NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » ASKETSKI OGLEDI

ASKETSKI OGLEDI

 

ASKETSKI OGLEDI
 

 
VIĐENJE SVOGA GREHA
 
Doći će ono strašno vreme, nastupiće onaj strašni čas u kome će svi moji gresi stati razotkriveni pred Gospodom sudijom, pred anđelima Njegovim, pred celim čovečanstvom. Predosećam stanje moje duše u tom groznom času, i zato me ispunjava užas. Pod uticajem tog živog i snažnog predosećaja trepetno hitam da se zadubim u razmatranje sebe, hitam da preispitam u knjizi moje savesti moja zabeležena sagrešenja koja sam učinio delom, rečju ili mišlju.
Odavno nečitane, u ormarima dugo držane knjige prekriva prašina, izjeda moljac. Uzimam da čitam tu knjigu i nailazim na velike teškoće. Takva je moja savest. Nisam je odavno preispitivao: zato sam je teško otvorio. A i kada je otvorim ne nalazim očekivano zadovoljenje. Jedino veliki gresi upisani su dovoljno jasno; sitna slova, kojih ima mnoštvo, gotovo da su izbrisana, i sada ne mogu da razaberem šta je njima bilo napisano.
Bog, jedino Bog može da vrati izbledelim slovima jasnost i izbavi čoveka od zle savjesti.[1] Jedino Bog može da daruje čoveku viđenje svojih grehova i viđenje svog greha – čovekovog pada, u kome je koren, seme, zametak, ukupnost svih čovekovih sagrešenja.
Prizvavši u pomoć milost i silu Božiju, prizvavši ih u pomoć najtoplijom molitvom, sjedinjenom sa revnosnim postom, sjedinjenom sa plačem i ridanjem srca, ponovo otvaram knjigu savesti, ponovo pažljivo promatram svoje grehove, koliko ih je i kakvi su, pažljivo ispitujem šta su mi doneli grehovi koje sam učinio.
Vidim: Bezakonja moja prevaziđoše glavu moju, kao breme teško opteretiše me, umnožiše se većma od vlasi glave moje.[2] Kakve su posledice takvog greha? Zahvatiše me bezakonja moja, i ne mogoh gledati, i srce moje ostavi me.[3] Posledice grešnog života su slepilo uma, kamenosrdnost, bezosećajnost srca. Um okorelog grešnika ne vidi ni dobro ni zlo; njegovo srce gubi sposobnost za duhovna osećanja. Ako taj čovek ostavi grešni život i okrene se pobožnim podvizima, tada njegovo srce, kao da je tuđe, ne podržava njegovo stremljenje prema Bogu.
Kada Božija blagodat otkrije podvižniku mnoštvo njegovih sagrešenja, tada on, hteo to on ili ne, postane potpuno zbunjen i padne u duboku tugu. Srce moje smuti se od takvih prizora, ostavi me snaga moja, i svetlost očiju mojih, i ona nije sa mnom, jer se slabine moje ispuniše porugama, to jest moja delatnost je postala puna spoticanja jer sam navikao na greh, koji me je nasilno vukao u nove grehove; usmrdiše se i zagnojiše rane moje od lica bezumlja moga, to jest grešne strasti su ostarile i strašno me ozledile zbog mog nepažljivog života; i nema isceljenja telu mome, to jest, greh me je celog pogodio i zarazio, i ne mogu se isceliti samo sopstvenim naporima.[4]
Čim saznam svoje grehove, čim se pokajem zbog njih, čim ih ispovedam, i žalim zbog njih, ja bacam to nebrojeno mnoštvo grehova u pučinu Božijeg milosrđa. Da bih se ubuduće klonio greha, povući ću se u samog sebe i pažljivo razmotriti kako greh dejstvuje protiv mene, kako mi prilazi, šta mi govori.
Prilazi mi kao lopov; njegovo lice je zamaskirano; umekšaše se reči njegove većma od masla[5] govori mi laž, predlaže bezakonje. U njegovim ustima je otrov; njegov jezik je otrovni žalac.
„Nasladi se“, tiho i laskavo šapuće on, „zašto je zabranjeno da se nasladiš? Nasladi se! Kakav je greh u tome?“ i predlaže, zlotvor, da narušim zapovest svesvetog Gospoda.
Nije bilo potrebe da obraćam pažnju na njegove reči: znam da je lopov i ubica. Ali neka nepoznata slabost, slabost volje, pobeđuje me! Pažljivo slušam reči greha, gledam na zabranjeni plod. Uzalud me savest opominje da je probanje tog ploda isto što i probanje smrti.
Ako nema zabranjenog ploda pred mojim očima, taj plod se neočekivano pojavljuje u mojoj mašti, živopisan, očaravajući.
Osećanja srca teže ka sablažnjivoj slici sličnoj bludnici. Njena spoljašnjost je zavodljiva; iz nje odiše sablazan, ukrašena je kao dragocene, blistave utvari; brižno je skriveno njeno smrtonosno dejstvo. Greh traži žrtvu od srca, kada već, zbog odsustva samog predmeta, ne može da žrtvuje telo.
Greh dejstvuje u meni kroz grešnu misao, grešno osećanje, osećanje srca i osećanje tela; dejstvuje kroz telesna osećanja, dejstvuje kroz maštu.
Kakvom zaključku me vodi takav pogled na sebe? Zaključku da u meni, u celom mom biću, živi ogrehovljena ozleda, da ona odobrava i pomaže greh koji me napada izvana. Sličan sam sužnju okovanom teškim lancima: svako kome je to dozvoljeno hvata sužnja, vuče ga kuda hoće, jer sužanj vezan lancima ne može da pruži otpor.
Greh je prodro jednom prilikom u visoki raj. Tamo je mojim praroditeljima predložio da probaju zabranjeni plod. Tamo ih je sablaznio; tamo je sablažnjene pogodio večnom smrću. I meni, njihovom potomku, neprestano ponavlja isti predlog; i mene, njihovog potomka, stalno nastoji da sablazni i uništi.
Adam i Eva su odmah nakon greha izgnani iz raja i izbačeni u zemlju žalosti i bola.[6] I ja sam se rodio u toj zemlji plača i nesreća! Ali to me ne opravdava: Iskupitelj mi je ovde doneo raj i usadio ga u moje srce. A ja sam grehom oterao raj iz mog srca. Sada je tamo mešavina dobra i zla, tamo je ljuta borba protiv zla, tamo se sudaraju neizbrojive strasti, tamo je muka, predukus večne muke u paklu.
U sebi vidim dokaz da sam Adamov sin: čuvam njegovu sklonost prema zlu; slažem se sa predlozima obmanjivača iako pouzdano znam da mi nudi obmanu i sprema ubistvo.
Zaludu bi bilo da počnem da okrivljujem praroditelje za greh koji su mi predali: Iskupitelj me je oslobodio od robovanja grehu, tako da ja od tada padam u greh dobrovoljno, a ne na silu. Praroditelji su jednom u raju prekršili jednu Božiju zapovest, a ja, nalazeći se u krilu Crkve Hristove, neprestano narušavam sve božanstvene zapovesti Hrista, Boga i Spasitelja moga.
Čas gnev i zlopamćenje uzrujavaju moju dušu: u mojoj mašti seva nož nad glavom neprijatelja, i srce se naslađuje zadovoljenom osvetom, učinjenom u mašti. Čas mi se pričinjavaju razasute gomile zlata: a odmah za njima velelepne palate, vrtovi, svi predmeti raskoši, sladostrašća, gordosti koje donosi zlato i zbog kojih se greholjubivi čovek poklanja tom idolu – sredstvu ostvarenja svih propadljivih želja. Čas me prelešćuju počasti i vlast: tada me ponese mašta i maštam da upravljam ljudima i državama, da im pružam razne propadljive stvari, a sebi propadljivu slavu. Čas, potpuno upečatljivo, vidim pred sobom stolove sa toplim i mirisnim jelima: smešno i u isti mah žalosno naslađujem se sablaznima koje preda mnom izniču. Čas najednom vidim da sam pravedan, ili, pravilnije, moje srce dvoliči, napreže se da prisvoji sebi pravednost, laže samo sebe, brine se da ljudsku pohvalu privuče sebi.
Strasti me preotimaju jedna od druge, neprestano me predaju jedna drugoj, uzbunjuju, uznemiruju. I ne vidim svoje čemerno stanje! Na mom umu je neprozirna zavesa mraka; na srcu leži teški kamen neosetljivosti.
Hoće li doći sebi moj um, hoće li se uputiti prema dobru? Protivi mu se srce, naviklo na grešne naslade, protivi mu se moje telo, jer je steklo životinjske želje. Izgubila se u meni čak i predstava da je moje telo, inače stvoreno za večnost, sposobno za božanske želje i pokrete, da su životinjske težnje njegova bolest, koju je dobilo kad je palo.
Različiti delovi mog bića – um, srce i telo – rasečeni su, razdvojeni, deluju neusaglašeno, protivureče jedan drugom; deluju u kratkotrajnoj, Bogu protivnoj slozi jedino onda kada rade na grehu.
Takvo je moje stanje! Ono je smrt duše za života tela. No ja sam zadovoljan svojim stanjem! Zadovoljan sam, ali ne zbog smirenja, nego zbog moje zaslepljenosti, zbog moje kamenosrdnosti. Ne oseća moja duša svoju umrtvljenost, ni telo, kojeg je smrt odvojila od duše, ne oseća svoju umrtvljenost.
Da sam osećao svoju umrtvljenost, stalno bih se kajao! Da sam osećao svoju umrtvljenost, brinuo bih se o vaskrsenju!
Sav sam se predao brigama ovoga sveta, malo me brine moja duhovna nesreća! Žestoko osuđujem najmanja sagrešenja mojih bližnjih, a sam sam toliko pun greha, toliko me je greh zaslepio da sam se pretvorio u slani stub, kao Lotova žena, i nisam više sposoban ni za kakav duhovni pokret.
Pokajanje nisam nasledio zato što još ne vidim svoj greh. Ne vidim svoj greh zato što još radim grehu. Ne može da vidi svoj greh niko ko se naslađuje u grehu, ko dozvoljava sebi da ga proba, makar i samim pomislima i odobravanjem srca.
Svoj greh može da vidi jedino onaj koji se potpuno i dragovoljno odrekao svakog prijateljstva sa grehom, i budno stražari na vratima svog doma sa isukanim mačem – rečju Božijom, i odbija, poseca tim mačem greh, u kom god obliku mu se on približio.
Ko čini veliko delo da uspostavi neprijateljstvo sa grehom i na silu odvlači od njega um, srce i telo, tome Bog daruje veliki dar: viđenje svoga greha.
Blažena je duša koja je ugledala greh u sebi! Blažena je duša koja je ugledala u sebi pad praroditelja, zastarelost starog Adama! Takvo viđenje svog greha je duhovno viđenje, viđenje uma kojeg je Božija blagodat iscelila od slepila.
Sveta Istočna crkva uči da postom i klečanjem izmoljavamo od Boga viđenje svog greha.
Blažena je duša koja se u Božijem zakonu poučava dan i noć! U njemu može da vidi lik i lepote novog čoveka, a po njima da uvidi i ispravi svoje nedostatke.
Blažena je duša koja je kupila polje pokajanja tako što je umrtvljavala sebe za grešne poduhvate! Na tom polju naći će ona skriveno besceno blago spasenja.
Ako si zadobio polje pokajanja, daj se u dečiji plač pred Bogom. Ne traži, ako možeš da ne tražiš, ništa od Boga, predaj se samopožrtvovano Njegovoj volji.
Shvati, oseti da si delo, a da je Bog Sazdatelj. Predaj se kao dete potpuno volji Sazdatelja, prinesi mu sam dečiji plač, prinesi mu tiho srce spremno da sledi Njegovu volju i da se sačuva Njegovom voljom.
Ako zbog svoje detinjske slabosti ne možeš da se pogruziš u molitveno ćutanje i plač pred Bogom, izgovori pred Njim smirenu molitvu, molitvu za oproštaj grehova i isceljenje od grešnih strasti, tih strašnih moralnih bolesti, sastavljenih od dragovoljnih, dugo vremena ponavljanih sagrešenja.
Blažena je duša koja je saznala da je potpuno nedostojna Boga i osudila sebe, prokletu i grešnu! Ona je na putu spasenja; u njoj nema samoobmane.
A ko, suprotno ovome, smatra da je spreman da primi blagodat, i misli da je dostojan Boga, pa očekuje i traži Njegov tajanstveni dolazak, i govori da je pripravan da primi, čuje i vidi Gospoda, taj obmanjuje sebe, taj laže sebe; taj je dostigao visoku liticu gordosti sa koje se pada u mračni ambis pogibije.[7] U taj ambis padaju svi koji su se napravili važniji od Boga i drznuli se da bestidno smatraju kako su dostojni Boga, i iz te uobraženosti i samoobmane govore Bogu: Govori Gospode, čuje sluga Tvoj.
Mladi prorok Samuilo je čuo da ga Gospod doziva, i pošto nije smatrao da je dostojan razgovora sa Bogom, izašao je pred svog starog učitelja i molio ga za pouku kako da se ponaša. Čuo je Samuilo i drugi put isti taj glas kako ga priziva i opet izašao pred učitelja. Učitelj je shvatio da je taj glas bio Božiji glas i zapovedio je mladiću da na takav poziv ubuduće odgovara: Govori Gospode, čuje sluga Tvoj.[8]
Isto ovo usuđuje se da govori sladostrasni i nadmeni maštar iako ga niko ne priziva, zanet hvalisavim mišljenjem: on stvara u sebi glasove i utehu, i njima laska svom nadmenom srcu, njima obmanjuje sebe i svoje lakoverne sledbenike.[9]
Sine Istočne crkve, jedine svete i istinite, u svom nevidljivom podvigu rukovodi se poukama svetih otaca svoje Crkve: one zapovedaju da se pre nego što te obnovi očigledno dejstvo Svetog Duha odvraćaš od svakog viđenja, od svakog glasa izvan sebe i u sebi, jer je to očigledan povod za samoobmanjivanje.[10]
Čuvaj um nevidljivim; odgoni sva maštanja i mišljenja koja su pad podmetnula kao istinu. Obuci se u pokajanje i izađi sa strahom i pobožnošću pred velikog Boga, moćnog da očisti tvoje grehe i obnovi te svojim Presvetim Duhom. A kad dođe On, Duh Istine, uvešće te u svu istinu.[11]
Osećanje plača i pokajanja je jedino od koristi duši koja je pristupila Gospodu sa namerom da dobije od Njega oproštaj svojih grehova. To je dobri deo! Ako si izabrao taj deo, neka se ne oduzme od tebe! Ne menjaj to blago za prazna, lažna, nasilna, prividno blagodatna osećanja, nemoj uništiti sebe lažući sebe.
„Ako su neki oci“, govori prepodobni Isak Sirijski, „napisali šta je čistota duše, šta je njeno zdravlje, šta bestrašće, šta viđenje, onda to nisu napisali zato da bismo to tražili pre vremena i da bismo to očekivali. Pismo je reklo: Carstvo Božije ne dolazi na vidljiv način.[12] Oni u kojima živi očekivanje sticali su gordost i pad… Crkva Božija je odbacila ono traženje visokih Božijih darova koje je sadržano u očekivanju tih darova. To nije znak ljubavi prema Bogu; to je bolest duše.“[13]
Svi sveti su smatrali da nisu dostojni Boga: time su pokazali svoje dostojanstvo, sadržano u smirenju.[14]
Svi samoobmanuti su smatrali da su dostojni Boga: time su pokazali gordost i demonsku prelest koja je zahvatila njihovu dušu. Neki od njih su primili demone koji su izašli pred njih u obliku anđela i sledili ih; nekima su se demoni javili u svom sopstvenom obliku, pretvarali se da ih je njihova molitva pobedila i tako ih uveli u gordoumlje; drugi su raspaljivali svoju maštu, uzrujavali krv, izazivali u sebi uzbuđenja, prihvatali to kao blagodatno naslađivanje, pali u samoobmanu, u potpunu pomračenost, i svrstali se po svom duhu u odbačene duhove.
Ako imaš potrebu da besediš sa samim sobom, ne laži sebe, već prekorevaj sebe. Gorki lekovi potrebni su nam u našem palom stanju. Svi koji lažu sebe već su primili ovde, na zemlji, svoju platu – svoju samoobmanu, pohvalu i ljubav Bogu neprijateljskog sveta: nemaju šta oni da očekuju u večnosti osim osude.
Greh je moj stalno preda mnom[15] – govori o sebi sveti David: njegov greh je bio predmet njegovog neprestanog preispitivanja. Bezakonje moje ja ću objaviti, i brinuću se za grehe svoje.[16]
Sveti David se bavio osuđivanjem samog sebe, bavio se obličavanjem svog greha kada mu je greh već bio oprošten i kada mu je dar Svetog Duha već bio vraćen. Još više: on je izobličio svoj greh, ispovedao ga da čuje vaseljena.[17]
Kada su sveti oci Istočne crkve, naročito pustinožitelji, dostizali visine duhovnih vežbanja, tada su se sva ta vežbanja slivala u njima u samo pokajanje. Pokajanje je obuzimalo čitav njihov život, svu njihovu delatnost: ono je bilo posledica viđenja svog greha.
Jednog velikog oca su upitali u čemu mora da se sastoji delanje usamljenog monaha? On je odgovorio: „Tvoja umrtvljena duša je pred tvojim očima, i pitaš kakvo mora da bude tvoje delanje?“[18] Plač je suštinsko delanje istinskog Hristovog podvižnika; plač je njegovo delanje od stupanja u podvig do kraja podviga.
Viđenje svog greha i pokajanje koje ono donosi – to su delanja kojima nema kraja na zemlji: viđenje greha podstiče pokajanje; pokajanje donosi očišćenje; postepeno očišćavano oko uma počinje da uviđa one nedostatke i ozlede u celom čovekovom biću koje ranije, u svojoj pomračenosti, uopšte nije primećivalo.
Gospode! Daruj nam viđenje naših sagrešenja da bi naš um, kada naše sopstvene greške privuku njegovu celokupnu pažnju, prestao da vidi greške bližnjih, i tako sve bližnje video kao dobre. Daruj našem srcu da ostavi pogubne brige o nedostacima bližnjeg, da sve svoje brige sjedini u jednu brigu o sticanju čistote i svetosti koju si nam Ti zapovedio i pripremio. Daruj nam da naše ukaljane duhovne rize opet postanu bele: njih je već umila voda krštenja, i sada, ukaljane, traže da se operu u reci suza. Daruj nam da u nama, uz svetlost Tvoje blagodati, vidimo raznolike bolesti: one uništavaju duhovne pobude u srcu i uvode u njega pobude krvi i tela, neprijateljske Carstvu Božijem. Daruj nam veliki dar pokajanja, prethodnicu i posledicu velikog dara viđenja svojih grehova. Zaštiti nas tim velikim darovima od provalije samoobmane, koju otkriva u duši njena neprimetna i neshvatljiva grešnost, a nastaje od sladostrašća i slavoljublja, dakle od onoga što ona ne primećuje i ne razume. Sačuvaj nas tim velikim darovima na našem putu prema Tebi, i daruj nam da dospemo do Tebe, koji prizivaš pokajane grešnike i odbacuješ one što smatraju da su pravednici – da večno u večnom blaženstvu slavoslovimo Tebe, jedinog istinitog Boga, Iskupitelja zarobljenih, Spasitelja propalih. Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. Jev 10, 22.
  2. Ps 37, 5 i Ps 39, 13.
  3. Ps 39,13.
  4. Ps 37, 11,8,6,8.
  5. Ps 54, 22.
  6. Post 3, 23, 24.
  7. Sveti Isak Sirijski, Slovo 55.
  8. Podražavanje, moskovsko izdanje, 1834. godine, knjiga 3, gl. 2. U navedenom mestu zapadnog pisca uzbuđivanje, nadmenost i samoobmana izlažu se tako izrazito i slikovito da smatramo da nije na odmet da čitaočevoj pažnji ponudimo sam tekst:

    „Govori, Gospode, čuje sluga Tvoj. Sluga sam Tvoj, urazumi me da poznam Tvoja svedočanstva. Prikloni moje srce rečima Tvojih usta, i neka Tvoja reč padne kao rosa. Sinovi Izrailjevi govorili su nekada Mojsiju: Govori nam, slušaćemo; neka nam Gospod ne govori, da ne bismo umrli.’ Ja ne molim tako, Gospode, ne molim tako! Nego sa prorokom Samuilom smireno i revnosno molim: Govori, Gospode, čuje sluga Tvoj.’ Neka mi ne govori Mojsije, niti drugi koji prorok, nego Ti govori, Gospode Bože, koji nadahnjuješ i prosvetljuješ sve proroke. Ti jedini, bez njih, možeš potpuno da me naučiš, a oni bez Tebe ne mogu imati nikakvog uspeha. Njihove reči mogu da zvuče, ali Duha ne javljaju. Oni izvanredno govore, ali, kada Ti ćutiš, nema vreline u srcu! Oni prenose slova, ali Ti otkrivaš smisao! Oni izgovaraju tajne, ali ti otkrivaš značenje alegorija! Oni objavljuju Tvoje zapovesti, ali Ti daješ snagu za njihovo izvršenje. Oni pokazuju put, ali Ti daješ duhovnu snagu da njime idemo! Oni deluju samo izvana, ali Ti poučavaš i prosvećuješ srca! Oni orošavaju spolja, ali Ti daruješ plodove! Oni viču rečima, ali Ti daješ razumevanje sluhu! I zato neka mi ne govori Mojsije! Govori Ti, Gospode, Bože moj, večna Istino. Da ne umrem i ostanem besplodan ako budem poučavan samo spolja, a iznutra ne budem vreo, i da ne bude na sudu da sam reč čuo, a nisam je ispunio, da sam poznao, a ljubavlju nisam obuhvatio, da mi je povereno, a da nisam sačuvao. Govori, dakle, Gospode, čuje sluga Tvoj: Ti imaš reč večnog života.“

    Drskost ove nadmene govorljivosti i praznoslovlja izaziva užas i duboku tugu u duši koja je odgajena na učenju Pravoslavne crkve. Nema tu pokajanja! Nema skrušenosti duha! Nema odlučne težnje prema najbližem i najtešnjem sjedinjenju s Bogom! Takva je uopšte nastrojenost asketskih zapadnih pisaca. Jedan od njih, iznoseći nepravilno shvatanje dostojanstva Majke Božije, završava pomahnitalu govorljivost ovako: „Bacimo se, dakle, u zagrljaj Bogomajke!“ Ovo raspoloženje je suprotno raspoloženju koje sveta Istočna crkva predaje svojoj duhovnoj deci: „Gospode, kada ne bismo svete Tvoje imali molitvenike“, peva Crkva u troparu na velikom povečerju, „i dobrotu Tvoju koja nas miluje, kako bismo smeli, Spase, opevati Tebe, koga slavoslove neprestano angeli.“ U molebnom kanonu Presvetoj Bogorodici Crkva peva: „Mi, grešni i ponizni, hitno priđimo sada Bogorodici i padnimo ničice u pokajanju, vapijući iz dubine duše: ‘Vladičice pomozi, sažali se na nas; pohitaj, propadamo od mnoštva pregrešenja. Nemoj odbiti svoje služitelje prazne, jer tebe imamo kao jedinu uzdanicu.'“ Neshvatljivo je stanje samoobmane i demonske prelesti onima koji nisu odgajeni na duhovnom podvigu po predanju Pravoslavne crkve: oni misle da je to jadno stanje najpravilnije, najblagodatnije. Prevodilac Podražavanja sa latinskog jezika na ruski stavio je na kraju svoje knjige pouke za čitaoca. Ukazujući na II glavu III knjige, na tu sliku samoobmane i uobraženosti, on savetuje da čitalac pre svakog pobožnog čitanja dovede sebe u raspoloženje koje je izneto u toj glavi. Očigledno je da se takvim raspoloženjem daje sloboda da se Sveto pismo objašnjava proizvoljno, da se ukida obaveza da se sledi objašnjenje svetih otaca koje je prihvatila Crkva. To je dogmat protestantizma.

  9. Prepodobni Grigorije Sinait, O prelesti i o ostalom, Dobrotoljublje, tom 1. Sveti Kalist i sveti Ignjatije Ksantopul, glava 73, Dobrotoljublje, tom 2.
  10. Jn 16,13.
  11. Lk 17, 20.
  12. Sveti Isak Sirijski, Slovo 55.
  13. Sveti Isak Sirijski, Slovo 36.
  14. Ps 50, 5.
  15. Ps 37, 19.
  16. Ps 50.
  17. Sveti Isak Sirijski, Slovo 21.

4 komentar(a)

  1. Vladimir Smiljanić

    jednostavno: Slava i Hvala Bogu milom našem za sve !!!

  2. Pingback: MOLITVA PROGONJENOG ČOVEKA | duhovna oaza

  3. Pingback: Žitejsko more – Podvižnička slova

  4. Pingback: Rasejan i usredsređen život – Podvižnička slova

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *