NASLOVNA » BIBLIOTEKA, Bogoslovlje svetootačkog podviga i iskustva » ASKETSKI OGLEDI

ASKETSKI OGLEDI

 

ASKETSKI OGLEDI
 

 
JOSIF[1]
POBOŽNOŠĆU ISPUNJENA PRIPOVEST, UZETA IZ POST 32-50
 
Čudesno dolazi pravednicima usred njihovih nevolja misao blagodarenja Bogu[2]. Ona istrže njihova srca iz tuge i mraka, uznosi ih Bogu, u oblast svetlosti i utehe. Bog uvek spasava one koji mu pribegavaju prostodušno i sa verom.
Vraćao se sveti patrijarh Jakov, vraćao iz Mesopotamije u hanansku zemlju, u zemlju svoga rođenja, u svoje od Boga predodređeno nasledstvo.[3] Neočekivano je dobio vest da gnevni Isav, njegov brat, ide njemu u susret, da uz sebe ima četiri stotine naoružanih momaka. Još u mladosti je Isav, uzrujan zavišću, pokušao da ubije Jakova. Da bi izbegao prevremenu, nasilnu smrt, Jakov se udaljio u Mesopotamiju. Tamo je proveo dvadeset godina. Vreme je moglo da isceli Isavovo zlobom ranjeno srce… ali nije – evo ga, ide u susret bratu i vodi naoružanu družinu. Brojna masa naoružanih momaka bila je jasan znak njegovog zlog predumišljaja. Vreme nije iscelilo mržnju u Isavu: on je ojačao, ojačala je u njemu i mržnja prema bratu.
Jakov se uplašio: nije znao šta da čini. Odlučio je da razdeli svoje sluge i sluškinje i brojna stada na dve čete. „Ako razjareni Isav“, razmišljao je on, „udari na jednu četu i razbije je, možda će njegov gnev oslabiti, pa neće udariti drugu četu.“ Iza četa išle su Jakovljeve žene i deca; a iza svih išla je njegova druga supruga, Rahilja, sa svojim sinom jedincem Josifom, najmlađim Jakovljevim sinom. Rahilja i Josif su bili na kraju cele te povorke zato što su bili najmlađi, no to najbezbednije mesto dala im je i posebna, brižna ljubav supruga i oca. Dovitljivo je oko ljubavi; dovitljivo je oko revnosti. Čim je napravio takav raspored, pravednik je pohitao u uobičajeno pristanište pravednika, pohitao je da stane pred Boga u pobožnoj molitvi. „Nisam vredan“, ispoveda se on Bogu, „tolike milosti i tolike vere što si učinio sluzi svojemu; jer samo sa štapom svojim pređoh preko Jordana, a sada sam gospodar od dve čete.“[4] Odasvud okružen nevoljom, pravednik izliva svoje srce pred Bogom, svodi svoje račune sa sudbinom, nalazi da je potpuno zadovoljan, nalazi da je Bog – koji mu je zapovedio da ode u Mesopotamiju i vrati se iz nje – učinio sve kako je i obećao. „Nisam vredan tolike milosti i tolike vere što si učinio sluzi svojemu.“ Kakvo duboko, istinsko smirenje! Jedino je ono dostojno da stoji pred Bogom; jedino je ono dostojno da besedi sa Bogom: njega nikada ne ostavlja Bog. Njega milostivo i pažljivo sluša Bog i izliva obilnu milost na onoga koji se moli sa smirenjem. Izmenilo se, na mig Božiji, Isavovo srce: do sada je u njemu plamtelo neprijateljstvo, a sada je najednom u njemu buknula ljubav prema bratu. Isav je bacio mač, bacio se u zagrljaj bratu, i gle: dva brata plaču u zagrljaju.[5]
I evo, Jakov je već odavno u zemlji hananskoj. Umrla je već njegova voljena supruga Rahilja: umrla je dok je rađala Venijamina. Mnogo je već nevolja iskusio Jakov od razuzdanih sinova, koji su se ponašali u obećanoj zemlji kao da se nalaze u nekoj tuđoj, osvojenoj zemlji.[6] Oni su napasali svoja mnogobrojna stada nedaleko od njegovog šatora, razapetog blizu Hevrona, a ponekad su odlazili i prilično daleko, na druge, bujnije pašnjake. Jakov je stalno ostajao kod kuće: zadržavale su ga godine, a i duhovno napredovanje. Ono je privuklo starčev um i starčevo srce prema Bogu, i zato je zavoleo samovanje u šatoru. Takav čovek niti ima kad da se daje u životne brige, niti mu je to svojstveno. Nerazdvojno je bio uz njega voljeni sin – njegova uteha – Josif, prekrasan dušom i telom. Briga o starom ocu i paženje na duboko, sveto učenje oca bogovica činili su sve zanimanje, svu nasladu mladićevu. U njegovu dušu padala je reč pobožnosti onako kako seme pada na plodnu zemlju i ubrzo je donela rod: u Josifovoj duši je zasijala sveta čistota. U čistoti srca počinje da se odražava Bog, kao što se u ogledalu mirnih, prozračnih voda odražava sunce. Josifova vrlina je podstakla u braći zavist, a ne nadmetanje u vrlinama: to je, nažalost, sve češći slučaj u ljudskoj zajednici. Braća su izmislila i iznela zlu klevetu na Josifa, a kakvu tačno – Pismo ne kaže. No nije dao oštroumni i blagodatni Jakov da ga obmane lukavo zapletena izmišljotina: on nije prestajao da voli – da voli Josifa, i u znak naročite ljubavi poklonio je sinu šarenu haljinu. Jarke i raznovrsne boje posebno su uvažavali i sada uvažavaju na nomadskom istoku. Nije li ta haljina bila simbol onoga potpuno suprotnim okolnostima ispresecanog života koji je čekao mladića? Nadahnuće je došapnulo prozorljivom starcu da izobrazi proroštvo šarenom haljinom kao simbolom, a ne rečju. Od tada počinje sve ono neobično što se događalo Josifu.
On je praslika, daleka biblijska senka Gospoda našega Isusa Hrista, a zbog delatnog života on je primer pobožnog i vrlinskog čoveka koji se podvrgava raznim, neobičnim nevoljama, tokom kojih uspeva da očuva pobožnost i vrline; njega Bog nikada i nigde ne ostavlja, svuda ga čuva, i na kraju divno proslavlja. Poslušajmo, poslušajmo neobično zanimljivo kazivanje o čudesnim i poučnim događajima proroka obučenog u šarenu haljinu.
Josifova braća[7] su videla da njihov otac voli Josifa više nego sve ostale svoje sinove i omrznula su brata: pri svakoj reči sa njim, pri svakom pogledu na njega u njima bi uzavreo mračni nemir. A on nije shvatao bolest koja ih je zahvatila: njegova čista duša videla ih je sve kao čiste, dobronamerne. Otkrivao je svoje srce pred njima ni u šta ne sumnjajući. To nezlobivo srce Bog je već izabrao za sasud tajanstvenih otkrivenja. Blagodat Svetoga Duha, saobrazno Josifovim mladalačkim godinama, počela je da otkriva svoje prisustvo i dejstvo u snovima naročitog značenja. Živo je crtala tajanstvena ruka čudne snove u devstvenoj mašti. Josif je imao sedamnaest godina kada je usnio prvi proročanski san. Otvoreno, i ne naslućujući nikakvo zlo, on priča san svojoj braći: san je, očito, ostavio neuobičajen utisak u mladićevoj duši. Taj utisak je tražio objašnjenje. Josif je hteo da izazove, da čuje to objašnjenje od starije braće. „Usnio sam“, govorio je on njima, „da vezujemo snoplje u polju; moj snop najednom usta i ispravi se, a vaši snopovi idu unaokolo i klanjaju se mome snopu.“ Braća su odgovarala: „Da nećeš još biti car nad nama i zapovedati nam?“ I udvojiše braća mržnju prema njemu zbog blagodatnog sna, zbog njegove svete iskrenosti, koja ih je ranila, pa su je izvrnuli, izopačili. Kasnije Josif usni drugi san. Sa dečijom nevinošću, kao da opravdava prvi san, kao da dokazuje da mu snovi tako posebnog značenja dolaze mimo njegove volje, nezavisno od njega, on priča san ocu i braći: „Videh“, govori on, „kako se sunce i mesec i jedanaest zvezda klanjaju meni.“ Čim je čuo šta sin govori, otac je odmah prekinuo mladića: „Kakav je to san što si snio? Zar ćemo doći ja i mati tvoja i braća tvoja da se klanjamo tebi do zemlje?“ Iskusni i duhovni otac je prekinuo sina, ali ne zato što je smatrao da je njegov san sujetno maštanje, sopstvena tvorevina duše, bolesno gordoumlje, već da bi zaštitio mladu dušu od upadanja u gordoumlje, i ujedno strogom primedbom koliko-toliko ugasio zavist i mržnju u braći.
Tako hrišćanski asketski učitelji zapovedaju da ne obraćamo naročitu pažnju na sve pojave koje se ukazuju pred duševnim i telesnim čulima: zapovedaju da pred svim pojavama sačuvamo razboritu duševnu hladnoću, spasonosni oprez.[8] Ima snova od Boga: primer i dokaz za to su Josifovi snovi, ali opasno je i veoma blisko samoobmani stanje onog čoveka koji vidi snove i ima viđenja. Viđenje naših nedostataka je bezopasno viđenje! Viđenje našeg pada i iskupljenja je najpotrebnije viđenje! Duh skrušen i smiren[9] – to stanje je suštinski korisno, daleko od samoobmane, stanje koje je po volji Boga! Rasuđivanje spremno da shvata, procenjuje i objašnjava viđenja svojstveno je jedino onima koji su napredovali u duhovnom podvigu: ono se stiče nakon dugog vremena, ono je dar Božiji. Taj dar Božiji imao je sveti Jakov: on je prekinuo sina koji mu je pričao proročanski san, a sam je – svedoči Pismo – čuvao u sećanju njegove reči, koje su nosile na sebi pomazanje Duha.
Ovaj drugi san je potpuno drugačije uticao na Josifovu braću: on je u njima samo umnožio mržnju i zavist prema Josifu. Jednom prilikom, kada su braća oterala stada na pašnjake kraj Sihema, Jakov je rekao Josifu: „Braća tvoja napasaju stada kod Sihema; hoću da te pošaljem k njima.“ Josif odgovori: „Spreman sam.“ „Idi“, nastavi Jakov, „i vidi kako su braća tvoja, kako je stoka, pa dođi da mi javiš.“
Ljudi se ponekad lako rastaju; rastaju se, ali se u stvari ne rastaju; opraštaju se, ali se u stvari ne opraštaju. A ovakvo opraštanje često bude opraštanje zauvek; često posle njega sledi dugotrajni, gorčinom ispunjeni rastanak. Nije znao starac, dok je otpuštao Josifa, da dugo, veoma dugo neće videti voljenog sina! Je li mogao da misli da Josifa šalje ubicama šaljući ga braći? Znao je on da oni mrze mladića, no je li mu mogla pasti na pamet pomisao da je ta mržnja narasla do plana, do tajnog sporazuma, do odlučnosti da se izvrši bratoubistvo? Starčeva bezazlenost bila je iskustvena bezazlenost, ne ona dečija bezazlenost koja je ispunjavala Josifa: Josif ide pravo na nož, kao jagnje. Mudri Jakov, i pored sveg svog duhovnog napredovanja, i pored celokupnog iskustva, nakupljenog tokom dugogodišnjeg stradalničkog života, nije mogao da zamisli da su njegovi obesni sinovi bili spremni na užasni zločin bratoubistva. Svetinji je svojstveno da ne misli zlo o bližnjem; njoj je svojstveno da smatra da ni najnesumnjiviji, najočigledniji zlotvori nisu onoliko zli koliko zapravo jesu. Zaista vidimo da mnogi sveti ljudi nisu dozvolili da ih očigledni greh obmane: njih je obmanula njihova velika ljubav, njihovo poverenje u bližnje. O starče! Zadugo se rastaješ sa svojim voljenim sinom Josifom! Imaš dar i proroštva, i prozorljivosti, ali Bog je, nepojmljivo uređujući čovekovu sudbinu, za to vreme zaklonio od tebe budućnost neprozirnom zavesom. Otpustio si Josifa na nekoliko dana, a videćeš ga posle mnogih tužnih godina. A on će videti hanansku zemlju, to mesto na kome je podignut tvoj šator, kada dođu dani tvog pogrebenja, i to samo na nekoliko dana tog pogrebenja! Ovamo će doći njegove kosti; ovamo će se sa njima vratiti njegovo brojno potomstvo, i s oružjem u ruci ovladaće nasledstvom svoga praoca, sada mladića Josifa.
Josif je pošao iz doma očevog, iz Hevrona, i stigao u Sihem. Tamo već nije bilo njegove braće. Nije znao gde da ih nađe, pa je počeo da ih traži i da se raspituje o njima. Sreo ga je neočekivano nepoznati čovek i upitao ga koga traži. Josif je odgovorio: „Tražim braću svoju; kaži mi, molim te, znaš li gde su sa stadima svojim?“ Neznanac je odgovorio: „Otišli su odavde, čuo sam da su rekli: ‘Hajdemo u Dotaim.'“ Vođen rečima tog čoveka, kojeg je sudbina naročito poslala da sretne Josifa i uputi ga ka onome što mu je predodređeno, mladić je opet počeo da traži braću – žrtva svoje žrece – i našao ih je u Dotaimu. Oni su ga prepoznali izdaleka, i počeli da se dogovaraju da ga ubiju. Među braćom su se čule užasne reči o bratu: „Eno onoga što sne sanja. Hajde da ga ubijemo, pa ćemo kazati: ‘Ljuta ga je zverka izjela.’ Onda ćemo videti šta će biti od njegovih snova!“ Odmah za užasnim rečima podigle su se i zločinačke ruke. No Ruvim, najstariji sin Jakovljev, izbavio ga je od njih. „Nemojte da ga ubijemo sopstvenim rukama“ rekao im je on, „bacite ga u ovu jamu u pustinji, a ne dižite ruke na njega!“ Pomišljao je omekšali Ruvim da odvede starom ocu voljenog sina. Braća su svukla sa Josifa šarenu haljinu i bacili ga u duboki, suvi bunar – živog u užasni grob. Josif je u jami, u čeljustima smrti!… Sveti mladiću, kakvim teškim iskustvom počinje tvoje duhovno iskustvo! Čudesna je čvrstina tvoje duše, koja je podnela takve ljute jade! Čvrstinu u nesrećama daje neporočna, besprekorna savest. Nauči nas da nađemo i tvoju čistotu i čvrstinu – moćne oslonce srca u životnim preokretima.
Josif je u jami. Šta rade braća? Seli su da jedu… O, sazrela mržnjo!… Čim neka strast sazri u duši, duša više ne oseća svoju smrtnu bolest. Strašnije je biti srce u toj dubini zlobe nego telo sa anđelskom dušom u dubokoj jami. Jakovljevi sinovi su počinili zlodelo tako kao da su ispunili dug: toliko se sa njima srodila mržnja prema bratu. Poslije sjedoše da jedu,[10] govori Pismo.
Nikakvo dobro, razume se, nije doneo taj zajednički obed. Obedovali su razuzdano, obesno. Kako bi drugačije mogle da obeduju ubice? Gromki kikot prekidao je strašno ćutanje: bio je to kikot duše koja je zbacila sa sebe odelo stida pa se naslađuje zlobom koju je svarila, kojom se nasitila. Izletale su povremeno paklene reči – kao iz mračnog bezdana – iz srca koja su se odlučila na bratoubistvo. Mračna, zverska bila su lica tih što su obedovali. Njihove oči i sluh mrko i divlje tumarali su svuda. Razboritost ovde nije više upravljala. Koja razboritost! Kada strasti ovladaju čovekom, tada um, lišen svoje vlasti, služi kao udvarački, dosetljivi sluga strastima i zadovoljava njihove lukave, hirovite, zločinačke zahteve.
Piruju Jakovljevi sinovi na grobu živog mrtvaca… Njihove uzrujano uskolutale oči neočekivano ugledaše putnike. Bili su to Ismailćani, trgovci. Idu od Galada, putem za Egipat. Njihove kamile natovarene su mirisavim korenjem, tamjanom i smirnom: te tovare prenose da bi ih prodali u Egiptu. Za obesnom pomamnom trpezom začuo se glas: „Kakva će biti korist ako ubijemo brata svojega i zatajimo krv njegovu? Hajde da ga prodamo ovim Ismailćanima, da ne dižemo ruke svoje na njega: brat nam je, naše je telo!“ Bio je to Judin glas, glas četvrtog Jakovljevog sina; Juda je predložio da prodaju brata pravednika. Mnogo stoleća kasnije javiće se drugi Juda; on će reći o drugom pravedniku, o samom Bogočoveku: „Šta ćete mi dati i ja ću vam ga izdati?“[11]
Zvecnuli su zlatnici… Josifa su već izvadili iz bunara i žurno prodali Arabljanima. Nijednu spornu reč ni o ceni ni o zarobljeniku nije izgovorila ni jedna ni druga strana. Ne bi Pismo prećutalo reč dostojnu pamćenja da je ona bila izgovorena. Pismo prenosi u ovoj pripovesti i one reči koje su koliko-toliko vredne da budu zapažene. Zveckaju zlatnici… bilo ih je dvadeset. Kako je sličan taj zveket zveketu trideset srebrnika!… Blaženi mladiću, što si prodat za dvadeset zlatnika! Udostojio si se da budeš praslika Onoga koji je prodat za trideset srebrnika!
Ruvim nije bio za trpezom. On nije bio učesnik ni zlog predumišljaja ni zločinačkog dogovora; nije bio ni na piru na kome je proslavljano uspešno izvršeno zlodelo. Evo ga, tajno prilazi jami i zove pogrebenog. Nema odgovora. Opet zove… nema odgovora! Očajan, razdire svoje haljine, vraća se braći, i kaže im: „Nema mladića u jami! A ja kuda ću?…“ Zveket zlatnika bio je odgovor. Bilo ih je dvadeset. Devetorica braće koja su bila prisutna u prodaji dokazala su da nisu zaboravila onoga koji je tada bio odsutan, desetog.
Jakovljevi sinovi su u međuvremenu smišljali kako da prikriju od staroga oca to što su učinili sa Josifom. Zaklali su jare, zamočili šarenu haljinu u krv, i poslali je ocu sa surovim pitanjem: „Nađosmo ovu haljinu, vidi je li ovo haljina sina tvojega ili nije?“ Otac ju je poznao i rekao: „Ovo je haljina sina mojega; ljuta zverka izjela je Josifa!“ Josif je razderao svoje haljine, vezao kostret oko sebe i dugo oplakivao sina. Oko njega su se okupili sinovi i kćeri da teše starca. A neutešni starac govoraše: „Sa tugom ću u grob leći za sinom mojim.“ Dugo je ponavljao te reči i dugo plakao.
Ismailćani su doveli Josifa u Egipat[12], i tamo su ga preprodali Petefriju, faraonovom dvoraninu – faraonima su nazivani egipatski vladari – zapovedniku faraonove straže. I Gospod je bio sa Josifom, tajanstveno je bio nad njim, pomagao mu. Gospodar je ubrzo zapazio blagoslov neba nad svojim slugom i silno ga zavoleo. Zbog te naročite ljubavi Petefrije je predao Josifu upravu nad celim svojim domom i nad svime što je imao. Gospod je radi Josifa blagoslovio nasledstvo tog Egipćanina: Božija blagodat se izlila na celokupno njegovo imanje, na njegov dom i na njegova polja. Petefrije je počinuo: predao se toj svojoj blagonaklonosti bez ikakve brige i sa punim poverenjem – sam ništa nije nadgledao, ni na šta nije obraćao pažnju. Josif je bio lepog stasa i lepog lica. Njegova lepota privukla je pažnju Petefrijeve žene. Obuzela ju je strast: svoju strast rekla je mladiću otvoreno, direktno. Mladić nije pristao na bezakonje. Savetovao je ženu koja je gorela od bezumne i nemoralne želje, govorio joj: „Gospodar moj ima toliko poverenja u mene i tako se odmorio otkad je brige prepustio meni da ne zna ni za šta što je u njegovoj kući. Celokupno svoje dobro dao je, sa punim poverenjem, meni u ruke, u svojoj kući ni sam nije viši od mene, sve je u mojoj nadležnosti osim tebe, njegove supruge. Pa kako da učinim to što tražiš? Kako da zgrešim pred Bogom?“ Ne čuje nemoralna žena mudre reči Jakovljevog sina: drugo njoj govori strast koja je njom ovladala. Ona čuje jedino glas strasti: Josifove reči proletele su mimo nje, kao prazni zvuci, bez smisla i značenja. Svaki dan ponavlja žena ponudu, uvek jednako otvoreno, plameno bezobzirno. Jednog dana Josif je radio svoj posao, a niko od domaćih, osim gospodarice, nije bio u kući. Ona ga hvata za haljinu, moli, traži da njena želja istog trena bude ispunjena. Josif se otrgao iz njenih ruku i pobegao; njegova gornja haljina ostala je u rukama Egipćanke. Nezadovoljena nemoralna ljubav najednom se pretvara u besnu mržnju: ona koja je pre nekoliko trenutaka tražila da se nasladi prelestima predivnog tela sada pomahnitalo želi da se napije krvi. Viče razbesnela Egipćanka, gromkim vriskom i krikom saziva domaće: Oni dolaze. „Gledajte“ – govori im Egipćanka – „ovaj mladi Jevrejin doveden je u naš dom da nas sramoti!… Dođe meni… i reče mi… a ja povikah iz sveg glasa… a kad ču moju viku, pobeže od mene… evo njegove gornje haljine u mojim rukama!“ Ostavila je tu haljinu kod sebe, i čekala da se Petefrije vrati kući. Drugi put je odeća nemi, saslušani lažni svedok protiv Josifa. Kada se gospodar vratio kući, žena mu je ispričala šta se dogodilo. Govorila je kroz plač i tiho: „Mladi Jevrejin, kojega si nam doveo da nas osramoti, dolazio je k meni i tražio da me obeščasti. Kada sam povikala iz sveg glasa, on je pobegao, i ostavio svoju haljinu kod mene.“ Kada je čuo tu naizgled istinitu priču, u kojoj je jednostavnošću i hladnoćom kazivanja vešto prikrivana strašna duševna bura i paklena kleveta, i kada je video u ženinim rukama dokaz za to što se desilo – Josifovu haljinu, naizgled nepobitni dokaz, Petefrije se vrlo razgnevio. Ispitivanje i sud smatrao je suvišnim, nepotrebnim – tako je slugin prestup u njegovim očima bio jasan, živ, očigledan. Naredio je da Josifa bace iza rešetaka, gde su ležali carski sužnji – u tamnicu: tako Pismo naziva taj zatvor.
Gospod je izabrao Josifa od njegovog detinjstva, Gospod mu je pomogao u zarobljeništvu i u Petefrijevom domu, Gospod ga nije ostavio ni u tamnici. Tamničarevo srce je postalo blagonaklono prema Josifu: poverio je mladom sužnju celu tamnicu, sve sužnje u tamnici, i, kao i Petefrije, počinuo od briga, koje je sa punim poverenjem preneo na Josifa.
Posle toga egipatskom caru su skrivila dva njegova dvoranina: starešina nad peharnicima i starešina nad hlebarima.[13] Faraon se razgnevio na tu dvojicu dvoranina, i bacio ih u tamnicu u kojoj je Josif bio sužanj. Stražarski zapovednik ih je poverio Josifu. Nakon nekoliko dana provedenih u tamnici, obojica su usnila san u istoj noći. Ujutru im je došao Josif, i video da su obojica vrlo neveseli. Upitao je faraonove dvoranine: „Što ste danas lica nevesela?“ Oni su odgovorili: „San usnismo obojica, no nema ko da nam kaže šta znače.“ Josif im reče: „Ne daje li Bog dar za tumačenje onih snova koje On šalje? Ispričajte mi svoje snove.“ Iz Josifovih reči vidi se njegovo duhovno napredovanje, plod iskušenja. Kada je u detinjstvu usnio snove, osećao je jedino da oni nešto znače, i pričao ih je ocu i braći, kao da traži objašnjenje, ali nije smeo da prilaže nikakvo tumačenje. A ovde, čim je čuo da su starešine usnile san, već se nada da će naći razrešenje zagonetnih snova u Bogu, kome se približio, koga je primio nevoljama, verom, čistotom, molitvom. Snovi su ga uveli u vatru nevolja; snovi će ga izvesti iz te vatre, u koju promisao obično ubacuje ljude koje je predodredio za velika dela. Starešina nad peharnicima je počeo da priča svoj san: „Snih da je preda mnom vinograd; u vinogradu vidim tri loze, sočne, pustile grane, i na njima zrelo grožđe. U ruci mi je bila čaša faraonova. Uzeo sam grozd, iscedio sok u čašu i dodao faraonu.“ Josif odgovori: „Taj san ovo znači: tri loze su tri dana. Proći će još tri dana, i faraon će se setiti tebe i vratiće te na pređašnju službu starešine nad peharnicima, i opet ćeš dodavati čašu faraonu kao i pre. Tada, u dobru svom, seti se mene. Učini mi milost: pomeni za mene faraonu, i izvedi me iz ovih mračnih zidova. Mene su ukrali iz zemlje jevrejske, i ovde nisam učinio ništa loše, a bacili su me u ovu užasnu tamnicu.“ I starešina nad hlebarima, čim ču to prijatno tumačenje sna, ispriča svoj san Josifu: „I ja snih: na glavi držim tri kotarice hleba. U najgornjoj kotarici bili su svakojaki kolači za faraona.
Neočekivano naleteše ptice, i počeše da jedu kolače.“ Josif odgovori: „San ovo znači: tri kotarice su tri dana. Proći đe još tri dana, i skinuće faraon sa tebe glavu tvoju, a trup tvoj obesiće na drvetu; ptice nebeske ješće tvoje meso.“ I kad dođe treći dan, a to beše dan u koji se rodio faraon, priredi faraon gozbu svim svojim slugama. U besedi sa njima seti se car dvojice zatočenih starešina: starešinu nad peharnicima vrati na pređašnju službu, i taj opet stade da dodaje čašu faraonu, a za starešinu nad hlebarima, po Josifovom predskazanju, zapovedi da ga kazne. I zaboravi starešina nad peharnicima na Josifa. Još je bilo potrebno pravedniku mučenje u tamnici! Još su mu bili potrebni samoća i mrak tamnice da bi se njegova duša dublje pogruzila u molitvu, da bi se njome više približila Bogu, da bi je duhovno znanje još svetlije ozarilo.
Posle dve godine usni faraon san:[14] stoji on kraj reke, i gle, izlazi iz reke sedam krava, debelih, lepih, i stadoše da pasu po obali. Iza njih izađoše iz reke sedam drugih krava, mršavih i ružnih, i stadoše pored onih krava na obali. Najednom mršave krave pojedoše onih sedam debelih krava i ne primeti se da su se najele: izgledale su iscrpljene kao i pre. Utom se faraon probudi, pa opet zaspa i usni drugi san, i vidi: iz jednog stabla izraslo je sedam klasova, jedrih i zrelih; iza njih izrastoše sedam drugih klasova, šturih, kao da ih je isušila vrelina i vetar. Ovi šturi klasovi pojedoše onih sedam velikih i jedrih. Utom se faraon probudi; zabrinu se u duhu, a kad bi jutro, naredi da sazovu sve egipatske gatare i mudrace, i ispriča im svoj san. Ali oni nisu mogli da kažu šta znači san koji je cara zabrinuo i zbunio. Tada starešina nad peharnicima reče faraonu: „Sada se opomenuh greha mojega! Kada si se ti, care, razgnevio na sluge svoje, na mene i na starešinu nad hlebarima, i zapovedio da nas bace u tamnicu, u kući zapovednika stražarskoga, tada obojica usnismo u istoj noći san. Tamo je s nama bio mladi Jevrejin, sluga zapovednika stražarskoga; ispričali smo mu snove i on nam je kazao šta čiji san znači. Meni je predskazao da ću biti vraćen u službu, a drugu da će biti obešen. To nam se obojici i desilo.“
Tada faraon posla po Josifa da ga dovedu iz tamnice. Izveli su Josifa iz tamnice: izvela ga je ruka Božija. Po običaju, obrijaše ga, ošišaše i preobukoše: on stade pred faraona. Egipatski car ispriča svoje snove Josifu i požali se na mudrace da nisu umeli da kažu šta znače ta viđenja. „Čuo sam“ – reče faraon Josifu – „da umeš da objasniš snove.“ Josif odgovori. „Bez Boga ne može faraon dobiti dobrog odgovora.“ Nevoljno Josif otkriva svoje duhovno stanje! On ispoveda nesumnjivo, čudesno, stvarno Božije dejstvo, dejstvo Svetog Duha, nezavisno od čoveka, stanje koje posećuje čoveka po nebeskoj volji i otkriva mu tajne. To nevidljivo opštenje sa Bogom, to blagodatno dejstvo Josif je osećao u svojoj duši: do takve visine duhovnog napredovanja uzneli su ga postojanost u vrlini, nevolje, stradanja, ili, pravilnije, blagodat Svetog Duha, koja osenjuje nepokolebivo vrle ljude, naročito nevine stradalnike. „Oba sna tvoja“ – reče on faraonu – „imaju isto značenje; sni tvoji jedan su san. Sedam debelih krava predskazuje sedam rodnih godina; sedam jedrih klasova predskazuje to isto. Sedam mršavih krava i sedam sitnih i šturih klasova označavaju sedam gladnih godina. Bog pokazuje faraonu šta je namerio da učini. Nastupiće prvih sedam godina: tada će u Egiptu biti žetve obilne. Doći će drugih sedam godina, i zbog njihove nerodnosti zaboraviće se obilje prvih sedam godina. Glad će uništiti, satrti zemlju. Same tragove prethodnog obilja izbrisaće siromaštvo koje će zatim uslediti, jer će glad biti vrlo velika. Dva sna je faraon snio jedan za drugim: to je potvrda da je Bog zaista tako naumio, i znak da će Bog uskoro to učiniti. No, care, nađi sada u svom carstvu čoveka mudra i postavi ga nad zemljom egipatskom. Neka se tokom sedam rodnih godina ostavlja po petina celog roda; sakupljena žita neka se stave pod faraonovu upravu i čuvaju u svim gradovima. Tako će se stvoriti zalihe žita za sedam nerodnih godina, i zemlja neće propasti od gladi.“ Ove Josifove reči su se dopale faraonu i onima oko njega. Faraon im reče: „Gde da nađemo čoveka koji bi, kao ovaj, imao u sebi Duh Božiji?“ Zatim se obrati Josifu i reče mu: „Bog tebi otkriva tajne, i zato nema čoveka tako mudrog i razumnog kao što si ti. Budi glava u mom domu; neka ti se povinuju svi ljudi moji! Samo ću ovim prestolom biti veći od tebe. Postavljam te nad svom zemljom egipatskom.“
Faraon je potom skinuo prsten sa svoje ruke i metnuo ga Josifu na ruku, i obukao ga u tamnocrvene haljine, i obesio mu zlatnu ogrlicu oko vrata, i naredio da ga stave na kola koja behu odmah iza faraonovih: u njima su vozili novog dostojanstvenika po gradu; pred kolima je išao glasnik i obznanjivao narodu Josifovu službu i vlast. Josif je tada imao trideset godina. Faraon je promenio Josifu ime i nazvao ga Psontomfanih, i oženio svoga miljenika Asenetom, kćerkom iliopoljskog sveštenika. Šta znači to njegovo novo ime? Ono znači Spasitelj sveta[15]. Josif ]e praslika Hristovog silaska na zemlju, koja je namenjena palom i zabludelom ljudskom rodu. I njega je otac poslao braći, koja su napasala stada daleko od očevog šatora. Josif je praobražavao Hrista kada su ga braća prodala inoplemenicima. Praobrazio je Njegovo pogrebenje svojim zatočenjem u tamnici; neočekivanim uznošenjem i svojom slavom praobrazio je slavu Hristovog vaskrsenja. Kćerka iliopoljskog sveštenika koja je stupila u brak sa Josifom predizobražavala je Hristovu Crkvu, sastavljenu od neznabožaca. Spasenjem naroda od smrti predskazano je spasenje čovečanstva od večne smrti. Davalac materijalnog hleba bio je praslika onoga koji je Hleb što je sišao sa nebesa, i Davalac tog nebeskog hleba.[16] Među tajanstvenim starozavetnim praobrazima prvi put se začulo utešno ime: Spasitelj sveta! Divno je promisao Božiji predobjavio veliko Božije delo, iskupljenje čovečanstva, biblijskim praobraznim senkama. U kakvoj su se samo vremenskoj daljini počele da javljaju te senke! Kako su živo ocrtavale istinu! Kakvom su tajanstvenošću bile pokrivene za savremenike!
Kako su postale jasne, kako su se u svemu pokazale kada je Bog otkrio ljudima razumevanje Njime nadahnutih knjiga.
Josif je pristupio ispunjavanju obaveza na koje ga je pozvao sam Bog, i koje mu je, po Božijem uređenju, poverio vladar Egipta. Obišao je ceo Egipat, sagledao stanje u zemlji, i izdao potrebne naredbe. Zemlja je sedam godina davala obilan rod. Tokom tih sedam godina Josif je skupljao zalihe žita, čuvao ih u gradovima, u velikim spremištima, pod sigurnim nadzorom i stražom. Sakupio je nemerljive količine svakog žita: zalihe žita na spremištima bile su velike kao brda peska. Za tih sedam plodnih godina Aseneta je rodila dva sina. Sinu prvencu Josif je dao ime Manasija. To ime nosi u sebi duboku misao: Bog me je tako udesio da sam zaboravio svoja stradanja. Drugom sinu dao je ime Jefrem, i tako povezao sa tim imenom drugu duboku i pobožnu misao: Bog me je podigao u zemlji mog smirenja. Takve misli sadrže u sebi ta imena po svom značenju na jevrejskom jeziku.[17]
Prošlo je sedam rodnih godina, kao što prolazi sve što je potčinjeno vremenu: nastupile su gladne godine. Po Josifovom predskazanju, glad je počela da hara po celoj zemlji. Egipatski narod je pozivao faraona, tražio da im da hleba. Faraon je odgovarao podanicima: „Idite Josifu, i činite ono što vam on kaže.“ Josif je otvorio žitnice, i počeo da prodaje žito Egipćanima. Glad je harala i u drugim zemljama. Žitelji susednih zemalja su čuli da se u Egiptu prodaje žito. Pritisnuti glađu, počeli su da dolaze u Egipat da bi kupili pšenicu. Mudri, dalekovidi upravljač stvorio je tolike zalihe žita da je njima mogao nahraniti i svoj narod i privući novac drugih naroda u egipatsku državu.
Glad je mučila i hanansku zemlju. I porodica svetog patrijarha je trpela nedostatak hrane. Glas da se u Egiptu prodaje žito stigao je do starca.[18] On je rekao svojim sinovima: „Čujem da u Egiptu ima žita. Šta gledate jedan na drugoga? Idite tamo, kupite koliko-toliko žita, da ne pomremo od gladi.“
Josifova braća su poslušala oca; njih desetorica krenuli su u Egipat da kupe žito. Jakov je ostavio Venijamina sa sobom da ga usput, kako je rekao, „ne bi zadesilo nešto zlo.“
Čim su stigli u Egipat, Jakovljevi sinovi su, kao i ostali kupci, došli na mesto na kome se prodavalo žito. Josif je prodavao žito. Čim su braća stala pred njega, Josif ih je istog trena poznao, no oni nisu ni naslućivali da stoje pred bratom kojeg su prodali kao roba za dvadeset zlatnika. A i kako bi ga prepoznali? Kada su se rastajali s njime, imao je tek punih sedamnaest godina, a sada je bio skoro četrdesetogodišnjak. Promenile su ga godine, ali još više promenila ga je veličina i sjaj položaja, prvog u egipatskom carstvu, naprednijem od skoro svih drugih zemalja po obrazovanju, moći, unutrašnjem uređenju. Braća su stala pred Josifa i poklonila se do zemlje. Josif se setio svojih snova… Mudri, vrlinski Josif je odložio trenutak u kome će im reći da im je brat. Koliko je ta velika duša imala vlasti nad sobom! Zar njegovo srce nije mučila želja da istog trena prenese o se6i najradosniju vest starom, svetom roditelju, koji više od dvadeset godina ništa ne zna o svom sinu, misli da je njegov sin zauvek nestao i neutešno tuguje za njim. On ne ispunjava težnju milostivog, velikodušnog srca, i postupa onako kako je najkorisnije za njega samog i za njegovu braću. Josif je znao grube i neobuzdane naravi tih ljudi: bili su to poludivlji pastiri, koji su odrasli u nomadskim seobama i ceo život proveli uz stada, na širokom prostoru neobuzdane slobode, pod otvorenim nebom, u bezljudnim pustinjama. Oni nisu znali ni za kakvu vlast nad sobom, nisu znali ni za kakve uzde: prema ocu su bili neposlušni, često su ga vređali, ispunjavali su svaku svoju želju, koliko god nemoralna ona bila; njihove ruke su često bile okrvavljene krvlju nevinih. Takvi su, piše u Pismu, Jakovljevi sinovi. Trebala im je pouka. Radi njihovog sopstvenog dobra trebalo je da upoznaju šta je pokornost, šta je pravednost. Surove duše, svikle Da gaze savest i strah Božiji, ne bi moglo da potrese, da dovede u osećanje i samopoznanje ništa drugo do mučenje koje zadaje čovečiji strah. Dok je predviđao dugogodišnju glad, Josif je predvideo i neophodnost preseljenja Jakovljeve porodice iz Palestine u Egipat. Nije li zato svoju braću, čim su prvi put stigli u Egipat, nazvao uhodama?… Da su braća unela sa sobom u svoju novu domovinu svoju neobuzdanost, svoju razuzdanost, svoju ludost, ubrzo bi navukli na sebe negodovanje Egipćana, ubrzo bi se srušilo svako dobro Jakovljeve porodice, svaki napredak samog Josifa; ta porodica i on sam bili bi izloženi najvećim nesrećama. Ono što je stečeno dugogodišnjim stradanjima moralo se ograditi, sačuvati mudrim ponašanjem.
Josif je postupio prema braći važno, oštro, kao strogi vlastelin. „Odakle ste došli?“ upita ih on. „Iz hananske zemlje, da kupimo žita.“ A on im odvrati: „Vi ste uhode, došli ste da vidite gde je naša zemlja slaba!“ Oni mu rekoše: „Nismo gospodaru! Nego sluge tvoje dođoše da kupe žita. Mi smo braća, sinovi jednoga starca. Mi smo pošteni ljudi. Sluge tvoje nisu uhode.“ On im reče: „Nije istina: došli ste da vidite gde je zemlja slaba!“ A oni rekoše: „Nas je bilo dvanaestorica braće, slugu tvojih, iz zemlje hananske. Najmlađi od nas ostao je kod oca, a jedan… je nestao.“ Josif odvrati: „U vašim rečima je laž! Pravo ja kažem da ste vi uhode. Kunem vam se u faraonovu neprikosnovenost: nećete izaći odavde dokle ne dođe pred mene vaš najmlađi brat. Time morate da se opravdate. Pošaljite jednoga od vas: neka dovede brata. A vi ostanite ovde, u tamnici, dok se ne vidi je li istina to što govorite ili nije. Ako se pokaže da nije istina to što govorite… Kunem se u faraonovu neprikosnovenost da ste uhode!“ I zatvori ih u tamnicu.
Prošla su tri dana. Trećeg dana Josif ih je pozvao i rekao im: „Ja se Boga bojim. Ovo učinite: ako ste pošteni ljudi, idite i oterajte žito koje ste kupili, a jedan od vas ostaće ovde u tamnici. Pa onda dovedite meni brata svojega: time ćete dokazati da je istina što govorite. Ne dovedete li mi najmlađeg brata, izginućete!“ Josif je razgovarao sa svojom braćom posredstvom prevodioca. Još ih nije bio potpuno otpustio. A čim se zauzeo oko drugih kupaca, Jakovljevi sinovi su počeli tiho da govore jedan drugome na jevrejskom jeziku.
Jesu li mogli da pretpostavljaju da ih grozni egipatski velikaš razume? A on napregao sluh i pažljivo prati svaku njihovu reč; svaku njihovu reč shvata njegova duša, jer je puna svete ljubavi, i čini ono što joj nalaže sveta i spasonosna mudrost. „Doista“, govorahu jedan drugome Jakovljevi sinovi, „dođe na nas greh, jer se ogrešismo o brata našega! Oglušili smo se o veliku muku njegovu, nismo ga poslušali kada nas je molio: zato dođe na nas ova muka!“ A Ruvim reče ostalima: „Nisam li vam govorio: ne grešite se o mladića? Niste me poslušali, i zato se evo traži od nas krv njegova.“ Ove njihove reči kao strela pogodiše Josifovo osetljivo srce. On se na kratko udalji malo od njih da da oduška svom srcu pritisnutom tugom i zaplaka. Zatim se opet vrati njima, odabra od njih Simeuna, i naredi da ga vežu tu pred njima. Svaki ovaj postupak mudrog Josifa ima svoj razlog. Pismo ne kaže koji je to razlog zbog koga je upravo divljeg i svirepog Simeuna, a ne nekog drugog brata, zapalo da bude vezan, no iz Pisma se vidi da je upravo njemu bila potrebna stroža pouka. Svaki brat od te desetorice dozvoljavao je sebi teške prestupe, no Simeun je uprljao sebe užasnim ubistvom Sihemljana i time je cela porodica svetog patrijarha bila izložena strašnoj opasnosti, iz koje je bila izbavljena naročitim zastupanjem samog Promisla. Nije li on podizao svoje ruke da počini i drugo ubistvo, još užasnije i nedopuštenije?… Josif je tajvo zapovedio da braći napune vreće žita, da svakome u vreću stave onaj novac kojim je ko platio žito, i da im, povrh toga, daju brašnjenice za put. Svaki je, očito, posebno platio žito koje je uzeo: ta osobina je jedna od onih koja nam odslikava daleke običaje biblijske drevnosti.
Jakovljevi sinovi natovariše svoje žito na magarce i krenuše kući. A kod prve gostionice, jedan od njih, u nameri da nahrani magarca, skinu vreću koja se nekako odvezala, vide zavežljaj svog novca gore na žitu i povika braći: „Ja dobih natrag novce svoje! Evo ih… u vreći mojoj.“ I zadrhta njihovo srce, uplašiše se, i stadoše da govore jedan drugome: „Što nam to učini Bog?“ Kada su došli u zemlju hanansku, ocu, pričali su sve što im se desilo: Čovek koji zapoveda u onoj zemlji postupio je sa nama veoma oštro, čak nas je bacio u tamnicu, kao uhode. Rekli smo mu: ‘Ne, gospodaru, nismo mi uhode, mi smo pošteni ljudi. Bilo nas je dvanaest braće, sinova oca našega, jednoga… već nema, a najmlađi je sa ocem, u zemlji hananskoj.’ I odgovori nam taj čovek koji zapoveda u onoj zemlji: ‘Evo šta će za mene biti dokaz da niste uhode nego pošteni ljudi: jednoga od vas ostavite ovde kod mene, a vi uzmite žito koje ste kupili, i idite, ali najmlađega brata vašega dovedite meni. Tako ću se uveriti da niste uhode nego ljudi pošteni, i tada ću vam vratiti brata vašega koji je sada ostao kod mene kao zatočenik, i moći ćete slobodno da trgujete u egipatskoj zemlji.'“ A kada su izručivali žito iz svojih vreća, kod svakoga sa žitom ispade i zavežljaj sa onim novcima koje je dao za žito. Kada videše zavežljaje sa svojim novcima, oni se uplašiše. I otac se uplaši kad vide te zavežljaje. „Pa vi“, reče im on, „učiniste da ostah bez dece! Josifa nema, Simeuna nema, pa hoćete i Venijamina da uzmete? Zbog vas su se sručile na mene sve ove nesreće.“ Ruvim mu reče: „Dva sina moja ubij ako ti Venijamina ne dovedem natrag.“ Starac odgovori: „Neće ići sin moj s vama! Brat njegov je umro, i on osta sam, pa ako bi ga zadesilo kakvo zlo na putu, svalili biste me stara s tugom u grob.“
Glad je sve više uzimala maha, izmučila je zemlju.1 Kada u Jakovljevom domu nesta žita koje su doterali iz Egipta, otac reče sinovima: „Idite opet u Egipat i kupite nam malo žita.“ Juda mu odgovori: „Čovek koji je velikaš u onoj zemlji reče nam i tvrdo se zareče da nećemo videti lica njegovoga ako ne dođe s nama najmlađi brat naš.“ A Jakov reče: „Zašto to zlo učiniste, zašto rekoste čoveku da imate još jednoga brata?“ Oni odgovoriše: „Čovek nas je oštro i potanko ispitivao. Raspitivao se: Je li vam živ još otac? Imate li još braće?[19] A mi mu odgovorismo to što nas pitaše. Zar smo mogli da znamo da će reći: ‘Dovedite brata svojega?'“ Tada Juda poče da ubeđuje svog oca: „Pusti mladića sa mnom, pa ćemo se podići i otići, nabaviti žita da prehranimo tebe i sebe, da ne pomremo od gladi. Ja ću uzeti Venijamina na moju odgovornost: iz moje ruke ga traži. Ako ga ne vratim i ne stavim pred tebe, neka sav tvoj gnev bude na meni do kraja mog života. Da nismo ovoliko oklevali, do sada bismo dva puta uspeli da budemo u Egiptu.“ Na to otac reče: „Kad je tako, onda učinite ovo: uzmite što najlepše ima u ovoj zemlji, i ponesite tome čoveku na dar. Ponesite tamjana, meda, mirisnog korenja i badema. I uzmite dvaput više novaca, da biste mogli vratiti novac koji ste našli u vrećama svojim – možda se on greškom našao u njima. I brata svoga povedite. Spremajte se za put, i idite kod tog čoveka. A Bog moj neka podari milost onome čoveku da otpusti brata vašega Venijamina. Ako ostanem bez dece, neka ostanem bez dece!“
Jakovljevi sinovi su krenuli u Egipat. Poneli su darove i dvaput više novca. Kada su stigli tamo, stali su pred Josifa. Čim je Josif video Venijamina, svog brata po majci, njegova duša je zadrhtala. Pozvao je kućepazitelja, i rekao mu: „Uvedi ove ljude u moju kuću, i spremi dobar ručak, jer će u podne jesti sa mnom.“ Kućepazitelj je učinio ono što mu je Josif zapovedio: poveo je Josifovu braću u njegovu kuću. Kada su videli da ih vodi u Josifovu kuću, oni rekoše jedan drugome: „Vode nas ovamo zbog novca nađenog u vrećama našim, da nas okrive, optuže, zarobe i uzmu naše magarce.“ Zato na kućnim vratima priđoše kućepazitelju i rekoše mu: „Molimo te, saslušaj nas. Kada dolazismo prvi put da kupimo žito, i sa našim nasutim vrećama krenusmo natrag, kod prve gostionice razvezasmo naše vreće i neočekivano videsmo svoj novac, svaki u svojoj vreći, i evo smo ih doneli natrag. A za kupovinu novog žita doneli smo drugi novac. Ne znamo ko nam metnu novce naše u vreće.“ „Budite mirni“, reče kućepazitelj, „ne bojte se ničega. Bog vaš i Bog otaca vaših metnuo je blago u vreće vaše. A novac koji ste uplatili upisan je kod mene u prihod i računa se da je dobijen.“ Zatim je izveo Simeuna, doneo im vode da operu noge i nahranio njihove magarce. Braća su u kući izvadila i pripremila darove. Čekali su Josifa. Rečeno im je da će doći u podne.
Kada je Josif došao kući, braća izneše darove i pokloniše se do zemlje. On ih upita: „Kako ste?“ i dodade: „Kako je otac vaš stari, o kome ste mi pričali? Je li još živ?“ Oni odgovoriše: „Još je živ i zdrav sluga tvoj, otac naš.“ „Blagosloven čovek taj pred Bogom“, reče Josif. Oni se opet pokloniše do zemlje. Josif pogleda i vide među njima Venijamina, pa zapita: „Je li vam to najmlađi brat vaš, koga ste obećali da ćete dovesti“? i na njihov potvrdan odgovor prozbori: „Bog da ti bude milostiv, sinko!“ Josif zadrhta u duši, srce mu se uzlupa u grudima, briznu u plač, te brže ode u svoju spavaću sobu i tamo se isplaka; zatim se umi, izađe, pa, ustežući se, reče: „Dajte da jedemo.“ Za njega je bilo spremljeno napose, za Jakovljeve sinove napose, a i za Egipćane, koji su obedovali kod njega, napose. Pismo kazuje da Egipćani nisu mogli da jedu za istim stolom s Jevrejima: zbog svog praznoverja, oni su osećali odvratnost prema svakom pastiru. Jakovljevi sinovi su seli tačno naspram Josifa, po starini, redom. Veoma ih je začudilo to što su ih za trpezom razmestili tačno po starešinstvu. Iznosili su im jela, svakome napose njegov deo. Te delove stavljao je sam Josif, a Venijaminu je stavljao više nego drugoj braći. Postavili su i vino. Jakovljevi sinovi su osetili olakšanje u srcu za bogatom i prijatnom trpezom. Nenaviknuti na samoograničavanje, a naviknuti na pustinju, pastiri su se najeli i napili. Ta trpeza praobražava duhovnu trpezu Hrista Spasitelja, koja se predlaže hrišćanima na svetoj liturgiji. Gospod je blagovoleo da postane naš brat, zadobio je vlast nad svetom – tajanstvenim Egiptom – a svojoj braći, koja stradaju pod bremenom greha, pripremio je trpezu i čašu napajajuću najjaču,[20] svoje presveto telo i svoju presvetu krv. Hrišćani, koji se pričešćuju tom svetom hranom, pričešćuju se životom večnim, oslobađaju se grehova, i, ushićeni duhovnom nasladom, zaboravljaju nevolje koje ih pritiskaju dok stranstvuju u Egiptu – u tuđoj zemlji, u zemlji izgnanstva: a ta zemlja, puna nevolja i nesreća, vidljivih i nevidljivih, nije ništa drugo do zemaljski život.
Josif je tajno zapovedio svojim potčinjenima:[21] „Napunite vreće ovih ljudi žitom, naspite ih pune, koliko god mogu poneti. Svakom u vreću stavite odozgo novce njegove. U vreću najmlađeg stavite, pored novca, i čašu moju srebrnu.“ Potčinjeni su sve učinili kako je Josif zapovedio. A ujutru, u svanuće, Jakovljevi sinovi su krenuli na put sa tovarima žita. Čim su izašli iz grada, Josif reče svom kućepazitelju: „Idi brže za onim ljudima, i kad ih stigneš, reci im: ‘Zašto vraćate zlo za dobro? Zašto ste ukrali srebrnu čašu? Nije li to čaša iz koje pije gospodar moj? Pa u nju on čak i gleda.'“ Kućepazitelj ih stiže nedaleko od grada i ponovi od reči do reči ono što mu je Josif zapovedio. A oni odgovoriše: „Bez osnova gospodar tako govori! Ne, sluge njegove to nisu učinile. Ako smo novce, koje smo našli u svojim vrećama, vratili opet iz zemlje hananske, zašto bismo onda krali srebro i zlato iz kuće gospodara tvoga? Kod koga nađeš čašu, taj neka bude kažnjen, a mi ćemo biti robovi gospodaru našemu.“ Kućepazitelj odgovori: „Neka bude kako rekoste, ali onaj u koga se nađe čaša, taj neka bude rob gospodaru mojemu.“ I brže poskidaše vreće sa magaraca, i svaki razveza svoju vreću. Kućepazitelj poče da traži, najpre kod najstarijega, i kad dođe do najmlađega, nađe čašu u Venijaminovoj vreći. U očaju oni razdriješe svoje haljine, natovariše vreće na magarce, i vratiše se u grad. Josif je još bio u svojoj kući kada dođoše i padoše pred njim na zemlju. „Šta ste učinili“, reče im on, „zar niste znali da nema na zemlji čoveka koji po gatanju može da zna kao ja?“ Juda odgovori: „Nemamo šta da ti odgovorimo, gospodaru, nemamo šta da ti kažemo, nemamo čime da se pravdamo! Bog kara tajno sagrešenje slugu tvojih. Evo, bićemo robovi tvoji, mi, i ovaj kod koga je čaša nađena.“ „A zašto bih ja“, reče Josif, „bio nepravedan? U koga je nađena čaša, taj neka mi bude rob, a vi idite s mirom ocu svojemu.“ Tada mu pristupi Juda i reče: „Gospodaru, molim te, dozvoli mi da kažem pred tobom nekoliko reči i ne ljuti se na slugu tvojega: znam da si prvi do faraona. Pitao si, gospodaru, sluge svoje: ‘Imate li oca ili brata?’ I mi rekosmo, gospodaru: ‘Imamo starog oca i brata najmlađega, koji se rodio kad je otac već bio u poodmaklim godinama. Imala ih je majka dvojicu: stariji… je umro, pa ovaj osta sam, i otac ga silno zavole.’ Rekao si slugama svojim: ‘Dovedite ga meni, hoću da ga vidim.’ A mi rekosmo gospodaru: ‘Neće moći mladić da ostavi oca svojega – napusti li ga, otac će umreti.’ A ti reče slugama svojim: ‘Ne dođe li brat vaš najmlađi, nećete više videti lica mojega.’ Kad se vratismo slugi tvojemu, ocu našemu, kazasmo mu reči gospodara našega. Otac nam reče: ‘Idite opet, kupite žita.’ Mi odgovorismo: ‘Ne možemo ići! Ako najmlađi brat naš pođe s nama, onda ćemo ići, jer bez njega nećemo videti lice čoveka onoga.’ A tvoj sluga, otac naš, reče nam: ‘Znate da mi je žena rodila dva sina. Jedan od njih otide od mene k vama: vi rekoste da ga je zver raskinula, i do sada ga ne videh. Ako i ovoga odvedete, i zadesi ga kakvo zlo, svalićete me stara u grob s tugom.’ Pa sad, ako odem slugi tvojemu, ocu našemu, a mladić ne bude sa mnom – jer je duša onoga vezana za dušu… ovoga! – i vidi otac moj da nema sa mnom mladića, on će umreti, te će sluge tvoje svaliti starog slugu tvoga, oca našega, s tugom u grob. Ja, sluga tvoj, uzeh mladića od oca, i rekoh mu: Ako ti ga ne dovedem natrag, i ne stavim pred tebe, neka padne gnev tvoj na mene do kraja života moga.’ Pa neka ja budem sluga tvoj umesto mladića… Da! Sluga, gospodaru… A mladić neka ide sa braćom svojom. Kako da idem ocu bez mladića? Ne bih mogao da podnesem jade koji bi mi oca zadesili.“ Josif nije mogao više da se uzdržava i skriva.[22] Zapovedio je svima da izađu napolje; čak niko od poverljivih i domaćih nije bio kada se pokazao braći. Kada su se svi udaljili, Josif je briznuo u plač i povikao braći: „Ja sam Josif!… Je li mi otac još u životu?“ Braća se potpuno zbuniše. Nisu mogli da mu odgovore. A Josif im reče: „Priđite mi bliže.“ I priđoše mu. „Ja sam Josif“, ponovi on, „ja sam brat vaš kojeg ste prodali u Egipat. Nemojte žaliti što ste me prodali ovamo… da vas to ne bi uznemiravalo i mučilo! Bog me je poslao ovamo radi vašeg spasenja. Već je dve godine glad na zemlji, a još će pet godina biti glad, i uzalud će ljudi do tada orati zemlju, i žetve do tada neće biti. Bog me je poslao pred vama da vam pripremim sklonište na zemlji i prehranim vašu brojnu porodicu. Niste me vi prodali ovamo: ovamo me je poslao Bog, učinio da postanem kao otac faraonu, gospodar nad celim njegovim domom i starešina nad svom egipatskom zemljom. Vratite se brže ocu mojemu i recite mu: ‘Evo šta ti govori sin tvoj Josif: ‘Bog me je postavio za gospodara Egipta, dođi kod mene, ne oklevaj. Sedećeš u zemlji gesemskoj, bićeš blizu mene, ti, i sinovi tvoji, i ovce tvoje, i goveda tvoja, i sva stada tvoja. I ja ću ti slati hranu onde, jer će još pet godina biti glad.’ A eto svojim očima vidite, i Venijamin, brat moj, svojim očima vidi da vam ja iz usta ovo govorim. Kažite ocu mojemu o svoj slavi i vlasti koji su mi dati u Egiptu, koje ste svojim očima videli. Pohitajte i dovedite oca mojega ovamo.“ Tada pade oko vrata Venijaminu, zagrli ga i plaka, i Venijamin zagrli brata, i plaka. Zatim izljubi svu braću svoju i isplaka se na njima. Tek tada se otvoriše njihova usta, dotad zapečaćena strahom i nevericom, i otpočeše razgovor sa Josifom.
U faraonovu kuću je stigao glas da su došla Josifova braća. Faraon se obradovao; obradovali su se i svi njegovi dvorani. Faraon reče Josifu: „Kaži braći svojoj: ‘Ovo učinite – napunite vreće svoje žitom, pa idite u zemlju hanansku, uzmite oca svojega i sve što imate i preselite se ovamo, kod mene. Bogatstva Egipta otvorena su za vas.'“ Josif je poklonio svakom bratu po dve haljine, a Venijaminu je dao petoro haljina i trista zlatnika. Svom ocu poslao je mnoge darove na deset magaraca, i deset magaraca natovarenih žitom ocu za put. Tako je darivao svoju braću, i otpravio ih na put: Na rastanku im je rekao: „Nemojte se svađati usput.“ Ovakav savet je bio preko bio potreban raspuštenim vaspitanicima pustinje. Naravno, oni su mu sada dali određeni značaj, pamtili su ga i držali se njega.
Jakovljevi sinovi su se vratili u hanansku zemlju, svome ocu. Rekli su mu: „Sin tvoj Josif je živ; upravo on upravlja svom zemljom egipatskom.“ Ove reči su zaprepastile Jakova. Nije im poverovao. Uveravali su ga, kazivali doslovno sve Josifove reči. No kada je starac video bogate darove i kola koja je Josif poslao po oca, tada je oživeo njegov duh. Tada im je Jakov rekao: „Najvažnije je da je Josif živ! Idem da ga vidim pre nego što me smrt ugrabi.“
Patrijarh je krenuo sa svim ukućanima, sa svim što je imao. Kada je došao do takozvanog izvora zakletve, prineo je tu žrtvu Bogu.[23] Bog je rekao starcu u noćnom viđenju: „Jakove! Jakove! Ja sam Bog otaca tvojih. Ne boj se preseljenja u Egipat, jer ću onde učiniti od tebe narod velik. Ja ću ići s tobom u Egipat, i ja ću te izvesti otuda, i Josif će svojim rukama sklopiti oči tvoje.“
Pri preseljenju u Egipat Jakovljeva porodica, računajući i Josifa i njegove sinove, imala je sedamdeset pet duša muškog pola. Kada su došli u gesemsku zemlju, Jakov je poslao Judu da javi Josifu da je stigao. Josif je zapovedio da upregnu zapregu u kola. Zatim je krenuo u susret starom ocu u Gesem. Kada ga je video, pao mu je oko vrata i dugo plakao na njegovom vratu. Jakov reče Josifu: „Sada mi nije žao da umrem, jer sam te video – ti si još živ!“ Kada je cela porodica stigla u Egipat, Josif je rekao braći: „Idem da javim faraonu da ste stigli, ali ću reći: ‘Braća moja i sav dom oca mojega iz zemlje hananske dođoše k meni. Oni su pastiri: time se mi bavimo od davnina. Doterali su ovamo i stada svoja.’ A kad vas faraon pozove i upita čime se bavite, recite mu: ‘Mi smo sluge tvoje, od detinjstva i sada gajimo stoku; to su radili i očevi naši’, da bi vam rekao: ‘Nastanite se u Gesemu arabijskom.'“ Taj najbolji deo plodne zemlje, veoma pogodan za stočarstvo, nikada pre nije bio naseljen. Pismo govori da je patrijarhova porodica naseljena u zasebnu i nenaseljenu zemlju zbog nekog praznoverja Egipćana da su stočari nečisti. Josif je izvestio faraona: „Moj otac i braća sa svojim stadima stigli su iz hananske zemlje, i evo ih u zemlji gesemskoj.“[24]
Zatim je odabrao petoricu braće i izveo ih pred faraona. Faraon upita braću Josifovu: Čime se bavite?“ Oni odgovoriše: „Mi, sluge tvoje, gajimo ovce, time se bavimo od detinjstva, time su se bavili i očevi i praočevi naši. Danas smo došli da boravimo u zemlji tvojoj, jer u zemlji hananskoj hara glad i tamo nema paše za stada naša. Dozvoli slugama tvojim da se nasele u zemlji gesemskoj.“ Faraon odgovori, obraćajući se Josifu: „Otac tvoj i braća tvoja dođoše tebi. Ti upravljaš celom zemljom egipatskom; naseli ih na najboljem mestu. Neka se nasele u zemlju gesemsku. Ako među njima ima sposobnih ljudi, postavi ih za starešine nad stadima mojim.“ Josif je kasnije doveo i Jakova pred faraona. Starac je blagoslovio egipatskog cara. Faraon je upitao Josifa koliko starac ima godina. „Imam sto trideset godina“ – odgovori starac – „nemam mnogo godina, no život je moj bio pun nesreća, i neću živeti onoliko koliko su živeli očevi moji.“ Starac opet blagoslovi cara, i ode od njega. Josif je učinio sve kako mu je faraon zapovedio i naselio je svog oca u gesemsku zemlju. Često je voljeni sin posećivao svog starog oca i donosio mu sve što mu je bilo potrebno za izdržavanje.
Veoma zanimljive pojedinosti o društvenom uređenju Egipta za vreme Josifa sačuvane su u Knjizi postanja. U tim pojedinostima vidi se kako su nastale prvobitne države, kako su ljudi prelazili iz stanja divlje slobode u položaj podaništva, kako je to podaništvo u početku bilo nepotpuno, i više je ličilo na patrijarhalnu potčinjenost, kako je kasnije prešlo u potpuno podaništvo; tu se, najzad, vidi da je mudri, sveti Josif bio osnivač samodržačke ili monarhističke vlasti u Egiptu. Tadašnji faraonov dvor, koliko god predstavljao neku veličinu i raskoš, nije još uspeo da izbegne patrijarhalnu jednostavnost: njegov najviši dvoranin lično prodaje žito, drugi dvoranin nosi korpe žita na svojoj glavi, treći sopstvenim rukama cedi sok iz grožđa u carsku čašu, i to svakog dana, a ne samo kad je svečani pir. Egipat je tada imao mali broj stanovnika, i zato je cela plodna oblast Gesem bila nenaseljena, a stanovnici gradova su imali mogućnost da se bave zemljoradnjom i stočarstvom.
Knjiga postanja odiše mladošću političkog sveta. Pripovedanje bogonadahnutog pisca te knjige, Mojsija, svojom prirodnošću prenosi pažljivog čitaoca u daleku, svetu drevnost, ka onim ljudima koji su živeli u čudesnoj jednostavnosti, ka tek započetom životu, dalekom od svake složenosti. A kako su taj život i ta jednostavnost puni sile! Ko se često pogružava u sagledavanje biblijskih priča, taj će svakako osetiti u svojoj duši naročit, neobičan utisak: miris neke svežine, mladosti, sličan dahu prelepog letnjeg jutra. Duša se pomlađuje od pažljivih pogleda na mladost sveta, od razgovora sa mladim svetom; njene sile postaju svežije, jače, kao što duh starog čoveka postaje življi u društvu sa decom. Prijatno je nasladiti se svežinom mladog sveta, odmoriti se u njoj od utisaka savremenog, staračkog, raspadajućeg.
Strašna glad je i dalje trajala. Naročito je pogađala Egipat i Palestinu. Niko u tim zemljama nije imao žita. Jedini je Josif ranije stvorio zalihe. Nije ostalo ni zlata ni srebra u tim dvema zemljama – sav novac je prešao u Josifove ruke, a on ga je stavio u faraonovu državnu kasu. Ta kasa je, moramo to istaći, bila u samoj kući egipatskog faraona. Egipćani nisu imali novac, a žito im je bilo potrebno – zato su prodali faraonu najpre svoju stoku, zatim zemlje, a na kraju i same sebe. To je početak potpunog ropstva u Egiptu. Jedino su sveštenici uspeli da sačuvaju svoju zemlju zato što su dobijali žito od faraona besplatno, kao milostinju. Kada su godine gladi prošle, i kada su Egipćani potpuno predali faraonu i svoju zemlju i sebe, Josif im je dao za setvu seme, s tim da petinu roda obavezno daju u državnu kasu. Tu prvi put uvedenu meru vraćanja duga, kao i sam zaokret vlasti, narod novonastale samodržačke države prihvatio je sa zadovoljstvom i blagodarno. „Ti si nam život sačuvao“, govorili su Egipćani Josifu, „ti si dobrotvor naš, bićemo robovi faraonu.“ Pisac Knjige postanja ističe da je ta obaveza davanja petine ostala nepromenjena i u njegovo vreme, to jest četiri veka kasnije. Iz dela mnogo kasnijih pisaca, Herodota i Diodora, očito je da se taj način ubiranja poreza nije prekidao do njihovog vremena, očito je da je zemlja u Egiptu bila vlasništvo egipatskih careva. Prihodi egipatskih careva od zemlje, govori Diodor, bili su u toj meri dovoljni da faraon nije imao potrebe da uvodi narodu bilo kakvu drugu obavezu davanja.[25] U toj odluci vidi se josifov duboki, svetli um, njegova neuobičajena sposobnost za upravljanje, sposobnost koja se otkrila u njemu još od mladosti, i koju su tako brzo i pravedno primetili i stražarski zapovednik i tamničar. On je uveo veliku obavezu davanja, ali ta obaveza je izuzetno podesna za davan>e zbog samih prirodnih osobina tog dela Egipta. A koja 6i obaveza davanja bila primerenija plodnom delu Egipta od obaveze davanja u žitu? Nije bilo teško podnositi tu obavezu tamo gde je uobičajeni prinos veoma veliki, Tako skupljene količine žita sa polja smeštenih kraj plovne reke, a takva su sva egipatska polja uz obalu Nila, nije bilo teško dopremati u gradove, u kojima su i sama skladišta za žita takođe kraj same reke; neizvršene obaveze davanja, moguće u nerodnim godinama, nije bilo teško nadoknađivati u godinama veoma velikih prinosa. Ako neke prinose u svetu možemo nazvati veoma velikim, onda su to pre svega prinosi sa egipatskih njiva. Luke na samoj reci pružale su izuzetno povoljne uslove za promet žita. Kasnije, kada su osnovane luke i na Sredozemnom moru, na čijim je obalama živeo sav prosvećeni i trgovački svet tog vremena, Egipat je postao žitnica tog dela sveta, i bio je njegova žitnica sve dotle dok je Sredozemno more bilo njegovo središte; a ono je bilo središte obrazovanog i aktivnog sveta skoro do najnovijih vremena, skoro kroz celokupni život sveta. Josifovauredba imala je izuzetnu opravdanost i pored sve svoje skromnosti: zato je i bila dugovečna. Samo vreme uvažava mudru državnu odluku, i kroz mnoga stoleća čuva je u neprikosnovenoj, za države toliko blagotvornoj nepromenjivosti. Kroz to javno državno dobro delo josif je ojačao i uredio faraonovu vlast, obezbedio novu državu kapitalom i stalnim, obilnim prihodima.
Sedamnaest godina proveo je Jakov u Egiptu. U sto četrdeset sedmoj godini osetio je da se približava vreme da umre. Nekoliko dana pred smrt dozvao je svog ljubljenog sina Josifa i rekao mu: „Učini mi milost i istinu, nemoj da me sahraniš u Egiptu. Želim da ležim kod svojih otaca! Iznesi me iz Egipta i sahrani me u njihov grob.“ Nošen verom, a ne nekom sitnom, zemaljskom željom, nadahnuti starac zavetuje da njegovo telo prenesu u Palestinu i da ga sahrane u hevronskoj oblasti. Tako objašnjava to zavetovanje sveti apostol Pavle, i kaže da je te duboko tajanstvene reči starac izgovorio po nagovoru neba.[26] Sveti sin obećava da će sveto ispuniti volju svetog oca. Jakov je zamolio sina da obećanje potvrdi zakletvom. Josif je dao zakletvu. Tada se Jakov poklonio preko uzglavlja svoje postelje na vrh Josifovog žezla. Žezlo je bilo u rukama velikaša ili po tadašnjem običaju, ili kao znak visokog položaja.
Nedugo posle ovoga, Josifu su javili da mu je otac veoma bolestan.[27] Sa dvojicom svojih sinova, Manasijom i Jefremom, krenuo je ocu, koji je već bio na samrti. Potpuno onemoćalom, iscrpljenom starcu su rekli: „Evo sin tvoj Josif ide k tebi.“ Starac je pribrao sve svoje preostale snage i seo na postelju. Je li ga okrepila ljubav prema sinu, ili ga je u tom trenutku osenila blagodat? Umirao je, i u isti čas oživeo životom božanskog nadahnuća. Često se u Božijim izabranicima čovekovom prirodnom dejstvu priključuje natprirodno dejstvo Svetog Duha. To moćno dejstvo izvodi čoveka iz njegovog uobičajenog stanja i čini ga Božijim oruđem. Takvi su bili Josifovi predsmrtni trenuci. Kada je Josif ušao kod oca, otac je rekao sinu: „Bog svemogući javi se meni u Luzu, u zemlji hananskoj, i blagoslovi me, i reče mi: ‘Učiniću da narasteš i namnožiš se; i učiniću od tebe mnoštvo naroda i daću zemlju ovu semenu tvojemu nakon tebe da je njihova doveka.’ Sada, dakle, dva sina tvoja, što ti se rodiše pre mog dolaska u Egipat, neka budu moji. Jefrem i Manasija, kao Ruvim i Simeun, neka budu moji. A sinovi koje rodiš posle njih neka budu tvoji, i neka se po imenu braće svoje zovu u nasledstvu svojemu. Mati tvoja Rahilja je umrla u zemlji hananskoj kada sam išao iz Mesopotamije i približavao se Eufratu, a to je Vitlejem. I sahranih je na putu prema Eufratu.“ Kada je video Josifove sinove, Jakov zapita: „Ko su ovi?“ Josif odgovori: „Ovo su sinovi moji, koje mi Bog dade ovde.“ A Jakov reče: „Dovedi ih meni da ih blagoslovim.“ Patrijarhove oči su bile oslabile zbog starosti, te nije mogao dobro da vidi. Kada mu je Josif priveo svoje sinove, on ih je zagrlio i celivao. Zatim je rekao Josifu: „Nisam se nadao da ću videti lice tvoje, a gle, Bog mi dade da vidim i decu tvoju.“ Josif ih odmače od starčevih kolena, i oni mu se pokloniše do zemlje. Josif ih uze obojicu, Jefrema sa svoje desne strane, a sa Izrailjeve leve; Manasiju pak sa svoje leve strane, a sa Jakovljeve desne, i tako ih ponovo primače starcu. Nadahnuti starac pruži ruke da ih blagoslovi i namesti ruke u obliku krsta tako što svoju desnu ruku stavi na glavu Jefremu, a levu na glavu Manasiji. Ovo je prvi put da se pri blagoslovu pojavljuje krsni znak, uobičajeni znak blagoslova u novozavetnoj Crkvi. Sveti patrijarh poče da govori: „Bog, kojemu su svagda ugađali oci moji Avram i Isak, Bog koji me je štitio i pomagao mi otkako sam postao do današnjega dana, koji me je izbavljao iz svakog zla, da blagoslovi decu ovu i da se po mojemu imenu i po imenu otaca mojih Avrama i Isaka prozovu, i da se namnože na zemlji!“ Josifu nije bilo pravo što je starac stavio desnu ruku na Jefrema, pa je uzeo očevu ruku da je prebaci sa Jefremove glave na Manasijinu glavu, i onda rekao: „Ne tako, oče, ovo je prvenac – stavi desnu ruku njemu na glavu.“ Ali otac ne htede da to učini. „Znam“ reče on, „znam, sine moj, i od njega će postati narod, i on će biti velik, ali će mlađi brat biti veći od njega: potomstvo njegovo biće veliko mnoštvo naroda.“ On ih opet blagoslovi i reče: „Tobom će Izrailj blagosiljati, govoreći: ‘Bog neka učini sa tobom ono što je učinio sa Jefremom i Manasijom.'“ A Josifu reče: „Evo, ja ću skoro umreti, ali će Bog biti sa vama i vratiće vas iz ove zemlje u zemlju otaca vaših. U toj zemlji dajem ti jedan deo više nego braći tvojoj, deo koji sam uzeo od Amorejaca mačem i lukom mojim.“ Reč duhonosnih ljudi, primećuje jedan veliki učitelj asketizma,[28] slična je reči starog Jakova: oni svojom rečju predaju slušaocima duhovnu silu koja živi u njima i koju su zadobili u borbi protiv greha, u pobedama nad nevidljivim Amorejcima – poročnim pomislima i osećanjima.
Čas smrti svetog patrijarha se približavao. U tom predsmrtnom času izlio se na njega obilno Sveti Duh, i potpuno ovladao njime. U tim poslednjim trenucima zemaljskog života, u kojima je duša bila spremna da izađe iz oronulog tela, sišao je Duh Božiji, zaustavio odvajanje i izlio blagodatni život u dušu koja odlazi, u telo koje ostaje. Patrijarh je umirao, ali i oživeo životom budućeg veka. Starac je zatražio da svi njegovi sinovi bez odlaganja dođu kod njega. Istog trena oni su se sabrali oko njega.[29] On je još sedeo na postelji. Kada su se sinovi skupili, Jakov im je saopštio nadahnuto, proročko zaveštanje. To zaveštanje odiše mladalačkom snagom i poezijom, večnom mladošću stanovnika neba i njihovom svetom poezijom. Tu nema čoveka! Tu je čovečiji jezik bio samo oruđe. Upravo tako se čuje Bog koji govori. Upravo tako se čuje Bog koji je izrekao svoju volju i ima vlast da upravlja budućim sudbinama ljudi i njihovog dalekog potomstva! Patrijarhovo zaveštanje je nebeska pesma koju Sveti Duh peva da je vasceli svet čuje. Ta pesma naveštava svetu Iskupitelja, a narodima, potopljenim u idolosluženje, da će ih ozariti svetlost hrišćanstva. „Skupite se“, reče umirući starac svojim sinovima, reče gotovo već iz onoga veka, „skupite se da vam kažem šta će biti do kraja.“ Skupite se, sinovi Jakovljevi, poslušajte me, poslušajte Izrailja, poslušajte oca svoga. Ruvim je izgubio prava prvenca zato što je ugađao čulima; nisu ih dobili Simeun i Levije. Njihovu sklonost ka prolivanju krvi pogodilo je prokletstvo, njihovo potomstvo osuđeno je da se raseje po plemenima ostale braće. Nad Judom se široko otvorilo sve obilje blagoslova: obećana mu je društvena moć, znamenitost, prvenstvo među braćom, naročito je njemu predodređeno da bude praotac Spasitelja, koji je – javlja prorok starac – „nada naroda.“ Nadahnuti starac je blagoslovio sinove, svakoga ponaosob, po starešinstvu. Kada je stigao do Josifovog imena, on je ponovo prizvao na njega i na njegovo potomstvo blagoslov neba i zemlje. Predano i silno izražen je taj blagoslov u onom napretku koji je kasnije pratio Josifovo mnogobrojno potomstvo.
Čim se proročko zaveštanje završilo, Jakovljeva reč postaje drukčija: više ne oduševljava njeno ushićenje, zanos, nebeska veličina. Ona liči na telo bez duše. Bog je do maločas govorio kroz usta starca, i sad je prekinuo svoje tajanstveno učenje: zamuknuo je nadahnuti prorok, počinje iznemoglo da govori umirući starac: „Sahranite me“, bile su poslednje Jakovljeve reči, „u pećini koja je na njivi Efrona Hetejina. Onde su sahranjeni Avram i Sara, onde su sahranjeni Isak i Reveka, onde sahranih Liju.“ Jakov izgovori ovo, podiže noge na postelju, i ispusti dušu. „I pribran bi k rodu svojemu“, govori Pismo, k onim svetim pravednicima koje je zemlja proizvela i vaspitala za nebo, koje je ona već predala u večnost.
Kada je video da je Jakov umro, Josif je pao na lice svog oca, celivao lice, usta, zapečaćena smrću, i kvasio to lice mnogim suzama.[30] Zapovedio je svojim slugama lekarima da po egipatskim običajima spreme telo za sahranu. Lekari su četrdeset dana spremali telo na način koji sprečava njegovo truljenje. Ceo Egipat učestvovao je u Josifovoj žalosti: sedamdeset dana oplakivali su Egipćani smrt svetog starca, rodonačelnika izrailjskoga. Čim su prošli dani žalosti, Josif je izmolio faraona da mu dozvoli da ispuni očev zavet i svoje obećanje na koje mu se zakleo: da će dragoceno telo pravednika sahraniti u hananskoj zemlji. Faraon je izrazio želju da odlazak njegovog miljenika u hanansku zemlju ima sva obeležja putovanja prvog egipatskog velikaša. Ceo dvor egipatskog cara, svi velikaši pratili su Josifa; uz njih je išlo mnoštvo kola i konjanika. Išli su svi Jakovljevi sinovi, svi njegovi unuci koji su bili sposobni da putuju. Kada su stigli do mesta sahrane, odali su počast svetom telu time što su sedam dana bili u velikoj žalosti. Tako kaže Pismo. Zato su polju na kome se brojni skup zaustavio i bio u velikoj žalosti stanovnici te zemlje dali naziv žalost egipatska.
Josif je ispunio svoje obećanje i vratio se u Egipat. A njegovu braću nije napuštao nespokoj zbog onog zla koje su mu učinili. Pomišljali su da je brat velikaš zlopamtiv i da će im se osvetiti, a ta čista, sveta duša bila je spremna jedino za milost! Misleći da Josif nije hteo da im se osveti da ne bi pomutio mir starog oca i da odlaže osvetu do pogodnog trenutka, oni su mu prišli i rekli: „Otac tvoj pred smrt zapovedi: ‘Ovako kažite Josifu: ‘Oprosti braći svojoj bezakonje i greh, što ti napakostiše; oprosti im bezakonje radi Boga otaca tvojih.“1 Dok su to govorili, Josif je plakao. Zatim su pali pred njega i rekli mu: „Evo, sluge smo tvoje!“ Velikodušni Josif, dostojan blagoslova zemlje i neba, dostojan blagoslova vascelog hrišćanskog roda, blagoslova svih koji čitaju pripovest o njegovim poučnim delima, odgovorio je braći: „Ne bojte se, zar sam ja umesto Boga? Vi ste mislili zlo po mene, ali je Bog mislio dobro. I ispunila se odluka Njegova: mnoštvu ljudi pružena je hrana, sačuvan im je život. Ne bojte se: ja ću hraniti i vas i vaše porodice.“ Živa vera u Boga i gledanje čistim duhovnim okom Božijeg promisla uznose čoveka iznad svih nesreća, iznad strašne duševne nesreće: zlopamćenja i osvete.
Knjiga postanja ne govori o daljim okolnostima Josifovog života: verovatno je njegov život protekao u tišini i nenarušivoj sreći. Pismo samo kaže da je preostale dane svog života Josif proveo u Egiptu, da je video Jefremove unuke, Mahirove sinove (Mahir je najstariji Manasijin sin), i da je umro u sto desetoj godini. Odlazeći u večnost, zavetovao je svoje: „Ja ću skoro umreti, ali će vas Bog zacelo pohoditi, i izvešće vas iz ove zemlje u zemlju za koju je obećao da će vam je darovati. Tada ponesite i moje kosti odavde u zemlju obećanu.“ Reče ovaj zavet i počinu. Njegovo telo, zaštićeno od truljenja, položili su u sanduk, pripremljeno da bude preneto onako kako je on zavetovao. Tri veka čekalo je Josifovo telo na prenos, za koji je zavet bio dat i primljen sa tolikom verom.
Neka umrem i budem sahranjen u Egiptu, zemlji mog prišelništva. Ne ostavljam ovaj zavet mojoj deci, ja – bez dece – ostavljam ovaj zavet rodu mome, da se preseli u zemlju obećanu i prenese onamo sa sobom i moje telo. Decom i rodom nazivam pomisli koje se rađaju u mom umu i osećanja koja se rađaju u mom srcu. Deco moja! Rode moj! Ostavite gesemsku zemlju, njene bujne pašnjake, podesne jedino za uzgoj stoke. Preselite se iz Egipta, iz ovog zemaljskog sveta, u kome vladaju telo i greh, preselite se na nebo! Moje telo neka na vreme siđe u zemlju, od koje je i uzeto. A kada, podignuto trubom vaskrsenja, ustane iz smrtnog sna, vi, pomisli i osećanja moja, okriljeni Duhom, uznesite vaskrslo telo na nebo! Bog je obećao nebo celom čoveku. i njegovoj duši i njegovom telu! Da! Doći će vreme, posetiće Bog čoveka, sabraće njegovo telo rasuto u prah, pomešano sa zemljom, oživeće On to telo. I ako su čovekove pomisli i osećanja dostojni neba, ako su pomazani, zapečaćeni Duhom, onda će se i telo izmeniti, proslaviti, dobiti krila, i zajedno sa dušom uzleteti u nebo.
 


 
NAPOMENA:

  1. Prepodobni Jefrem Sirin, crkveni pisac iz IV veka, sastavio je kazivanje o prekrasnom Josifu u književnoj formi tog vremena. Ova pripovest čita se po uredbi crkvenog tipika na jutrenju u utorak Strasne sedmice.
  2. Blagodarenje Bogu čini deo umnog monaškog delanja i sastoji se u blagodarenju i slavoslovljenju Boga za sve što se dešava, i prijatno i žalosno. To umno delanje zapovedili su apostoli u ime Gospodnje: Na svemu zahvaljujte – rekao je apostol – jer je ovo volja Božija za vas u Hristu Isusu (1 Sol 5, 18). Umno delanje blagodarenja objašnjeno je izuzetno dobro u odgovorima prepodobnog Varsanufija Velikog.
  3. Post 32.
  4. Post 32,10.
  5. Post 33.
  6. Post 34, 35.
  7. Post 37.
  8. Vidi: Sveti Grigorije Sinait, Veoma korisne glave, glava 10, Dobrotoljublje,tom 1. Ovog mišljenja drže se i svi ostali sveti oci.
  9. U izvorniku: Ps 1, 19! Vidi: Ps 33, 18.
  10. Post 37.25.
  11. Mt 26,15.
  12. Post 39
  13. Post 40.
  14. Post 41.
  15. Porro ab Aegiptiis didicimus, quod in lingua eorum resonet: Salvator mundi, S. Hieronimi. Liber de nominibus hebraicis
  16. Jn 6.
  17. Beleške moskovskog mitropolita Filareta na Postanje
  18. Post 42.
  19. Post 43.
  20. Ps 22, 5.
  21. Post 44.
  22. Post 45.
  23. Post 46.
  24. Post 47.
  25. Beleške moskovskog mitropolita Filareta na Postanje.
  26. Jevr. 11, 12
  27. Post. 48
  28. Sveti Isak Sirijski, Slovo 1.
  29. Post 49.
  30. Post 50.

4 komentar(a)

  1. Vladimir Smiljanić

    jednostavno: Slava i Hvala Bogu milom našem za sve !!!

  2. Pingback: MOLITVA PROGONJENOG ČOVEKA | duhovna oaza

  3. Pingback: Žitejsko more – Podvižnička slova

  4. Pingback: Rasejan i usredsređen život – Podvižnička slova

Ovde napišite komentar ukoliko želite

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *