTEJU
 
Reč Božija je zapovest: onima koji prihvataju reč Božiju ona pruža spasenje i blaženstvo.[1]
Ljubav se rađa od čistote srca, neporočne savesti i nelicemerne vere.[2]
Gaji te vrline, pazi na sebe i održavaj ćutanje da bi dostigao ljubav, koja je vrhunac i celokupnost hrišćanskog savršenstva.
Čistotu srca narušava prihvatanje grešnih misli, naročito bludnih; neporočnu savest narušavaju dragovoljni gresi; veru slabi uzdanje u svoj razum, neiskrenost i samoljublje.
Ako hoćeš da rasuđuješ o istini bez prosvetljenja odozgo, zaći ćeš u praznoslovlje i prepirke, skrenućeš sa puta koji vodi u ljubav.[3]
Preuranjeno, prezahtevno i prazno razmišljanje o istini donelo je jeresi, zablude i hulu na Boga.
Postojanost u pravoslavnom ispovedanju dogmata vere hrani se i čuva delima vere i neporočnošću savesti.
Ako veru ne priznaješ za vođu svojih postupaka, i ako narušavaš čistotu savesti dragovoljnim skretanjem u grehove, nećeš moći da očuvaš svoje znanje dogmata u potrebnoj čistoti i pravilnosti: to znanje, kao i znanje o Bogu, traži neophodnu čistotu uma, svojstvenu jedino pravednima i celomudrenima.[4]
Jedan je Bog, jedan i posrednik između Boga i ljudi – Bogočovek, Isus Hristos.[5] Niko ne može da pristupi i približi se Bogu bez tog Posrednika. Ko odbacuje Posrednika, taj odbacuje i Boga. Svaki koji odriče Sina, ni Oca nema. A ako je neposlušan Sinu, neće vidjeti života, nego gnjev Božiji ostaje u njemu.[6]
Duhovno znanje sadržano je u poznanju istine verom. Najpre se stiče poznanje vere; kada hrišćanin primi veru, ona menja njegovo znanje time što mu otkriva istinu, a istina je Hristos. Kad čovek dostigne zrelost u Hristu, on dobija neprestanu molitvu, i tvori je u skrivenom kutku svoje duševne kleti na svakom mestu i u svako doba. Hrišćanin dobija neprestanu molitvu onda kada saznanje, htenje i ispunjenje Božije volje upiju njegovu volju i delatnost uslovljenu njegovom voljom. Time se u srcu nastanjuje živa vera, jevanđelska prostodušnost, mir Božiji, dalek od svake pomućenosti.
Takvo razumno dete neprestano vidi svoju nemoć, neprestano veruje, neprestano je gladno i žedno Božije pravde, i zato se neprestano moli.[7]
Tihovatelju su naročito potrebne sledeće vrline: krotka pokornost Bogu, sklonost prema ćutanju, udaljavanje od razgovora, čak i od korisnih, ako udaljavaju od razgovora sa Bogom i narušavaju tihovanje u srcu. Tihovatelj je naročito na početku svog podviga spreman da se preda spoljašnjim utiscima. Svesrdno ostajanje u keliji, udaljavanje od susreta sa poznanicima i od svih oblika rasejanosti protivi se toj slabosti.[8]
Novopostriženom monahu ne treba poveravati značajne dužnosti u manastiru zato što lako može da se pogordi i upadne u druge đavolje zamke.[9]
Tajanstveno znanje i osećanje vere čuva se čistotom savesti.
Crkva Boga živoga je stub i tvrđava istine. Bog je ovde nazvan živim zato što deluje. On deluje u svim verujućima kroz tajne, a u izabranima i kroz tajne i kroz razne blagodatne darove koji se pokazuju u svemu. Time se dokazuje čvrstina i nepokolebivost u istini Istočne crkve. Suprotno ovome, inoverne crkve – iako se kite imenom Hristove Crkve, iako priznaju Boga, ali ne kao delatnog, nego kao mrtvog (za mrtve je i živi mrtav!) – pokazuju time da su se pokolebale, da nisu izdržale u istini.
Velika je tajna pobožnosti![10] Bog se javio u telu; a da jeste Bog dokazao je Duhom, to jest svojim učenjem, koje je Duh i život, dokazao je svojim delima, koja je stvorio prstom Božijim, dokazao je time što je ljudima darivao Svetog Duha. Obukavši se u telo, On je postao vidljiv ljudima, ali i anđelima, za koje je zbog svog Božanstva nevidljiv.[11] Neznabošci, koji su propadali zato što nisu poznavali Boga, čuli su propoved spasenja. Nauku o Bogu prima smireni zalog srca, i to verom, a ne zemaljska mudrost, ne uzvišeni razum, ne velika učenost, ne ono što je bogato, visoko i slavno u svetu. Kada poveruje u Boga, čovek počinje da usvaja Gospoda, i, kada blagodat izdigne čoveka iznad svega vremenskog, on dobija tajanstveno, opitno znanje da se Gospod vazneo na nebo, i da uznosi na nebo sa sobom one koji istinski veruju u Njega.
Lažna nauka, licemerno obučena u privid istine, lako sablazni one koji zbog takvih priča nisu utvrdili i umnožili veru delima vere.[12]
Telesno podvizavanje za malo je korisno,[13] to jest, ono može da ukroti strasti, ali ne može da ih iskoreni. A pobožnost, sadržana u nevidljivom vežbanju uma i srca, uz pravoslavnu veru, korisna je u svemu: jedino njome čovek može da oseti večni život – dakle ono što su sveti već ovde okusili delimično, kao verenici, i što se potpuno otvara nakon odvajanja duše od tela. Večni život se sastoji u mnogolikom dejstvu blagodati u duši, a ono je saobrazno očišćenju od strasti. Ova reč, izgovorena iz duhovnog opita, istinita je i dostojna da bude primljena[14] kao početak od koga hrišćanin može da krene ka neiskazivim dobrima tako što će početi da ushodi u svom srcu.
Vera i pažnja dovode do poznanja Hristovog krsta, poznanje krsta dovodi do velikodušnog trpljenja nevolja, a majka i hraniteljka trpljenja nevolja je nada u Boga živoga, uistinu živoga jer dejstvuje blagodatnom utehom u srcu onoga koji trpi u Hristu.[15]
Kada blagodatna uteha dejstvuje pri tajanstvenom poznanju Hrista i Njegovog nadzora, tada hrišćanin ne osuđuje ni Judejca, ni neznabošca, ni očiglednog bezakonika,[16] već u njemu bukti vrela, krotka, čista ljubav prema svima. Čistotom svog uma on sagledava da od Hristovog dolaska upravo Hristos, a ne čovekova prirodna vrlina daje čoveku dostojanstvo, vrednost, pohvalu i spasenje. On neprestano želi da bude raspet jer mu se sluh otvorio pa čuje glas Hrista Boga svoga kako mu govori: I koji ne uzme krst svoj i ne pođe za mnom, nije mene dostojan. Koji čuva život svoj, izgubiće ga, a koji izgubi život svoj mene radi, naći će ga.[17] Čašu nevolja on smatra čašom spasenja, potvrdom svoje izabranosti, darom Božijim. On ne može da ima mržnju i neprijatelje jer zna da oni koji mu nanose nevolje nisu ništa drugo do oruđa Božijeg promisla;[18] on im oprašta, i kao razlog opravdanja navodi njihovo neznanje; on ih blagoslovi jer su oruđa Boga, koji mu čini dobro. „Zar mogu“, govori on sebi, „zar mogu da osudim one koji sada, preda mnom, upadaju u otvorena bezakonja, kada je Hristos već iskupio sve njihove grehe, prošle, sadašnje i buduće, kada u Hristu već imaju opravdanje i spasenje, kojih se mogu lišiti jedino tako što će potpuno odbaciti Hrista?“[19]
Svojim ponašanjem ne smeš da daješ povoda bližnjem ni za kakvu sablazan.[20] Zato čuvaj pobožnost dušom i telom. Budi skroman i jednostavan u rečima i pokretima tela; u svom porodičnom životu budi uzdržan, celomudren, ne drzak; u duši budi krotak; prema svima budi srdačan, pravedan, mudar; nikako ne dopuštaj sebi lukavstvo i licemerje, umesto njih imaj veru, koja će te naučiti da svetom i sudbinom svakog čoveka upravlja Božiji promisao, a ne prevejano mudrovanje ljudskog razuma, i da zato treba čuvati krotku hrišćansku pravednost delima, rečima i pomislima.
„Dok ne dođem tebi“ – govori Božija blagodat Božijem podvižniku – „i, nastanivši se u tebi, ne zamenim svako poučavanje spolja, zanimaj se pažljivo čitanjem, molitvom, poučavaj se učenjem onih koji su napredovali. Ne dopuštaj sebi nemar, već stalno ostaj u pažnji. Tada će tvoje postepeno napredovanje biti očigledno; steći ćeš spasenje i bićeš od koristi i bližnjima koji slušaju tvoju poučnu i spasonosnu reč.“[21]
Ko je istinski osetio siromaštvo Adamove prirode i poznao njen žalosni pad i njenu propast, taj je, naravno, samim tim shvatio i uverio se da je ulaženje u zajednicu sa Hristom nužan uslov čovekovog spasenja. Takvo poznanje je obeležje prave udovice. Njoj je dozvoljeno da samuje i tihuje da bi ostajala u molitvama i moljenjima dan i noć, da bi se u njoj primetno uobličio Hristos.[22]
Kao što krmanoš upire svoj pogled u zvezde, i po njima upravlja svoj brod, tako i tihovatelj mora neprestano da upire svoj pogled u Boga, da Njega vidi očima vere i nade, ako misli da ostane u vernosti i trpljenju. Na moru tihovanja neobične bure prethode neobičnoj tišini.
Tihovatelj koji strasno ugađa stomaku ili se predaje prekomernom spavanju i razneženosti, ili uopšte slastoljublju i samoljublju, dokazuje time da je duhovno mrtav iako je telesno živ.[23] Hristos, istinski Život, obitava jedino u raspetima.
Jevanđelje kaže da udovica mlađa od šezdeset godina nije spremna za tihovanje.[24] Time je u duhovnom smislu određena srednja mera napredovanja, u Jevanđelju izražena brojevima trideset, šezdeset i sto. U toj srednjoj meri nalaze se oni koji su, iako duševni, primili molitvenu silu potrebnu za pobedu u bitkama, oni kojima se otkrila tajna krsta, oni koji u nevoljama koje im se spolja nanose osećaju blagodatno dejstvo u svojim dušama i doživljavaju ga ujedno i kao svetlost i kao utehu za srce.
Pre stupanja u tihovanje, tihovatelj mora da ima svedočanstvo od dobrih dela. Ispituj sebe, ti koji želiš da stigneš u luku, ili, tačnije, u more tihovanja! Jesi li u svakom dobrom delu sledio svojstva Novog Adama, a ne prirodu starog Adama?[25] Drugim rečima, jesi li uzeo na sebe jaram smirenja i krotosti, da li si osetio da je taj jaram blag i breme lako? Ili: jesi li izučio jevanđelske zapovesti? Da li su tvoj um i tvoje srce postali njihove tablice, a tvoje ponašanje njihov izraz i posledica? Ne tražiš li pravdu izvan krsta? Ako tražiš, onda nisi sposoban, nisi spreman za tihovanje, a žalosno je da stupaš u njega ako nisi osudio sebe, i ako ostaješ u osuđivanju bližnjih.
Duhovno mlade podvižnike, makar oni bili telesno stari, makar se odrekli sveta, i zato zaslužili ime udovica, ne treba primati u tihovanje.[26] Zbog nedostatka duhovnog znanja oni ne mogu da budu postojani u misli da je za spasenje prirodno neophodan jedino Hristos; ne mogu da pretrpe svoje mrtvilo, pa požele da ožive svoje ja u dobrim delima, koja pripadaju duhovnom čoveku, i time skidaju sa sebe jaram Hristov, i ulaze u prirodu starog Adama. Bolje im je da se vežbaju u delatnim vrlinama; bolje im je da, izbegavajući sve što je ispod prirode, ostanu u svojoj prirodi nego da preuranjeno i nepravilno teže natprirodnom.
Ni njima nije zabranjena težnja da obnove sebe u Gospodu, ali im je zapoveđeno da ta težnja bude pravilna; neka nastoje da isprave svoj način života ugledanjem na Hristov život, prikazan u Jevanđelju. Pri isceljenju načina života postepeno se isceljuje i um. Kada se um isceli, to jest kada postane čist, on jasno uviđa istinu, priznaje je i ispoveda. Posle toga, ako je Istini ugodno, jedino po njenom blagovoljenju i izboru, učenik se izvodi na goru i postaje gledalac preobraženja. Ako nije tako, ostani pod gorom, zauzmi se da izgnaš demona iz mladića. Demon se izgoni verom, molitvom i postom. Post nije samo uzdržavanje od neumerenosti u jelu, nego uzdržavanje od svih grešnih poduhvata. Onaj koji je prodro u svoje stanje, i u stanje celokupnog ljudskog roda, zaraženog grehom, potčinjenog duhovima tame, taj može da razume onaj tajanstveni odgovor: iz djetinjstva,[27] koji je otac dečaka obuzetog nečistim duhom dao Spasitelju na pitanje koliko ima vremena otkako je bolest napala njegovog sina.
Pokušaj preuranjenog tihovanja ima neizbežno pogubne posledice. Drski podvižnik, uzdajući se u samog sebe, pomračen i sputan neznanjem, neće naći hranu za svoju dušu u tihovanju, i zato će neizostavno pasti u uninije, koje u tihovateljima dejstvuje naročito snažno i štetno time što ih predaje da ih zanesu razne lukave pomisli i maštanja. Hrana za tihovatelja je blagodatna prosvetljujuća uteha u otkrivenju tajne krsta Hristovog. Ona je dar odozgo, a ne znanje koje je svojstveno upravo ljudskoj prirodi. Duševno nikad ne može zameniti duhovno. A ako se neko i bude upinjao da zameni, taj će prihvatiti laž umesto istine, i to u licemernoj formi istine. Plod laži je rastrojstvo, isto kao i plod uninija. No rastrojstvo od laži razlikuje se od rastrojstva izazvanog uninijem. Prvo se otkriva u samoobmani, u gordoumlju, u samohvalisanju svojim tobožnjim vrlinama i darovima, u preziranju i osuđivanju bližnjih, a završava se gordošću, prelešću, bolesnom ekstazom uma, ponekad padom u telesne strasti, a nekad i samoubistvom, najčešće gubljenjem vlasti nad sobom i poremećajem uma, što se obično zove ludilom. Drugo se otkriva u neradu, lenjosti, u napuštanju svoje kelije, u sklonosti ka zabavljanju u razgovorima, čestim izlascima, skitanju po kućama, okretanju ka zemaljskoj mudrosti i učenosti. Oživljavanjem duševnog znanja po svojstvu starog Adama odbacuje se vera, skriva se Božiji promisao od očiju uma; čovek se, kao da je večan na zemlji, sav ustremljuje jedino prema zemaljskom i postepeno se srozava u stanje nedostojno njegove prirode, u strasno, telesno stanje, koje u odnosu na istinski život – Hrista nije ništa drugo do smrt duše.[28]
Čovek koji je pao i u jedno i u drugo rastrojstvo, naročito u prvo, najčešće postaje potpuno nesposoban za podvižnički život. Ipak, smirenje leči i one bolesti koje su same po sebi neizlečive, rekao je Jovan Lestvičnik.[29]
Čovek koji želi da čisto ispunjava Hristove zapovesti mora da se u najvećoj meri čuva pristrasnosti.[30] Kada pristrasnost zarazi srce, onda ono ne može da ispuni čistu i svetu volju Hristovu sa potrebnom svetošću i čistotom. Dok ispunjavamo svoju, a ne Hristovu volju, i uporno dokazujemo da tvorimo Hristovu volju, mi upadamo u licemerje. Često se dešava da pokazujemo da tvorimo volju Hristovu, a možda i mislimo tako, a pri tome u stvari ispunjavamo volju samog đavola.
Ljudi koji nastoje da poznaju Hristovu nauku, ali ne radi nje same, nego radi nekog drugog, zemaljskog cilja, radi dobiti ili časti, nikada neće moći da dobiju istinsko duhovno znanje zato što je ono dar Božiji, i što ga smirenje daruje po meri njihove vere, očišćenosti od strasti i odbacivanja samog sebe.[31]
Ako vidiš da neki nazivaju sebe učiteljima i uobražavaju da poznaju Hrista, a predaju se svađama, zavisti, huljenjima, lukavim podozrenjima, mržnji i ostalim strastima, znaj da takvi imaju samo mrtvo znanje, zasnovano samo na rečima, a da su njihov um i njihovo srce u mraku i bolesti jer nisu isceljeni ni očišćeni činjenjem jevanđelskih zapovesti.[32] Protiv njih grmi Gospod rečima: Ne poznajem vas![33] To govori o sebi Istina – Hristos onima koji misle da Njega mogu da poznaju samo rečima, bez dela vere.
Ako si poznao da se ljudski rod nalazi u palom stanju, da je zemlja mesto našeg izgnanstva, naša tamnica, i da iz nje nakon kratkog boravka izlazimo da bismo dobili ili večno blaženstvo ili večnu kaznu, onda si, naravno, poznao i to da je jedino čovekovo blago na zemlji Hristos, Spasitelj onih koji su izgubili život. Prema tome, čovekov jedini besceni dobitak na zemlji je poznanje Hrista i usvajanje Hrista. Pa zar će prolazne dobitke i naslade poželeti iko ko želi da stiče to blago? Neće, već će ih izbegavati i čuvati se da ne odvuku njegovu pažnju. Biće zadovoljan neophodnim, čak i neznatnim. A zadovoljni je bogatiji od bogatih![34]
Braćo, goli smo došli u ovaj svet, a kad budemo izlazili iz njega, ostavićemo u njemu i naša tela. Pa zašto onda da tražimo propadljive dobitke? Zašto da tražimo ono što neizostavno moramo ostaviti? Ne gubimo dragoceno vreme na propadljivo da ne bismo izgubili jedino naše blago – Hrista. Njemu ustremimo i um i srce; a kad imamo hranu i odeću, budimo ovim zadovoljni; ne dozvolimo sebi viškove i hirove, da oni, malo-pomalo, ne bi privukli našu ljubav i lišili nas Hrista.[35]
Svi koji žele da se obogate upadaju u iskušenja i mreže koje im priprema samo njihovo nastojanje da se obogate. Prvi plod tog nastojanja je mnoštvo staranja i briga koje odvode um i srce od Boga. Duša koja je malo, hladno, nemarno zauzeta Bogom postaje gruba i upada u neosetljivost; u njoj se briše strah Božiji; od nje odstupa sećanje na smrt; um se pomračuje i prestaje da vidi promisao Božiji, a od toga se gubi vera; umesto da se utvrđuje u Bogu, nada se okreće idolu, i tako baca pod noge i njega i ljubav. Tada čovek postaje mrtav za vrline, predaje se laži, lukavstvu, kamenosrdnosti – rečju, svim porocima, i upada u potpunu propast, jer je postao oruđe đavola. Korijen sviju zala je srebroljublje[36] jer sadrži u sebi uzrok i povod svih grehova.
Mnoge nesreće doživeli su i oni koje srebroljublje nije potpuno ubilo zato što mu se nisu potpuno predali, već su samo tražili da se umereno obogate. Oni su se upetljali u velike brige, upali u razne muke, često su bili prinuđeni da gaze svoju savest, pretrpeli su veliki gubitak u duhovnom napredovanju, i videli u sebi značajno udaljavanje od vere i duhovnog znanja. Hrišćanin više želi jevanđelsko siromaštvo nego sva blaga sveta zato što ga ono vodi prema veri i njenim plodovima. Što je Hristov podvižnik slobodniji od sveta, to je i sigurniji, a koliko se svezao sa svetom, toliko je već poražen.
Lažno nazvano znanje[37] je obeležje mišljenja i suđenja koje je um usvojio nakon čovekovog pada. Ono je posledica pada, i zato ima karakter samoobmane, a kao posledica laži i obmane, ono ne prima Istinu – Hrista; ono visoko ceni sve zemaljsko – a zemlja je mesto izgnanstva palih – ono je protivno veri i onome što ona rađa, duhovnom znanju, koje na sve zemaljsko gleda okom stranca. Predmet lažno nazvanog znanja je ono što jednokratno i propadljivo. Kada njegov predmet postaje ono što je večno i duhovno, onda su njegovi sudovi potpuno neosnovani i pogrešni. Ono je lišeno nebeske svetlosti, koja objašnjava duhovne predmete; njegovim sopstvenim snagama, bez otkrivenja, ti predmeti ostaju nedostupni; uzgredna svetlost u njemu nije ništa drugo do svetlost mračnih duhova laži. Sve podatke ono dobija od telesnih čula, koja su ozleđena padom. Kada ono što ono ne vidi čulnim očima njemu postane vidljivo nekim sredstvom, recimo magnetizmom, onda ono time samo umnožava svoje zablude, učvršćuje svoju pomračenost i samoobmanu zato što obitava u laži i stiče jedino varljiva znanja. Njegovi sledbenici nalaze se u neprestanom međusobnom nesaglasju, protivureče jedni drugima i sami sebi. Ono ne zahteva od čoveka pravednost, već, naprotiv, daje slobodu da se greši. Ono misli da je gospodar sveta, i zato odbacuje Božiji promisao, možda ne uvek rečima, ali uvek samim delima. Ono sadrži u sebi početak bezbožništva, koje i jeste sva suština svake zablude, i otvara se u njemu više ili manje. Napokon, ono je negativno bogatstvo palih duhova i onih ljudi koji opšte sa palim duhovima.
Ostavimo mudrost ovoga sveta, ostavimo nadanje u nju, i pristupimo sa verom i smirenjem Božijoj mudrosti i sili, svetoj istini – Hristu, koji je došao u svet da se svijet spase kroz njega.[38] On je svetlost koju tama ne obuze i ne prima.[39] Tu svetlost sposoban je da primi jedino onaj koji je zavoleo istinu. Jer svaki koji čini zlo mrzi svjetlost. A koji ne vjeruje već je osuđen. A ovo je sud što je svjetlost došla na svijet, a ljudi više zavolješe tamu negoli svjetlost; jer njihova djela bijahu zla.[40] Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. 1 Tim 1, 5.
  2. 1 Tim 1, 5.
  3. 1 Tim 1, 6, 7.
  4. 1 Tim 1,19.
  5. 1 Tim 2, 5.
  6. 1 Jn 2, 23 i Jn 3, 36.
  7. 1 Tim 2, 8.
  8. 1 Tim 2, 11, 12.
  9. 1 Tim 3, 6, 7.
  10. 1 Tim 3,16.
  11. Prepodobni Makarije Veliki, Beseda 4, gl. 9.
  12. 1Tim4,1.
  13. 1 Tim 4, 8.
  14. 1 Tim 4,9.
  15. 1 Tim 4,10.
  16. Prepodobni Makarije Veliki, Beseda 8, gl. 6.
  17. Mt 10, 38, 39.
  18. Prepodobni Makarije Veliki, Beseda 37, gl. 2,4.
  19. Iskustveni dokaz rečenog je sveti mučenik Arijan. On je, kao idolopoklonik i oblasni upravitelj, okrvavio svoje ruke krvlju mnogih svetih mučenika, zatim je poverovao u Hrista, i veru obeležio uzvišenim ispovedanjem i svojom krvlju. Četi minej, Stradanje svetog mučenika Filimona, 14. decembar, i Stradanje svetih mučenika Timoteja i Mavre, 3. maj.
  20. 1 Tim 4,12.
  21. 1 Tim 4,14,15,16.
  22. 1 Tim 5,5.
  23. 1 Tim 5,6.
  24. 1 Tim 5, 9.
  25. 1 Tim 5,10.
  26. 1 Tim5, 11.
  27. Mk. 9,21
  28. 1 Tim 5, 12, 13.
  29. Pouka 25.
  30. 1 Tim 5,21.
  31. 1 Tim 6,4, 5.
  32. 1 Tim 6,4.
  33. Mt 25, 12 i 7, 23.
  34. 1 Tim 6,6.
  35. 1 Tim 6, 7. 8.
  36. 1 Tim 6,9,10.
  37. 1 Tim 6,20.
  38. Jn 3, 17.
  39. Jn 1, 5.
  40. Jn 3, 20, 18, 19 i 1 Tim 6, 11, 16.

4 komentar(a)

  1. Vladimir Smiljanić

    jednostavno: Slava i Hvala Bogu milom našem za sve !!!

  2. Pingback: MOLITVA PROGONJENOG ČOVEKA | duhovna oaza

  3. Pingback: Žitejsko more – Podvižnička slova

  4. Pingback: Rasejan i usredsređen život – Podvižnička slova

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *