NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » ASKETSKI OGLEDI

ASKETSKI OGLEDI

 

ASKETSKI OGLEDI
 

 
SLOVO O STRAHU BOŽIJEM I O LJUBAVI BOŽIJOJ
 
Bog je dao zakon da čovek služi Bogu, i učinio da to služenje bude jasno i jednostavno. No mi smo postali toliko složeni i lukavi, toliko daleki od duhovnog razuma da se pojavila opravdana potreba da nas neko veoma brižno vodi i poučava pravilnom i blagougodnom služenju Bogu. Veoma često pristupamo služenju Bogu na način koji je protivan Božijoj uredbi, na način koji je Bog zabranio, na način koji našim dušama donosi štetu, a ne korist. Tako neki, čim u Svetom pismu pročitaju da je ljubav najveća vrlina,[1] da je Bog ljubav,[2] počinju i naprežu se da istog trena umnožavaju u svom srcu osećanje ljubavi, da sa tim osećanjem začine svoje molitve, svoja razmišljanja o Bogu, sva svoja dela.
Bog se odvraća od te nečiste žrtve. On traži ljubav od čoveka, ali istinsku, duhovnu, svetu ljubav, a ne sanjalačku, telesnu, oskrnavljenu gordošću i sladostrašćem. Bog se i ne može drukčije voleti do srcem koje je Božija blagodat očistila i osvetila. Ljubav prema Bogu je dar Božiji: ona se izliva u duše istinskih slugu Božijih dejstvom Svetoga Duha.[3] Suprotno ovome, ona ljubav koju ubrajamo u naša prirodna svojstva nije ništa drugo do stanje ozleđenosti u kome se ona još nalazi, koje je zahvatilo vasceli ljudski rod, celokupno biće svakog čoveka, sva svojstva svakog čoveka. Zaludna će biti sva naša nastojanja da služimo Bogu, da se sjedinimo sa Bogom posredstvom takve ljubavi. On je svet, i počiva u samim svetinjama. On je nezavisan. Besplodni su čovekovi napori da primi Boga u sebe ako još nema blage volje Božije da obitava u čoveku, koliko god je tačno da čovek jeste od Boga sazdani hram, stvoren sa ciljem da Bog obitava u njemu.[4] Taj hram se nalazi u stanju žalosne zapuštenosti i zato je pre osvećenja neophodna njegova obnova.
Prevremeno nastojanje da se u sebi umnoži osećanje ljubavi prema Bogu već je samoobmana. Ta samoobmana odmah udaljava od pravilnog služenja Bogu, odmah uvodi u razne zablude, a završava se ozleđivanjem i propašću duše. Mi ćemo to dokazivati Svetim pismom i delima svetih otaca; govorićemo da hod prema Hristu počinje i završava se pod vođstvom straha Božijeg; pokazaćemo, najzad, da ljubav Božija jeste blaženi počinak u Bogu, i da u taj počinak ulaze svi koji su prošli nevidljivi put prema Bogu.
Stari zavet – u kome je istina prikazana senkama, i u kome događaji sa spoljašnjim čovekom predstavljaju samo sliku onoga što se u Novom zavetu dešava u unutrašnjem čoveku – priča o strašnoj kazni na koju su osuđeni Aronovi siiovi Nadav i Avijud, sveštenici izrailjskog naroda. Obojica – piše u Knjizi levitskoj – uzeše, „svoje kadionice, metnuše tamjan u njih, i prineše pred Gospoda oganj tuđ, a to im ne beše zapovedio.“ Samo je osvećeni oganj, koji se čuvao u Šatoru od sastanka, mogao biti upotrebljen u svetoj službi Izrailjaca. „Tada dođe oganj od Gospoda i udari ih, te pogiboše pred Gospodom.“[5] Tuđi oganj u kadionici izrailjskog sveštenika izobražava ljubav pale prirode, otuđene od Boga u svim svojim osobinama. Kazna drskog sveštenika izobražava umrtvljavanje duše koja nečistu žarku želju bezumno i nedopušteno prinosi na žrtvu Bogu. Takvu dušu snalazi smrt, ona propada u svojoj samoobmani, u plamenu svojih strasti. Suprotno ovome, sveti oganj, jedini koji je upotrebljavan u svetim obredima, označava blagodatnu ljubav. Oganj za bogosluženje uzima se iz Božijeg šatora, a ne iz pale prirode. „Oganj koji je sišao u srce“, govori sveti Jovan Lestvičnik, „vaskrsava molitvu. A kada ona vaskrsne i uznese se na nebo, tada Oganj silazi u odaju duše.“[6] „Svi vi“, govori prorok, „koji idete,to jest upravljate se u svom životu prema svjetlosti ognja svojega, i iskrama pale prirode, koje raspaliste, umesto da ga ugasiste – svi ćete vi propasti u ognju i plamenu pakla. Nepravilnim i nedopuštenim delovanjem u sebi vi oganj raspaljujete i pojačavate za sebe plamen pakla.“[7]
Istome nas uči i Novi zavet u priči o čoveku koji je na svadbu carevog sina došao neobučen u svadbeno ruho, iako je bio pozvan. Zato je car pokazao na nedostojnog, i rekao svojim slugama: Svežite mu ruke i noge, pa ga uzmite i bacite u tamu najkrajnju.[8] Vezivanje ruku i nogu označava oduzimanje svake mogućnosti za duhovno napredovanje. I zaista: u to stanje čovek dospeva čim zauzme lažni pravac, čim se iz stanja ogrehovljenosti, sav još u tom stanju, odmah ustremi prema ljubavi, dakle prema onome što sjedinjuje čoveka sa Bogom, ali samo onog čoveka koji je pre toga već očistio sebe pokajanjem. Bacanje u tamu najkrajnju označava pad uma i srca u zabludu i samoobmanu. A u zabludi i samoobmani svaka misao i svako osećanje potpuno su mračni, potpuno neprijateljski Bogu. Sluge čijoj se vlasti taj nesrećnik predaje nisu niko drugi do demoni: iako su zaraženi bezumnom mržnjom prema Bogu, oni u isti mah ostaju njegove sluge po Njegovoj neograničenoj svemoći i premudrosti; oni ovladavaju samo onim ljudima koji se zbog svog svojevoljnog ponašanja predaju vlasti demona. Čovek se predaje toj vlasti čim stupi pravcem koji je zabranjen rečju Božijom, čim ga zanese uobraženost, čim svojevoljno odbije da se pokorava Bogu.
Uzvišena je i proslavljena sveta ljubav u Svetom pismu. U Prvoj poslanici Korinćanima apostol Pavle nabraja darove Svetog Duha, navodi darove činjenja čudesa, proroštva, razlikovanja duhova, znanja raznih jezika, a onda kaže: Revnujte za veće darove. I pokazaću vam još uzvišeniji put.[9] Ko može biti veći od proroka, čudotvorca, od onoga koji govori na stranim jezicima po daru Svetog Duha, a ne po običnom čovečijem učenju? Ako jezike čovječije i anđeoske Govorim – odgovara veliki Pavle – a ljubavi nemam, onda sam kao zvono koje ječi, ili kimval koji zveči. I ako imam dar proroštva i znam sve tajne i sve znanje, i ako imam svu vjeru da i gore premještam, a ljubavi nemam, ništa sam. I ako razdam sve imanje svoje, i ako predam tijelo svoje da se sažeže, a ljubavi nemam, ništa mi ne koristi. Ljubav nikad ne prestaje, dok će proroštva nestati, jezici će zamuknuti, znanje će prestati. Jer djelimično znamo, i djelimično prorokujemo. A kada dođe savršeno, onda će prestati što je djelimično.[10] Šta je to savršeno? Ljubav je sveza (celokupnost) savršenstva.[11] Moramo dostići savršenstvo u svim vrlinama da bismo stupili u savršenstvo nad savršenstvima, u njihovu slivenost, u ljubav. Svaki koji ljubi od Boga je rođen, i poznaje Boga.[12] Bog je ljubav, i koji prebiva u ljubavi, u Bogu prebiva i Bogu njemu.[13] Po ovome znamo da u Njemu prebivamo, i On u nama, što nam je dao od Duha svojega.[14] Jedini istinski znak dostizanja ljubavi, znak koji nam daje sam Sveti Duh, jeste u svemu pokazano prisustvo Svetog Duha u nama. Ako nisi postao hram Svetog Duha, ne laži sebe, ne obmanjuj sebe: takav ne možeš biti obitalište ljubavi, takav si daleko od nje. Ljubav se izliva u naša srca zajedno sa Svetim Duhom. Ona je Njegovo svojstvo. U koga silazi Sveti Duh, u tome se pokazuje Njegovo svojstvo, to jest ljubav.[15] „Dok nalaziš ljubav, ti se ujedno oblačiš u samog Boga“, rekao je sveti Isak Sirijski.[16]
Možda će neko na ovo reći: „Mi smo hrišćani, obnovljeni smo svetim krštenjem: ono je iscelilo sve bolesti pale prirode, vaspostavilo lik Božiji i obličje Božije u njihovoj prvobitnoj izvrsnosti, a samim tim u čoveka se uvodi Sveti Duh, isceljuju se ozleđena svojstva, pa i ozleđena ljubav.“ Da, ali blagodatno stanje obnovljenosti i novog života dobijeno svetim krštenjem moramo podržavati životom po jevanđelskim zapovestima. Ako zapovijesti moje održite – rekao je Gospod – ostaćete u ljubavi mojoj. Ostanite u meni, i ja ću u vama. Kao što loza ne može roda roditi sama od sebe ako ne ostane na čokotu, tako ni vi ako u meni ne ostanete. Ko u meni ne ostane, izbaciće se napolje kao loza, i osušiće se, i skupiće je, i u oganj baciti, i spaliti.[17] Ako ono što smo dobili na dar svetim krštenjem ne podržavamo životom po zapovestima, onda gubimo i to dobijeno. „Neiskazana i strašna slava“, govori sveti Jovan Zlatousti, „koju nam daje krštenje ostaje u nama dan ili dva; zatim je mi gasimo time što navodimo na nju buru životnih briga i zaklanjamo zrake gustim oblacima.“[18] Krštenjem mi oživimo za novi život, no onda opet umrtvljavamo sebe time što živimo po telu, za greh, za zemaljske naslade i dobitke. Sveti apostol Pavle je rekao: Nismo dužni tijelu da po tijelu živimo. A koji su po tijelu ne mogu ugoditi Bogu. Jer je tjelesno mudrovanje smrt.[19] Blagodat krštenja ostaje bez učinka, kao sjajno sunce zaklonjeno oblacima, kao dragoceni talant zakopan u zemlju. Greh počinje da dejstvuje u nama svom snagom, ili snažnije nego pre primanja krštenja, shodno meri u kojoj se predajemo grehu. Ali nama datu duhovnu riznicu Bog ne oduzima od nas potpuno do same smrti, tako da pokajanjem možemo ponovo da otvorimo tu riznicu u svoj sili i slavi.[20] Naš udeo je da se kajemo zbog grešnog života, da žalimo zbog voljnih i nevoljnih grehova, da se borimo protiv grešnih navika, da se naprežemo da ih pobedimo i žalimo što do te pobede dolazimo prisiljavanjem sebe, da prisiljavamo sebe na ispunjavanje svih jevanđelskih zapovesti. Naš je zadatak da izmolimo oproštaj od Boga, da se pomirimo s Njim, da vernošću Njemu iskupimo nevernost, da prijateljstvo sa grehom zamenimo mržnjom prema grehu. Sveta ljubav je svojstvena pomirenima. Mi sami ne tražimo tu ljubav onoliko koliko je traži Bog, a On je traži da bismo postali spremni da je primimo, i da je zaista primimo. Pošto je izobličio zabludu svakoga koji je zbog svoje uobraženosti i zaslepljenosti zadovoljan sobom, i prizvao ga na revnosno pokajanje, Gospod je izgovorio sledeću utehu i obećanje: Evo stojim na vratima i kucam; ako ko čuje glas moj i otvori vrata, ući ću k njemu i večeraću s njim, i on sa mnom. Onome koji pobijedi daću da sjedi sa mnom na prijestolu mome, kao i ja što pobijedih i sjedoh sa Ocem mojim na prijestolu Njegovom.[21] Ovo govori svesveta Ljubav. Osećanje ljubavi koje grešnik pripisuje sebi, a pri tome ne prestaje da se guši u grehovima, osećanje koje pripisuje sebi neprirodno i gordo, nije ništa drugo do sablažnjiva, usiljena igra osećanja, neodgovorno delo maštanja i uobraženosti. Svaki koji griješi nije ga vidio niti ga je poznao[22] – nije, dakle, poznao Boga, a Bog je ljubav.
Okrenimo se žiteljima pustinja, peštera i jama zemaljskih, onim ljudima kojih sav svet nije dostojan, prepodobnim monasima, predatim nauci nad naukama, nauci koju je Gospod doneo s neba. Ta nauka je poznanje Boga i, posredstvom istinskog, opitnog bogopoznanja, poznanje čoveka. Bezuspešno su se trudili i bezuspešno se trude prosti ljudi, čak i mudraci ovoga sveta, da to poznanje zadobiju pomoću svetlosti sopstvenog razuma, pomračenog zbog pada. Ovde je potrebna Hristova svetlost, i jedino pri sijanju te svetlosti čovek može da ugleda Boga, da ugleda sebe. Obasjani Hristovom svetlošću prepodobni pustinožitelji su radili na njivi svoga srca, i našli u njoj besceni biser, to jest ljubav prema Bogu. U svojim bogonadahnutim delima oni nas opominju na one nesreće koje obično uslede nakon prevremenog traženja ljubavi. Naročito jasno razmišlja o ovoj temi sveti Isak Sirijski. Iz njegovih dela ispisujemo nekoliko svedočenja i pouka korisnih za dušu.
„Premudri Gospod“, govori veliki učitelj onih koji monahuju, „blagovoleo je da u znoju lica svoga jedemo hleb duhovni. Nije to On ustanovio zbog zlobe, već zato da bi se hrana dobro svarila, da ne bismo umrli. Svaka vrlina je majka one vrline koja sledi za njom. Ako ostaviš majku koja rađa vrline, i uputiš se da tražiš kćeri pre nego što si našao njihovu majku, onda te vrline postaju zmije otrovnice za dušu. Ako ih ne odbaciš od sebe, ubrzo ćeš umreti.“[23] Duhovno znanje prirodno sledi nakon delovanja vrlina. I jednome i drugome prethode strah i ljubav. I opet strah prethodi ljubavi. Svako ko bestidno tvrdi da se ono sledeće može zadobiti „bez prethodnog zanimanja u onom što prethodi tom sledećem, bez sumnje je postavio prvi osnov za propast svoje duše. Gospod je ustanovio takav put da se poslednje rađa iz prvog.“[24]
U Pedeset petom slovu, dakle u odgovoru na poslanicu prepodobnog Simeona Čudotvorca, sveti Isak govori: „Napisao si u svojoj poslanici da je tvoja duša zavolela da zavoli Boga, ali da nisi dostigao stanje u kome voliš, iako imaš veliku želju da voliš. Ovome dodaješ da žudiš za otšelništvom u pustinji, da je čistota srca počela u tebi, i da se sećanje na Boga veoma rasplamsava u tvom srcu, da ga razbuktava. Ako je to istina, onda je to veliko. No ja ne želim da ti to napišeš zato što tu nema nikakvog reda. Ako si ovo saopštio radi pitanja, onda je red pitanja drukčiji. Kako neko sme da kaže da je njegova duša zavolela da zavoli Boga ako kaže da njegova duša još nema smelosti u molitvi zato što nije pobedila strasti? Nema načina da se božanska ljubav, nakon koje tajanstveno hodiš u otšelništvu, pobudi u duši ako duša nije pobedila strasti. Rekao si da tvoja duša nije pobedila strasti, a da je zavolela da zavoli Boga: u tome nema reda. Ako neko govori da nije pobedio strasti, a zavoleo je da voli Boga, onda ja ne znam šta on govori. Čujem te kako prigovaraš: Ali ja nisam rekao da volim, nego volim da zavolim! Ni to se ne događa ako duša nije dostigla čistotu. Ako hoćeš da kažeš nešto sasvim obično, onda nisi jedini koji to govori: svi govore da žele da vole Boga, govore to i hrišćani, ali i oni koji se nepravilno poklanjaju Bogu. Svi obično to kažu. No dok to govore, oni pokreću samo jezik, ali duša ne oseća to što govore. Mnogi bolesni ne znaju čak ni da su bolesni. Zloba je bolest duše, a prelest je gubitak istine. Mnogi koji su zaraženi tim bolestima govore da su zdravi, mnogi ih za to i pohvale. Ako se duša ne isceli od zlobe i ne stekne prirodno zdravlje, u kome je i sazdana, ako Duh ne preporodi njeno zdravlje, onda čovek i ne može da poželi nešto natprirodno, nešto svojstveno Duhu, zato što je duša koja je već bolesna zbog strasti samim tim i nesposobna da oseća duhovno, i ne ume da ga želi, već ga želi samo zato što je čula ili čitala u Pismu.“
„Delo krsta je dvostruko, saobrazno sastavu prirode, koja je podeljena na dva dela. Jedan deo se sastoji u tome da se nevolje pretrpe telom. Taj deo se ostvaruje dejstvom duhovne sile revnosti i naziva se upravo delom. Drugi deo se zadobija osetljivim radom uma, neprestanim pomislima o Bogu i prebivanjem u molitvi, a ostvaruje se silom želje, i naziva se viđenjem. Prvo, to jest delo, očišćuje strasnu stranu duše silom revnosti; drugo očišćuje misaonu stranu duše dejstvom duhovne ljubavi ili duhovnom željom. Svakog čoveka koji pre potpunog obučavanja u prvom prelazi u drugo, i pri tome se strasno predaje sladosti, da ne kažemo lenjosti, stiže gnev zato što se drznuo da u svom umu uobrazi slavu krsta iako pre toga nije umrtvio svoje udove, koji su na zemlji[25], iako, dakle, nije iscelio bolesti pomisli strpljivim ostajanjem u delu nošenja krsta.“ Upravo to i jeste smisao onoga što su rekli drevni svetitelji: Lim um poželi da se uznese na krst iako još nije iscelio osećanja od bolesti stiže ga gnev Božiji. Ushođenje na krst navlači gnev ako se ne ostvaruje prvim pomenutim delom, dakle trpljenjem nevolja, ili raspećem tela, nego težnjom ka viđenju, dakle onim drugim delom, koji dolazi nakon isceljenja duše. Um takvog čoveka su opoganile sramne strasti; takav um juri prema maštanju i pomislima same sujete. Njemu se zaprečava put tako što mu se postavlja zabrana, a zabrana mu se postavlja zato što svoj um nije očistio žaljenjem, nije pokorio telesne požude, nego je od onoga što je čuo i od samog slova jurnuo pravo napred, slep, putem punim mraka. I oni zdravog vida, i puni svetlosti, i oni koji su našli učitelje pune blagodati – i oni se zlopate i danju i noću; njihove oči su pune suza; mole se i plaču dan i noć zbog opasnosti putovanja, zbog strmina strašnijih od onih na koje nailaze, zbog vidova istine za koje se ispostavlja da su pomešani sa sablažnjivim prividima istine. Božije, govore oci, dolazi samo po sebi, kada ga ne očekuješ. Da, dolazi ako je mesto čisto, a ne opoganjeno.“[26]
Ako želiš da pristupiš Bogu da bi Njemu služio, moraš se predati vođstvu straha Božijeg.
Na osećaj svetog straha, osećaj najdubljeg strahopoštovanja prema Bogu, ukazuje nam, s jedne strane, neizmerna veličina Božijeg bića, a, sa druge, naša krajnja ograničenost, naša nemoć, naše stanje ogrehovljenosti, pada. Strah nam je propisan i u Svetom pismu. ono je radi nas počelo da zamenjuje glas savesti i prirodnog zakona čim ih je obavila tama, čim su počeli da izdaju nejasne, najčešće lažne zvuke, i potpuno ih zamenilo kada se pojavilo Jevanđelje. Služite Gospodu sa strahom, i radujte se Njemu s trepetom,[27] poučava nas Sveti Duh; pokornima Njegovoj zapovesti On govori: Hodite čeda, poslušajte mene, strahu Gospodnjem naučiću vas,[28] objavljuje obećanje da će darovati strah Božiji onima koji su istinski naumili da prime Boga: I daću im strah svoj u srce da ne odstupe od mene.[29] Strah Božiji je početak velike nauke, to jest delatnog bogopoznanja. Tu nauku Sveto pismo naziva mudrošću. Početak mudrosti je strah Gospodnji, a razumevanje dobro svima koji ga tvore. Pohvala Njegova ostaje u vek veka.[30] Kruna premudrosti je strah Gospodnji; u njemu uspevaju mir i netaknuto zdravlje. Strah Gospodnji je slava, i čast, i veselje, i kruna radosti. Strah Gospodnji je dar od Gospoda, i na staze ljubavi postavlja.[31] Strah Gospodnji nas uči da se udaljavamo od grehova: Strah je Gospodnji izvor života, koji udaljava od mreža smrti. Strah Gospodnji mrzi zlo, gordost i oholost i zli put. Budi u strahu Gospodnjem vazda.[32] Strah Gospodnji nam pokazuje put Božijih zapovesti: Blažen je čovek koji se boji Gospoda; u zapovestima Njegovim htednuće veoma. Moćno će biti na zemlji seme njegovo.[33] Blaženi svi koji se boje Gospoda, koji hode putevima Njegovim.[34] Postaviće se oružan Anđeo Gospodnji oko onih koji ga se boje, i izbaviće ih. Bojte se Gospoda svi sveti Njegovi, jer nema oskudice onima koji ga se boje.[35]
Nemaju osnova sanjari, puni oholosti i samoobmane, da se gnušaju straha Božijeg, tog, po njima, svojstva prezrenih robova, nemaju osnova jer nas strahu priziva Bog, objavljuje da će On sam biti naš učitelj straha, da će nam dati duhovni dar straha Božijeg. Nije nisko za čoveka, to ništavno, palo, odbačeno, propalo i mržnjom prema Bogu zadojeno stvorenje, da pređe iz stanja neprijateljstva i propasti u stanje ropstva i spasenja. Samo to ropstvo je već veliki dobitak! Samo to ropstvo je već velika sloboda! Strah nam je zakonski propisan kao nama suštinski nužno, neophodno sredstvo. Strah očišćuje čoveka, priprema ga za ljubav: mi postajemo robovi da bismo zakonito postali deca. U meri očišćenja pokajanjem počinjemo da osećamo Božije prisustvo; od osećanja Božijeg prisustva javlja se sveto osećanje straha. Opit otkriva visinu osećanja. Uzvišeno je i žarko željeno osećanje straha Božijeg! Pri njegovom dejstvu um često otupljuje svoj pogled, prestaje da izgovara reči, da množi misli: pobožnim ćutanjem, višim od reči, iskazuje saznanje svoje ništavnosti i neiskazivu molitvu koju to saznanje rađa. Sveti Isak Sirijski izvrsno opisuje takvo stanje: „Kada se smireni i mudri približi molitvi, ili kada se udostoji nje, on se ne usuđuje ni da se pomoli Bogu, niti da zamoli za nešto. On ne zna za šta bi se pomolio; on ćuti svim svojim pomislima, i očekuje jedino milost i onu volju koju će umesto njega iskazati ta Veličina kojoj se poklanja. Njegovo lice je oboreno prema zemlji, a unutrašnje viđenje srca uzneto prema proslavljenoj kapiji Svetinje svetih. Tamo je Onaj čiji je stan primrak, koji otupljuje oči serafima, Onaj čija dobrota pokreće legione da i oni stoje na molitvi zajedno sa drugima, i stavlja ćutanje na sve njihove čete. Njegova smelost se prostire samo do sledećih reči, on se usuđuje da se pomoli samo za ovo: Gospode, po volji Tvojoj neka bude sa mnom.'“[36] Strah Božiji je dar Božiji. Kao dar, izmoljava se molitvom. Sveti prorok David je želeo da bude udostojen tog dara, i stoga je molio Boga: Postavi sluzi Tvome reč Tvoju, radi straha Tvojega. Prikuj strahu Tvome telo moje[37], to jest moje telesne želje. Strah Gospodnji je jedan od sedam darova Svetog Duha koje sveti prorok Isaija navodi ovako: duh mudrosti i razuma, duh znanja i pobožnosti, duh savjeta i sile, duh straha Gospodnjega.[38]
Iako je Gospod naš Isus Hristos svojim dolaskom na zemlju doneo ljudima mir od Boga i Božiju pobožnost, postao otac budućeg veka i rodonačelnik svetog roda koji se spasava, otac koji priziva svoju decu u ljubav i sjedinjenje sa Sobom, On opet predlaže da jedno od sredstava za isceljenje naše ozleđene prirode bude i strah. Onome ko se predaje porivima gneva i mržnje On preti ognjenim paklom, onome ko gazi savest preti tamnicom; onome ko se sav predaje nečistim željama preti večnim mukama.[39] Onome ko iskrenog srca ne oprašta bližnjima njihova sagrešenja javlja da ni njegovi gresi neće biti oprošteni.[40] Srebroljupca i slastoljupca opominje da smrt može da ih ugrabi baš onda kada je ne očekuju.[41] Uzvišen je podvig mučeništva: njega ljubav i nadahnjuje i hrani. No Spasitelj sveta prenosi pouku mučenicima u kojoj ih podstiče na hrabrost, pomaže im strahom. Evo te Njegove pouke: I ne bojte se onih koji ubijaju tijelo, a dušu ne mogu ubiti; nego se više bojte onoga koji može i dušu i tijelo pogubiti u paklu.[42] Kažem vam, njega se bojte.[43] Svim svojim sledbenicima Gospod je zapovedio spasonosni strah Božiji. Pouzdan znak da imamo taj strah je naša neprestana trezvenost i neprestano straženje nad sobom. Neka budu bedra vaša opasana – rekao je Gospod – i svetiljke zapanjene, a vi slični ljudima koji čekaju gospodara svojega, kada će se vratiti sa svadbe da mu, čim dođe i kucne, odmah otvore. Blago slugama onim koje gospodar došavši nađe budne.[44] Svima govorim: Stražite![45]
Drugi, slavni dolazak Gospoda, Njegov pravedni i strašni sud nad naraštajima i narodima veličanstveno je prikazan u Jevanđelju po Mateju[46]. Ta neobična slika, predstavljena neobično jednostavno i jasno, sama od sebe oživljava pred očima uma, pogađa srce strahom. Sagledavajući tu sliku, može se, Jovovim rečima, naslikati stanje u koje ona dovodi dušu: Strah poduze me i trepet, od kojega ustreptaše sve kosti moje, i dlake na tijelu mojem nakostriješiše se[47]6 Kada nastupi sud za izgnane sa neba, zemlja izgnanstva i prokletstva će planuti, a nebo će se sviti kao svitak kad se savije.[48] Mrtvi svih vremena i naroda, probuđeni životvornom trubom, Rečju Božijom, ustaće iz grobova i sačiniti nepregledni i neizbrojivi skup.[49] Čete i vojske svetih anđela doći će na strašni prizor, na veliko služenje. I odbačeni anđeli staće pred sud. Sin Božiji sešće na presto slave, strašne po njenoj neobuhvatnoj veličini. Sva razumna stvorenja uzdrhtaće od straha kada vide svog Sazdatelja, koji ih je prizvao u život iz ništavila samom svemogućom Rečju. I stajaće pred onom Rečju koja sve može da učini. Stajaće pred onim Životom izvan koga ne može biti drugog života. Oci su opravdano rekli da bi se u tom groznom vremenu sva tvar pretvorila u ništavilo kada bi bila prepuštena samoj sebi i kada je Božija svemoć ne bi sačuvala.[50] Pravednici će, čim pogledaju licem u lice savršenu Pravdu, shvatiti da njihova pravda nema nikakvog značaja, a grešnici će opravdanjem tuđim jevanđelskom znanju osuditi sebe. Rešiće se sudbina svih za večnost. Pre nastupanja tog suda sveti apostol će shvatiti da ne može da se opravda, iako ne zna nikakav svoj greh, zato što je Bog onaj koji mu sudi.[51] Svi svetitelji još tokom svog zemaljskog stranstvovanja često dolaze kroz pobožno sećanje i razmišljanje na Strašni sud Hristov, i tako blagovremenim, spasonosnim strahom ograđuju sebe od onog straha koji će očaj izazvati u propalima; blagovremenim osuđivanjem sebe oni se staraju da blagovremeno zadobiju opravdanje, da plačem odvrate plač. Braćo! Potrebno je, veoma je potrebno da mi, nemoćni i grešni, imamo često sećanje na Drugi dolazak i Strašni sud Hristov: takvo sećanje je priprema, najpunija nade i radosti. Strašni sud je onaj sud koji čeka sve ljude posle opšteg vaskrsenja; strašni je i onaj sud koji čeka svakog čoveka posle njegove smrti. Posledice ovog i onog suda su ili priželjkivane ili žalosne. Ako zemaljski sudovi, na kojima se radi jedino o propadljivom i prolaznom, izazivaju našu brigu, tim više mora da nam zadaje brige Božiji sud. Sa kojim nam je to drugim ciljem Gospod javio o tom sudu tako jasno, ako ne sa ciljem da pobudi u nama po dušu spasonosni strah koji može da nas sačuva od grešnog, nehajnog života, tog uslova naše propasti? Prepodobni Ilija, egipatski monah, tihovatelj u Tivaidskoj pustinji, kaže: „Tri vremena zadaju mi strah: vreme izlaska duše iz tela, vreme suda Božijeg, i vreme u kome će Bog izreći sud o meni.“[52]
Moramo li napominjati da je učenje svetih otaca Pravoslavne crkve o strahu Božijem saglasno sa učenjem Svetog pisma, ako znamo da je učenje Svetog pisma izvor učenja otaca, ako znamo da oba ta učenja imaju isti izvor – Duha Svetoga?
„Strah Božiji je početak vrline“, kaže sveti Isak Sirijski. „Tvrde da je on rađanje vere, i da se zasejava u srcu onda kada se um povuče od briga ovoga sveta da bi sabrao svoje lutajuće pomisli iz rasejanosti u neprestano izučavanje obnovljenja koje dolazi, budućeg presazdanja… Nauči se da u osnovu svog putovanja položiš strah Božiji, i ubrzo ćeš se naći pred kapijom Carstva, i nećeš imati potrebe da dugo putuješ.“[53] Među poukama prepodobnog Pimena Velikog čitamo ovu: „Potrebni su nam smirenoumlje i strah Božiji isto onoliko koliko i disanje. Tri su glavna monahova dela: da se boji Boga, da se moli Bogu, i da čini dobro bližnjem. Kao što se slatki pčelinji trud kupi tek onda kada dim istera pčele iz košnice, tako i telesno naslađivanje izgoni strah Božiji iz duše, a onda upropaštava sve njeno dobro delo. Početak i kraj duhovnog puta je strah Gospodnji.“ Pismo govori: Početak mudrosti je strah Gospodnji.[54] Kada je Avram pripremio žrtvenik, Gospod mu je rekao: Sada poznah da se bojiš Boga.[55] Brat je upitao Velikog ko govori: Zajedničar sam svih koji Te se boje,[56] a on je odgovorio: „Sveti Duh to govori o sebi.“ On je takođe prenosio izreku svetog Antonija Velikog da je prepodobni Pamva posredstvom straha Božijeg učinio sebe obitalištem Svetog Duha.[57] Prepodobni Kasijan Rimljanin govori: „Početak našeg spasenja je strah Gospodnji. On omogućuje i početak obraćanja, i očišćenje od strasti, i čuvanje vrlina u onima koji se upućuju putem savršenstva. Čim prodre u čovekovo srce, on rađa u njemu prezir prema svemu materijalnom, zaborav prema rodbini i mržnju prema samom svetu.“[58] U tom istom slovu, objašnjavajući zapovest Gospodnju: I koji ne uzme krst svoj i ne pođe za mnom, nije mene dostojan,[59] prepodobni Kasijan ovako razmišlja: „Krst naš je strah Gospodnji. Kao što raspeti više ne može da okreće ili pomera udove po želji svoje duše, tako i mi moramo da usmeravamo svoju volju i svoje želje prema zakonu Gospodnjem i onome što on zapoveda, a ne prema onome što nam je sada prijatno i što nas uveseljava. Kao što prikovani za krsno drvo ne gleda sa divljenjem na sadašnje, ne pomišlja na svoje strasti, ne rasejava se na staranja i brige o sutrašnjem danu, ne poznaje želju za sticanjem imanja, ne zanosi se ničim gordim, ničim zajedljivim, ne žali što su danas hulili na njega, a prošle hule više i ne pamti, već smatra da je u svakom smislu umro iako još diše u telu, pa upravlja oči svog srca tamo gde će se nesumnjivo preseliti, tako i mi moramo da raspnemo sebe strahom Gospodnjim prema svemu tome, to jest, moramo biti mrtvi i prema telesnim strastima, ali i prema samim njihovim počecima, moraju naše duhovne oči biti uprte tamo gde ćemo se preseliti, moramo se preseljenju nadati svakog trena. Tako možemo zadobijati umrtvljavanje svih naših požuda i telesnih sklonosti.“[60] Lako se može zapaziti da raspeće na krstu straha Božijeg, koje prepodobni Kasijan ovde opisuje, nije ništa drugo do ono što Isak Sirijski naziva delom, koji se, po apostolu, sastoji u raspinjanju tela sa strastima i željama[61], i čini prvu polovinu duhovnog puta koji vodi hrišćanina ka njemu namenjenom savršenstvu.
Sveto pismo nas poučava: strah je Gospodnji čist, ostaje u vek veka.[62] Sveto pismo takođe govori da u ljubavi nema straha, da savršena ljubav izgoni strah napolje; jer je u strahu mučenje, a ko se boji, nije se usavršio u ljubavi[63]. Ovu površno gledano protivurečnu misao sveti oci objašnjavaju ovako: „Postoje dva straha: jedan je uvodni, drugi je savršeni; jedan je svojstven početnicima i predstavlja samo strahopoštovanje, drugi je svojstvo svetih ljudi, koji su dostigli meru ljubavi. Na primer: ako neko izvršava Božiju volju zbog straha od muka, onda je on, kako smo rekli, još početnik – on još ne čini dobro radi samog dobra, nego zbog straha od kazne.
A drugi izvršava Božiju volju zbog same ljubavi prema Bogu, voli upravo Božiju volju, i ispunjava je da bi blagougodio Bogu. Takav čovek zna šta je suštinsko dobro. Takav je poznao šta znači biti sa Bogom. Takav ima istinsku ljubav, koju sveti naziva savršenom.“[64] Ta ljubav dovodi ga u savršeni strah zato što takav čovek oseća strah i ostaje veran Božijoj volji, ali ne zbog straha od kazne, ne zbog izbegavanja večnih muka – ne: on je okusio samu sladost prebivanja sa Bogom i zato se boji da će otpasti, da će se lišiti nje. Taj savršeni strah deluje zbog ljubavi, i izgoni uvodni strah. „Zato je i rečeno: savršena ljubav izgoni strah napolje. Ne može se, ipak, savršeni strah dostići nikako drukčije do uvodnim strahom.“[65] Sama Božija veličina navodi sveti, pobožni strah na ona Božija razumna stvorenja koja su zbog svoje čistote i svetosti udostojena da budu najbliže Bogu. Bog proslavljan u savetu svetih, velik i strašan nad svima oko Njega.[66]
Zar mi, grešnici, uopšte nećemo voleti Boga? Ne! Volećemo Boga, ali onako kako je On zapovedio; svim snagama nastojaćemo da dostignemo svetu ljubav, ali onim putem koji nam je pokazao sam Bog. Nećemo se predavati varljivim i lažljivim zanosima oholosti, nećemo izazivati u srcu plamen sladostrašća i plamen slavoljublja, toliko mrskih Bogu, toliko pogubnih za nas! Bog je zapovedio da ga ovako volimo: Ostanite u ljubavi mojoj. Ako zapovijesti moje održite, ostaćete u ljubavi mojoj, kao što sam ja održao zapovijesti Oca mojega i ostajem u ljubavi njegovoj.4 Sam Sin Božiji je postao čovek i pružio obrazac tog života i podviga tako što je unizio sebe i bio poslušan do smrti, i to do smrti na krstu. Odbacimo gordost, jer nam pripisuje zvanja, zavolimo smirenje, jer nam otkriva naš pad i našu grešnost. Ljubav prema Hristu dokazaćemo poslušnošću Hristu; ljubav prema Ocu Bogu dokazaćemo poslušnošću Sinu Bogu, koji nam nije govorio sam od sebe, nego ono što mu je Otac zapovedio, a zapovijest njegova je žieot vječni.[67] Ko ima zapovijesti moje – rekao je Gospod – i drži ih, to je onaj koji me ljubi. Ako me neko ljubi, riječ moju držaće. Ko mene ne ljubi, riječi moje ne drži.[68] Ispunjavanje Spasiteljevih zapovesti je jedini znak ljubavi prema Bogu koji Spasitelj prihvata. „Svi koji su blagougodili Bogu, blagougodili su tako što su ostavili svoju istinu, ozleđenu grehopadom, i ustremili se ka traženju Božije istine, iznete u jevanđelskom učenju i jevanđelskim zapovestima. U Božijoj istini oni su našli ljubav, skrivenu od pale prirode. Dok je zapovedao o ljubavi, Gospod je zapovedio da najpre tražimo istinu Božiju, jer je znao da je ona majka ljubavi.“[69] Ako želimo da zadobijamo ljubav prema Bogu, onda zavolimo jevanđelske zapovesti, prodajmo naše požude i strasti. Po cenu odricanja od sebe kupimo polje – naše srce, koje ne može biti naše ako ga ne kupimo. Obradimo ga zapovestima, i naći ćemo u njemu skriveno nebesko blago, to jest ljubav.[70]
Šta nas čeka na tom polju? Čekaju nas trudovi i bolesti, čeka nas neprijatelj koji nam neće lako prepustiti pobedu, čeka nas greh, koji živi u nama da bi nam se protivio. On živi u umu, živi u srcu, živi u telu. Potreban je pojačani podvig da bi se gordi i slepi um savio do poslušnosti Hristovim zapovestima. Kada se um potčini Hristu, tada počinje novi podvig: dovođenje iskvarenog, gordog srca u sklad sa Hristovim učenjem, pokoravanje srca Hristovom učenju, kome je ono neprijateljsko. Ako, napokon, um i srce dođu u stanje poslušnosti Hristu, mora se privući u to stanje i ono zemljano, dakle nebu namenjeno telo. Svaki korak u našoj nevidljivoj borbi obeležen je podvigom, obeležen je stradanjem, obliven je znojem pojačanog nasilja nad sobom. Čas smo pobednici, čas pobeđeni; čas sine nada da ćemo raskinuti lance ropstva, čas opet vidimo da su lanci na nama jaki, da ih nimalo nisu oslabila sredstva kojima smo mislili da ćemo ih oslabiti. Obara nas i prirodna nemoć, i nemoć samovolje, i pomračenje razuma, do kojeg je došlo zbog prethodnog grešnog života, i rastrojstvo srca, koje je steklo poročne navike, i strasti tela, koje je okusilo životinjske naslade i zarazilo se žarkom željom za njima; na nas nasrću pali duhovi jer žele da nas zadrže u ropstvu. To je taj trnjem posuti, uski i nevoljama ispunjeni put kojim molitveni plač pred Bogom vodi grešnika ka pomirenju sa Bogom, i pomaže delima pokajanja, delima smirenja, ispunjenju jevanđelskih zapovesti, put na koji nas navodi strah Božiji.
Savez straha Božijeg i božanske ljubavi izvrsno su opisali duhonosni oci Isak Sirijski i Simeon Novi Bogoslov. Njihovim divnim rečima ukrašavamo naše ubogo slovo. „Pokajanje je“, govori sveti Isak, „blagodat na blagodat data ljudima. Pokajanje je naše drugo rođenje od Boga. Očekujemo da će nam kroz pokajanje biti darovano ono za šta smo zalog primili verom. Pokajanje su vrata milosti, otvorena onima koji je pojačano traže. Kroz ta vrata ulazimo u Božiju milost; ne uđemo li tuda, nećemo naći milost: Svi – kaže Sveto pismo – sagriješiše, a opravdavaju se darom, blagodaću njegovom.[71] Pokajanje je druga blagodat, i rađa se u srcu iz vere i straha. Strah je očinski štap, i on nas vodi dok ne dospemo u duhovni raj blaga; kada dospemo tamo, on nas ostavlja i vraća se. Raj je ljubav Božija: u njoj je naslada svih blaženstava; tamo se blaženi Pavle nahranio natprirodnom hranom. Okusivši tamo plod drveta života, on je pozvao: Što oko ne vidje, i uho ne ču, i u srce čovjeku ne dođe, ono pripremi Bog onima koji ga ljube.[72] Adamu je bilo zabranjeno da proba plod tog drveta zbog pobune koju je priredio đavo. Drvo života je ljubav Božija; Adam je otpao od te ljubavi, i više nije nailazio na radost: radio je i trudio se na zemlji trnja. Svi lišeni Božije ljubavi, čak i ako pravilno hode – svi oni u znoju svojih dela jedu hleb određen prvosazdanom čoveku zato što je otpao od Boga. Dok ne nađemo ljubav, dotle ćemo raditi na zemlji trnja; sejaćemo i žeti u trnju. Čak i da sejemo istinu, ipak nas – bez ljubavi – svakog časa ozleđuje trnje; koliko god se trudili radi istine, živimo u znoju svog lica. A kada nađemo ljubav, kada se hranimo nebeskim hlebom, postajemo jači bez dela i truda. Hristos je hljeb živi koji siđe s neba, i daje život svijetu.[73] To je hrana anđela. Ako ko nađe ljubav, onda on Hrista uzima svaki dan i svaki čas. Ako ko jede od ovoga hljeba, koji ću ja dati, živjeće vavijek.[74] Blažen je koji jede hleb ljubavi, jer taj hleb je Hristos. A da onaj koji ima ljubav za hranu ima za hranu Hrista, Boga nad svima, to svedoči Jovan rečima: Bog je ljubav[75]. Ako ko živi u ljubavi i naslađuje se životom koji izvire iz Boga, onda on već ovde, u ovom svetu, udiše vazduh vaskrsenja. Tim vazduhom naslađuju se pravedni po vaskrsenju. Ljubav je ono Carstvo koje je Gospod obećao apostolima kao tajanstvenu hranu. A šta drugo označavaju reči: Da jedete i pijete za mojom trpezom u Carstvu mome[76], ako ne ljubav? Umesto hrane i pića, dovoljno je da ta ljubav nahrani čoveka. Ona je vino, koje veseli srce čoveka.[77] Blažen je čovek koji pije to vino. Pili su ga nesuzdržljivi, pa su postali pobožni; pili su ga grešni, pa su zaboravili puteve svojih spoticanja; pili su ga pijani, pa su postali isposnici; pili su ga bogati, pa su poželeli siromaštvo; pili su ga ubogi, i obogatili su se nadom; pili su ga slabi, pa su postali jaki; pili su ga neuki, pa su postali mudri. Kao što se veliko more ne može prebroditi bez barke, tako niko ne može dostići ljubav bez straha. Smrdljivo more koje je rasprostrto između nas i duševnog raja možemo prebroditi u barci pokajanja, čiji su veslači strah. Ako ti veslači, tj. strah, ne upravljaju barkom pokajanja na kojoj preplivavamo more sveta prema Bogu, onda se utapamo u smrdljivom moru. Pokajanje je barka; strah je njen krmanoš; ljubav je božansko pristanište. Strah nas uvodi u barku pokajanja i prevozi preko smrdljivog mora života tako što nas usmerava prema božanskom pristaništu, prema ljubavi, a prema njoj teže svi koji se trude u pokajanju, svi natovareni pokajanjem.[78] Ako smo dostigli ljubav, onda smo dostigli Boga; naš put se završio: pristali smo na ostrvo tog sveta na kome su Otac i Sin i Sveti Duh.“
Naslov drugog slova u knjizi svetog Simeona, napisane u stihovima, sadrži u sebi sadržaj celokupnog našeg slova, i zato prvo stavljamo taj naslov: „Od straha se rađa ljubav, a ljubav iskorenjuje strah iz duše, i jedino ljubav ostaje u duši, jer ona je Duh Božiji i Sveti.“G Svoje slovo sveti počinje ovako: „Kako da opevam, kako da proslavim, kako dostojno da veličam Boga moga koji je gledao mnoge moje grehe? Kako da pogledam prema nebu? Kako da otvorim oči? Kako da otvorim usta, Oče? Kako ću pokretati usne? Kako da pružim ruke prema nebeskoj visini? Koje reči ću smisliti? Koje reči ću prineti? Kako ću se osmeliti da počnem razgovor? Kako ću tražiti oproštaj mojih neizmernih sagrešenja, mnogih pregrešenja? Zaista sam počinio dela koja ne nikako zaslužuju oproštaj. Ti znaš, Spasitelju, da govorim ja! Ja sam prevazišao svako stvorenje; ja sam učinio dela ispod svake prirode; pokazao sam da sam gori od beslovesnih stvorenja, od svih morskih životinja, od svake stoke na zemlji; zaista sam gori i od svih gmizavaca, i zveri, jer sam Tvoje zapovesti prestupio više od beslovesnih stvorenja, oskrnavio sam svoje telo i opoganio dušu. Kako da Ti se javim? Kako da Te ugledam? Kako da se usudim da stanem, grešan, pred Tvoje lice? Kako da ne pobegnem od Tvoje slave, od svetlosti kojom blista Tvoj Sveti Duh? Kako sam da ne pođem u tamu kada sam počinio dela tame? I biću odlučen od množine svetih! Kako ću pretrpeti Tvoj glas kada me šalje u tamu? Zbog toga nosim osudu mojih dela i sav se užasavam, sav drhtim. Obuzet strahom i užasom, vapim Tebi: Spasitelju moj, znam da niko drugi nije sagrešio pred Tobom kao ja; niži sam postao od dela koje si stvorio, ja, grešni.
Bio sam uzrok propasti i drugih. No i to opet znam, u to sam se uverio, Bože moj, da ni veličina sagrešenja, ni mnoštvo grehova, ni nečistota dela, nikada neće prevazići Tvoju čovekoljubivu i veliku, veću od najvećeg, veću od reči i veću od uma milost, koju Ti obilno i izlivaš na one koji greše i iskreno se kaju. Ti ih očišćuješ i prosvetljavaš, i činiš pričasnicima svetlosti, i tako ih, neiscrpan u izobilju, činiš zajedničarima Božanstva Tvoga. Ti često besediš s njima, kao sa svojim istinskim prijateljima, o onome što je čudno za anđele i za čovečije mišljenje. O blagosti bezmerna! O ljubavi neiskaziva! Zato i pripadam, i vičem Tebi! Kako si primio bludnika i bludnicu, tako primi i mene, Milostivi, jer se kajem iz sveg srca. Primi, Hriste moj, kapi mojih suza u nepresušne izvore, njima umij moju dušu. Njima umij i telo, jer su ga strasti uprljale; umij od svakog lukavstva i srce: ono je koren i izvor svakog greha. Lukavstvo je setva lukavog sejača. Gde on seje, tamo i niču, rastu i umnožavaju se mnoge grane lukavstva i zlobe. Njegove korene, Hriste moj, iščupaj iz dubine, i očisti njivu moje duše i njivu mog srca. Tvoj strah zasadi u njih, Milostivi! Udostoji ga da se ukoreni i dovoljno izraste da bi visoko uzrastao držanjem Tvojih zapovesti i umnožavao se svakoga časa, a umnožavanjem umnožavao potoke suza. Napajajući se njima sve više i više, on raste i pojačava se. Zajedno sa strahom i srazmerno strahu raste i smirenje. Pred smirenjem se predaju sve strasti, a time se, zajedno s njima, izgoni i četa demona. Odmah se zapaža da sve vrline idu za njim, okružuju ga, kao što caricu, vladičicu, okružuju njene čuvarke, drugarice i sluškinje. A čim se one okupe i ujedine, tada tu, kraj njih, kao drvo kraj izvora, procvetava strah. No pošto si ga Ti zasadio, na njemu se postepeno formira neobičan cvet. Rekao sam ‘neobičan’, jer sve što raste donosi plod saobrazno svojoj vrsti; svako drvo ima svoje seme; no Tvoj strah stvara i cvet neobičan prirodi i plod isto tako neobičan i stran sebi. Taj strah je, razume se, pun neke sete; sve koji ga nalaze on primorava da neprestano budu setni, kao sužnji dostojni mnogih kazni, kao oni koji svakog časa očekuju da ih smrt pokosi jer vide srp smrti, kao oni koji ne znaju čas smrti, kao oni bez nade i obavesti da će im biti oprošteno, ali se boje svršetka i užasavaju kraja jer ne znaju šta će im biti izrečeno na sudu, o Bože moj. Neopisivog je izgleda taj cvet, to delo straha, neobjašnjivo je još više njegovo svojstvo. Vidi se čim procveta, no odmah se skrije, a to nije svojstveno prirodi i njenom poretku stvari: to je iznad prirode, to prevazilazi svaku prirodu. No cvet je prelep, i umiče svemu što se o njemu može reći, ushićuje sav moj um da ga sagledava, a u isti mah ne dozvoljava umu da pamti ono o čemu strah pruža znanje: tada on stvara u meni zaborav svega toga i brzo odleće. Drvo straha opet ostaje bez cveta. I žalostim se zbog toga, i uzdišem, i jače nego obično vičem Tebi! I opet na granama drveta vidim cvet! O Hriste moj! Dok je moj pogled uprt u sam cvet, ne vidim samo drvo. No cvet se češće pojavljuje, privlači me celog žarkom željom, i završava se u plodu ljubavi. A ni taj plod ne podnosi da ostaje na drvetu straha. Čim sazre, vidljiv je samo on, ne i drvo. Nema straha u ljubavi, jer, suprotno ovome, duša u kojoj nema straha ne donosi ploda. Zaista čudo: to umiče svemu što se može reći o njemu, svemu što se može misliti o njemu! Drvo sa trudom procvetava i donosi plod, a plod, suprotno tome, iskorenjuje drvo i ostaje plod, obitava sam. Kako plod bez drveta – to nikako ne mogu da objasnim. No on obitava, no on postoji – ljubav ta bez straha, koji ju je rodio. Ta ljubav je zaista najveće veselje; onoga ko nju stiče ona ispunjava radošću i duhovnom nasladom, u osećaju ga udaljava od sveta, a strah to nikako ne može da učini. Kako može strah, koji se nalazi unutar vidljivog i unutar čulnog, da onoga koji ga stiče postavlja daleko od svega i da ga celog ujedinjuje sa nevidljivim posredstvom (duhovnog) osećanja? Zaista nikako ne može. Taj cvet i taj plod, ta deca straha, nalaze se izvan ovoga sveta. Oni i sada ushićuju dušu, i uznose je, i stavljaju izvan ovoga sveta! Kako, reci mi, ta ljubav postavlja izvan sveta? Želeo sam da to jasno znam. No to je neobjašnjivo: Ljubav je Duh Božiji.“
Kako se odigrava sama promena u srcu? Kako srce izvršava taj nedokučivi prelaz od straha prema ljubavi? Iznećemo odgovor iz svete opitnosti svetitelja Božijih. Naš savremenik i zemljak, ukras i slava nama savremenog monaštva, Georgije, zatvornik Zadonskog manastira, čovek koji je dosegao hrišćansku savršenost, ovako govori o sebi u poučnoj besedi o veri u bližnjeg: „Želim da kažem nekoliko reči o suštini ljubavi. To je najfiniji oganj, viši od svakog uma i lakši od svakog uma. Dejstva tog ognja su brza i nepojmljiva, sveta, i izlivaju se na dušu od svetog i svuda prisutnog Duha. Čim taj oganj dotakne srce, svaka uznemirujuća pomisao i svako uznemirujuće osećanje istog trena se pretvara u tišinu, u smirenje, u radost, u sladost koja prevazilazi sve. Mnogo toga o sebi govorio sam otvoreno pred vama: i dalje nameravam da budem otvoren. Proveo sam ovde, u mom samovanju, čini mi se već šest godina, kada je Gospodu bilo ugodno da moje srce privede u potpunu skrušenost. Tada sam mislio da sam već propao, i da će gnev Božiji spaliti moju zakono-prestupničku, očajnu, nemarnu dušu… Pao sam u veliku iznemoglost, jedva sam disao, ali sam neprestano ponavljao u srcu: Gospode, Isuse Hriste, Sine Božiji, oprosti mi grešnom.’ Najednom, u trenu, sva nemoć je nestala, i oganj čiste ljubavi dotakao je moje srce: moje biće najednom je postalo puno snage, osećanja, neiskazive prijatnosti i radosti; toliko sam bio ushićen da sam već želeo da me muče, kidaju, vređaju; želeo sam to da bih zadržao u sebi slatki oganj ljubavi prema svima. On je toliko snažan i sladak da nema te gorčine ni tog poniženja koje on ne bi pretvorio u sladost. Što više drva stavljamo u vatru, tim više vatra postaje jača: isto tako dejstvuju na nas nevolje i žalosti koje nam ljudi nanose. Što više napadaju, tim se više u srcu razgoreva sveta ljubav. I kakva sloboda, kakva svetlost! Ne postoje reči koje bi to izrazile: radovao bih se da me je neko lišio očiju, da ne vidim sujetni svet; milo bi mi bilo da me je neko uzeo, kao zločinca, i zaklao uza zid, da ne slušam čovekov glas, da ne vidim njegovu senku…“[79] „Ljubav“, govori sveti Isak Sirijski, „ne poznaje stidljivost, i stoga ne ume da svojim članovima daje izgled dobrog reda. Ljubavi je po prirodi svojstveno da odbaci stidljivost i zaboravi svoje mere. Blažen je čovek koji je našao tebe – luku beskrajne radosti!“[80]
Božije dolazi samo po sebi, onda kada ga ne očekujemo, kada se ne nadamo da ćemo ga dobiti. No dobra Božija volja može da usledi tek kada očistimo sebe pokajanjem. U pokajanju su smeštene sve Božije zapovesti. Pokajanjem se hrišćanin uvodi najpre u strah Božiji, a zatim u Božiju ljubav.
Neka se nasloni na Isusova prsa Jovan, devstvenik i bogoslov, učenik koga Isus ljubljaše.[81] Neka se njemu priključe ostali sveti Božiji ljudi, naprsnici svete ljubavi! Ovde nije naše mesto. Naše mesto je u društvu gubavih, oduzetih, slepih, gluvih, nemih, besomučnih. Mi pripadamo tom društvu po stanju naših duša, i u takvom društvu pristupićemo Spasitelju našem. S njima nas smešta naša majka, sveta Crkva; u usta svoje dece ona stavlja žalobne, osećanjem saznanja svoje grešnosti prožete molitve akatista Isusu najslađem. Naša duhovna majka nam daje siguran položaj da bi dobijanje milosti za nas bilo tim sigurnije. Gospod nas je usinio sebi svetim krštenjem, no mi smo narušili sveti savez sa Njim time što smo preljubničkim savezom sa mrskim grehom narušili Njegove svete zapovesti. Knezovi Sodomski, narode Gomorski[82] – tako Gospod naziva narod nakon njegovog upadanja u bezakonja, onaj narod o kome je ranije objavio da je dio Gospodnji narod njegov, i da je Jakov uže nasljedstva njegova.[83]
Kada je bludni sin protraćio u tuđoj zemlji polovinu očevog imanja i izložio sebe neobičnim nesrećama, pa tek tada počeo da razmišlja o tome da se vrati ocu, tada je on, poučen samim svojim žalosnim položajem i velikim očevim bogatstvom, odredio sebi najrazboritiji način delovanja. Ustavši – govorio je, dok je razmišljao o svojoj nameri – otići ću ocu svojemu, pa ću mu reći: Oče, sagriješih nebu i tebi, i više nisam dostojan nazvati se sinom tvojim: primi me kao jednog od najamnika svojih.[84] Smirenje stvoreno u mislima sin je ostvario na delu, a kad je još podaleko bio, ugleda ga otac njegov i sažali mu se.[85] I mi smo u sujetnim i grešnim zanimanjima izgubili lepotu usinovljenja koju nam je dao Otac nebeski, pa kada, kao i bludni sin, odlučimo da se obratimo Gospodu, moramo da pristupamo prestolu Njegove slave i veličanstva sa dubokim smirenjem, sa pobožnim strahom. Prvo naše delo mora biti saznanje i ispovedanje svojih sagrešenja, ostavljanje grešnog života, stupanje u život po jevanđelskim zapovestima. Duša naših molitava i ostalih pobožnih podviga mora biti osećanje pokajanja. Od punoće ubeđenja moramo smatrati da smo nedostojni ljubavi, nedostojni imena Božijih sinova i kćeri. Primi me – govori pokajnik, bludni sin – kao jednog od najamnika svojih, koji rade na njivi pokajanja, pod nadzorom strašnog nadzornika – straha. Ne tražimo ono što ne zavisi od nas, za šta još nismo sazreli. Dok smo pod vlašću[86], kao onaj kapetan u Jevanđelju, dok nad nama prevlast imaju greh i pali duhovi, svedočimo i ispovedajmo sa razboritim kapetanom: Gospode, nisam dostojan da pod krov moj uđeš, nego samo reci riječ, i ozdraviće sluga moj.[87] Ti, prečist i presvet, počivaš u samim čistim i svetim ljudima, ali ja, opoganjen, nisam dostojan da pod krov moj uđeš.
„Kao što sin“, govori sveti Isak, „ne sumnja u svog oca, i ne traži od njega: Nauči me zanatu, ili: Daj mi to i to, tako i monah ne mora da razmišlja i traži od Boga: Daj mi to i to. On zna da Bog misli o nama više nego što otac brine o sinu. Zato moramo privesti sebe u smirenje, oplakati razloge naših nevoljnih sagrešenja, učinjenih u mislima i na delu, i iz skrušenog srca reći rečima carinika: Bože, milostiv budi meni griješnome[88]… kao što bolesni carev sin ne govori svom ocu: Učini me carem, nego se stara o svojoj bolesti, pa će, kad ozdravi, carstvo sa oca preći na njega, tako i grešnik pokajnik, primajući zdravlje svoje duše, ulazi sa Ocem u zemlju čiste prirode, i caruje u slavi svoga Oca.“[89] Amin.
 
Sergijeva pustinja, 1844. godine.
 


 
NAPOMENE:

  1. 1 Kop 13.13.
  2. 1 Jn 4
  3. Pim 5,5.
  4. 1 Kop 3, 16
  5. Lev 10,1,2.
  6. Pouka 28, gl. 45, u prevodu Pajsija Njameckog.
  7. Is 50,11, po objašnjenju prepodobnog Varsanufija Velikog, Odgovor 158.
  8. Mt 22,13.
  9. 1 Kop 12,31.
  10. 1 Kop 13, 1,2,3,8,9, 10.
  11. Kol 3, 14.
  12. 1 Jn 4, 7.
  13. 1 Jn 4, 16.
  14. 1Jn 4,13.
  15. Pim 5, 5.
  16. Slovo 48.
  17. Jn 15,10,4, 6.
  18. Kalist i Ignjatije Ksantopul, gl. 5, Dobrotoljublje, tom 2.
  19. Pim 8,12, 8, 7, 6.
  20. Kalist i Ignjatije Ksantopul, gl. 6.
  21. Otk 3,20,21.
  22. 1 Jn 3, 6.
  23. Slovo 72.
  24. Slovo 5.
  25. Kol 3, 5.
  26. Slovo 2.
  27. Ps 2,11.
  28. Ps ZZ, 11.
  29. Jep 32, 40.
  30. Ps 110, i Prič 1,7.
  31. Sir 1,18,11,13.
  32. Prič 14,27; 8, 13; 23, 17.
  33. Ps 111, 1,2.
  34. Ps 127. 1.
  35. Ps 33, 7, 9.
  36. Slovo 49.
  37. Ps 118, 38,120.
  38. Vidi:Is 11,2.
  39. Mt 5,22,25, 26,29.
  40. Mt 6,15.
  41. Lk 12,16-20.
  42. Mt 10,28
  43. Lk 12. 5.
  44. Lk 12. 35. 36. 37.
  45. Mk 13. 37.
  46. Mt 25.
  47. Jov 4.14, 15.
  48. 2 Pt 3. 10; Otk 6. 14.
  49. 1 Sol 4. 16; Jn 5, 28.
  50. Prepodobni Nil Sorski, Slovo 7.
  51. 1 Kop 4.4.
  52. Azbučni paterik i Nezaboravna kazivanja.
  53. Slovo 1.
  54. Ps 110, 10.
  55. Post 22, 12.
  56. Ps 118,63.
  57. Azbučni paterik.
  58. Cassianus, lib. IV. De Institutis, renuntiantim, cap. 39
  59. Mt 10, 38.
  60. Cassianus, lib. IV. De Institutis, renuntiantim, cap. 35
  61. Gal 5, 24.
  62. Ps 18,10.
  63. 1 Jn 4, 18.
  64. 1 Jn 4, 18.
  65. Prepodobni ava Dorotej, Pouka 4, O strahu Božijem.
  66. Ps 88, 8
  67. Jn 12,49, 50.
  68. Jn 14,21,23, 24.
  69. Prepodobni Makarije Veliki, Beseda 37, glave 2 i 3.
  70. Mt 13,44.
  71. Pim 3, 23, 24.
  72. 1 Kop 2, 9.
  73. Jn 6, 51, 33.
  74. Jn 6,51.
  75. Jn 4,8.
  76. Lk 22, 30.
  77. Ps 103,15.
  78. Mt 11,28.
  79. Pisma Georgija Zatvornika, deo 2, pismo 37, 1860.
  80. Slovo 89.
  81. Jn 21,20.
  82. Is 1, 10.
  83. Ponz 32, 9.
  84. Lk 15,18,19.
  85. Lk 15,20.
  86. Mt 8, 9.
  87. Mt 8, 8.
  88. Lk 18,13.
  89. Sveti Isak Sirijski, Slovo 55.

4 komentar(a)

  1. Vladimir Smiljanić

    jednostavno: Slava i Hvala Bogu milom našem za sve !!!

  2. Pingback: MOLITVA PROGONJENOG ČOVEKA | duhovna oaza

  3. Pingback: Žitejsko more – Podvižnička slova

  4. Pingback: Rasejan i usredsređen život – Podvižnička slova

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *