NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » ASKETSKI OGLEDI

ASKETSKI OGLEDI

 

ASKETSKI OGLEDI
 

 
O LIKU I OBLIČJU BOŽIJEM U ČOVEKU
 
Da načinimo čovjeka po svojemu obličju[1] – tajanstveno se savetovao u samom sebi i sa samim sobom Bog Trojica pre stvaranja čoveka.
Čovek je lik i obličje Boga. Bog, nepristupan u svojoj veličini i viši od svakog lika, pokazao je svoj lik u čoveku, pokazao je svoj lik u jasnosti i slavi. Tako sunce pokazuje svoj lik u smirenoj kapljici vode. Čovekova suština, njegova najviša sila, kojom se razlikuje od svih živih bića na zemlji, kojom je ravan anđelima, dakle njegov duh, jeste lik Božiji. Čovekov neporočni duh je obličje Boga, a Bog, nacrtavši svemogućom desnicom svoje obličje na čoveku, ostaje izvan svakog obličja i poređenja.
Kako je divno i puno raznolikog dostojanstva i raznolike lepote to biće zvano čovek?!
Radi njega je Sazdatelj sazdao svu vidljivu prirodu; sva je ona određena da služi njemu, sva je ona njegova čudesna okolina.
Kada je Sazdatelj izvlačio sva ostala stvorenja iz ništavila u biće, bilo mu je dovoljno to što je izgovarao svoju svemoguću zapovest. A kada je zaželeo da dovrši delo sveta stvaranjem najlepšeg, najsavršenijeg dela, On se pre tog stvaranja savetovao.
Neizmerna materija, nesaglediva i neizračunljivo mnogolika, stvorena pre čoveka, bila je – reći ćemo određeno i sa pravom – pripremno stvaranje.
Tako zemaljski car uređuje i ukrašava velelepni stan da bi u njega stavio svoj lik.
Car nad carevima i Bog nad bogovima priprema svu vidljivu prirodu, sve što ide uz nju, svu nama vidljivu čudesnu lepotu. Zatim u taj stan stavlja, kao krajnji uzrok svega, svoj lik.
Kada je završio svet, a pre stvaranja čoveka, Bog je pogledao to što je stvorio i našao je da je dobro: I vidje Bog da je dobro.[2]
Nakon stvaranja čoveka, Bog je opet pogledao sve što je stvorio i našao je da je njegova tvorevina divna, potpuna, savršena: Pogleda Bog sve što je stvorio, i gle, dobro bješe veoma.[3]
Čoveče, pokaži svoje dostojanstvo!
Pogledaj livade i njive, velike reke, beskrajna mora, raskošno drveće, sve zveri i životinje na zemlji, sve zveri i ribe u vodi, pogledaj zvezde, mesec, sunce, nebo: sve to je radi tebe, sve je određeno da tebi služi.
Osim sveta kojeg vidimo, postoji i svet nevidljiv telesnim očima, nesravnjivo bolji i lepši od vidljivog. I nevidljivi svet je radi čoveka.
Kakvo je samo poštovanje Gospod ukazao svome liku! Kakvo mu je samo uzvišeno određenje predodredio! Vidljivi svet je samo pripremno predvorje koje vodi u stan Božiji, nesravnjivo lepši i prostraniji. Ovde se, kao u predvorju, lik Božiji mora ukrasiti završnim crtama i bojama da bi postao u najvećoj mogućoj meri sličan svom svesvetom, svesavršenom Izvorniku, da bi u lepoti i otmenosti te sličnosti ušao u onu odaju u kojoj Izvornik prisustvuje nepojmljivo, kao da ograničava svoju neograničenost da bi pokazao sebe svojim voljenim, razumnim bićima.
Lik Boga Trojice je čovek trojica.
Tri lica u čoveku trojici su tri sile njegovog duha, tri projave njegovog postojanja. Naše misli i duhovna osećanja pokazuju postojanje uma, no on, tako očigledan u svim oblicima svog ispoljavanja, ujedno ostaje potpuno nevidljiv i nedokučiv.
Sveto pismo i dela svetih otaca ponekad nazivaju dušu i duhom, a ponekad duhom nazivaju zasebnu silu duše. Tu silu duše oci nazivaju slovesnošću ili silom slovesnosti.
Dele je na tri pojedinačne sile: um, misao ili reč, i duh. Umom oni nazivaju sam izvor, sam početak misli i duhovnih osećanja. Duhom, u tom posebnom značenju, nazivaju sposobnost duhovnog osećanja. Neretko se u otačkim delima slovesna sila, ili duh, naziva umom; neretko se umovima nazivaju stvoreni duhovi. Celina dobija ime na osnovu svog glavnog dela.
Sama suština naše duše je lik Božiji. I nakon pada u greh duša ostaje lik Božiji! I grešna duša, bačena u plamen pakla, u samom plamenu pakla, ostaje lik Božiji! Tako uče sveti oci.[4]
Sveta Crkva peva u svojim pesmama: „Slika sam neizrecive Tvoje slave iako nosim rane grehova.“[5]
Naš um je lik Oca; naša reč (neizgovorenu reč obično nazivamo mišlju) je lik Sina; duh je lik Svetog Duha.
Kao što u Trojici tri lica nesliveno i nerazdeljivo čine jedno Božije biće, tako u čoveku trojici tri lica čine jedno biće, ne mešajući se međusobno, ne slivajući se u jedno biće, ne razdeljujući se na tri bića.
Naš um je rodio i ne prestaje da rađa misao; rođena misao ne prestaje da se opet rađa, i ujedno ostaje rođena, skrivena u umu.
Um ne može da postoji bez misli, a ni misao bez uma. Početak uma je neizostavno i početak misli, postojanje uma neizostavno je i postojanje misli.
Isto tako naš duh ishodi od uma i potpomaže misao. Upravo zato svaka misao ima svoj duh, svaki način mišljenja ima svoj zasebni duh, svaka knjiga ima svoj sopstveni duh.
Nema misli bez duha; postojanje misli neizbežno prati postojanje duha. U postojanju jednog i drugog očituje se postojanje uma.
Šta je čovekov duh? Ukupnost osećanja srca koja pripadaju slovesnoj i besmrtnoj duši, tuđih dušama životinja i zveri.
Čovekovo srce se razlikuje od srca životinja svojim duhom. Srca životinja imaju osećanja koja zavise od krvi i nerava, ali nemaju duhovno osećanje – onu crtu Božijeg lika koju ima jedino čovek.
Čovekova moralna sila je njegov duh.
Naš um, reč i duh, po jednovremenosti svog početka i po svojim uzajamnim odnosima, samo su lik Oca, i Sina, i Svetog Duha, savečnih, sabespočetnih, jednakih po časti, istovrsnih po prirodi.
Koje vidio mene, vidio je Oca – objavio je Sin: ja samu Ocu i Otac je u meni.[6] Isto se može reći i za čovečiji um i za njegovu misao: um, nevidljiv sam po sebi, otkriva se u misli; ako si upoznao misao, upoznao si um koji je proizveo tu misao.
Gospod je nazvao Svetog Duha Silom s visine,[7] Duhom Istine;[8] Istina je Sin. Svojstvo sile ima i čovečiji duh; on je i duh čovekovih misli, bile one istinite ili lažne. On se projavljuje i u tajnim kretnjama srca, i u mišljenju, i u svemu što čovek čini. Kroz čovekov duh otkrivaju se i njegov um i mišljenje; duh svakog postupka otkriva misao kojom se čovek rukovodi u svom postupku.
Milostivi Gospod je ukrasio svoj lik i svojim obličjem. Lik Božiji je sama suština duše; obličje su svojstva duše.
Novostvoreni lik Božiji – čovek – slično Bogu, bio je beskonačan, premudar, dobar, čist, nepropadljiv, svet, dalek od svake grešne strasti, svake grešne pomisli i osećanja.
Vešti umetnik prvo slika formu, crte onog lika sa koga skida portret. A kad tačno prikaže te crte, on daje liku, samom odelu boju i kolorit originala, i time usavršava sličnost. Kada je Bog stvorio svoj lik, On ga je ukrasio svojim obličjem; liku Božijem je svojstveno da ima po svemu sličnost sa Bogom. U protivnom, lik bi bio manjkav, nedostojan Boga, ne bi ispunjavao svoje određenje, ne bi odgovarao svom određenju.
Avaj! Avaj! Plačite nebesa! Plači sunce, plačite sve zvezde, plači zemljo, plačite sva bića nebeska i zemaljska! Plači sva prirodo! Plačite sveti anđeli! Ridajte gorko, neutešno! Obucite se, kao u odelo, u duboku žalost! Desila se nesreća, nesreća, potpuno dostojna da se nazove nesrećom: lik Božiji je pao.
Lik Božiji je uživao poštovanje neograničene vlasti Boga kao jarki, živi cvet Božijeg obličja, a onda ga je sablaznio već pali anđeo, i on se, mračan, predao misli i duhu oca laži i svake zlobe. Predao se tako što se odvojio od volje Božije. Time je odagnao od sebe Duha Božijega, izopačio Božije obličje, sam lik učinio nepotrebnim.
Nesreće pada propovednik je prikazao živo i tačno: Što je krivo ne može se ispraviti, i nedostaci ne mogu se izbrojiti.[9]
Rastrojstvo lika i obličja svako može lako da opazi u sebi. Lepotu obličja, koju čine sve vrline zajedno, oskrnavile su mračne i smrdljive strasti. Crte lika izgubile su svoju pravilnost, svoj uzajamni sklad: misao i duh bore se međusobno, neće više da slušaju um, ustaju protiv njega. On sam je u neprestanoj nedoumici, u strašnoj pomračenosti, koja zaklanja od njega Boga i sveti, nepogrešivi put prema Bogu.
Užasno mučenje prati rastrojstvo lika i obličja Božijeg. Ako čovek bude pažljivo, u samovanju, dugo i stalno gledao u sebe, uveriće se da to mučenje ne prestaje, da se pronalazi i skriva, zavisno od toga da li ga rasejanost ublažava malo ili mnogo.
Čoveče! Tvoja rasejanost i tvoja uveseljavanja samo pokazuju u tebi prisutnu muku. Tražiš da je zaglušiš čašom bučnih zabava i neprekidne rasejanosti. Nesrećniče! Čim naiđe trenutak trezvenosti, ti se osvedočavaš da muka koju si nastojao da uništiš rasejanošću živi u tebi. Rasejanost je njena hrana, sredstvo za jačanje: odahnuvši u seni rasejanosti, muka se budi sa novim snagama. Ona je u samom čoveku živo svedočanstvo koje mu svedoči da je pao.
Tim pečatom, tim svedočanstvom pada obeleženo je čovekovo telo. Od samog svog rođenja ono je u neprijateljstvu, u borbi protiv svega što ga okružuje, i sa samom dušom koja živi u njemu. Sve stihije nasrću na njega; napokon, iscrpljeno unutrašnjim i spoljašnjim bitkama, pogađano bolestima, pritisnuto starošću, ono pada na kosu smrti, iako je stvoreno besmrtno, i rasipa se u prah.
I opet se pojavljuje veličina Božijeg lika! Ona se javlja u samom njegovom padu, u načinu na koji je čovek izvučen iz pada. Jednim od svojih lica Bog je primio na sebe svoj lik: postao je čovek, i sobom izvukao čoveka iz pada, vaspostavio ga u prethodnoj slavi, poveo prema slavi, nesravnjivo višoj od one koja mu je bila data pri stvaranju. Pravedan je Gospod u svojoj milosti. Prilikom iskupljenja On je svoj lik proslavio više nego prilikom stvaranja: čovek nije sam sebi izmislio pad, izmislio ga je pali anđeo, kojeg je primamila u pad zavist, obmanulo zlo, prikriveno maskom dobra.
Sva lica Boga Trojice učestvuju u delu očovečenja, svako u svojstvu svog lica. Otac ostaje Onaj koji je rodio i rađa, Sin se rađa, Sveti Duh dejstvuje.
I ovde se opet vidi kakav je tačno lik Bogočoveka. Sin prima čoveštvo; kroz Sina sav Bog Trojica stupa u opštenje sa čovečanstvom. Da bi se prenela ljudima, naša misao se zaodeva u zvukove: nematerijalna, povezuje se sa materijom; posredstvom nje ulazi u opštenje duh, javlja se um.
Ovaplotila se Reč Božija, Božija Istina – Sin je postao čovek. Istina je ispravila, očistila našu misao; naš duh je postao sposoban za zajedničarenje sa Svetim Duhom. Sveti Duh je oživeo naš večnom smrću umrtvljeni duh. Tada je um stupio u poznanje i viđenje Oca.
Čoveka trojicu isceljuje Bog Trojica: Reč isceljuje misao, prevodi je iz laži, iz samoobmane, u istinu; Sveti Duh oživotvorava duh, prevodi ga iz telesnih i duševnih osećanja u duhovna osećanja; umu se javlja Otac, i um postaje um Božiji. A mi imamo um Hristov[10] – govori apostol.
Do silaska Svetog Duha čovek je bio mrtav duhom, i zato je tražio: Gospode, pokaži nam Oca.[11] A kada je primio Duha usinovljenja i osetio svoje sinovstvo, i oživeo duhom radi Boga i spasenja, od dejstva Svetog Duha, on se obraća Ocu kao onome kojeg zna, kao Ocu: Ava, Oče![12]
U vodi krštenja vaspostavlja se pali lik, čovek se rađa za večni život vodom i duhom. Duh, koji je odstupio od čoveka prilikom njegovog pada, od sada prisustvuje zajedno sa čovekom u njegovom zemaljskom životu, pri tome pokajanjem isceljuje ozlede koje greh nanosi čoveku posle krštenja, i tako, posredstvom pokajanja, spasenje čini mogućim do poslednjeg izdisaja.
Na krštenju Duh vaspostavlja i lik Božiji i lepotu Božijeg obličja. Ona se umnožava i usavršava ispunjavanjem jevanđelskih zapovesti. Obrazac te lepote, punoća te lepote je Bogočovek, Gospod naš Isus Hristos.
Ugledajte se na mene, kao i ja na Hrista,[13] objavljuje apostol i poziva vernike da u sebi obnove i usavrše Božije obličje, i ukazuje na Sveti Obrazac savršenstva novih ljudi, presazdanih, obnovljenih iskupljenjem. Obucite se u Gospoda Isusa Hrista.[14]
Pri iskupljenju svog lika – čoveka, Bog Trojica je dao takvu mogućnost napredovanja u usavršavanju obličja da obličje prelazi u novo stanje pri sjedinjenju lika sa Izvornikom, ubogog bića sa njegovim svesavršenim Tvorcem.
Divan je, čudesan lik Božiji, taj lik iz koga svetli, dejstvuje Bog! Senka apostola Petra je isceljivala! Neki čovek slagao pred njim i najednom se srušio mrtav jer je slagao pred Bogom! Ubrusi i povezi oko glave apostola Pavla činili su čuda! Kosti proroka Jeliseja vaskrsle su mrtvaca čije je telo – zbog brzine pogrebnika, preplašenih pred neprijateljem koji je dolazio – dotaklo u grobu davno pokopane kosti duhonosca!
Najbliže obličje, sjedinjenje, čovek dobija, i po dobijanju čuva tako što obitava u jevanđelskim zapovestima. Ostanite u meni – zapoveda Spasitelj svojim učenicima – i ja ću u vama. Ja sam čokot, a vi loze. Ko ostaje u meni i ja u njemu, taj donosi mnogi plod.[15]
Blaženo sjedinjenje hrišćanin dobija kada se čiste savesti, očišćene udaljavanjem od svakog greha, tačnim ispunjavanjem jevanđelskih zapovesti, pričešćuje svetim telom Hristovim i svetom krvlju Njegovom, a ujedno i s njima sjedinjenim Božanstvom Njegovim. Koji jede moje tijelo – rekao je Spasitelj – i pije moju krv u meni prebiva i ja u njemu.[16]
Razumni liku Božiji! Razmotri: za kakvu slavu, za kakvo savršenstvo, za kakvu veličinu te je prizvao i odredio Bog!
Nedokučiva premudrost Sazdatelja dala ti je da načiniš od sebe ono što želiš da načiniš.
Razumni liku Božiji! Zar ne želiš da ostaneš dostojni lik Božiji, zar želiš da unakaziš sebe, da se pretvoriš u lik đavola, da se srozaš na nivo beslovesnih?
Nije zaludu izlio Bog svoja blaga, nije bez razloga stvorio čudesni svet, nije nepotrebno ukazao poštovanje svom liku time što se pre njegovog stvaranja savetovao, a kada je lik već pao, nije ga iskupio tek tako, ne tražeći račun za to! Za sve svoje darove On traži izveštaj. On će suditi kako su upotrebljeni njegovi bogati darovi, kako je ocenjeno Njegovo očovečenje, kako je ocenjena Njegova krv koju ju prolio za nas pri našem iskupljenju.
Teško, teško onima koji su prenebregli dobra dela Boga, Sazdatelja, Iskupitelja!
Večni oganj, davno zapaljeni, neugasivi, đavolu i anđelima njegovim pripremljeni ognjeni bezdan, očekuje izopačene likove Božije koji su sami sebe učinili nepotrebnim. Tamo će oni večno goreti i neće dogoreti doveka!
Braćo! Dok stranstvujemo po zemlji, dok smo u predvorju večnosti – u ovom vidljivom svetu – potrudimo se da dovedemo u pravilnost crte lika Božijeg kojeg je Bog otisnuo u našim dušama, da prelivima i bojama obličja damo lepotu, živost, svežinu, i Bog će na strašnom ispitivanju uvideti da smo spremni za ulazak u Njegov večni, blaženi stan, u Njegov večni dan, u Njegov večni praznik i svetkovinu.
Osokolimo se, maloverni! Pokrenimo se, lenji! Čovek sklon strastima kao i mi, koji je u početku u pomračenosti svojoj gonio Crkvu Božiju, bio protivnik, neprijatelj Božiji, toliko je ispravio u sebi, po obraćenju svome, bogodani lik Božiji, toliko je usavršio podobije, da smelo govori o sebi: Živim – ne više ja, nego živi u meni Hristos![17]
Niko neka ne posumnja u istinitost ovoga glasa! Ovaj glas je bio toliko preispunjen svesvetom istinom, toliko ga je pomagao Sveti Duh da su na Pavlov glas mrtvi vaskrsavali, demoni izlazili iz ljudi koje su mučili, demonska proročišta ostajala nema, neprijatelji Božije svetlosti ostajali bez sjaja u očima, neznabošci odbacili svoje idole, poznali Hrista – istinitog Boga, i poklonili mu se. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Post 1,26.
  2. Post 1,25.
  3. Post 1,31
  4. Sveti Dimitrije Rostovski, Letopis.
  5. Tropar posle Neporočnih u subotu.
  6. Jn 15, 9, 10.
  7. Lk 24,49.
  8. Jn 14,17.
  9. Prop 1,15.
  10. 1 Kop 2, 16.
  11. Jn14,8
  12. Pim 8, 15, 16.
  13. 1 Kop 11, 1.
  14. Pim 13,14.
  15. Jn 15,4, 5.
  16. Jn 6, 56.
  17. Gal 2, 20.

4 komentar(a)

  1. Vladimir Smiljanić

    jednostavno: Slava i Hvala Bogu milom našem za sve !!!

  2. Pingback: MOLITVA PROGONJENOG ČOVEKA | duhovna oaza

  3. Pingback: Žitejsko more – Podvižnička slova

  4. Pingback: Rasejan i usredsređen život – Podvižnička slova

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *