АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ

АСКЕТСКИ ОГЛЕДИ
 

 
СУДОВИ БОЖИЈИ
 
Нема слепог случаја! Бог управља светом, и све што се дешава на небу и под небом дешава се по суду премудрог и свемогућег Бога, недокучивог у својој премудрости и свемоћи, недокучивог у свом управљању.
Бог управља светом: Његова разумна бића нека буду покорна Њему, и Његове слуге нека побожно сагледавају, нека у надумном дивљењу и чуђењу славослове Његово величанствено управљање!
Бог управља светом. Заслепљени грешници не виде то управљање. Они су измислили случај, потпуно стран разуму: они не увиђају да у њиховом погледу нема правилности, да је њихов поглед туп, помрачен, изопачен; они Божијем управљању приписују одсуство правилности и смисла; они хуле на управљање Божије, они премудрост сматрају и називају безумљем.
Он је Господ Бог наш, по свој земљи судови су Његови[1] – проповеда царски пророк. Судови Господњи су истинити, уједно оправдани.[2] У њима нема ничег неправедног! У њима нема ничег неразумног! Њих оправдавају њихове последице, њихови духовни плодови, њих оправдава савршенство њиховог свесавршеног Извора.
Похвали, Јерусалиме, Господа; хвали Бога Твога Сионе, јер оснажи вратнице врата твојих, благослови синове твоје у теби.[3] Само је Православна црква спремна да похвали Бога богоугодном похвалом, само су њени истински синови, верни њеном наручју – њеном догматском и морално-поучном предању – спремни да наследе благослов. Бог, који објављује Реч Своју Јакову, законе и судове Своје Израиљу,[4] открива учење спасења свим члановима Православне цркве, но тајна јеванђелске истине и тајна судова Божијих открива се онолико колико могу да је схвате сами изабраници, удостојени да чистим умом угледају Бога у Његовом промислу и управљању. Не учини Бог тако сваком народу, и судове Своје не објави њима.[5]
Виђење судова Божијих је духовно виђење. Божија благодат, у своје време, узноси ка том виђењу ум оног хришћанина који се правилно подвизава.[6] Духовно виђење ума подржава срце духовним, светим осећањем, и њим се оно напаја као слатким и миомирисним напитком који излива у њега и храну, и храброст и весеље. Пажљиво проматрам Твоје судове, Господе мој: Судови су Твоји бездан многи.[7] Њихову дубину не може да испита ни људски ум, ни анђелски ум, као што наше око не може да примети сводове неба, скривене иза његовог прозрачног, бескрајног плаветнила.
Правилно и тачно испуњавање Божије воље није могуће без познавања судова Божијих. Шта су Божије заповести? То је Божија воља, коју је Бог објавио људима да би се руководили у свом деловању, а оно зависи од њихове слободне воље. Шта су судови Божији? То су дејства или допуштења Божије воље, на која човекова слободна воља нема никаквог утицаја. Да би потпуно испунио Божију вољу, човек, очигледно, мора да заузме правилан став и према Божијим заповестима и према Божијим судовима. Сачувах путеве Господње – говори истински слуга Божији – јер су сви судови Његови преда мном, и законе Његове не удаљих од мене.[8] Судовима Твојим, Господе мој, научи ме.[9] Исповедаћу Ти се, Господе, у правости срца, када научим судове правде Твоје.[10]
Раздражује Господа грешник – драговољни служитељ демона: нема Бога пред њиме, искривљују се путеви његови у свако време, поричу се судови Твоји, Господе наш, од лица његовог.[11] Непоштовање Божијих заповести неминовно иде руку под руку са одбацивањем Божијег промисла о свету и истине да Бог управља светом: непоштовање Божијих заповести је природна последица тог одбацивања. Управљач васељене, први узрок свега што се дешава у људском друштву, свега што се дешава сваком човеку појединачно – каже грешник, који драговољно, дакле намерно греши – јесте или човечији разум или слепи случај, у коме је разум потпуно одсутан. Самим начином свог мишљења, настројеношћу своје душе, тај грешник заузима непријатељски став према Господу, непријатељски према Његовом светом Јеванђељу; гази без трунке страха све Божије заповести, без трунке страха задовољава све своје порочне жеље.
За кога нема Бога у Божијем промислу, за тога нема Бога ни у Божијим заповестима. Ко је видео Бога у управљању светом, ко је побожно задрхтао пред тим управљањем, ко је побожно задрхтао пред Божијим судовима, једино тај може да прикује страху Божијем тело своје:[12] да распне грешну вољу и мудрост и љубав према материјалном на крсту јеванђелских заповести. Да би угледао Бога у Његовом промислу, мораш имати чист ум, чисто срце и чисто тело. Да би стекао чистоту, мораш живети по јеванђелским заповестима. Из виђења судова Божијих рађа се у врло великом обиљу побожни живот, мајка тог виђења.
Бог управља васељеном; Он управља и сваким детаљем живота сваког човека. Такво управљање, које улази у најситније, очито веома мало значајне услове постојања твари, у складу је са бескрајним савршенством Божијих својстава. Закон таквог управљања читамо у природи, читамо у човековом друштвеном и приватном животу, читамо у Светом писму. Не продају ли се – рекао је Спаситељ – два врапца за један новчић? Па ниједан од њих на падне на земљу без Оца вашега. А вама је, искрене и верне слуге Божије, и коса на глави сва избројана.[13] Верујем свесветим речима! Не могу да им не верујем: оне тачно приказују савршенство мог Бога. Од лица Твога, Господе мој, суд ће мој изаћи![14] Сав припадам Теби! Мој живот и моја смрт налазе се сваког трена у Твојим рукама! Ти учествујеш у свим мојим делима, у свим мојим околностима: помажеш ми у благоугађању Теби; дуготрпељив си према мени у мојим својевољним, грешним, безумним делима. Твоја десница ме непрестано упућује на Твој пут! Без садејства те деснице давно, давно бих безизлазно залутао, пропао бих заувек. Ти, који си једини способан да судиш човеку, судиш мени, и решаваш моју судбину за све векове по Твом праведном суду, по Твојој неисказаној милости. Ја сам Твој и пре мог постојања, и у мом постојању, и с оне стране мог земаљског постојања или странствовања!
Судови Божији су све што се дешава у васељени. Све што се дешава, дешава се услед Божијег суда и Божије одлуке. Тајно од Бога и независно од Њега не дешава се и не може да се дешава ништа. Једно се дешава по Божијој вољи, друго се дешава по Божијем допуштењу; све што се дешава, дешава се по Божијем суду и по Божијој одлуци. Стога се Божији судови често називају у Писму судом Божијим. Божији суд је увек праведан: Праведан си, Господе – говори пророк – и прави су судови Твоји.[15]
Дејством Божије воље створен је видљиви и невидљиви свет, створен је и искупљен човек, збили су се и збивају се сви догађаји, друштвени и лични, из којих сија, као сунце с неба, Божија благост, Божија свемоћ, Божија премудрост. По Божијем допуштењу, због чињенице да је човек злоупотребио своју слободну вољу, појавило се зло са свим његовим последицама; по Божијем допуштењу, по сопственој слободној вољи пали су анђели, пао је човек; очовечени Бог је искупио људе, но они нису примили Бога, одступили су од Бога; по Божијем допуштењу, због зле слободне воље одбачених анђела и палих људи обешчашћена је земља злоделима и безбожношћу тих анђела и тих људи. По Божијем допуштењу и суду васељену кажњавају и кажњаваће је разне невоље, друштвене и личне; по Божијем допуштењу и суду стићи ће отпаднике од Бога, непријатеље Божије, вечна мука у огњеном, мрачном понору пакла, за који су они себе припремили потпуно драговољно.
Погледао је апостол чистим умом, умом којег су озарили зраци свете Истине, погледао је у недостижну висину судова Божијих и у светом ужасу од виђења тих судова узвикнуо: О дубино богатства и премудрости и разума Божијега! Како су неиспитљиви судови Његови и неистраживи путеви Његови! Јер ко познаде ум Господњи? Или ко му би савјетник?[16]
Узвикнуо је ово апостол када је говорио о страшном злоделу Јудејаца: о њиховом драговољном одбацивању Искупитеља, о помахниталом одбацивању које се завршило чудовишним злочином – убиством Искупитеља. Док говори о злочину људи, потпуно зависном од њихове слободне воље, апостол се изражава тако као да је Бог учинио тај злочин. Бог затвори све Јудејце у непокорност.[17] Даде им Бог дух неосјетљивости[18], очи да не виде и уши да не чују.[19] Божије допуштење названо је Божијим дејством. Као да је по сили и власти неограничени Бог некако ограничио себе, не променивши човечију слободну вољу, не зауставивши човечија деловања, која су започела упорно противљење, жестоко супротстављање вољи и дејству Бога. Слободна воља бића, сви њихови напори не би могли да се одупру свемогућој десници Творца. То није учињено. То су судови Божији.[20] Њих човек не може да појми јер превазилазе разум разумних бића. Испитивање онога што се не да појмити узалудан је труд, далек од сваког смисла. Бог забрањује истраживање судова Божијих зато што на тај подухват наводи заслепљена надменост, лажни поглед на предмет, а сам подухват неизбежно води у заблуду, у богохуљење, у пропаст душе. Нема нам друге него да, по примеру апостола, видимо и сагледавамо судове Божије оком вере, оком духовног знања, и да се, не дозвољавајући себи бесплодне судове по човечијим начелима, побожно погружавамо у свето незнање, у свету духовну таму, јер она има и чудну светлост којом је Бог заклоњен од човечијег погледа и анђелског ума.[21]
“Зло није никаква суштина”, рекли су оци, “оно се појављује због нашег немара према врлини, и ишчезава од наше ревности према врлини.”[22] Зло је недостатак добра, и може да се односи само на ограничена разумна бића, у којима је добро ограничено. Недостатак не постоји у бесконачном, нема приступа бесконачном. Бог је бесконачан, и Његово добро је бесконачно. Бесконачно се, по свом својству, не умањује када се од њега одузме било који број, нити се увећава ако му се дода неки број. Ни зло ни добро разумних створења нема и не може да има никаквог утицаја ни на Бога ни на Његова дејства. Судови Божији стоје на висини, недоступној и неприкосновеној, независној и од демонских и од човечијих дејстава. Божије дејство не мења своје својство и значење чак ни онда када се неко човечије и неко демонско дејство сједини – по спољашњости, не и по суштини – у једно дејство са Божијим дејством.
Запањујући пример таквог дејства је велики догађај: страдање и смрт Богочовека. С једне стране, очовечени Бог је, по својој свесветој вољи, благоволео да се потчини тим страдањима и тој смрти; с друге стране, јудејски првосвештеници, вођени такође својом сопственом слободном вољом, изложили су Бога потпуно понижавајућем срамоћењу, тешким мукама и срамној смрти. У злочину су осим људи учествовали и демони, као начелници злодела.[23] Овде је Божије дејство било сједињено, само по спољашњости, у једно дејство са човечијим и демонским дејством; али, у суштини, једно дејство се потпуно разликовало од другог дејства. Ви се одрекосте Свеца и Праведника – рекао је Јудејцима апостол Петар – ви Начелника живота убисте; а Бог оно што је предсказао устима свију својих пророка, да ће Христос пострадати, тако је и испунио.[24]1 Исту ту мисао изнели су и сви апостоли у молитви коју су изговорили када су добили вест да је започело гоњење Цркве Јерусалиму. Они су рекли у својој молитви: Господе, Ти који си створио небо и земљу и море и све што је у њима, Ти си Светим Духом кроз уста оца нашега Давида, слуге својега, рекао: Зашто се буне незнабошци и народи помишљају залудне ствари? Устадоше цареви земаљски и кнезови сабраше се заједно на Господа и на Помазаника Његовог, и заиста се сабраше у овоме граду на Светога Сина Твојега Исуса, којега си помазао, Ирод и Понтијски Пилат са незнабошцима и с племенима Израиљевим, да учине оно што рука Твоја и савјет Твој унапријед одреди да буде.[25]
Божији судови и Божија дејства иду својим путем; људска и демонска дејства такође иду својим путем. Злодела остају злодела, злочинци остају злочинци, макар починиоци зла и њихова зла намера уједно били само оруђа Божије воље. Ово последње је последица неограничене Божије премудрости, неограничене Божије свемоћи, због које бића када поступају по својој слободној вољи уједно безизлазно остају у власти Творца а да то не схватају, извршавају вољу Творца а да то не знају.
Судови Божији присуствују и дејствују у догађањима у којима учествују људи и демони, с тим што Божији судови присуствују и дејствују у тим догађањима као најтананији дух у материји, независан од материјалног, нестешњен материјом, дејствујући на материју и не подвргавајући се дејству материје. Судови Божији су свемогуће дејство у васељени свесавршеног Бога, јединога, у прецизном смислу Духа, који испуњава васељену и све што је изван васељене, што није обухваћено васељеном. Материјални свет, изложен нашим осећањима, не обухвата Бога; ни свет духова, који није изложен нашим осећањима, не обухвата Бога. Какав је Бог, таква су и Његова дејства: и Његови судови су необухватни. Нека побожно тихују пред њима и људи и анђели! У односу на Бога духови су такође материја: они се разликују од Бога и по суштини и по својствима, разликују се немерљиво много, разликују се од Бога онолико колико се и сама груба материја разликује од Бога.[26] Такав је закон о односу бесконачног према свему ограниченом и коначном. Колико год се ограничени предмети међусобно разликовали, колико год се повећавали или смањивали, њихова разлика у односу на бесконачно се не мења, и никад не може да се мења: она је увек иста зато што је увек бесконачна.
Тешко свијету од саблазни; јер потребно је да дођу саблазни, али тешко човјеку оном кроз кога долази саблазан.[27] Ово је рекао Спаситељ света, Господ наш Исус Христос. Ово је речено о догађајима који се дешавају пред нашим очима, и још ће се морати дешавати, у којима се свесвети судови Божији сливају у једно са злочиначким и погубним последицама људске грешне, сладострасне, Богу непријатељске слободне воље.
Потребно је да дођу саблазни: овим речима објављује се Божије предодређење, објављују се судови Божији, недокучиви за човека и недоступни његовом поимању. Тешко човјеку оном кроз кога долази саблазан: овим се Божији гнев објављује слугама, проповедницима, заштитницима греха, сејачима и ширитељима греха у људском друштву, непријатељима и гонитељима истинског богопознања и богослужења. Њихову настројеност и делатност Бог је већ осудио; већ су изговорене громовите претње против те настројености и те делатности; већ је припремљена њихова плата – вечни пакао и његове тамнице, ужасна мучења и казне. Али Бог је допустио злонамерну и Њему супротстављену делатност и настројеност људи. Такви су судови Божији. Зло које чине бића не може да наруши у Богу – у свесавршеном Добру – Његово ненарушиво, неприкосновено обитавање у неизмењивим својствима и достојанствима, не може да спречи бескрајну Божију премудрост да извршава своју свесвету, свемогућу вољу.
Шта је Божије предодређење? То је израз у Светом писму којим се описује Божија величина, виша од свега што човек може о њој да каже. Појам предодређења је веома близак појму судова Божијих: та два појма се често стапају. Објаснићемо, сходно нашим моћима, Божије предодређење, о чијем постојању сведочи Свето писмо,[28] и најпре нагласити да многи неправилно разумеју овај појам, и да управо тиме повлаче себе у погибељну провалију заблуда.
Бог је изван категорије времена[29]: време не постоји за Бога. Временом разумна бића означавају утисак који у њима стварају промене појава у природи. Тако наука дефинише време. И би вече и би јутро, дан први.[30] Тако Писмо представља настанак појма времена – дакле потпуно сагласно са закључком позитивне науке.[31] Очито је да спољашњи утисци не могу да делују на Бога, у противном Бог не би био савршен, повећавао би се и смањивао, а то није својство бесконачног. Време, дакле, за Бога уопште не постоји: ни будућност за Њега не постоји. Оно што тек треба да се догоди већ се појављује пред Божијим лицем тако као да се већ десило; загробна судбина сваког човека – та нужна и природна последица човекове земаљске, драговољно изабране делатности – већ је позната Богу, јер ју је Бог већ решио. Неуобличен (зачетак) мој видеше очи Твоје,[32] свесавршени Боже! Исповедао је ово надахнути пророк: и сваки човек је, каже логика, дужан да ово исповеда.
“Ја сам предодређен, и немам никакве могућности да се противим предодређењу, да изменим или спречим Божије предодређење. Зашто да приморавам себе неумољиво строгој хришћанској врлини? Зашто да подвргавам себе небројеним лишавањима и да живим стално се одричући живота? Живећу овај кратки живот онако како желим и како ми се свиђа! Похитаћу ономе чему ме мами моја машта, исцртаваћу пред собом чаробне слике! Разонодићу се до миле воље свим насладама, макар и грешним! Оне су раскошно расуте по васељени, и нестрпљива радозналост вуче да их пробам и искуствено познам! Ако ми је предодређено да будем спасен, Бог ће ме спасити, без обзира на сву моју порочност. А ако ми је суђено да пропаднем, пропашћу без обзира на све моје напоре да задобијем спасење.”
Овакво размишљање није ништа друго до непознавање хришћанских тајни, лажно названо знање и телесно мудровање. У њему се износи страшно богохулство, којег они нису ни свесни. Несрећно, потпуно погрешно умовање многи сматрају и прихватају за необориву истину: на њему се заснива својевољни, безаконити и развратни живот. На земаљском порочном животу заснива се вечно жалосни, вечно несрећни живот с оне стране гроба.
Лажно, по душу погубно умовање о Божијем предодређењу и Божијим судовима настало је због тога што дејства која су својствена једино Богу нису разликована од људских дејстава. Једна грешка нужно води у другу грешку; она води у многе грешке ако је направљена у првој, полазној премиси. Чим човек не разликује своје дејство од Божијег дејства, он је већ, тобоже природно, потчинио оба дејства једном закону, једном суду, суду свог разума. Одатле се пред њим отворило бескрајно поље заблуда. Чим је себе поставио за судију Божијих дејстава, он је самим тим приписао Богу исти онај однос према добру и злу који према њима има човек. Он је, дакле, сматрао да су Божија својства иста као и човечија својства; Божије мишљење подредио је законима људског мишљења: одредио је и неку разлику, али не бесконачну, већ неку своју, неодређену, далеку од сваке правилности и смисла.
Од свог беспочетног почетка Богу је била довољна, и сада му је довољна, сама Његова Реч. Божија Реч је уједно и Његова мисао: У почетку бјеше Логос (Ријеч), и Логос бјеше у Бога, и Логос бјеше Бог.[33] Такво је својство безграничног ума. Због свог безграничног савршенства Бог има једну и јединствену мисао, без обзира на то што се та мисао исказује у сфери разумних бића кроз безбројно мноштво мисли. Наше мишљење
О Божијим судовима и Божијем предодређењу ће добити неопходно утемељење тек онда када одвојимо од себе на бесконачно растојање и Божије биће, и Његова својства, и Његова дејства. Предодређење човекове судбине потпуно доликује Богу зато што је Божији ум неограничено савршен, зато што је Бог независан од времена. Божије предодређење показује човеку Божију величину и остаје тајна, позната једино Богу,али уопште не сужава човекову слободну делатност на целом пољу земаљског живота, нема никаквог утицаја на ту делатност, никаквог односа према њој. Пошто нема никаквог утицаја на човекову делатност, Божије предодређење нема и не може да има никаквог утицаја на последице те делатности, на човеково спасење и човекову пропаст. Дакле, руководиоци нашег понашања су разум и слободна воља, са једне стране, и откривено Божије учење, са друге стране. Откривено Божије учење детаљно објављује Божију вољу као средство спасења,јавља добру Божију вољу да сви људи буду спасени, објављује вечну муку за оне који газе Божију вољу. Из овога следи несумњив закључак: хоће ли човек бити спасен или неће, то зависи једино од његове добре воље, а не од њему непознатог Божијег одређења.
Зашто се неко рађа богат и угледан, а неко сиромашан, презрен и угњетен, осуђен на доживотни телесни труд у зноју лица, лишен средстава за умни развој? Зашто неко умире у дубокој старости, а неко у цвету младости или у напону снаге, а неко пак као дете, чак и као чедо од свега неколико дана?
Зашто је неко стално здрав и срећан, а другога не престају да муче болести, и сналази га невоља за невољом, несрећа за несрећом? Ова и овима слична питања окупирала су једном приликом великог пустиножитеља Антонија Египатског – узалудно је пустиножитељ тражио решење сопственим разумом, осењеним Божијом благодаћу, спремним да се удубљује у разматрање Божијих тајни. Бесплодно размишљање је исцрпило светог старца, а онда је наједном зачуо глас с неба: “Антоније, то су судови Божији. Испитивање судова Божијих је штетно по душу. Пази на себе.”[34]
“Пази на себе”, о човече! Предузми само онај труд и само оно испитивање који су ти суштински потребни, неопходни. Одреди тачно самог себе, свој однос према Богу и према свим деловима теби познатог грандиозног света. Одреди шта ти је дато да сазнајеш, шта је дато самом твом сагледавању, а шта је скривено од тебе. Одреди степен и границе своје способности мишљења и поимања. Та способност, као способност ограниченог бића, има и свој степен, и свој крајњи домет. Људска схватања, у неким одређеним облицима, наука назива потпуним и савршеним, но она увек зависе од људске способности мишљења и поимања: она су савршена онолико колико је савршен човек. Дођи до важног знања да савршено мишљење о било чему није својствено ограниченом људском уму, да оно чак није ни могуће. Савршено мишљење припада једино савршеном Уму. Без тог знања, тачног и светог знања, правилност човекове позиције и улоге и правилност човекове делатности стално ће бити страна чак и самом генију. Овде мислимо на човекову духовну позицију и улогу, и на човекову духовну делатност, дакле на оно у чему је сваки човек дужан да се развија онако како је то разумном бићу одредио и прописао његов Спаситељ. Не говоримо овде о оној временски ограниченој позицији и улози и оној временски уоквиреној делатности у коју, као чланови људске заједнице, накратко доспевамо током нашег земаљског странствовања.
Шта је мени ближе од мене? Шта познајем боље него самог себе? Непрестано сам са собом; по природној нужности стално морам да пазим на себе; обраћам пажњу на друге ствари уколико ми је то неопходно. Љубав према самом себи поставио ми је Божији закон као меру љубави према ближњем. И управо ја, који прихватам обавезу да сазнајем оно далеко у дубинама земље и мора, у дубинама испод неба и изнад небеског свода, упадам у неприлику, у потпуну недоумицу, не знам шта да одговорим себи када чујем питање: ко сам и шта сам? Ко сам ја? Да ли сам суштина? Али ја сам стално подвргнут великим променама, од мога зачећа до моје смрти. Суштина, у правом смислу, није подложна променама; она мора да показује стално исту, себи увек једнаку силу живота. Нема у мени потврде живота која је потпуно садржана у мени самом; животна сила у мом телу се потпуно исцрпљује: ја умирем. Није само смртно тело подређено смрти; ни сама душа нема у себи услова неуништивог живота: томе ме учи Свето Предање Православне Цркве. Бог је даровао бесмртност души и анђелима: бесмртност није њихова својина, није њихово природно својство.[35] Да би одржало свој живот, тело мора да дише и да се храни производима земље; да би душа одржала и сачувала у себи своју бесмртност, потребно је да на њој тајанствено дејствује Божија десница. Ко сам ја? Појава? Али ја осећам да постојим. Много година размишљао је неко о задовољавајућем одговору на постављено питање, размишљао, и удубљивао се у мишљење о самом себи уз светлост светиљке – Духа Божијег. Након дугогодишњег размишљања дошао је до следећег релативног одређења човека: Човек је одблесак суштине, и позајмљује од те суштине карактер суштине.”[36] Бог, једини који јесте[37], одражава се у човековом животу. Тако се сунце одражава у чистој капи кише. У капи кише видимо сунце, али то што видимо у њој није сунце. Сунце је тамо, на недостижној висини.
Шта је моја душа? Шта је моје тело? Шта је мој ум? Шта су осећања срца? Шта су осећања тела? Шта су силе душе и тела? Шта је живот? Питања неразрешена, питања неразрешива! Хиљадама година људски род је приступао разматрању тих питања, напињао се да их разреши и одступао од њих убеђен да су неразрешива. Има ли шта што боље познајемо од свог тела? Пошто поседује осећања, оно је изложено дејству свих тих осећања: знање о телу мора бити сасвим задовољавајуће зато што до њега долазимо и умом и осећањима. На исти начин долазимо и до знања о души, о њеним својствима и силама, о предметима који нису подвргнути осећањима тела;[38] но такво знање је далеко од потпуног и савршеног.
Да би открила структуру неке твари, наука мора да је растави на саставне, даље нерастављиве делове, и да затим од тих саставних делова поново састави растављену твар. Тако добијена знања о твари наука сматра поузданим, а претпоставке – док се потпуно не докажу – не пушта у систем знања, у ризницу науке, мада их људска произвољност прокламује, и усмено и у књигама, као истине, подсмејавајући се незнању и лаковерности човечанства. Да бисмо људско тело раставили на делове у оној мери која би нам омогућила да схватимо његову суштину, морали бисмо га раставити још док је живо. А ако желимо да одредимо смисао живота, онда немамо друге могућности до да ухватимо сам живот и да га размотримо самог по себи. Ваљаност растављања морали бисмо доказати тако што бисмо из саставних делова васпоставили живо тело. Али то није могуће. Ми отварамо и прегледамо једино лешеве[39], и при томе не знамо шта живот оставља у телу које је напустио а шта односи са собом. Кад отварамо лешеве, ми упознајемо устројство машине, скривене у унутрашњости тела, сад већ неспособне да се покреће и ради, самим тим лишене свог суштинског смисла. А шта знамо о нашем телу? Нешто што је много далеко од потпуног и савршеног знања.
Тражићемо одговор од нашег ума, тог главног оруђа за стицање знања, да он суштински одреди себе, шта је он? Сила душе? Но овим смо исказали само појам који се појавио у нама због утисака изазваних дејствима ума – нисмо одредили суштину ума. Исто ово морамо рећи и о људском духу, то јест о оним узвишеним осећањима срца која животиње немају, о осећањима којима се људско срце разликује од срца животиња, о оним отменим “плус” осећањима у човековом срцу у поређењу са срцем животиња. Дух је сила душе. Како су силе душе сједињене са самом душом? Начин сједињења је непојмљив, јер је непојмљив начин сједињења тела са његовим осећањима, видом, слухом и осталим разним осећањима. Осећања тела напуштају тело онда када га напушта живот, односи их из њега душа која одлази. То значи да телесна осећања у ствари припадају души, и док она обитава у телу, дотле се телесна осећања испољавају као осећања тела. Из овога произилази нужан логичан закључак: душа осећа исто што и тело; душа је сродна са телом; душа, дакле, није потпуно супротна телу, како су неки, због свог незнања, непромишљено тврдили, и како неки и сада тврде.[40] Међу тварима постоји поступност и разлика која из ње произилази, као и међу бројевима. Разлика може бити веома значајна, али она не поништава ни сродност ни поступност. У тој поступности једно је грубље у поређењу са нама, друго је финије; али оно што је створено, ограничено, што постоји у простору и времену, то мора бити материјално, а материјалност је неодвојиво својство свега ограниченог. Нематеријалан је само Бог: Он се потпуно разликује од свих твари; Он је супротан свим тварима и по суштини и по својствима онако како је бесконачност супротна бројевима, свим без изузетка. Ето шта знамо о нашој души, о уму, о срцу! Па шта знамо? Нешто, само ограничено нешто.
Ко све то потпуно зна? Једино Бог! Он је бесконачан, и зато има савршено знање о свему; Његовом знању ништа не недостаје. Он је и доказао такво знање на савршен начин: ни из чега је створио безбројне светове, нама видљиве и невидљиве, знане и незнане. Бесконачном је својствено да непостојећем даје живот и приводи га у постојање, а то не могу да учине никакви бројеви, колико год били велики. Све што постоји самим својим постојањем доказује да је Ум који управља васељеном безграничан.[41] Људи су открили, донекле открили, веома мали број закона настајања и постојања. Открили су и то да сву природу прожима законитост коју људи не могу да схвате. Ако је ум потребан за сазнавање делића закона, тим више је Он неопходан за њихово састављање.
Човече! “Пази на себе”, себе проучавај! Ако јасно и сходно својој моћи сазнаш себе, онда ћеш јасније и правилније гледати на све изван тебе. Како и због чега сам приведен у живот и зашто сам се појавио на попришту земаљског живота? Дошао сам на ово поприште мимо своје воље и несвесно; не знам разлоге ступања из небића у биће. Промишљам, проналазим разлог, и не могу порећи да ми нема друге до да тај разлог препознам у одлуци неограничене, непознате, недокучиве воље, којој сам потпуно потчињен. Дошао сам на свет са способностима душе и тела; оне ми припадају: оне су ми дате, нисам их ја изабрао. Дошао сам са разним слабостима; већ сам одређен за казну; дошао сам као страдалник и осуђеник на страдања. Упао сам у околности и прилике које сам затекао, или које су ми припремљене – не знам. На путу земаљског странствовања веома ретко могу да поступим онако како ја хоћу, да испуним своју жељу: скоро увек ме на силу вуче нека невидљива, свемогућа рука, нека бујица којој не могуда пружим никакав отпор. Скоро увек наилазим на неочекивано и непредвиђено. Неко ме одводи из земаљског живота потпуно ненадано, без и најмањег мог пристанка на то, без имало обзира према мојим земаљским потребама, потребама оних око мене, којима сам и по мом и по њиховом суду неопходан. Одлазим са земље заувек, и не знам куда сам се упутио! Одлазим у грозној усамљености! Све што ће ме дочекати у непознатој земљи, у коју улазим смрћу, биће потпуно ново, нешто што никада нисам видео. Да бих ушао у непознату земљу, морам да оставим на земљи све земаљско, морам да скинем са себе само тело. Отуда, из те непознате земље, не могу да додам на земљу никакву вест о себи: ту вест не може да чује нико ко је обучен у кожу земаљске, грубе материје. Мој живот у овом видљивом свету није ништа друго до непрестана борба против смрти; такав је он од моје колевке до мог гроба. Сваког дана и сваког часа могу да умрем, али дан и час смрти не знам. Знам да ћу умрети; у то нема сумње, у то не може бити ни трунке сумње, али живим као да сам бесмртан зато што осећам у себи бесмртност. Предосећање смрти ми је одузето, и никако не бих могао да поверујем да човек може да умре да на свим људима не видим да је смрт неизбежна судбина сваког човека. Колико год чинио напора, не можеш, говори Јеванђеље, придодати расту своме лакат један,[42] ни длаку једну бијелом или црном учинити.[43]
“Зашто је то тако? Неспорно је да је много од онога што је овде речено заиста са правом речено. Страдалничко стање човечанства на земљи, свима очигледно стање, мора имати свој разлог. Али како потомство може бити криво за грехове праоца? Па он је толико давно живео да његово потомство ништа не осећа према њему? Потомство се кажњава – то је очигледно. А зашто се кажњава оно, невино? Зашто оно носи ужасну вечну казну? Казна прелази са нараштаја на нараштај, тешко пада на сваки нараштај, брише са лица земље сваки нараштај, и то тако што сваки нараштај пре тога подвргне безбројним мучењима. Сваки нараштај долази на земљу без свести о томе, без воље за тим, чак насилно. Сваки човек ступа у земаљски живот без способности да самостално делује: способности у детињству више личе на семе него на одрасле биљке. Па какво је учешће потомства у греху праоца, учешће које је заслужило такве казне, када није било и нема саме могућности да потомство учествује у греху ни тананим пристанком срца ни најмањом склоношћу ума? Где је ту Божија праведност? Где је благост? Видим једино њихову супротност.” Тако вапи немоћни човек, заслепљен својим грешним, материјалним животом. Тако вапи он, и позива пред себе судове Божије да их саслуша.
Тако вапи човек који не познаје Бога! Тако вапи људска гордост! Тако вапи човеково непознавање самог себе! Тако вапи лажно мишљење о себи и о целокупном свом положају! Тако вапију они – но нико не чује вапај. Таквим повицима људи, не схватајући то, показују само своју болест сујете и самообмане: таквим повицима они разобличавају своју жељу да буду руководиоци у васељени, да буду судије и уче Бога како да управља светом – но нико им не даје високе небеске престоле, на које су пре побуњених људи хтели да седну побуњени анђели. Безумни подухват се заглибљује у својој безумности, као у мутној дубини, а жртве, непромишљено одушевљене тим подухватом, мучи тако што се бесплодно тргају у нераздрешивим ланцима. Догађаји иду својим током, у домостроју васељене не долази ни до какве промене, судови Божији остају неизмењиви. Сурово искуство потпуно и непобитно доказује сву људску ништавност и самообману.
Веома прецизно математичко мишљење објашњава човеку потпуно одређено да се он бесконачно разликује од Бога и по суштини и по својствима, иако се за исказивање и једног и другог, због оскудности људског језика, користе исте речи. Оно што је бесконачно се руководи законима који су потпуно друкчији од свега што се може изразити бројем по методу позитивне науке, која је ослонац свих других наука, као што су кости ослонац целог људског организма. Из овог аксиома произилази други аксиом: дејства бесконачног су природно недоступна свим разумним бићима, која се могу изразити бројем. Број остаје број колико год се он увећавао; број се бесконачно разликује од бесконачног; сви бројеви се бесконачно разликују од бесконачног. Настојање да се појми непојмљиво није ништа друго до последица лажног знања, заснованог на лажним појмовима. Такво настојање нужно остаје доследно свом начелу: његове последице су нужно потпуно погубне, као и све последице које произилазе из лажи.
Одакле то настојање? Очигледно из гордог, погрешног мишљења о себи, које толико заноси човека да он даје себи други значај од онога који му је дат у необухватном свету.
Испитујем себе! И ево слике која је настала преда мном док сам испитивао себе! Ево како су ме тачним цртама, живим бојама истинито насликали сами опити, сами догађаји из мог живота. Какав закључак морам да изведем о себи из тог сликања? Закључак да ни у ком случају нисам самосвојно, самостално биће, да немам најосновнијих, најживотнијих сазнања о себи. Остаје потреба, остаје неопходност да ми други боље објасни, да ми објави моје одређење, да ми покаже правилно деловање, и тиме спречи деловање без смисла и циља.
Ту насушну потребу, ту неопходност, препознао је сам Бог. Он ју је препознао, Он је даровао људима објављено учење, које нас узноси до познања недоступних нашем сопственом поимању. У богооткривеном учењу Бог је открио себе човеку онолико колико неограничени и необјашњиви Бог може бити објашњен и откривен ограниченом човеку. У богооткривеном учењу Бог је открио човеку значај и одређење човека, његов однос према Богу и према свету, видљивом и невидљивом. Бог је открио човеку знање о човеку онолико колико је то знање доступно човековом уму. Потпуно и савршено знање о човеку, као и о свакој другој твари, има свесавршени Бог, једини способан за потпуно и савршено знање о свему.
Упоређено са знањима која човек добија тачним испитивањем себе, Божије откривено учење потврђује та знања, и она потврђују њега. Потврђујући се међусобно, знања се показују пред човечанством у јаркој светлости необориве истине.
Божије откривено учење ми објављује, животно искуство ми доказује да сам дело Божије. Ја сам дело мога Бога! Ја сам слуга мога Бога, слуга потпуно покоран власти Бога: мене је обухватила, мене поседује Његова власт, неограничена, самовладалачка у дословном смислу речи. Та власт се не саветује ни са ким, та власт никоме не подноси никакве извештаје о својим намерама и делима: нико ни од људи ни од анђела није способан ни да јој да савет, ни да је саслуша, ни да разуме њен извештај. Логос бјеше у почетку у Бога.[44]
Ја сам слуга мога Бога, без обзира на то што ми је дата слободна воља и разум за управљање вољом. Моја слободна воља је садржана готово једино у самом избору између добра и зла: у сваком другом смислу она је одасвуд ограничена. Могу нешто да пожелим, али моја жеља наилази на супротну вољу других људи, на супротне несавладиве околности, и зато најчешће остаје неиспуњена. Могу да имам много жеља, но моја сопствена немоћ чини бесплодним многе моје жеље.
Неиспуњена жеља, поготово неиспуњена разборита, корисна и преко потребна жеља, изазива тугу. Сходно значају жеље, туга може да се увећава, а често да пређе у униније, чак и у очајање. Шта умирује човека у тешким тренуцима душевне несреће, када је свака људска помоћ или немоћна или немогућа? Умирује га само сазнање да је слуга и дело Божије: једино то сазнање има такву снагу. Чим човек молитвено каже Богу из свег свог срца нека ми буде, Господе мој, по вољи Твојој, бура у срцу већ почне да се стишава. Од тих искрено изговорених речи и највеће несреће губе надмоћ над човеком.
Шта то значи? То значи да човек целим својим бићем улази у област свете истине истог оног трена када исповеди да је слуга и дело Божије, када се потпуно преда Божијој вољи. Истина даје правилну настројеност духу, животу. Када човек уђе у област истине, када се потчини истини, тада он добија моралну и духовну слободу, добија моралну и духовну срећу. Та слобода и та срећа не зависе од човека и околности.
Ако ви останете у науци мојој – рекао је Спаситељ Јудејцима – заиста сте моји ученици. И познаћете истину, и истина ће вас ослободити. Сваки који чини гријех роб је гријеху. Ако вас, дакле, Син Божији, који је Самоистина, ослободи, заиста ћете бити слободни.[45] Служење греху, лажи, сујети јесте у правом смислу ропство, макар споља изгледало као блистава слобода. То ропство је вечно ропство. Ту је потпуно слободан, истински слободан, једино онај који је истински слуга Бога свога.
Још дубље урањам у испитивање себе: преда мном се открива нова слика. Увиђам да је моја воља потпуно растројена, да је непокорна разуму; увиђам да је разум изгубио способност правилног деловања. То стање је мало приметно у расејаном животу; али у самовању, када је самовање обасјано светлошћу Јеванђеља, стање растројства душевних сила постаје видљиво на тој великој, мрачној, ужасној слици. То стање ту, преда мном, потврђује да сам пало биће. Слуга сам мога Бога, али слуга који је прогнао Бога, одбачени слуга, слуга кога кажњава рука Божија. И Божије откривење ми открива да сам такав.
Моје стање је стање својствено свим људима. Човечанство је врста бића која се муче у разним погубним несрећама. Другачије и не може бити! Доказа да је то тако има свуда око мене и у мени. Да нисам изгнаник на земљи, исто као и моја браћа, људи, да мој земаљски живот није казна, зашто би онда целокупни овај живот био поље непрестаног труда, непрестаног сударања, незасите жеље, никада и ничим незадовољене? Зашто земаљски живот мора да буде пут једино страдања, некад већег, некад мањег, некад приметног, некад заглушеног занетошћу земаљским бригама и насладама? Зашто постоје болести и све друге несреће, појединачне и опште? Зашто у људском друштву постоје свађе, увреде, убиства? Зашто постоји све то толико разноврсно зло, које неуморно ратује против добра, угњетава и прогони добро, и скоро увек тријумфује над добром? Зашто је сваки човек у себи затрован страстима, зашто га оне муче неупоредиво више него спољашње невоље? Зашто постоји смрт, која немилосрдно прождире све? Који је смисао чињенице да нараштаји смењују једни друге, да изничу из небића, накратко улазе у живот, и опет заувек урањају у непознато?
Зашто се сваки нараштај на земљи прихвата делатности тако као да је вечно на њој? И чему та делатност када је увек противречна самој себи, када је увек заснована на напору, на потоцима људске крви, као на цементу, и када стално руши то што је створила са истим таквим напором, са истим таквим проливањем крви?… Земља је долина изгнанства, долина непрестаног нереда и смутње, долина краткотрајног страдалничког боравка створења која су изгубила свој првобитно достојанство, и стан, и здрави разум. Колико је само начина страдања у овој мрачној и дубокој долини! Нема броја тим начинима: људи страдају и под притиском сиромаштва и у обиљу богатства; страдају и у убогим колибама и у велелепним царским одајама, страдају и од несрећа извана, и од оног страшног растројства које је изнутра погодило сваког човека, које је погодило и његову душу и његово тело, које је изопачило и заслепио његов ум.
Тако у загонеткама говорим о себи! До таквих непобитних, опипљивих закључака доводи ме моје животно искуство и све што се догодило и што се догађа целом људском роду. Таквим ме приказује и Божије откривење; приказује ме потпуно одређено, и отвара ми врата у област познања по дару мога Бога, отвара ми закључана врата до којих сам могао да допрем и пред која сам могао да станем једино радом мог ума. Божије откривење ми открива да је Бог створио првог човека ни из чега, да га је створио духовно отменог, бесмртног, далеког од зла. То откривење не може да не буде истинито: осећам да сам бесмртан, да је зло далеко од мене; мрзим зло, мучи ме, вуче себи, као лажов и тиранин. Први на земљи створени човек стављен је у онај део неба који је назван рајем. Ту, у рају, у ничим ненарушеном блаженству, он је отровао себе тако што је самовољно пробао зло, и са собом отровао и унесрећио све своје потомство. Тог човека, Адама, погодила је смрт, то јест грех, грех који је неповратно растројио човечију природу и учинио је неспособном за блаженство. Смрт је убила Адама, али га није лишила постојања, што смрт чини још ужаснијом, јер је видљива; такав Адам бачен је на земљу у оковима: у грубом и многим болестима склоном телу, које је до тада било бестрасно, свето, духовно. Због човековог греха земља је проклета: изгубила је своје првобитно стање[46] и претворила се у оно стање које нужно следи обитељи изгнаника са неба зато што су на небу погазили Божије заповести. Непријатељску настројеност целокупне видљиве природе према нама срећемо на сваком кораку. На сваком кораку видимо да нас она прекорева, осуђује, да не одобрава наше понашање. Човеку који није покоран Богу није покорна ни жива ни бездушна материја. Она је била покорна човеку док је он био покоран Богу. Сада се она покорава човеку насилно, јогуни се, често нарушава послушност, често уништава свог господара кад жестоко и неочекивано устане против њега. Закон размножавања људског рода, којег је Бог установио одмах након стварања, није укинут; али је ступио на снагу под утицајем пада; изменио се, изопачио. Односи међу родитељима постали су непријатељски, без обзира на то што они чине савез двају тела,[47] изложени су мукама при рађању, напорима при одгајању[48], деца се зачињу у безакоњима и греху[49] и започињу живот као жртве смрти. Сваком човеку је дат рок боравка на земљи у разним и бројним патњама. Чим прође рок, којег је одредио недокучиви Бог, сваки човек мора да сиђе у вечну тамницу, у пакао, у пространу унутрашњост планете земље. Шта је човечанство испуњено гордим маштањем о себи, обезумљено том сујетном и лажном маштом? Човечанство је смеће непотребно небу, пометено с неба, сваљено најпре крај отвора амбиса, а затим, саобразно сопственом увећању, и у сами амбис. Амбис је назван безданом: такав је он према људима. Из њега нема излаза: пријеворнице земаљске нада мном су довијека,[50] говори Писмо.
Пажљиво слушам казивање светог откривења, и увиђам да је истинито. Немогуће је не признати га истинитим. Бесконачни Бог је свесавршено добро; човек се бесконачно разликује од Бога по суштини, а по својствима и усмерењу заузео је позицију супротстављања Богу. Ако је човек, пред Богом толико ништавни човек, уједно и противник Богу, какав тек онда значај он мора да има пред светињом и величином Бога? Значај презрене нечистоте и блата, по сведочењу Писма.[51] Он мора бити удаљен од лица Божијег, сакривен од Божијих очију.
Божије откривење поучава човека да је он дело Божије и слуга Божији, грешни слуга, одбачено дело, које пузи и пропада у свом паду.[52] Затрован општењем са начелником и родитељем зла, са помахниталим и упорним непријатељем Бога, са палим анђелом, лишен природне слободе чим се покорио том свезлобном духу, човек је изопачио свој природни однос према Богу, и, слично палом анђелу, постао непријатељ Божији.[53] Неки људи су били задовољни тим стањем јер нису ни схватали ни претпостављали другачије стање, па су налазили насладу у служењу греху; други су, поучавани Богом и остатком своје добре воље, ступили у појачану борбу против греха, али нису могли да очисте природу од противприродне примесе, од зла, нису могли да раскину окове ропства и збаце јарам греха и смрти. Једино је Творац природе могао да васпостави природу.
Човечанство се мучило у страшном ропству више од пет хиљада година, по недокучивом суду Божијем; мучило се оно у ропству и обилно пунило тамнице пакла, иако је у самом часу пада у ропство добило од Бога обећање да ће бити ослобођено. Један дан пред Господом је као хиљаду година, и хиљада година као један дан.[54] Обећање је изговорено заједно са изрицањем казне за преступ. Човечанство је удостојено тог обећања зато што је узрок пада била саблазан и занос, а не смишљена и намерна замисао. После пет хиљада година, Искупитељ, очовечени Бог, сишао је на земљу, код изгнаника, у земљу њиховог изгнанства. Посетио је и предворје наше тамнице – земљу и сами пакао. Даровао је спасење свим људима, и оставио њиховој слободној вољи да прихвате спасење или да га одбаце. Ослободио је све који су поверовали у Њега: затворене у подземном бездану извео је на небо, а оне који странствују на земљи увео у заједничарење са Богом и раскинуо њихово општење са сатаном. Када је примио на себе све последице човековог пада – осим греха – Богочовек је узео и обличје земаљског живота, пало и одбачено обличје, које Божија праведност кажњава, обличје које увиђа свој пад и исповеда Божију праведност добродушним трпљењем свих допуштења.
Нашој пажњи Јеванђеље предлаже две особите црте Спаситељеве делатности: најтананије испуњење Божије воље у делима која зависе од слободне воље, и потпуну покорност Божијој вољи у Божијим судовима. Ја сам дошао с неба – рекао је Господ – не да творим вољу своју, него вољу Оца, који ме посла.[55] Чашу коју ми је дао Отац зар даје не пијем?[56] Најтананије испуњење Божије воље и покорност Божијим судовима Богочовек је показивао целим својим животом. Велику врлину, основу свих врлина, коју је Адам изгубио на небу, врлину послушности Богу, Богочовек је донео са неба на земљу људима који се муче у пропасти, а муче се зато што не слушају Бога. Та врлина је нарочито дошла до потпуног изражаја у чињеници да је Господ прихватио велика страдања. Будући да је био у обличју Божијем, Он није престајао да буде Бог, него је себе понизио узевши обличје слуге, постао истовјетан људима, изгледом се нашао као човјек, унизио себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту.[57] Због такве свесавршене покорности Богу Господ је био једини истински слуга Божији по својој човечијој природи.[58] Он је био свесавршени слуга Бога који никада није одступио од испуњавања Божије воље и од покорности тој вољи. Ниједан праведник није довољно и без пропуста испунио ту човекову најсветију обавезу према Богу.
Окупљеним Јеврејима Господ је објавио: Не тражим вољу своју но вољу Оца који ме је послао.[59] Пред излазак на страдања, живоносна за људски род, пред смрт на крсту, Господ је открио у себи немоћ палог човека пред судовима Господњим, који га кажњавају. Почео је да се жалости и тугује.[60] Муку своје душе Он је благоволео да открије изабраним ученицима: Жалосна је душа моја до смрти.[61] Затим се предао молитви, том сигурном пристаништу у невољама и искушењима. Пао је на лице своје,[62] а онда је помоћу људске природе уведен у тако усрдни подвиг да зној његов бијаше као капље крви које капљу на земљу[63]. Без обзира на тако напрегнуто стање у које је била доведена људска природа Богочовека, Његова молитва је уједно показивала да у Њему присуствује и људска воља и да је у Њему људска воља потпуно покорна Божијој вољи. Молитва Богочовека изговорена пред излазак на страдања представља духовно, драгоцено наслеђе целокупног хришћанског рода: она има силу да излије утеху у душу која се мучи под бременом највећих мука. Оче мој – говорио је Господ у својој молитви – ако је могуће, нека ме мимоиђе чаша ова; али опет не како ја хоћу, него како ти![64] Али не моја воља, но твоја нека буде![65] Чашом је Господ назвао судове Божије. Ту чашу Бог предаје човеку на његово спасење.
Богочовек је драговољно благоволео да прими на себе крсну смрт и оно што јој је претходило: ругања, злостављања, мучења. Као Син Божији и Бог, једне воље са Оцем и Духом, Он је примио казну на себе, безгрешног, на Сина човечијег и уједно Сина Божијег, да би искупио грешни људски род. Своме ученику, који је, противно Божијим судовима, посегнуо за људским средством да Њега заштити, Он је рекао: Врати нож свој на мјесто његово. Или мислиш да не могу умолити сад Оца свога да ми пошаље више од дванаест легиона анђела? Како би се, дакле, испунила Писма, у којима је изнето Божије одређење да овако треба да буде?[66] Такво мишљење о дејству неизмењивих судова Божијих Господ је изразио пред Пилатом. Гордог Римљанина је увредило Христово ћутање па је рекао: Зар мени не одговараш? Не знаш ли да имам власт да те распнем и власт имам да те пустим? Господ му је одговорио: Не би имао власти никакве нада мном када ти не би било дано одозго.[67] Судови Божији дејствују, власт Божија дејствује: ти си оруђе које не разуме себе. Али то оруђе је обдарено и разумом и слободном вољом: у то је оно убеђено, исказује то дрско и славољубиво. Оно је дејствовало без имало разумевања судова Божијих, дејствовало је слободно и драговољно: зато је објављено да то дејство јесте грех, и да има своју тежину и меру на суду Божијем.[68]
Противљење Божијим судовима сматра се сатанским делом. Када је Господ почео да говори ученицима да ће много пострадати и бити убијен, Петар га поче одвраћати говорећи: Боже сачувај, Господе; то неће бити од тебе! А он окренувши се рече Петру: Иди од мене, сатано! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије, него што је људско.[69] Петра је, по свој прилици, подстакло добро осећање, али он је поступао онако како мисли и како добро схвата пала човечија природа. А разум и добро пале човекове природе непријатељски су Божијој вољи и свесветом добру, које извире из Бога; они негирају и осуђују судове Божије. Људски разум и људска воља спремни су у својој заслепљености да се супротстављају и одупиру Божијим судовима и одређењима не схватајући да је такав подухват бесмислен, да је то потпуно ограничена борба ништавног бића против свемогућег и свесавршеног Бога.
Није ваше знати времена и рокове које Отац задржа у својој власти,[70] рекао је Господ апостолима када су га они питали када ће наступити царство израиљско. Тај одговор Господњи је и одговор на сва питања људске радозналости и гордости о Божијим судовима. Није ваше, о људи, знати времена и рокове које Отац задржа у својој власти! Дато вам је да знате оно што је својствено вашем уму: вама није својствено да разумете мисао бесконачног Ума.
Ваша делатност, људи, мора сва да буде садржана у испуњавању Божије воље. Образац те делатности показао је, правила те делатности предао је људском роду савршени човек, Бог који је примио на себе човештво. Подстицани силом најправилније вере у Бога, следите ревносно јеванђелске заповести и покоравајте се побожно Божијим судовима.
Шта доводи до нарушавања, до гажења Христових заповести, до супротстављања Божијим судовима, и то супротстављања узалудним напорима, ропотом, хулом, очајем? Престанак сећања на вечност, одсуство сећања на смрт, заборав да смо краткотрајни путници на земљи, одбацивање мисли да смо изгнаници на њој, тежња да задовољавамо похоте и страсти, жеља за телесним и грешним насладама, погубно обмањивање и саблажњавање себе, а кад све то опчини човека, онда он безумно злоупотребљава власт над собом и својом добром вољом тако што приноси целог себе на жртву земаљској сујети, убија себе за блаженство, које је Искупитељ вратио страдалничким подвигом, и тиме припрема себи вечни гроб у паклу, гроб за тело и за душу.
Зато нека је у вама иста мисао која је и у Христу Исусу,[71] саветује хришћане апостол Павле, и указује на покорност Богочовека Божијим судовима, на беспоговорну покорност која иде до примања на себе оне казне којој су подвргнути једино разбојници из редова варварских народа, дакле казне на коју нису могли бити осуђени они злочинци који су били римски грађани. Одбацимо свако бреме и Гријех који нас лако заводи, и са стрпљењем хитајмо у подвиг који нам предстоји, Гледајући на Исуса, Начелника и Савршитеља вјере, који умјесто предстојеће му радости претрпи крст, не марећи за срамоту. Помислите, дакле, на Њега, који је од грјешника поднио такво противљење да не малакшете и не клону душе ваше.[72] Зато и Исус, да би осветио народ крвљу својом, пострада изван града. Дакле, изађимо к Њему изван станишта, поругу Његову носећи.[73] Излажењем изван станишта и одбацивањем сваког бремена названо је одустајање од љубави према свету. Апостол подсећа на Божију утеху, изговорену оним Његовим изабраницима које је Он усинио, и које, да би доказао усиновљење, посећује невољама: Сине мој, не занемаруј карање Господње, нити клони када те покара. Јер кога љуби Господ онога и кара; и бије свакога сина којега прима.[74]
Христос пострада за вас – говори свети апостол Петар – остављајући вам примјер да идете његовим стопама.[75] Ако добро чините, па подносите страдања, то је угодно пред Богом, јер сте на то и позвани.[76] Такви су судови Божији! Такво је одређење Божије! Такав је позив истинских хришћана за све време њиховог земаљског странствовања! Хришћани, које и Бог и небо љуби! Не чудите се – као да вам се догађа нешто необично, несвојствено, нешто изван уобичајеног реда – огњу који вам је послат ради вашег кушања.[77] Радујте се наиласку кушања! Као што овде, на земљи, постајете причасници Христових страдања, тако ћете у будућем животу постати заједничари Његове славе и весеља.[78] Дом Божији је дужан да се покорава суду Божијем, треба му тај суд.[79] Домом Божијим назива се и сва Црква Христова и сваки хришћанин. Тај дом стално погане и озлеђују, и зато је потребно да га Бог посети и очисти. И када невоље, смирујући човеков дух, толико склон преузношењу, донесу велику помоћ, тешко је, веома тешко наћи спасење. Праведник се једва спасава![80] Ако је тако, какав ли ће тек бити крај онима што се противе јеванђељу Божијем?[81] Пригрлите смиреноумље јер се Бог гордима противи а смиренима даје благодат.[82] Осетићете долазак благодати по чудесном миру и утехи који ће се излити у ваша срца када исповедате да је суд Божији о вама праведан, а да сте ви достојни казне, и да вам је казна потребна. При наиласку искушења немојте се предавати тузи, безнађу, унинију, ропоту, тим пројавама гордости и безверја, већ, супротно томе, оживљени и окриљени вером понизите се под моћну руку Божију, да вас узвиси кад дође вријеме. Све своје бриге положите на Њега, јер се Он стара за вас.[83] Страдалници! Знајте да страдате по Божијој вољи; будите убеђени да вас без Божије воље, без допуштења Божијег не би дотакла никаква невоља. Господ је милостиво погледао на вас, заволео је вас, увидео је да су ваше срце и ваш живот по Његовој вољи, и зато је вама пружио руку помоћи у судовима својим! Он вам је послао или допустио невоље да буду ваше очишћење, ваша заштитница, средство за достизање савршенства. Зато сви који страдају по вољи Божијој нека при наиласку невоља предају целог себе Божијој вољи и милости, нека свесрдно испуњавају Божије заповести.[84] Време невоља је оно блажено време у коме Бог зида душу свог љубљеног изабраника међу људима.
Бог је одредио уски и невољама испуњени пут из земаљског живота према небу: заповедио је да тим путем ходимо под крстом; тим путем под бременом свог крста прошао је Вођа хришћанског племена, очовечени Бог. Крст је трпљење у Господу свих патњи и невоља које ће промисао Божији допустити. Такав је суд Божији. На чему је он заснован? На томе да човек на земљи јесте преступник у изгнанству. Том преступнику дат је кратак земаљски живот једино зато да би увидео своје стање пада и одбачености, да би схватио неопходност спасења, да би нашао спасење посредством Искупитеља људи, Господа нашег Исуса Христа. Преступник који исповеда да јесте преступник и тражи помиловање мора самим животом да исповеди своје грехе. Исповест није искрена ако није посведочена одговарајућим понашањем. Преступник је дужан да докаже да се истински обраћа Богу тако што ће испуњавати Божију вољу и бити покоран тој вољи: он је обавезан да пред праведног и милостивог Бога принесе трпљење Божијих казни – допуштења, да принесе понизно трпљење, као тамјан миомирисни, као благоугодну жртву, као веродостојно сведочанство вере.
Сви свети, сви без изузетка, ишли су путем пуним невоља.[85] Сви су они прошли поље земаљског живота посуто трњем, хранили се бесквасним хлебовима разноврсног лишавања, кропили се горким исопом, пили из чаше разних искушења. То је било неопходно за њихово спасење и савршенство: невоље су им уједно служиле и као средство за духовно развијање, и за лечење и за кажњавање. Озлеђена природа ни у једном човеку није остала без доношења њој својственог плода, већег или мањег; наша озлеђена природа стално тражи невоље као противотров; оне гасе у њој саосећање према огреховљеном отрову страсти, нарочито према гордости,[86] најотровнијој и најпогубнијој страсти; оне изводе Божијег служитеља из надменог, неправилног мишљења о себи у смиреноумље и духовно знање. Надуто мишљење о себи нужно одузима правилност и достојанство споља гледано задовољавајућем животу.[87] Познах, Господе – исповеда се Богу Његов свети пророк – да су судови Твоји правда, и ваистину си ме смирио.[88] Судови Твоји су добри,[89] иако споља строго изгледају. Њихове последице су благотворне, живоносан је и сладак њихов плод. Добро ми је што си ме унизио, да бих научио законе Твоје.[90] Пут истине изабрах, судове Твоје не заборавих,[91] од судова Твојих не уклоних се[92] зато што без покорности њима благоугађање Теби није могуће. У тешким искушењима и невољама, не налазећи ниоткуд помоћи, опоменух се судова Твојих од века, Господе, и утеших се.[93] На судове Твоје се поуздах.[94] Судови Твоји помоћи ће ми.[95] Седам пута на дан – то јест непрестано – хвалих Те за судове правде Твоје:[96] човеково дејство које одговара дејству Бога у Његовим недокучивим судовима јесте непрестано или по могућности веома често славословљење Бога. Славословљење Бога прогони помисли неверовања, малодушности, ропота, хуле, очаја – и уводи свете, божанске помисли. Апостол говори: А кад нам суди Господ, кара нас, да не будемо осуђени са свијетом.[97] Амин.
 

1. Пс 104, 7.
2. Пс 18, 10.
3. Пс 147,1,2.
4. Пс 147, 8 и Пост 32,28. И Јаковом и Израиљем назван је овде израиљски народ по имену свог родоначелника, који је на рођењу добио име Јаков, и преименован у Израиљ онда када је био удостојен боговиђења. У духовном смислу Израиљем се називају хришћани који су достигли значајан степен духовног напредовања.
5. Пс 147, 9.
6. Свети Исак Сиријски, Слово 56.
7. Пс 35, 7.
8. Пс 17, 22,23.
9. Пс 118, 108.
10. Пс 118,7.
11. Пс 9, 25, 26.
12. Види :Пс 118, 120.
13. Mт 10, 29, 30.
14. Пс 16, 2.
15. Пс 118,137.
16. Pим 11,33,34.
17. Pим 11,32.
18. Окорелост, безосећајност, заслепљеност ума и срца.
19. Pим 11,8.
20. Рим 11,33
21. Пс 17, 12.
22. Преподобни ава Доротеј, Поука XI.
23. Jн 13, 2, 27.
24. Дап 3,14,15,18.
25. Види: Дап 4, 25-28.
26. “Анђели су”, говори свети Јован Дамаскин, “бестелесни и нематеријални у поређењу са нама, но у поређењу са Богом, јединим са којим се ништа не може упоредити, све је грубо и материјално.” Изложење православне вере, књига 2,глава 3, О анђелима. Савремена наука недвосмислено тврди да све ограничено самим тим јесте и материјално.
27. Mт 18, 7.
28. Pим, гл. 9.
29. Свети Јован Дамаскин, Изложење православне вере, књига 2, гл. 3, О анђелима.
30. Пост. 1, 5.
31. Физика.
32. Пс 138, 16.
33. Jн 1, 1.
34. Скитски патерик.
35. Свети Јован Дамаскин, Изложење православне вере, књига 2, гл. 3, О анђелима.
36. Свети Јован Дамаскин, Изложење православне вере, књига 4, глава 13.
37. Изл 3,14.
38. Ово се односи само на телесне људе, у којима душа није оживљена дејством Божије благодати. Они које је то дејство оживело имају јасније знање о души.
39. Лешом називамо људско тело у првом степену разлагања након изласка душе из њега, док још није потпуно разложено.
40. Декарт и његови следбеници сматрају душу супстанцијом која је потпуно супротна телу, без ичег заједничког са телом, без икаквог односа према простору и времену; таква супстанција, по нама, јесте сам Бог.
41. Свети Јован Дамаскин, Тачно изложење православне вере, књига 4, глава 13.
42. Mт 6, 27.
43. Mт 5, 36.
44. Jн 1, 2.
45. Jн 8, 31-36; 14, 6.
46. Пост 2, 5,6.
47. Пост 3, 16.
48. Пост З, 16-19.
49. Пс 50, 7.
50. Jонa 2, 7.
51. Oтк 22, 11,15.
52. Пост 2, 7, 22; Пост 3,11,12; Пс 118, 125; Пс 139, 13, 16; Пс 37, и остало.
53. Рим 5,10.
54. 2 Пт 3, 8.
55. Jн 6,38.
56. Jн 18,11.
57. Види: Флп 2, 6, 7, 8.
58. По објашњењу 17. стиха 14. главе Јеванђеља по Луки од стране блаженог Теофилакта Охридског
59. Jн 5, 31.
60. Mт 26, 37.
61. Mт 26,38.
62. Mт 26, 39.
63. Лк 22,44.
64. Mт 26, 39.
65. Лк 22,42.
66. Мт 26, 52, 53, 54. Армија Римљана, владара света, тада најбројнија армија света, имала је до 12 легиона. Очигледно је да је намера Речи Божије била да изнесе мишљење о војсци, бројнијој и јачој од сваке људске војске.
67. Jн 19, 10, 11.
68. Jн 19, 11.
69. Mт 16, 22, 23.
70. Дап 1, 7.
71. Флп 2, 5, 6, 7, 8.
72. Jeв 12, 1, 2, 3.
73. Јев 13,12,13.
74. Јев 12, 5, 6.
75. 1 Пт 2,21.
76. 1 Пт 2,20,21.
77. 1 Пт 4,12.
78. 1 Пт 4,13.
79. 1 Пт 4,17.
80. 1 Пт 4,18.
81. 1 Пт 4, 17.
82. 1 Пт 5, 5.
83. 1 Пт 5,6,7.
84. 1 Пт 4, 19.
85. Јев 12, 8.
86. 2 Kop 12, 7.
87. Ово се нарочито јасно види из Књиге о Јову. Праведник је најпре наводио своје врлине и приказао их прелепо, живописно; но када су га невоље очистиле и усавршиле, променио је мишљење о себи: увидео је да је готово ишчезао пред величином Божанства, признао је да је земља и пепео.
88. Пс 118,75.
89. Пс 118, 39.
90. Пс 118,71.
91. Пс 118, 30.
92. Пс 118,102.
93. Пс 118,52.
94. Пс 118, 43.
95. Пс 118, 175.
96. Пс 118,164.
97. 1Kop11,32.