NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » ASKETSKI OGLEDI

ASKETSKI OGLEDI

 

ASKETSKI OGLEDI
 

 
SAVETOVANJE DUŠE SA UMOM
 
Duša: – Žalostim se neizdrživo, nigde ne nalazim radosti. Ne nalazim ni radosti ni utehe ni izvan sebe ni u sebi. Ne mogu da gledam svet, ispunjen neprestanim sablaznima, obmanama, zločinima. Nepažljivo sagledavanje sveta, retki i nepažljivi pogledi na njegove sablazni, neznanje da su njegovi utisci otrovni, dečije, neiskusno poverenje u svet privukli su njegove strele u mene, zadali mi smrtne rane. Zašto da gledam svet? Zašto da se interesujem za njega, da ga detaljno izučavam, da se vezujem za njega, kada sam samo kratkotrajna putnica na svetu? Sigurno ću ga napustiti, ali ne znam kada ću ga napustiti. Svakoga dana, svakoga trena moram biti spremna za poziv u večnost. Koliko god dugo trajalo moje skitanje pustinjom sveta, ono je ništa pred neizmernom večnošću, pred kojom su jednaki i sati, i dani, i godine, i stoleća. I sam svet prolazi, i sve ogromno što je čovek stvorio na njemu prolazi: i zemlja i djela što su na njoj izgorjeće.[1]
Izgoreće ta dela – plodovi čovekovog pada i odbacivanja. Svet mi je zadao rane, i zato mi je postao odvratan, ali rane me nisu zaštitile od novih rana. Ne želim da budem u svetu! Ne želim da mu se pokorim! Neću uopšte da mu služim! Neću čak ni da ga vidim! No on svuda ide za mnom: na silu upada, u zanosnoj lepoti izlazi pred oči, slabi me, ranjava, napada, ubija. Sama sam, i stalno nosim i sadržim u sebi načelo samoobmanjivanja i zavaravanja, koje je greh ubacio u mene, nastavljam da se zavaravam svetom: mrzeći ga, nehotice težim njemu, i željno pijem njegov otrov, duboko zabadam u sebe strele koje on pušta na mene. Okrećem potišteni i radoznali pogled od sveta prema samoj sebi. U sebi ne nalazim ničeg utešnog. U meni ključaju nebrojene grešne strasti! Neprestano me pogane razna sagrešenja: čas me muče gnev i zlopamćenje, čas osećanje da gorim plamenom bluda. Neko tuđe, neprijateljsko dejstvo uzrujava krv, raspaljuje maštu – i vidim sablažnjive slike, koje vuku u grešno maštanje, u naslađivanje pogubnom sablazni. Nemam snage da bežim od sablažnjivih slika: nevoljno, nasilno prikivaju se uz njih moje bolesne oči. I nemam gde da pobegnem! Bežala sam u pustinju: u pustinju su došle sa mnom slike greha, ili su me predusrele u njoj – ne znam; u pustinji su se pokazale naročito ubistveno živo. Te slike ne postoje: i slike, i njihovo postojanje, i lepota nisu ništa drugo do prevara i obmana; no u isti mah one su žive – i ništa, ni samo vreme, ni nemoćna starost ne može da ih umrtvi. Ispira ih iz maštanja suza pokajanja: a suze pokajanja nemam. Briše ih iz maštanja smirena molitva, sjedinjena sa plačem srca: no takve molitve nemam. Moje srce je lišeno umiljenja, lišeno je spasonosnog plača: ono je u meni nepomično, kao odlomljeno parče bezosećajnog kamena. Uprkos svojoj užasnoj grešnosti, ja retko vidim svoj greh. Uprkos tome što je dobro u meni pomešano sa zlom, što je čak postalo zlo, kao što prelepa hrana postaje otrov kada se pomeša sa otrovom, ja zaboravljam jadni položaj dobra, koje mi je dato pri stvaranju, a koje je ozleđeno i izopačeno prilikom pada. Počinjem da vidim da je moje dobro netaknuto, neporočno, počinjem da mu se divim, a moje slavoljublje odnosi me sa plodnog i bujnog pašnjaka pokajanja u daleku zemlju, u kamenitu i besplodnu zemlju, u zemlju trnja i korova, u zemlju laži, samoobmane, propasti. Ostavljam ispunjavanje Hristovih zapovesti i počinjem da ispunjavam nagovore svog srca, da sledim njegova osećanja, njegovu volju; osećanja pale prirode drsko nazivam dobrim, njena dela vrlinom, a to dobro i tu vrlinu dostojnim nagrada zemaljskih i nebeskih, ljudskih i Božijih. Dok sam se starala da ispunjavam Hristove zapovesti, ne slušajući volju srca i silujući ga, smatrala sam da sam dužnica pred Bogom i ljudima, da sam neverni i nepotrebni sluga. Odmah nakon samoobmane, u meni se pojavila tuga, uninije i neki strašni mrak. Tuga mi oduzima moralno delovanje, uninije mi oduzima silu da se borim protiv greha, a mrak – ta posledica tuge i greha – gusti mrak skriva od mene Boga, Njegov nepristrani i grozni sud, obećane nagrade za hrišćansku vrlinu, obećane kazne za odbacivanje hrišćanstva i njegovih svesvetih zakona. Počinjem da grešim bez straha, a savest ćuti, kao da je ubijena, ili kao da tada spava. Retko, veoma retko naiđe trenutak umiljenja, svetlosti i nade. Tada osećam da sam drukčija. No svetli trenutak kratko traje. Moje nebo je retko vedro. Kao crni oblaci opet na mene naleću strasti, i opet me bacaju u mrak, u smutnju, u nedoumicu, u propast. Ume moj! Ti si vođa duše. Pouči me! Uvedi u mene blaženi mir! Nauči me kako da zatvorim u sebi ulaz utiscima sveta, kako da obuzdam i ugušim strasti koje nastaju u meni samoj. Svet i strasti su me izmučili, iskidali.
 
Um: – Moj odgovor neće biti utešan. I mene je, kao i tebe, dušo, pogodio greh. Potpuno mi je poznato to o čemu si govorila. Kako ću ti pomoći kada su meni samom zadati ubistveni udarci, kada sam lišen sile da delujem samovlasno? U mojoj neprestanoj delatnosti, koju mi je Tvorac darovao kao moje svojstvo,[2] neprestano sam izložen tuđem uticaju. Taj uticaj je uticaj greha, koji me je ozledio i rastrojio. Taj uticaj me stalno odvlači od Boga, od večnosti, vuče me u obmanu sujetnim i prolaznim svetom, u obmanu sobom, u obmanu tobom, dušo, u obmanu grehom, u obmanu palim anđelima. Moj suštinski nedostatak je rasejanost, koja neprestano vrši nasilje nada mnom. Rasejanost me pobedi, i ja lebdim, skitam vaseljenom bez potrebe i koristi, kao i ostali odbačeni duhovi. Želeo bih da se zaustavim, ali ne mogu: rasejanost me otima, odnosi me. A kada me rasejanost otme, ne mogu da pogledam kako treba ni na tebe, dušo, ni na samog sebe. Od rasejanosti ne mogu da slušam kako treba reč Božiju: spolja bi se reklo da sam pažljiv, no dok se naprežem da slušam, nevoljno skrećem na sve strane, odjurim veoma daleko, prema potpuno sporednim predmetima, i razmišljam o njima, iako mi je to nepotrebno, čak i veoma štetno. Od ubistvene rasejanosti ne mogu da prinesem Bogu snažnu, istinsku molitvu, ne može da me obeleži strah Božiji, koji bi uništio moju rasejanost i moje pomisli učinio poslušnim meni, da ti one, dušo, prenesu skrušenost i umiljenje srca. Zbog moje rasejanosti ti ostaješ okorela; a kad si ti okorela i bezosećajna, ja padam u još veću rasejanost. Rasejanost je uzrok moje slabosti u borbi protiv grešnih pomisli. Zbog rasejanosti osećam pomračenost i teret: kada prestane grešna pomisao, ne mogu da je odmah i brzo prepoznam ako je prikrivena opravdanjem. Ako je i otkrivena, onda, ustajući protiv nje, ne pokazujem prema njoj potpunu i nepomirljivu mržnju, počinjem razgovor sa svojim ubicom, naslađujem se smrtonosnim otrovom koji on lukavo stavlja u mene. Retko budem pobednik, često sam pobeđeni. Zbog moje rasejanosti obuzima me zaboravnost: zaboravljam Boga, zaboravljam večnost, zaboravljam prevrtljivost i varljivost sveta, težim njemu, povlačim, dušo, tebe sa sobom. Zaboravljam svoje grehe. Zaboravljam svoj pad, zaboravljam svoj jadni položaj: u svojoj pomračenosti i samoobmani počinjem da nalazim dostojanstvo u sebi i u tebi. Počinjem da tražim, da zahtevam da lažni svet prizna ta dostojanstva, a svet je spreman da se za trenutak složi, da bi se kasnije podlo nasmejao. U nama nema dostojanstva: greh je potpuno oskrnavio čovekovo dostojanstvo, i on će ispravno misliti o sebi ako, po savetu jednog velikog podvižnika, misli da je mrzost.[3] Kako da ne bude mrzost nemoćno, sićušno stvorenje koje je svesilni Tvorac svega vidljivog i nevidljivog prizvao u postojanje iz ništavila, a ono se podiglo protiv svog Tvorca? Kako da ne bude mrzost stvorenje koje nema ničeg svoga, koje je sve dobilo od Boga, a onda ustalo protiv Boga? Kako da ne bude mrzost stvorenje koje se nije zastidelo raja, koje je usred rajskog blaženstva dozvolilo sebi da sa zadovoljstvom sasluša strašnu klevetu i hulu na Boga i istog trena dokazalo da je saglasno sa klevetom i hulom tako što je na delu pogazilo Božije zapovesti? Kako da ne bude mrzost um kada je stan i neprestani roditelj nečistih i zlobnih pomisli, stalno neprijateljskih Bogu? Kako da ne bude mrzost duša u kojoj se neprestano druže bujne i čudovišne strasti, kao zmije otrovnice, vasilisci i škorpije u dubokoj jami? Kako da ne bude mrzost telo začeto u bezakonju, rođeno u grehu, oruđe greha tokom kratkog zemaljskog života, izvor smrtonosnog smrada po završetku zemaljskog života? Mi, dušo, činimo jedno duhovno biće: ja mislim, a ti osećaš. No greh nas nije samo ozledio: on nas je rasekao na dva zasebna bića, koja skoro uvek postupaju suprotno jedno drugome. Greh nas je razjedinio, suprotstavio jedno drugome, odvojio od Boga, i suprotstavio samom svesvetom i svesavršenom Bogu!
 
Duša: – Žalostan je tvoj odgovor, ali i istinit. Donekle nam može biti uteha to što je naše jadno stanje međusobno povezano, pa našu žalost možemo da podelimo, možemo da pomažemo jedno drugome. Pa daj savet kako da izađemo iz našeg zajedničkog rastrojstva. Primetila sam da se moja osećanja podudaraju sa tvojim mislima. Srce ne može duto da se bori protiv misli: ono se uvek pokorava njoj, a kada se i protivi, protivi joj se samo nakratko. Ume moj, budi putovođa prema našem zajedničkom spasenju.
 
Um: – Slažem se sa tim da se srce kratko protivi mislima. Ali ono, pokazavši pokornost za trenutak, ponovo ustaje protiv najpravilnije, protiv Bogu najugodnije misli, ustaje tako silno i žestoko da me skoro uvek obori i očara. A čim me obori, ono počne da stvara u meni potpuno besmislene pomisli, koje služe samo zato da izraze i pokažu skrivene strasti. Šta da kažem o mojim mislima? Moje misli su veoma nepostojane zato što ih je greh rastrojio i ozledio. Ujutru, na primer, rodi se u meni izvesna misao o našem duhovnom životu, o nevidljivom vrlo teškom podvigu, o našim zemaljskim prilikama, odnosima, okolnostima, o našoj sudbini u večnosti; izgledalo je da su te misli opravdane. Najednom, u podne, ili ranije, one iščezavaju same po sebi zbog nekog neočekivanog susreta, zamenjuju ih druge, takođe dostojne pažnje. Uveče se pojave nove pomisli sa novim opravdanjima. Noću mi ne daju mira druge pomisli: tokom dana one su negde skrivene, kao u zasedi, a onda, najednom, usred noćne tišine, izađu pred mene da me uzbune očaravajućim i ubistvenim slikama greha. Zaludu, poučen rečju Božijom, smatram da su pravilne samo one pomisli na koje ti, dušo, odgovaraš stanjem dubokog mira, smirenja, ljubavi prema bližnjem, zaludu sam ubeđen da su sve pomisli – i one koje u tebi izazivaju mučenje i pometnju, a i one koje izazivaju u tebi i najmanju smutnju, najmanje ogorčenje – daleke od istine, potpuno lažne, sablažnjive, pogubne, kakvom god maskom pravednosti bile prikrivene. Zaludno je to znanje! Zaludan je taj pouzdani znak koji jasno razdvaja u svetu duhova dobro od zla! Zbog nepojmljive, u meni žive slabosti, shvatljive jedino opitom, ne mogu da se otrgnem od ubistvenih pomisli koje greh stvara u meni. Ne mogu ni da ih zgnječim ni da ih izbacim kada počnu da vrve u meni kao crvi; ne mogu ni da ih odagnam ni da ih odgurnem od sebe kada me napadnu izvana, kao razbojnici, kao ljute, krvožedne zveri. Drže me u ropstvu, u teškom radu, iscrpljuju me, muče, svakog trena spremne da me rastrgnu, bace u večnu smrt. To mučenje nevoljno prenosim tebi, dušo, prenosim ga samom našem telu, koje je bolesno i nemoćno zato što su ga probole strele i mačevi greha i svega ga izranjavili.
Zatrovana otrovom večne smrti, žalostiš se neizdrživo, dušo – tražiš radost i nigde je ne nalaziš. Zaludu misliš da ćeš tu radost naći u meni: i ja sam ubijen kada i ti, i ja sam zajedno sa tobom sahranjen u tesni i mračni grob neviđenja i nepoznanja Boga. Odnosimo se prema živom Bogu kao prema nečem nepostojećem i mrtvom: to je pouzdan dokaz naše sopstvene umrtvljenosti.
 
Duša: – Vođo moj! Oko moje! Najviša duhovna silo moja! Ume moj! Dovodiš me u beznađe. Ako ti, kao moja svetlost, nazivaš sebe mrakom, šta onda da očekujem od drugih mojih sila, istih kao i kod beslovesnih životinja? Šta da očekujem od moje volje ili želje, od jarosti ili od prirodnog gneva, koji neće dejstvovati onako kako dejstvuju u marvi, zverima i demonima jedino onda kada se nalaze pod tvojim vođstvom? Rekao si mi da, i pored sve tvoje pomračenosti, i pored sveg tvog mrtvila, reč Božija još dejstvuje na tebe, i da ti je dala bar svojstvo da razlikuješ dobro od zla, što i jeste najteže. I ja sam postala pričasnica tog znanja! Već i ja, čim počnem da osećam zbunjenost i pometnju, ujedno sa tim osećam nepravilnost svog stanja, osećam i nepoverenje i mržnju prema takvom stanju, nastojim da zbacim sa sebe to meni neprirodno i neprijateljsko stanje. I kakvu samo utehu osećam čim se ti, suprotno ovome, makar i nakratko, kao u zagrljaju najmilijih, zadržiš u pomislima uzetim iz reči Božije! Kakvo slavoslovlje Bogu počinjem da šaljem iz moje dubine, iz samih riznica srca! Kakvo strahopoštovanje me obuzima pred veličinom Boga, koji mi se tada otkriva! Kako sama sebi ličim na ništavno zrnce prašine usred neizmernog i raznolikog sveta! Kakva blagodatna tišina, nošena dahom rajskog vetra, počinje da veje u meni i da me hladi, izmučenu žegom i sušom! Kakva slatka i lekovita, u srcu začeta suza ulazi u glavu i izliva se na vreli obraz iz smirenog i krotkog oka, koje tako mirno, tako srdačno gleda na sve i svakoga! Tada osećam isceljenje moje prirode! Tada prestaje unutrašnja borba! Tada se i moje grehom rasečene i razdrobljene sile stapaju u jedno. A čim postanem jedno sa tobom i sa ostalim svojim silama, čim tom jedinstvu privučem i samo telo, ja osećam milost
Sazdatelja prema Njegovoj paloj prirodi, delatno saznajem značaj i silu Iskupitelja, koji me je iscelio svojom svesilnom i životvornom zapovešću. Ispovedam Boga! Vidim dejstvo Svesvetog Duha, kome se poklanjamo, koji ishodi od Oca, i kojega je Sin poslao! Vidim dejstvo Boga Duha, kojega uvodi Bog Reč, i koji svoje Božanstvo pokazuje svojom stvaralačkom silom, a posredstvom nje razbijeni sasud postaje celovit i lep kao prvobitno, kao da nikada nije razbijen. Ume moj! Obrati se reči Božijoj, iz koje smo već pozajmili nebrojena blaga, ali smo ih izgubili zato što smo nemarni, zato što smo hladni prema Božijim darovima. Bescene duhovne darove zamenili smo za varljivi privid darova, a pod tim prividnim darovima greh i svet su nam nudili svoj otrov. Ume moj! Obrati se Reči Božijoj! Potraži tamo radost za mene: u ovim trenucima moja žalost je neizdrživa i bojim se da ću pasti u potpunu propast, koja se zove očaj.
 
Um: – Reč Božija, dušo, rešava našu nedoumicu potpuno zadovoljavajućim određenjem. No čim su čuli reč Duha, čim su je objasnili sebi svojim telesnim razumom, mnogi ljudi su o životvornoj reči Božijoj rekli: Ovo je tvrda besjeda. Koje može slušati?[4] Čuj, dušo, šta je Gospod rekao: Koji čuva život svoj, izgubiće ga, a koji izgubi život svoj mene radi,naći će ga.[5] Koji voli život svoj izgubiće Ga, a ko mrzi život svoj na ovome svijetu, sačuvaće ga za život vječni.[6]
 
Duša: – Spremna sam da umrem, ako zapoveda Bog. Ali kako da umrem kada sam besmrtna? Ne poznajem to oružje koje bi moglo da me liši života.
 
Um: – Ne misli, dušo, da Hristos zapoveda da umreš sama, da sam ja izuzet iz presude. Ne! Čašu smrti moram da podelim sa tobom, i da je prvi ispijem, jer sam ja glavni krivac našeg zajedničkog pada, odbačenosti, nesreće, privremene i večne smrti. Smrt i uništenje koje od nas zahteva Bog ne sastoje se u uništenju našeg postojanja: one se sastoje u uništenju samoljublja, koje je postalo naš život. Samoljublje je izopačena ljubav palog čoveka prema samom sebi. Samoljublje obogotvorava svoj pali, lažno nazvani razum – nastoji da svime i stalno zadovoljava svoju palu, pogrešno usmerenu volju. Samoljublje se pokazuje prema bližnjima ili posredstvom mržnje ili posredstvom čovekougađanja, to jest ugađanja čovečijim strastima, a prema predmetima sveta, koje ono uvek zloupotrebljava, posredstvom pristrasnosti. Ljubav je sveza savršenstva,[7] punoća svih vrlina, a samoljublje je grešna strast, punoća svih ostalih raznovrsnih grešnih strasti. Da bih uništio u sebi samoljublje, moram da odbacim sva svoja shvatanja, makar bio veoma bogat shvatanjima koja mi pružaju nauka sveta i stihije sveta.[8] Moram da se pogruzim u siromaštvo duhom, da me to siromaštvo razotkrije, da me suze umiju, krotost, čistota i milost izravnaju i smekšaju, pa tek takav da dobijem znanje koje blagovoli da odredi na meni desnica mog Iskupitelja. Ta desnica je Jevanđelje. A ti, dušo, moraš da se odrekneš svoje volje, koliko god to bilo teško srcu, koliko god ti se činilo da je ono čemu tvoje srce teži i ono što ono oseća najpravednije i najdivnije. Umesto svoje volje ti moraš da ispunjavaš volju Hrista Boga i Spasitelja našeg, koliko god to bilo protivno i surovo tvom samoljubivom srcu. Tu mislimo na smrt: nju Bog traži od nas da bismo dobrovoljnom smrću uništili smrt, nasilno prisutnu u nama, i dobili na dar vaskrsenje i život, koji izviru iz Gospoda Isusa.
 
Duša: – Odlučila sam da se odreknem same sebe: od samih tvojih reči o odbacivanju samog sebe već sam počela da osećam radost i nadu. Ostavimo život koji rađa beznađe i prihvatimo smrt, taj zalog spasenja. Vodi me, ume moj, tragom Božijih zapovesti, a sam nepokolebivo obitavaj u toj Reči koja je javila o sebi: Ko ostaje u meni i ja u njemu, taj donosi meni plod, jer bez mene ne možete činiti ništa.[9] Amin.
 


 
NAPOMENE:

  1. 2 Pt 3, 10.
  2. Kalist Katafigiot, glava 3, Dobrotoljublje, tom 4.
  3. Brat je molio prepodobnog Sisoja Velikog da mu da koristan savet. Starac mu je odgovorio da monah mora biti manji od idola. Na bratovljevo pitanje šta znači biti manji od idola, starac je rekao: „Pismo govori da idoli imaju usta, a ne govore, oči imaju a ne vide, uši imaju a ne čuju: takav mora biti i monah. I kao što su idoli mrzost, tako i monah neka pomišlja o sebi da je mrzost.“ Skitski paterik, slovo S.
  4. Jn 6, 60.
  5. Mt 10, 39.
  6. Jn 12, 25.
  7. Kol 3, 14.
  8. Kol 2, 8.
  9. Jn 15,5.

4 komentar(a)

  1. Vladimir Smiljanić

    jednostavno: Slava i Hvala Bogu milom našem za sve !!!

  2. Pingback: MOLITVA PROGONJENOG ČOVEKA | duhovna oaza

  3. Pingback: Žitejsko more – Podvižnička slova

  4. Pingback: Rasejan i usredsređen život – Podvižnička slova

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *